Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Лагодан живот, изобиље и физички нерад су довеле до трулости ове цивилизације у свим сферама

Posted in друштво, образовање, филозофија, SerbianCafe by Соларић on јун 27, 2009

Moderna „filozofija”

Impuls_05. maj 2009.

„Imam diplomu, dakle, postojim”.

Ili „filozofija ili papagajizam”.

Nego, da li se još uvijek na filozofskim fakultetima kod nas izucava prevodjenje i jezici?

Naravno, o razmišljanju nigdje nema rijeci ni kod nas ni drugdje. Da bi dosao do doktorata treba da ne lipses, a kad dodjes do njega, onda je on nagrada sama za sebe. Poslije toga imaš pravo da ponavljas opste prihvacene stvari, ma kako glupe bile, inače ostajes bez plate.

Međutim, ima to sve svoje zašto, hrišćanski moral zahtijeva osrednjost, tj. da svi postanu poslusni mravi u svom mravinjaku.
Treba obuciti milijarde Kineza, Indijaca i Afrikanaca, ali i evropske seljake i kauboje po Americi.

A ako bilo ko hoće mudrost, ljepotu i sreću??? Pa ko ti je rekao da se rodis? Ti si suvisan!

kockasti 05. maj 2009.

Da, lagodan zivot, izobilje i fizicki nerad su dovele do trulosti ove civilizacije u svim sferama, pa tako i u filozofiji. Skole filozofije u najboljem slučaju proizvode istoricare filozofije. Postoje još uvek mudre knjige, ali citaci gotovo vise da ne postoje.

A sa druge strane, opste obrazovanje i era hiperinformisanosti su stvorile osecaj u ljudima da mnogo znaju, pa tako danas gotovo svako nešto misli i zakljucuje i, sto je najgore, dernja se na sav glas…

Ko je zaista mudar, a ko samo misli da je takav nije mnogo važno. Jedina razlika je sto ovi prvi zaista žive ispunjen zivot i zaista umeju uzivati u njemu.

Impuls_08. maj 2009.

Svi mi protivrijecimo jedni drugima, pa stoga treba uvijek traziti komunikaciju o stvarima u kojima se možemo sloziti, jer ćemo i tada to teško postici. A oni koji smatraju da je protivrjecenje princip filozofije, oni su tek zalutali u nju.

Mudrost prema Platonu tezi harmoniji, a po svemu sudeci nijedan od svih vas ovde nije shvatio šta su umjerenost, pravicnost, hrabrost i razumnost u oku filozofa.

Protivrjecenje je stvar plebejaca, prema nacelu svakog jakog drustva. Zato i imamo klasicnu, harmonicnu muziku u doba visoke kulture.

Prema tome, kakva je rock n roll kultura?

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Advertisements

У Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Латинизација детињства

Слободан Антонић

субота, 30. мај 2009.

Латинизација целокупне јавне сфере у Србији добила је карактер „културцида“. За свега неколико година, латиница је постала једино комерцијално писмо у Србији. На прсте једне руке могу се још набројати производи са ћириличним натписом. Чак и оне мале етикете, које се лепе на полеђини увозних производа, или ситно одштампана упутства, са ознаком за језик – „српски“, искључиво су на латиници. Сви комерцијални билборди, на нашим улицама, такође су на латиници. Чак и произвођачи чији је бренд, током више деценија, био на ћирилици – попут воде Књаз Милош после 2000. године су прешли на латиницу.

Заправо, 2000. година се може одредити као почетак најновијег таласа латинизације српског јавног простора и српске културе. Изгледа да је после политичких промена од 5. октобра највећи део наше комерцијално оријентисане средње класе поверовао да је основни начин „модернизације“ и „уласка у ЕУ“ прелазак на латиницу. Реч је о припадницима маркетиншких, трговачких и услужних занимања – од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца. Ограниченог образовања и културе, они су кренули у типично провинцијално опонашње „Европе“ и „модерности“ преузимањем једног псеудо-статусног знака. Попут сиромашка са села који на главу стави цилиндар и умишља да је енглески гроф, тако су и наши власници С.У.Р-ова и С.Т.Р-ова, баш као и маркетиншки и дизајнерски консултанти наших компанија, своје фирме и производе почели готово стопостотно да исписују латиницом. 

Но, није ли латиница, током седамдесетих и почетком осамдесетих, такође доминирала у Србији? И није ли се, у наредних петнаестак година, ћирилица ипак некако повратила из мртвих? Може ли се тако нешто очекивати и сада? Тешко. Овога пута, наиме, извршена је латинизација једне сфере која је тада била поштеђена културцида – сфере детињства.

