Једина ствар која Србе гура (али не напред) је конфликт и стрес

Ne razumem šta se desava sa ljudima

mostro (junior member)
30. januar 2009. u 09.16

Ne znam kako je vama koji živite u Srbiji ili ste u inostranstvu , pa kad dodjete kuci. Ja se u Beogradu osecam kao u zemlji cuda. Nije samo zakonodavac kriv, pa mi sve ide nakrivo, već primecujem neko abnormalno ponasanje kod mase ljudi. Ništa mi ne uspeva da ostvarim bez poteskoca i bez eventualnih rasprava sa ljudima. Ne tražim ništa nemoguće, izbegavam konflikte maksimalno i uvek. Ali, kako se kod nas kaže: „ne lezi vraze“… Ni najobičniju kupovinu u samoposluzi ne mogu da obavim da mi se zeludac ne podigne.

Kad pomenuh samoposlugu ( da je samo to, bilo bi super), da ih pohvalim da su im korpe prljave, a u njih treba nekad staviti i hleb. Prodavacice smotane, pa ih i ne interesuje koliko ljudi ceka, već se i zapricaju između sebe. U samoposluzi u mojoj blizini prodaju sijalice samo od 40 i 200 Wati i to je tako mesecima, a da i ne primecuju da nešto hvali. Roba koja se jednom brzo proda, vise se i ne dobavlja. I to sam primetio. Natrpali su neke velike korpe sa glupostima da ne možeš ni da prođes ko covek, niti sa nekim da se mimoidjes. U sred radnog vremena razvuku gajtane i ciste nekom glomaznom masinom za podove svakodnevno. Na kasi je zaprska. Uvek su redovi i dosta njih placa karticama, često sume od 200-300 dinara, pa im i oni aparati za provlacenje kartica neispravni, pa im ne radi dovoljan broj kasa i stalno su neki redovi. I da ti se smuci kad kad treba da udjes da kupis neku sitnicu. A u većim supermarketima idu po sledovanja, pa se kase zacepe onima koji cekaju sa onim velikim kolicima prepunim, kao da nikad u zivotu nisu ništa jeli.

Ali nisam bas o samouslugama hteo…
Najcesce nasi ljudi ne postuju dogovor i muke imam na svakom koraku. Kad god vam nešto obecaju, to je: „obecanje ludom radovanje“! Ako pri nekoj pogodbi ili trgovini date novac, a odmah ne dobijete uslugu ili robu, već obecanje, onda u najvecem broju slučajeva postajete žrtva obmane, zavlacenja, neadekvatnog ispunjenja obaveze i ostalih problema. Ne znam da li se još nekome desavaju problemi u komunikacijama sa ljudima ? Ili ja možda delujem nekako blentavo, pa svako misli da može da me prevari, pa imam redovno probleme i sa najbanalnijim stvarima. Ali, covek nije pustinjak po prirodi i mora se sa tim ljudima komunicirati, pa i da su svi takvi problematicni. Da poverujem nekome da će ispostovati nas dogovor da mi se javi telefonom, ni to više ne verujem ako je Srbin u pitanju !

I bas me interesuje da li još neko ima slične utiske o stanju u Srbiji i o takvom ponasanju ljudi ?

verba 30. januar 2009.

Takvo stanje je oduvek, s tim sto ti je ranije, dok si živeo u Srbiji, to bilo normalno. Sada, kada znaš razliku, smeta ti.
Premda ima samoposluga koje su ciste i gde je usluga na pristojnom nivou.
Ponasanje ljudi ne možeš generalizovati, na celu naciju. Nisu svi ljudi kod nas takvi kako opisujes. Svuda toga ima, zavisi s kim se družiš i skim poslujes.

mostro (junior member) 30. januar 2009.

Pa to je tačno Verba, ali… meni se u zadnjih nekoliko godina vuce puno neobavljenih poslova zbog toga i stvarno više ne znam da li treba da budem grub i da vatam ljude za gusu.
Na primer, geometru sam platio unapred 300 evra, odmah je dosao i premerio šta je trebalo i dogovorili smo se da postavi dva kamena između mene i komsije. Odgovor je bio: ma to je cas posla, ne brini, neće biti problema. Podsecao sam ga 20 puta da hoću da to zavrsi. Već je evo 3 godine i opet ništa. Vidim da mu je neprijatno kad me vidi, ali opet se sve svodi na obecanjima i nastavlja se cekanje.

