Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

У место да се пода струји, Михаило је њоме загосподарио

Posted in повесница by Соларић on 6 априла, 2009

У то време, не само код нас, већ мање више свугде, начело народности узимало се буквално. Узнмало се, другим речима, да свака народност, с нешто мало одушевљења, може створити своју државу. Што се тиче нас Срба, нас је варало још и искуство наших устанака. Сељачка армија с трешњевим топовима, ми смо, у тим устанцима, побеђивали Турке; тим пре их морамо победити сада, кад имамо организовану војску са сувременим оружјем: тако се резоновало шесетих година. Тих година, Херцеговина се бунила, а Црна је Гора ратовала с Турском, и зато што турској војси није ишло сасвим лако с тим херцеговачким и црногорским герилама, ми смо били још више утврђенн у веровању, да рат с Турском не премаша наше снаге. И врх свега дошла је још и Вукова радња, којом је у наше интелигенције била пробуђена не само народна свест, већ и народна самосвест, – ова последња, може бити, више но што је требало. Одушевљена Вуковим песмарицама, наша је интелигенција уображавала да су Срби народ хероја, коме је све могућно.

Михаило се, дакле, нашао испред једне ратоборне струје, која се осећала не само у његовој земљи него на целом полуострву. Да се он тој струји просто подао, његова заслуга не би била никаква, јер подати се струји може и најслабији владалац, и управо овакав јој се владалац подаје пре него ма који други. У место да се пода струји, Михаило је њоме загосподарио. Он је организовао револуционарне тежње балканских народа, и то тако да им свима буде центар у Београду. Он је, 1866, закључио савез с Црном Гором; 1867, с Грчком; те исте године ухватио је везу и с бугарским комитетом у Букурешту, а 1868 покушао је да у ту балканску лигу која се стала око њега образовати увуче и Румунију. Речју, он је тако био везао све балканске народе, да ниједан од њих није могао ништа предузети, ако не баш без његова пристанка, а оно за целоне без његова знања. Ако баш није био у стању зауставити једном својом речи сваки покрет на Балкану, Михаило је бар био сигуран да неђе ниједним таквим покретом бити изненађен. Услед тога, у Европи се на њ стало гледати, не као на једног обичног српског кнеза, већ као на вођу једне велике балканске конспирације, од које зависи мир Отоманске Царевине, па с њиме и мир целе Европе.

Михаило је изгледао балкански Наполеон III, јер, као што је познато, овај француски цар имао је везе са револуционарним странкама свију европских држава. За овакав положај у балканској политици Михаило дугује нешто себи самом, а нешто и Русији. Он је имао особине једног вође : веру у своју мисију, спојену с ретком лнчном куражи; постојаност“, како је сам говорио, у идејама; најзад, ону лепу особину да никад својим присталицама не открије дно својих планова. У њега је увек било нечег енигматичног, као да би више знао но што хоће да каже, и то му је ауторитет само појачавало. Што се тиче Русије, њој је требао један човек преко кога ће радити на Балкану, јер од Париског Уговора њој није било могућно мешати се у балканске послове непосредно. Њен је избор пао на Мнхаила јамачно стога, што је он био национални владалац у једној словенској држави. Онда кад још није било Бугарске, Русија је, природно, претпостављала онако Србију свим другим балканскпм државама, као што им данас претпоставља Бугарску. Свакојако, Русија се не само живо интересовала за наше ратне припреме, него нам је шта више ишла на руку да закључимо и те савезе с Грчком н Црном Гором, који су обезбедили Михаилу главну улогу у Источном Питању. Да лн се, у тренутку своје смрти, Михаило налазио у очи једног великог рата противу Турске? На ово питање одговор треба тражити, опет, у тадашњој политичкој ситуацији Европе.