И заиста, без обзира на сву доминацију латинице у трговини и јавној сфери, сликовнице, новине и књиге, тих седамдесетих и осамдесетих година, које су биле намењене деци биле су ипак штампане на ћирилици. Ћирилица је, за све нас који смо тада били деца, ипак било наше прво и основно писмо, писмо нашег детињства, и као такво нешто што је у најдубљем смислу речи наше, топло, темељно и драго – као и само детињство, уосталом. Оно најгоре, међутим, што се данас дешава са ћирилицом јесте да је она све мање писмо наше деце. Све дечије телевизије програм емитују или искључиво на латиници (попут Ултре и Mинимакс ТВ), или са ћирилицом која се само назире у траговима (Канал Д, Пинк Кидс и Хепи ТВ). Сви дечији албуми са сличицама или картицама искључиво су на латиници. А дечије новине, сликовнице и књиге такође су у 80 посто случајева на латиници. …

Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то „модерно“, или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе „Европи“. …

Небојша Вуковић

субота, 30 мај 2009

Потпуно подржавам тезе које је изнео у свом тексту госп. Антонић. Срби доживљавају двоструко одумирање – оно буквално, физичко, дакле демографско, и идентитетско, културно, писмовно. У очувању ћирилице, треба поћи од једноставног принципа, аксиома, да је ћирилица једино право српско писмо, а латиница тек помоћно (допунско). Слажем се такође са предлогом да се уведе обавеза да се сви натписи ћирилизују, и то под претњом тешке глобе, јер наш се човек повинује само када му се завуче рука у џеп…
Социолошки посматрано, занимљива је улога наших „предузетника“ који су главни промотери латинице. Некада, рецимо у 19. веку, у пречанским крајевима, трговци, занатлије, фабриканти су били основни браник културног идентитета, донирали су културу, штампање књига, били поносни и на ћирилицу и на српско порекло…

Данас је потпуно обрнута ситуација, реч је (част изузецима) о необразованим скоројевићима који немају ни грама националне свести, што најбоље доказују енглески натписи фирми…

Својевремено када сам био у Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…
Занимљиво је да и тзв. националне странке такође слабо посвећују пажњу овом озбиљном проблему. Једини који нешто о томе зборе су професори српског језика и књижевности кроз своја удружења, али реч је о људима који су потпуно „оперисани“ од вештина политичке борбе, комуникације и маркетинга…они у најбољем случају могу организовати полудосадно полемичко вече, скуп и то је све.

Многе кампање „борбе против наркотика“ су у суштини рекламне кампање

Posted in Србија, друштво, родитељи by Соларић on мај 28, 2009

Коментари преузети са Политика Онлине (коментари корисника)

Брка , 26/05/2009,

Није случајно број наркомана порастао после 2000.г. јер многе кампање „борбе против наркотика“ су у суштини рекламне кампање. После сваког предавања о штетности наркотика број наркомана се повећа. Поставља се питање ЗАШТО. Један од могућих одговора је да од приче нема вајде већ младима треба понудити алтернативе. Алтернативе су летње школе (јер највећи број наркомана први пут проба дрогу током летњег и зимског распуста када немају осмишљен садржај). Наставници по школама два месеца не раде ништа уместо да осмисле разне летње школе којима би се помогло деци. Сваки спашен живот је вредан. Или надлежни не мисле тако?

TZ , 27/05/2009,

Postoji i druga strana…dileri koje svi poznaju,a samo policija ne…

sudije koje momentalno oslobadjaju uhapsene dilere, policajci koji uz veliki osmeh propustaju dilerski auto sa crnim staklima da prodje zabranjenom ulicom…u nasem gradu vlada sprega milicije i dilera,roditelji nemaju kome da se obrate..

borba protiv vetrenjaca i to veoma opasna…

nekome je potrebno u ovoj zemlji da „drzi“ decu drogiranu, jer tako nema ko da „talasa“..deca kao zombiji, roditelji zaokupljeni borbom za zivot i spasenje te iste dece…a velelepne vile vlasnika fantomskih firmi rastu, svi sve znaju, a niko nista ne moze…uzas i sramota….

Vladimirovich , 27/05/2009,

Da, da ! Svi se kao cudimo!? Cemu? Zasto nema strogih zakonskih sankcija? Zasto se Vlada i MUP ne obracunaju s „masovnim ubicama“? Da li su u zajednickom precutnom poslu? Da li dele zaradu? Vec sam pisao, moja supruga je u neku ruku ocevidac i prodaje kroz prozor u komsiluku preko puta i kako to radi policija kad dobije prijavu, i kako se posle oruzjem preti komsijama od strane dilera!?

Radnja se desava u jednom selu kod Sida! Policija je stigla ispred pomenute kuce a onda majka dilera paket s „robom“ izbacuje ili kroz prozor u travu na ulici ili kroz bocni u dvoriste rodbine!Policajac pred kucom trpa paket u dzep a kad krenu praznih saka vraca isti kroz otvoren prozor?!

Svi znaju, sin cesto u zatvoru kako zbog trafikinga tako i zbog prodaje droge i svi dele ili bar vecina zaradu? I tako u krug, dokle?

Сродне теме:

Интелектуалне елите су и даље најамна радна снага у „државним фирмама“

Posted in НСПМ, Србија, друштво, образовање, повесница, политика by Соларић on мај 27, 2009