Tražio sam prošle godine limara da mi postavi oluke, jer mi je to već jednom brzo i kvalitetno uradio. Isao sam kod njega 5-6 puta da ga zamolim da dodje, obecanja… cucemo se telefonom, nazovi me sutra, nazovi me u nedelju… i tako 5-6 meseci. Nađem drugog koga poznajem od ranije i primi me lepo, popijemo po pice i ostane na dogovoru da mi se javi sredinom naredne nedelje. Nikad se nije ni javio, već sam posle mesec dana nasao treceg i rekao mu da ima 5 dana ako hoće da uradi taj posao. Cena mi nije bila bitna. Nije stigao da nadje vremena za 5 dana, ali se javio telefonom i dosao je posle 3 dana i to je bilo 3 sata posla na montazi, uzeo 500 evra i dovidjenja.

I da ne navodim more takvih primera, ali evo sada opet imam problema sa prodavcem koji nema vremena da mi isporuci nekretninu koju sam kupio i u potpunosti isplatio ! Čak je toliko „zauzet“ da nema vremena ni da se čujemo telefonom već danima, iako stalno zovem i ostavljam poruke. I eto, pokusacu još sutra, pa idem u MUP u ponedeljak da tražim pomoć. To je samo još jedan od mnogobrojnih slučajeva „poslovanja“ u Srbiji. Nemam vise volje da se bakcem sa jajarama, gubim vreme cekajuci i setajuci, ali gospoda ocigledno „nemaju vremena“ za posao od nekih svojih obaveza.

I tako sve u krug, zaludjivanja da je u Srbiji dobro i da je jeftino, a sto ti svako poslovanje sa ljudima izadje na nos, to nema veze. Zamlacivanja sa svakakvim „profesionalcima“ na svakom koraku su svakodnevna pojava, laži i prevare su ko „dobar dan“.

Ovo sam gore naveo samo par primera, a o svakodnevnim sitnicama ne znam da li da ih nabrajam, bilo bi preterano, još bi mi verovatno neki rekli i da lažem :))

iciparis (profesor) 30. januar 2009.

Mostro (junior member),

Bilo bi veoma probitačno i zanimljivo da ovo vase opazanje o tome kako funkcionisu ustanove i ljudi u dragoj nam Srbiji, pribelezite, tj.okacite na staro-novoj temi koja nije iscrpljena, a još nije izdvojena od Modernog:

Kakvo nam je drustvo u kome živimo u Srbiji?

Hajdemo, učinimo nešto veoma korisno za institucije i ljude u Srbiji koji hoće da postanu deo Evrope i deo civilizovanog i ozbilnog sveta!

Dalailama (bolnicar) 30. januar 2009. u 14.18

Ja sam dosta sit od kukanja onih sto su ostali dole da žive u Srbiji.
Sa druge strane redovno pratim´svaki dan šta se desava ovde na zapadu i
na svako kukanje kako je u srbiji loše mogu da postavim 1000. slučajeva kako ni na zapadu nije idelano. Zavisi na šta hoće ljudi da se koncentrisu. Evo danas čitam covek cekao u bolnici 19 sati dok mu nisu na kraju rekli da ima probleme sa nogom. Masa stvari ni ovde ne rade bas perfektno kao sto ljudi zavaravaju sami sebe.

Mostro (junior member) 30. januar 2009.
Dalailama
———
Pa tačno je da ni na zapadu nije bez prevara i problema, ali se bar stvari resavaju brzo. Tolikog bespotrebnog gubljenja vremena i nepostovanja musterije kao kod nas nema nigde.

sta-li-ja-radim-ovde (radim)
12. februar 2009.

Mostro, sve sto si napisao je tačno tako, i ne samo da je to bilo moje iskustvo već i svih ljudi koje tamo poznajem ili koji su nešto više od dve nedelje provodili u Srbiji. A ima naravno i daleko gorih prica, ali o njima ne smem jer se tu već radi o zivotima neduznih ljudi na koje su se sjatili „veliki Srbi“.

Svaka nacija ima nešto sto ih gura: Englezi pate od toga da su iznad svih drugih, mada su ih Francuzi prestigli po pitanju arogancije pa su im oni oduvek ostali neka bolna tacka… Amerikanci na istocnoj obali pa sve to mid-west-a vole da imaju najvece bombe na svetu i najviše para a za sve ostalo ih zabole, dok na zapadnoj obali vole da im se dive, da budu u centru paznje i da imaju najbolja kola u gradu. Kanadjani se ponose time da su poslusni i tamo bi nacizam mogao da procveta preko noćisamo još da se rodi Hitler. Japanci su fanaticno posveceni svojoj naciji i tome da budu najsavrseniji po svakom pitanju, pa čim malo pogrese, odmah harakiri… a i ako nema samoubistva zbog greške, onda će da nadju neki drugi izgovor – ili preterani rad, ili kamikaze sto je sve dokaz posvecenosti svojoj naciji.

Srbe ne gura ništa od svega toga: ni novac, ni uspeh, ni najvece bombe, ni najlepsa kola u gradu, čak ni lepe devojke a najmanje posvecenost svojoj naciji. Sve je to samo prolazno interesovanje i ne traje duže od jedne loše utakmice.

Jedina stvar koja Srbe gura (ali ne napred) je konflikt i stres. Ako toga nema, Srbin mora da izmisli svadju da bi nekako preziveo do sledećeg konflikta. Ako je sve mirno i fino, Srbin odumire. Da su to siptari i ostali neprijatelji znali na vreme, unistili bi nas organizovanim drustvom brze nego bombama. Da smo sklopili pakt sa Hitlerom i dozvolili mu da nam organizuje drustvo izgradi auto-puteve i zavrsi one telefonske centrale koje smo koristili do pre dve-tri godine, danas Srbije ne bi bilo – poubijali bi se od dosade.

Tako danas moramo da imamo kola koja zaprasuju komarce bolje od aviona da bi imali na šta da se zalimo i da se međusobno optuzujemo, mora komsija da pusti glasno „Hiljade ljudi, u moje grudi…“ u pola noći da bi sutra imao ko da ga gleda mrko, mora neki ludak da uparkira Ladu na ulaz zgrade da bi bio u ratu sa celom zgradom; i mora majstor da zabrlja posao da bi imao neko da ga juri danima, inače ga niko drugi nikada ne bi zvao na telefon!

Isto vazi i za prodavacicu u radnji, saltersku sluzbenicu, i sve ostale. Dok se na zapadu vecina zadovoljava uzivanjem u nekom filmu, koncertu, picu, hrani ili seksu, kod nas to nije dugotrajno zadovoljstvo. Jedino zadovoljstvo je psovanje, svadjanje i dizanje pritiska („svaka cast“ onima koji uzivaju u drogi, ako ništa bar su razbili monotoniju).

Droga i konflikt su hobi lenjih ljudi. Čak i za samo gledanje filma treba malo aktivnosti, makar da se kupi ili iznajmi DVD (o odlasku u bioskop da ne pricamo – potpuno su prazni tako da sve i da srbenda prica sve vreme, nema ko da mu kaže da prestane ili da mu preti batinama!); ali za svadju ne treba ništa, samo ljudi sa kojima ćemo da se svadjamo i naravno prekrsiti dogovor i sve moralne norme da bismo izazvali svadju.

Kada bi majstori zavrsavali poslove, imali bi novac, ali ne bi imali pretnje, uvrede, teske reci i milion telefonskih poziva. Ovako jeste jadan i bedan ali je bar trazen i puls mu je na konstantnih 120bpm jer stalno mora da gleda preko ramena. Mnogo je lakse i dugotrajnije tako podici puls nego fizickim naporom kao sto je to sport ili seks. Problem je samo sto je opasnije za zdravlje pa ljudi u Srbiji imaju najkraci zivotni vek u Evropi a najcesci uzrok smrti je upravo povisen pritisak.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

У супротном неби се деценијама исељавали у друге земље у којима има реда и поретка

baresh (zanatlija)
25. februar 2009. u 10.49

„Kod nas su malo poremecene vrednosti i ima se jako pogresna predstava o zapadu sve dok se ne ode i proba.“

Ova recenica od postavljaca teme, potstakla me je na komentar.