Коментар преузет са Нова Српска Политичка Мисао

Газда Груја

11 четвртак, 21 мај 2009

Елита?
Нема елите.
Тојест, ако је и има, има је у траговима.Елита подразумева свест и образовање достојно елите.Уз то, ОБАВЕЗНО УЗ ТО, НИКАКО БЕЗ ТОГА, мора да иде и материјално-финансијска независност.
Кеш. Стари кеш.
Да се не лажемо. Нема то овде.
– Бео и остале „грађане“ (буржоаску елиту) од пре 60 година, побили су комунисти крајем 45.Та елита је,махом, настала између 2 рата – јер је,нека стара,пред-прво-ратовска елита,пострадала у Првом светском рату – али,ипак је представљала неку, солидно образовану,урбану,буржоаску групу која је, имала,опет,неку перспективу.Али, изби револуција.
Револуционари су населили своје првоборце (6. личка, 1.пролетерска итд) са територије НДХ и они су постали елита. Политичка елита.Партијска елита.Последица тога је непотизам најстрашније врсте. Интелектуални слој је и даље био најамна радна снага, додуше у „државним фирмама“ и покушавао је у неколико махова,безуспешно,да појача своју улогу (читај статус) у друштву (68-74)
– Када је постало јасно да је „експеримент“ пропао, партијске елите су се окренуле јавашлуку. Трансформацији себе у финансијске елите. Транзицији.Отимачини.Тако су само убрзали крај.
– Онда су почели ратови и распад Државе.Измилела је (опет) нова – овај пут ФИНАНСИЈСКА елита. Кајле, џипови, спонзоруше.Образовање, благоречено, танко.Али је концепт блискоскти властима опстао.
– Дошле су и промене 5.октобра.Финансијска елита жели да, попут пара, пропере и свој ранији крими-статус.Да постане буржоаска елита.
За сада су успели само да буду малограђани. Наравно.На несрећу по нас, властима увек треба кеш па се ту нађу интереси за одржавање статуса кво.
Интелектуалне елите (ако их има, посебно међу млађима, јер НИКО није ништа учио у школи од 1985 на овамо,на факсу,него је плаћао) су и даље најамна радна снага у „државним фирмама“.Или су директно финансирани из иностранства.Ово је огроман проблем.
– Лумпен-елиту не рачунам.

Генералска деца и унуци нису елита.Него пионири.

Нема елите.Само трагови.

Говорите и пишите српским речима а не енглеским позајмљеницама

Posted in Србија, култура, књижевност, медији, образовање by Соларић on мај 23, 2009

Учити до краја образовања

Запуштеност српског језика у нас неизмењена је већ деценијама. Како сада ствари стоје, у вртићима се пре свихучи енглески језик. У основној школи, а поготово у средњој када сваки појединац треба да доврши своје језичко образовање, предност има књижевност. Ако се без формиране језичке културе стигне на факултет, онда је касно за било какве поправке. Нажалост, на свим факултетима обавезан је страни језик, најчешће енглески, српски се учи само на филолошком!

Лектор „Политике”

Градимир Аничић

[објављено: 08/03/2009]

Страхиња , 10/03/2009,

Био сам срећан када је пре две-три године почео са радом Језички савет и када је као резултат тог окупљања постојала барем на интернет издању рубрика ,,Језички прозор’’. Сећам се чланака професора Егона Фекете који је писао указујући на примере лошег писања у Политици. Колико ме сећање служи после око годину дана ,,Језички прозор’’ је укинут без иједне речи образложења, као да су разлози због којих је постао нестали. На несрећу српског народа то није био случај. Кроз језик неког народа се најбоље одсликава свеколико национално стање душе, промишљања о свету у коме се налази и утицајима из света са којим долази у додир.

Политика је прерасла дневне новине и разне часописе, и са преко века постојања постала је заштитни знак јавне речи у Србији. Ако вам је српски језик основно средство за рад, онда је недопустиво да читам многе чланке (поготову у делу економија) који да нису много мучни и трагични, били би урнебесно смешни. Крајње је време да се новинари и уредници вуку и за рукав ако то треба, да би нас поштедели њиховог ,,серблиша’’ и фрљања са изразима који ни на српском ни на енглеском не значе ништа. Речи као: експерт, борд, франшиза, бренд, менаџмент, билборд, стајлинг, фан, дисконт, бизнис, тендер, холдинг, медији, компанија, брокер, акциза, кластер, онлајн, сајт, фајл, софтвер, виртуелан… и много сличних из серблиша за мене су грозно смеће којим покондирене незналице покушавају да кажу нешто тобоже светско ново и недокучиво ,,што само они занју’’. То што се то ради без потребе јер на српском те речи не значе ништа, и да би се показала уображеност, нема везе, ми шамарамо по језику па шта буде. Ваљда би се онда понеко од новинара и уредника призвао свести. Ако нам је скупштина Србије мерило писмености и језикословља, зло нам се пише. Поред праве голготе којом је изложен говорни српски језик у скупштинској сали, посланицима не смета што код улазних врата не пише ни име државе Србије?!? Исто је и на згради владе?!? О осталим јавним гласилима боље да не говорим.

Не дозволите да се стандард квалитета српског језика којим се пише срозава, јер смо као народ довољно срозани и зарозани. Зашто је језички саветник Како треба писати, објављен као интерно издање само за Политику? Зар је то тајна или то може бити још једно од издања које би се могло делити или продавати. Корист би имала и Политика и српски народ. Ја сам предлагао да Политика уради и приручнике за пословну преписку, ту тек влада расуло и ради ко шта хоће и дохвати. Ако чекамо на установе које су за то најстручније, никад ништа нећемо ни дочекати. Осврните се само на цео век рада САНУ на описном српском речнику који још није прешао ни слово ,,О’’?!? Сетих се чланака Милана Мишића ,,Драги наши читаоци’’ од 8.2.09. Док он уредно шамара серблиш, ето народ све мање купује новине па као немојте да престанете да купујете наше новине…

Писање иза којег стоји добар новинарски рад: истраживање, анализе са подацима а не из ногавица, логични коментари, кључна и важна питања, добар, смисаон, богат, духовит, српски језик, нуђење производа информисања који излазе из оквира просте продаје дневних новина (видети шта и како раде друге новинске и информативне куће у свету као нпр продаја старих чланака, док је архива Политике на интернету нечитљива па је испао прави циркус) … то ће продавати ваше услуге и производе у будућности.

Маштам да могу преко пута зграде Политике да направим плакат на коме би огромним словима писало: Говорите и пишите српским речима а не енглеским позајмљеницама, битно је шта хоћете да саопштите и да ли ће вас сви разумети, не скривајте своје незнање покондиреношћу и речником пуним позајмљеница.

Волите, чувајте, негујте и богатите српски језик, јер он нема никог осим нас који га говоримо, пишемо и читамо. Наставите ли овако, олује ће нас развејати.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Давно је већ речено да ако грађани стварају републику и република са своје стране доприноси да се стварају грађани

Posted in друштво, књижевност, медији, образовање by Соларић on мај 22, 2009

Извор: Спрски Књижевни Гласник, бр. I

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/74331864/

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ.

ГРГУР МИЛОВАНОВНЋ: О слободној штампи у опште, in 8°, ХVII, 254, Београд, 1901.

Дело је г. Миловановића дакле знатна тековина за нашу правну књижевност.

Партнја у којој се говори о појму и важности слободне штампе, о њеном задатку н ограничењима којима она у ошпте подлежи или треба да подлежи, мало је колебљивија. С тога можда човеку по кадшто изгледа као да извесни закључци у потоњим деловима књиге нису у довољној хармонији са поставкама из овога дела. Тако на пример, писац је, као што се из читаве ове партије види, у начелу повољно расположен према штампи и брани слободу исказивања мисли ; али доцније, његова је брига у главном сконцентрисана на то да нађе начин да се спрече злоупотребе које штампа може починити. Услед таке тежње, која је сама по себи оправдана, он по кадшто, н. пр. у историјској партији свога дела, одобрава и мере којима се слобода исказивања мисли спутавала баш и у по неким легитимним манифестацијама својим.

У осталом, ову бригу о спречавању злоупотреба бринули су и сви теоричари н законодавци. Системи који су изналажени у жељи да се слобода исказивања мисли осигура, и у исто време да се злоупотребе спрече, многобројни су и разноврсни: прописивано је претходно одобрење за вршење штампарске радње, узимана је велика кауција, наметана је обвеза потписивања свију чланака, тражене су нарочите квалификације за уредника и т. д. У практици се међутим, показало да све те превентивне мере противу штампе или нису ни у колико спречавале злоупотребе, или, ако су их спречавале, оне су у исто време уништавале и слободу. Мере, које би само злоупотребе спречиле, а слободу исказивања мисло оставиле недирнуту, нису нађене.

Така констатација учинила је, те су слободне државе, које нису хтеле злоупотребе да уклањају по цену слободе исказивања мисли, од превентивних мера одустале. Тим начнном оне сваком остављају могућност да, исказујући своју мисао, учини и злоупотребу, али бар сваком остављају и слободу исказивања мисли са свима добрим и корисним последицама које таква слобода има.

Разуме се да уклањање превентивних мера још не значи и некажњивост за злоупотребе. Баш на против, ако би се превентивним мерама успело да се злоупотреба спречи, онда злоупотреба не би требала ни да буде кажњена, јер није произвела дејство. А кад превентивних мера нема, онда одговорност за онога који је дело учинио остаје и треба да буде потпуна.

Кад смо дакле имали пред собом искуство других, политички старијих народа које нам је показивало да се подесне мере за спречавање злоупотреба не могу наћи, онда је, по готову, било сасвим излишно да и ми окуша-вамо мере које су се код других показале као безуспешне. Али туђим се искуством обично не користе ни народи исто као ни појединци, па смо се с тога, истим путем којим и други, упутили и ми. Али данас би већ наше рођено искуство требало да буде довољно да нас поучи, шта о мерама за спречавање злоупотреба треба да мислимо. Ми смо имали цензуру, па смо је напустили, имали смо кауцију, па смо је укинули, имали смо квалификоване уреднике и видели смо да је с њима штампа, у опште узевши, била још гора но раније, при слободној утакмици. Све то искуство фатално упућује и нас оним истим путем којим сада већ иду други слободни народи у питању о штампи : ми морамо све превентивне мере уклонити и оставити исказивању мисли потпуну слободу. Против злоупотреба има само једна санкција, а то је казна, дакле мера репресивна, а не превентивна.

С тога се никако не можемо сложити са поштова-ним г. Миловановићем који мисли да од уредника треба тражити факултетску спрему, јер држн да ће штампа тако дати много боље резултате но ако се та квалифи-кација од уредника не тражи. Факултетска диплома може бити доказ да једна личност има ону спрему која се у факултету добија ; она никако још не може бити доказ ни о интелигенцији ни о моралности. А питање да ли ће у један лист бити пуштани кажњиви написи, да ли ће се у тај лист намерно пропуштати злоупотребе или не, зависи директно од моралности и од деликатности осећања одговорнога уредника и других меродавних личности у листу, а никако од њихове стручне спреме. Када дакле стручна спрема не постоји ни у каквој директној вези са моралношћу и деликатношћу једног човека, онда откуда се могу од те стручне спреме очекивати последице које од стручне спреме никако не зависе? Да законодавац тражи од одговорнога уредника доказе о његовој моралности и деликатности, такав би се захтев могао у неколико још и разумети. Али камо критеријума по коме ће се оценити да је један човек у оној мери и у оном смислу моралан и деликатан у коме је то потребно па да штампарске злоупотребе не чини, и ко ће о томе да судн ?