Pocetkom sezdesetih pohadjao sam i zavrsio turisticko-ugostiteljsku
skolu u BG,u vremenu kada se još uvek znao nekakav red i poredak.
Ovo zahvaljujuci tadasnjim generacijama koje su stekle radno-moralne
i ostale vrednosti u prethodnoj drustvenoj zajednici.
Reč je o strucnim nastavnicima i ostalim kadrovima koji su imali sasvim drugaciji pristup prema radu, obavezama istog, moralu i ostalim
vrednostima jedne zajednice koja je tada trajala – funkcionisala.

Moji strucni nastavnici bili su uglavnom srednjeg ili starijeg doba,
sa radnim iskustvom iz evropskih metropola, sto podrazumeva strucnost
i znanje dva-tri ili vise svetskih jezika.
Po zavrsetku skole, cekalo me zaposlenje u firmi ciji sam bio stipendist. Ova firma je bila poznata sa poslovanjem, gde su zaposleni osim plate primali tkzv. „viskove“,ravne prosecim primanjima, ali je to nazalost trajalo kratko. Ovo sam saznao od osoblja firme kada sam poceo raditi posle skolovanja.

Šta se dogodilo: direktor je bio covek „starog kova“, koji je često
dolazio pola sata pred početak radnog vremena, i pratio dolazak zaposlenih koje pocinje u 6 ujutro. Zakasnjenje nije tolerisano, osim
u izuzetnim slučajevima, sto je uticalo na smanjenje prihoda doticnog u procentima. Ovo je bila javna tajna i trn u oku gradskom komitetu.
Isti su hteli da ova firma prihvati u svoje okrilje drugu koja je bankrotirala, sto podrazumeva i gubitke. Kada se ovaj usprotivio imajuci podrsku zaposlenih, onda mu „drugovi“ isceniraju skandal, o cemu se na veliko pricalo u javnosti. Naime bio je „zenskaros“, i pojavilo se na sudu nekoliko pripadnica lepseg pola razlicitih zanimanja gde nije postedjena ni starija cistacica.

U toku pritvora, na njegovo mesto postave coveka od poverenja, pripoje drugu firmu, i od tada firma nije imala nekadasnjih viskova.
Posle vise meseci sudskog procesa gde su dokazane lazne izjave, isti bude oslobodjen optuzbe i ode daleko u drugu firmu.
Ovo je samo jedan u nizu primera kako i pod kojim okolnostima i uslovima je nastajala nova zajednica ciji smo savremenici svedoci.

Zavrsetkom radnog veka ove generacije„stare skole“, krajem sezdesetih
i polovinom sedamdesetih, iscezle su i vrednosti jedne zajednice koja
se kasnije sama od sebe raspala. Po onoj narodnoj: „Zlo radjenje – gotovo sudjenje.
Pocetkom sedamdesetih otisao sam sa porodicom u iseljenje. Nije mi
trebalo mnogo vremena za prilagodjavanje, jer sam već imao stecene
radne navike ne birajuci poslove u početku.
U posete odlazimo prosecno svake četvrte godine,uglavnom zbog poseta uzoj rodbini, prijateljima i znamenitostima kojih ima na svakom koraku.

P.S.,razlog mojeg javljanja je da napomenem da sam poznavao i drugacijeg našeg coveka, cije se vrednosti nisu mnogo razlikovale od drugih evropskih naroda, na koje smo hteli ili ne upuceni i zavisni. U suprotnom nebi se decenijama masovno iseljavali u druge zemlje u kojima ima reda i poretka.“

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

То је већ стварно опасно када употреба нета не може да се контролише

net-ovisnica

Sanja – May 25, 2002

Jao ja vise ne znam sta da radim svaku noc isto! Celu noc provedem na internetu….osvanem ovde..i onda naravno ceo dan prespavam!!!Probala sam svasta ali nema sanse pomozi te dajte neki savet! sta da radimmmm??????

Posmatrac – May 25, 2002

Jako me zaineresovao ovaj topic pa sam pazljivo procitala i prvi i sve ostale koji su dali svoje misljenje.

Gledaj, ja jako dobro razumijem o cemu govoris jer sam prosla to isto sto i ti. Hvala Bogu pa je to proslost. Sad po nekad navece otvorim internet, nekih pola sata cisto iz zabave i odem umorna na spavanje.

Vise od godinu dana su mi oci bile konstantno mutne od gledanja u ovaj ekran. I ono sa celulitom ne shvati kao salu….tek kada sam se vidjela na jednoj slici u sorcu sokirala sam se. To je bilo otprilike nakon 8 mjeseci mog ludovanja po internetu.

Mnoge sam obaveze pocela postepeno zanemarivati i odgadjati. Prvo je bilo bezazleno pa onda sve losije. Sto je bilo i logicno. Kada bih se po nekad i nasla s prijateljima ja sam samo mislila kad cu opet za komp. Sve njihove price, sale, meni su postale glupe i stvarale mi nervozu.

Ja zapravo nisam nikad vjerovala u ovisnost o internetu a postala sam to i sama.

Moje je iskustvo da nije rijesenje ni pokvaren komp., ni prodaja komp. niti uvodjenje sebi restrikcije. Ja sam uspjela tako sto sam sjela sama sa sobom i ‘popricala’ sama sa sobom.

Pocela sam uvidjati kud me to vodi.

Natjerala sam se da nadjem posao. Bilo je to jako, jako, jako tesko. Tri puta pisem ovu istu rijec da bih pokusala docarati tu borbu koju sam vodila sama sa sobom.

Nakon kratkog vremena sam otputovala u posjetu familiji u drugu zemlju.

Nije vazno kuda, ali mislim da je jako bitno pomijeriti se na neko vrijeme u drugu sredinu.

Nakon kekih mjesec dana u tom gradu sam setala ulicom i ugledala internet cafe. Napomena , tu nisam imala komp. gdje sam boravila u kuci.

I pomislila sam da bih mogla svratiti da pregledam postu. I ustanovila da mi je zapravo mrsko, dan je bio prekrasan,,,,svasta sam jos nesto zeljela taj dana da uradim i nije mi se gubilo vrijeme. U tom casu mi se vratio film meje ovisnosti i nisam mogla vjerovati da tako osjecam.

Malo sam se bojala kako ce biti kad se vratim kuci.

Ali vratila sam se ‘otrijeznjena’. Odmah sam nasla posao, krenula jednom sedmicno u teretanu, jednom na meditaciju….zao mi je sadvremena koje gubim na internet.

Da li se salis da se bojis svoje ovisnosti ili ne ne znam…..ne znamkoliko zaista zelis da promijenis tu ludost…..ali moj prijateljski savijet ti je da uradis sve sto mozes da se toga rijesis jer to je cisto truljenje.

Ja jako dobro razumijem strah i panuku koja te uhvati pri pomisli da komp. ne radi. Uh,,,,,kad se samo sjetim.Ako ikako mozes idi nekud na neko vrijeme.

Ne znam koliko imas godina …..nadji posao, upisi neki kurs. Pocetak ce da bude jako tezak ali daj sve od sebe da istrajes. Ucijeni sama sebe. Zainteresovat ce te nesto drugo i postepeno ces sama poceti da odustajes. Zamoli neku prijateljicu da ti pomogne. Ja sam i to uradila.

Ona je znala doci i bukvalno me otijerati od komp. kao da idemo na pijacu. Kako je to meni glupo i zamorno bilo!!! Ali onda poslije predlozi da jos malo prosetamo. Pa odemo nesto pojesti jer smo ogladnile, pa sjednemo negdje na kafu. Kad bi dosla kuci nesto bih uradila po kuci i osjecala se zadovoljnije umorno.

Ali moras biti jako uporna i ne odustajati.

Zelim ti puno uspijeha