Јер, за јавне послове у опште нису довољне само интелектуалне особине и стручна спрема, него су у равној, а по кад што и у већој мери потребне и извесне моралне особине које стручна спрема не даје и које, ако се нађу код човека без на-рочите стручне спреме, могу и треба овом да обезбеде већи успех него ли другом неком његова стручна спрема. Превентивне мере ваља дакле укинути; репресивне нека остану. Оне ће вазда бити као нека претња над главама оних који буду показали склоности да слободу исказивања мисли злоупотребе. Међутим, ако се репресивне мере размотре са гледишта њихове употребе, онда ће се констатовати ово: у земљама у којима је јавни живот развијен, и јавни људи и власти све ређе и ређе чине употребу од репресивних мера које им законодавац ставља на расположење против штампарских злоупотреба. То не долази само отуда што се, у слободним земљама, они који рукују инструментом слободне штампе постепено навикавају на то да сами, без икаквих цензорских или других превентивннх мера, злоупотребе избегавају; то долази још и поглавито отуда што се сама читалачка публика, са употребом слободе, постепено навикава да штампарске злоупотребе одмерава правом мером и да им не поклања више кредита но што таке појаве у истини заслужују. Давно је већ речено да ако грађани стварају републику и република са своје стране доприноси да се стварају грађани. Ако је истина да грађани треба да буду претходно васпитани за то да слободу штампе не злоупотребе или се не даду њоме заводити више но што то треба да буде, исто је тако истина да грађани само под режимом слободне штамне могу то васпитање добити. Не треба мислити да се до тога резултата може лако доћи, или да ту способност брзо добијају и најшири кругови грађана. Така би претпоставка била нетачна. Али оно што је тачно јесте то, да у слободним земљама број грађана који таке способности добијају постаје све већи и већи и да се тим самим опет корелативно смањује број грађана који се злоупотребама у штампи дају заводити. …

В. С. Вељковић.

Дедукцијом се не може доћи до нових информација, само индукцијом

Posted in образовање, филозофија, SerbianCafe by Соларић on април 14, 2009

Indukcija i dedukcija – Mar 19, 2004

Induktivno zaključivanje je takav oblik zakljucivanja kod koga se polazi od empirijskih (iskustvenih) cinjenica, a zakljucak, koji se izvodi iz tih činjenica, prevazilazi granice onoga sto te cinjenice kazu.

Indukcija je pretpostavka. (Opazam /“znam“ da je A, na osnovu toga pretpostavljam da je i B. Jeste ? Nije ? Hajde da vidimo. Da pokusamo da nadjemo nacin da se uverimo da je B, kao sto smo se uverili da je A na osnovu cega smo i pretpostavili B. A ne garantuje B logicki, vec se mora proveriti empirijski.)

Deduktivno zaključivanje je takav oblik zakljucivanja kod koga se neki stav (koji zovemo zaključak) izvodi iz nekakvih drugih stavova (koje zovemo premise ili pretpostavke).

Za izvlacenje zakljucka nije bitno da li su premise istinite ili nisu. (Ukoliko je A onda nuzno mora da sledi B. To ne znaci da jeste A i da jeste B. To samo znaci da B govori isto sto i A /nema novih informacija/ samo na drugaciji nacin. Da li je A i da li je B, nije bitno za tvrdjenje u kome se kaze „ako A onda nuzno B“)

Primer:

1)Ako Pera ima 5 dinara i

2)Ako Mika ima 3 dinara

onda

3)Pera i Mika zajedno imaju 8 dinara

Da bi se diskutovalo o validnosti zakljucka 3) nije vazno da li Pera stvarno ima 5 dinara i Mika 3. Necemo da gledamo Peri i Miki u dzepove. Vazno je samo da li, ukoliko je to tako kako se iznosi u 1) i 2) onda nuzno sledi 3). Ukoliko sledi, zakljucivanje je ispravno, ukoliko ne sledi zakljucivanje nije ispravno (validno).

Zakljucak validne dedukcije nikada ne sadrzi vise informacija nego sto je sadrzano u pretpostavkama. Zakljucak indukcije uvek sadrzi.

To je razlog zasto dedukcija uvek sadrzi sigurnost i moze se logicki proveriti (nikada ne govori nista novo), a zasto je indukcija uvek u nekom pogledu nesigurna i ne moze se logicki proveriti vec samo empirijski.

Jos jednom.

Dedukcijom se ne moze doci do novih informacija, samo indukcijom.

Ako na osnovu iskustva donesemo zakljucak koji prevazilazi nase iskustvo, jedini nacin da se on proveri je opet (novo) iskustvo.

Ispitivanje novih informacija, dobijenih indukcijom se ne moze dokazati dedukcijom.

Indukcija moze samo biti jaka ili slaba, za razliku od dedukcije koja je sigurno ispravna ili neispravna.

Indukcija je pretpostavka, putokaz, upucuje na sta da se obrati paznja u sledecim iskustvima.

(more…)

Aкадемик археолог Драгослав Срејовић има улицу на периферији Београда од неких 10м дужине…толико о вредностима!

Posted in Србија, друштво, образовање, породица, родитељи by Соларић on април 14, 2009

danijelam

Тема поста: Re: O деци и омладини!

Послато: Уто Нов 11, 2008

Zahvaljujem na ovoj temi. Pitanje dece i omladine me zaokuplja svakodnevno obzirom da imam dva dečaka od 12 i 10 godina.

Naime, jako sam zabrinuta uticajem okoline na njih. Ponekad se plašim da će taj uticaj vremenom biti veći od onog koji kao porodica pokušavamo da imamo na njih. Bogu hvala, normalna smo porodica, koja drži do tradicionalnih vrednosti koje pokušavamo da prenesemo na njih…i tu je prva zamka…mi pričamo svoju priču, a kada se osvrnu oko sebe svuda nalaze kontra primere….

Mislim da je upravo razgovor sa njima od ključne važnosti. Naravno, argumentovano pokušavamo da pokažemo zbog čega mi imamo drugačiji stav od njih….i da ih ubedimo da je naš stav ispravan…to ponekad traje i satima….. :lol:

No, dobro….ono što je meni utisak već mesecima je ponašanje srednjoškolaca. Svakodnevno ih posmatram u autobusima na putu do posla. Pošto idem javnim prevozom na posao i to obično traje oko 30min, imam vremena da posmatram i slušam tu decu. Prvo što upada u oči je da su svi jako oskudno obučeni i zimi i leti…leti to ide do vulgarnosti a zimi…nije mi jasno kako im nije hladno…to su goli stomaci (devojčice), dekoltei….kako će takva devojka sutra da bude majka i da ima zdravo potomstvo?

drugi utisak je da ta deca ne znaju da se izražavaju….mali fond reči, pa vrte jedno te isto. Tužno je slušati o čemu pričaju naši srednjoškolci…o tome kako ne idu na prvi čas (to je super), koliko imaju jedinica (i to je super), i kako oni koji uče i misle na svoju budućnost su štreberi….

treći utisak je jedno zastrašujuće nevaspitanje i nepoštovanje starijih.

kad smo kod fonda reči….zgranuta sam vešću koju mi je suprug saopštio posle prvog roditeljskog sastanka ove godine kod starijeg sina…njegova razredna predaje književnost i rekla im je da su obavezne lektire UKINUTE i da će od sada raditi samo fragmente tekstova!

Pa ova deca ionako NIŠTA ne čitaju i to je bio jedini način da bar neku knjigu u životu pročitaju!!!!

I još nešto oko uzora našoj omladini, nešto što me je užasno iznerviralo.

Radi se o prikupljanju potpisa da se po pokojnom Milanu Mladenoviću iz Ekaterine Velike imenuje neka ulica ili trg u Beogradu.

Uz dužno poštovanje ljubiteljima ove grupe, ipak znamo ko je i kakav bio Milan Mladenović. Uz to već postoji ulica po njegovom imenu u naselju Zemun Polje. No, ova akcija na medijima je dobila VELIKI publicitet.

Samo još da dodam, pa završavam, akademik arheolog Dragoslav Srejović ima ulicu na periferiji Beograda od nekih 10m dužine…toliko o vrednostima!

Извор: Видовдан.орг (форум)

Финска: поштеност и држање речи су од изузетног значаја

Posted in Срби у расејању, друштво, образовање, SerbianCafe by Соларић on април 8, 2009

Kako se živi u Finskoj?

klarissa (sluzbenik)

16. februar 2009.

Da li neko ovde živi u Finskoj? Interesuje me kakva je tamo klima, da li stalno duvaju vetrovi i da li je zemlja oko jezera privatizovana kao u Kanadi? Uvek sam mastala o zimi u Finskoj i svidja mi se priroda…Da li je teško tamo naći posao i da li se je mogući dobiti boravak na osnovu kupovine nekretnine? Hvala!

Wonderia 17. februar 2009.

Ja sam živela u Finskoj nekoliko godina i sad se vracam ponovo na još tri meseca da zavrsim neki posao i posle toga odoh iz Finske. Veoma je teško naći posao u Finskoj ako si stranac, sem ako nećeš da budes babysitter u nekoj porodici koja je takođe iz inostranstva ili ako nemas zavrsen fakultet koji je tamo veoma trazen ili ako nemas debelu vezu da te progura(da toga i tamo ima i te kako, samo što se krije kao zmija noge). Ali u svakom slučaju, integracija u Finsko drustvo je veoma teska, jer su Finci od svih Skandinavaca, najveci nacionalisti i dobro cuvaju ono sto je svoje i ne vole da se mesaju sa strancima. Ja sam imala nekoliko neugodnih situacija kada su me Finci pitali odakle i kad im kažem iz Srbije, obično su pokusavali da me degradiraju koliko god su mogli. Svaka cast izuzetcima, jer imam i nekoliko prijatelja koji su Finci, i koji su stvarno super ljudi i uvek su bili tu da mi pomognu.

Elem, morala bi da naucis i finski jezik koji je VEOMA tezak. Ima 15 padeza i gramatika je uzas. Bez naucenog jezika nema ništa ni od posla. Ja pricam finski dobro, ali još ne savrseno.

Što se tiče zime, najgore je u Helsinkiju, jer vetar toliko duva sa mora da ni kapa ne pomaze i sveukupan utisak je da je uvek bar još nekoliko stepeni hladnije nego sto jeste upravo zbog jakog vetra. Priroda im je lepa, ali mislim da je priroda čak i lepsa u Svedskoj i Norveskoj nego u Finskoj.

Finci su veoma sebican narod. Nećeš videti da kao kod nas decko devojci placa pice ili je vodi na veceru. Svako placa svoje. Jedno vreme dok sam živela sa jednim cimerom koji je bio Finac, on je na jaja koja je kupio i stavio u frizider pisao svoje ime :)))))) da se zna ako slučajno neko uzme. Hehhehe, nikad tako nešto nisam videla u zivotu…Takođe ako nešto nije u njihovom interesu neće ti pomoći, pa ne znam šta da se desi.I svi su uvek depresivni.

Mislim da kupovinom nekretnine ne možeš i da dodjes u Finsku da živis. Treba ti određena vrsta vize. Jedino ako bi odlucila da investiras u Finsku, tada bi imala neke povlastice i verovatno bi ti dali vizu u rekordnom roku.

Eto, to je što se Finske tiče. Vecina ljudi koji su tamo dosli sa Balkana i koje ja znam su se veoma promenili od odlaska tamo i sami postali depresivni kao Finci.Jednostavno takav je zivot tamo. Helsinki nije veliki grad, i već posle mesec dana postaje dosadno.Nema šta da se vidi.Sve kafice uglavnom obices vikendom kad izadjes u grad. A da ne pricam o gradovima kao sto je Turku, to je kao grad duhova, bez ikakvih desavanja.

Nadam se da sam ti bila od pomoći. :)

Ilkka 22. februar 2009.

finska uopste nije skandinavija i to vrlo je važno imati to na umu da bi se između ostalog shvatio nijhov mentalitet. finska je „wanna be but never will be“ skandinavija, jer u svakom slučaju nije geografski a gotovo ni u svakom drugom pogledu jer nisu germani kao ostali.

u finskoj je jako jako jako teško naći posao a bez jezika gotovo ništa. finski su nacionalisti i to se vidi u svemu, proizvodima koji se prodaju, reklamama, itd.
inače fincima spominjati hunsko poreklo je jako loše, jer postoje tendencije da se dokaze kako su oni indo-evropljani poreklom iz nemacke, a jezik su preuzeli od samija.
to su neke najnovije genetske teorije.

što se tiče saradnje sa svedjanima, nisu finci teski, nego su svedjani spori. jednostavno je razlika u vrsti rada. u svedskoj se o svemu non stop diskutuje, odlucuje kolektiv, itd, dok se u finskoj prvo radi pa diskutuje. finci nisu komunikativni i sasvim je u redu cutati u drustvu.
ali što se posla tiče, tu se zaboravlja sve ostalo. postenost i drzanje reci su od izuzetnog značaja, a to se da primetiti i u radu institucija, mnoge stvari se baziraju na poverenju.

neko rece zime u finskoj su divne..da..malo sutra. zime su uzasne i čak i finci beze od njih na jug.
zimski i letnji finci su dve potpuno odvojene jedinke..u svim zemljama ljudi se transformisu leti, međutim u finskoj je to naročito izrazeno.

što se tiče sklapanje prijateljstava, to je jako teško, naročito u helsinkiju jer tu ne samo da se javlja finski „temperament“ (hladnoca), nego i mentalitet glavnog grada. u manjim mestima je lakse upoznati ljude.

što se tiče wonderie i njenog komentara kako su finci sebični jer neće da placaju drugima, zao mi je, ali komentar je glupost jer isto tavo ponasanje postoji u gotovo svim zapadnim zemljama iz vise razloga a između ostalog pre svega zato što žene ovde NE želE da im muskarci placaju pica jer žele da pokazu svoju nezavisnost i ne žele da imaju bilo kakve obaveze prema muskarcima.
a nismo ni mi bas tako odusevljeni placanjem.kod nas se placa zato što svi to ocekuju, ali vecina mojih muskih srpskih poznanika bi voleo da se to polako promeni i da muskarci nisu uvek u obavezi da placaju i ja se slazem s tim. to je bilo dobro nekad kad žene nisu radile kao sada, a zašto bi sad muskarac placao?
a dodacu još i da je to pogresno, jer se meni mnogo puta desilo da mi poznanik finac plati pice ili jelo. nije to bas tako crno-belo.

inače da, duva severni vetar. i da, ne možeš dobiti boravak na osnovu nekretnina. i ne samo to, nego otkako su rusi poceli u velikoj meri da kupuju nekretnine u finskoj, finci predlazu zakon da se ogranici prodaja nekretnina onima koji nisu gradjani evropske unije. šta vise, čak i za gradjane evropske unije je jako teško da dodju da žive ovde.

finci ne žele strance. i tačno je da na juznu/istocnu evropu gledaju sa visine, zbog tog mentaliteta da posto-poto žele da budu skandinavci, sto nisu. (geografski ni slučajno,a ni na osnovu kulture kao recimo danci).
finci su deo feno-skandinavije, i onaj dodatak „feno“ (koji ukazuje da je njihova zemlja dodatak klasicnoj skandinaviji) im smeta.
ako stvarno hoćeš da iznerviras finca, samo mu kaži kako su finci zaista slični rusima. :)

finci isto tako kriju svoju istoriju, i to period od 1939-43 kad su bili nemacki saveznici. to se ovde stalno opravdava necim ako se uopste govori o tom periodu. ono sto oni stalno pokusavaju da naglase jeste onaj period posle 1943, kad su promenili stranu. i to je bitno da bi se finci bolje razumeli, jer su opsednuti tim svojim zimskim ratom.

u finskoj još što se jezika tiče postoji nešto sto moja poznanica poljakinja i ja nazivamo jezickim rasizmom. to znači da kad si u drustvu finaca oni uopste neće da se trude da sa tobom govore engleski ili već šta, nego će pricati finski, čak iako odlično govore engleski.
isto vazi za javne institucije. ako ne znaš finski, a imaš neko sa tobom ko govori finski, sluzbenici će te totalno ignorisati, čak iako si ti u pitanju (tvoj problem) i oni odlično govore engleski.

ima tu puno stosta, ali ja ti ne bih preporucila da dodjes ovde. mnogi moji poznanici stranci i finci (stranci sa ruzicastim naocarima o finskoj u početku) su otisli potpuno razocarani u druge zemlje.

što se tiče ostatka klime u finskoj, leta su veoma prijatna. klima je suva, zime su prijatnije nego hladne zime u srbiji. a što se pecuraka tiče, finci su eksperti. naravno da se i ovde beru pecurke, ali ja bih odbacila romanticne slike o zemlji.

i opet o fincima. huni UOPSTE nisu uticali na fince, i huni sa fincima nemaju veze. malo ste pobrkali loncice, huni su madjari.
na fince su uticali svedjani i delimicno rusi kao i nemci.
a što se finaca i podmuklosti tiče, finci su tu na istom nivou kao i svedjani i norvezani. ni kod jednih se neće cuti otvoreno mišljenje. stavise, ne izrazavanje mišljenja direktno su finci „nasledili“ od svedjana i njihove vlasti jer su u tom pogledu po mom iskustvu POTPUNO isti.

dakle finska nije zemlja za ljude sa jakim mišljenjem koji to mišljenje ne želi da zadrzi samo za sebe. ovde se sve radi umereno, tako da se ne uvrede drugi.
isto tako nije za ljude koji ne žele da vide alkoholicare kako leze na ulici svaki dan (petak i subota vece su posebne price).

ali što se tiče bezbednosti za ljude i decu, finska je jako bezbedna. isto vazi i što se tiče raznih bolesti, za koje je recimo srbija zemlja srednjeg rizika, dok je finska za većinu zemlja niskog rizika.

finska je idealna i za žene-buduce trudnice i majke, jer finska i svedska imaju najbolje sisteme za zastitu i dobrobit trudnica, majki i dece i smrtnost beba (sids-sudden infant death) je izuzetno niska.
finska je dobra i za one koji hoće kvalitetno obrazovanje, jer je sistem skolovanja besplatno, a skole (do fakulteta) je najbolji u evropskoj uniji. a i fakulteti su im na visokom nivou.

Извор и наставак: SerbianCafe.com (дискусије)

Шопенхауер: О читању и књигама

Posted in култура, књижевност, медији, образовање, филозофија by Соларић on април 4, 2009

Артур Шопенхауер: О ЧИТАЊУ  И  КЊИГАМА.

Из „парерга и паралипомена.“

§. 290.

Незнање понижава човека само онда ако иде упоредо са богатством. Сиромаха обара његова сиротиња и невоља; у њега рад замењује знање, и занима његове мисли. Богат човек међутим, који је незналица, живи једино ради својих пожуда и личи на животињу: као што се то, у осталом, – може свакодневно видети. Њему још осим свега може да се пребацн и то, да богатство и доколицу није употребио на оно што њима даје највеће вредности.

§.  291.

Док читамо, за нас други мисли: ми понављамо само његов мислени процес. Ми у том случају личимо на ђака који. учећи писати, повлачи пером писмена која је претходно учитељ исписао писаљком. На тај начин нам јс при читању, рад мишљења највећим делом одузет. Отуда осетна олакшица кад, напуштајући самостално размишљање, пређемо на читање. Али за време читања наша је глава само поприште туђих мисли. Отуда долази да онај који веома много и скоро целог дана чита, а у међувремену се забавља стварима при којима човек не мора ништа да мисли, постепено губи способност самосталног мишљења – онако исто као што се од ходања напослетку одучи онај који непрестано јаше. То је мећутим случај с многим научницима, који толико читају док не заглупе. Јер непрестано читање, читање у сваком слободном тренутку, још јаче паралише дух но непрекидан ручни рад, при коме је још могуће мислити. Као што пружина која се једпако одржава под прптиском неког страног тела, мора једном да изгуби своју еластичност, тако и дух кад му непрекидно намећете туђе мисли. И као што се претераном храном кварн желудац, а тиме шкоди целом организму, тако се и дух претераном духовном храном може претоварити и угушити. Јер у колико се више чита, у толико оно што је прочитано оставља мање трага у нашем духу. Дух постаје као таблнца на којој се много једно преко другога писало. Зато се, ако се тако може рећи, и не долази до „преживања“: а само таквим процесом може се оно што се прочита учинити својим. Ако човек чита непрекидно, а не размишља доцније о ономе што је прочитао, оно не хвата корена и махом пропада. У опште с духовном храном бива то исто што и са телесном: једва педесети део оногашто у:себе уносимо буде употребљено: остало се губи испарењем, дисањем, или иначе.

Свему овоме ваља додати да су писане мисли у опште само као трагови пешака по песку: човек види пут којим је пешак прошао, али ако жели да зна и шта је пешак успут видео, он се мора послужити својим властитим очима.

(more…)