Слободан Јовановић

Извор: Српски Књижевни Гласник

Полуистина је јача од ћутања o истини која се кобајаги подразумева

Posted in култура, повесница by Соларић on 7 марта, 2009

(Не)постојеће дилеме

(„Маргиналије o припадности“, НИН бр. 2834)

Од пре 150 година може се посматрати занимљив систем присвајања туђих вредности. Faggioni, деда Влаха Буковца, био је власник талијанског брода, скрасио се у Цавтату где се оженио локалном девојком, a његов син Српкињом католкињом – у оно доба Срби католици нису били забрањени – Маријом Перић, из којег брака се роди 1855. славни сликар српскокатоличког идентитета.

Да се то прикрије, извесни Божо Ловрић, редактор Буковчевих мемоара издатих у Загребу 1918. „и то латиницом“, како каже Марко Цар указујући да је сликар тражио да се књига изда на ћирилском писму, потпуно преради књигу да је аутор није могао препознати. Буковац, портретиста Обреновића, донесе рукопис у Београд и преда га СКЗ која га објави 1925. па тако скандал око фалсификовања његових мемоара избије на светлост дана.

И у Загребу и у Београду ствар буде заборављена: тамо принудно, у име даљих хрваћења – гле-дајмо шта се тамо ради са Николом Теслом и Ивом Андрићем – a овде, што би се рекло, Бог нас такве дао.
На другој крајности интелектуалних моћи НИН је свога читаоца даривао бисером. Kao што нам полулажне – полуистините енциклопедије из Загреба причају o Влаху Буковцу, Матвејевић – који се прошле деценије представљао као партизански борац од своје 13. године – износи нам неупоредива поређења o Нушићу, Поповићу, Радичевићу, Попи и не знам o коме још.

Оно што нам је на два полуступца рекао Матвејевић је додир светова и планета, кобајаги дијалог, a у ствари, поређење неупоредивог. Нуди јасан допринос даљем својатању. Опет је реч o мајсторству које наше наивно око не види: каже да је Андрић крштен као католик, тврди да су босански католици Хрвати уочи дана када ће, када буде слободе на Балкану, та тема бити проучавана са изненађујућим исходима.

Ипак, полуистина је јача од ћутања o истини која се кобајаги подразумева. Зна Матвејевић како је Андрићев отац ушао у Католичку цркву, ради аустријске државне службе, и лепо мери речи. Прави мајстор.

Зоран Крстановић, новинар, Нови Београд

Извор: НИН (Одјеци),

05.05.2005

Као и Дража, Апис је насамарен од страних служби…

Posted in повесница, тајна удружења, SerbianCafe by Соларић on 3 марта, 2009

Apis pozitivan ili negativan lik?

prof_Gale (manager) – 12. juni 2005.

Vidim ponovo se pominje Dragutin Dimitrijevic Apis.
Da podsetimo Apisa je likvidirao Kralj Aleksandar na montiranom procesu u Solunu. Jedan hrabri oficir je platio glavom vlastitu zabludu da će ubistvom Obrenovica učiniti dobro delo Srbiji. Na zalost pocinio je uzasan zločin ne samo prema Obrenovicima već i prema samoj Srbiji i srpskom narodu.

abvgd (…) – 12. juni 2005.

Kao i Draža, Apis je nasamaren od stranih sluzbi…prema tome on je primer naivnosti koja skupo kosta kad se bavis opasnism stvarima.
Ako mene pitas, uprkos patriotizmu, ovakvi primeri nisu za ugledanje.

Jeremija1 (Пророк) – 12. juni 2005.

Апис је завршио онако баш како је заслужио. Службовањем масонима и ритуалним убиством краљевског пара, које је Србију бацило у огањ и стравично разарање,устоличио пробисвета – легионара Петра Карађорђевића, женоубицу (убио је своју жену кнегињу Зорку), који је са својим синовима од Србије Краљевине и Црне Горе Краљевине, направио бестрагију и србску гробницу Југославију.
Апис је синоним зла јер је био у служби масона – СОТОНЕ!

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

За време владавине династије Обреновића ударен је темељ европске Србије

Posted in Србија, друштво, култура, повесница, филозофија by Соларић on 20 јануара, 2009

Отмица „српске Бургундије”

mihajlo-obrenovic

Без савезника, са нереформисаном војском и без новог наоружања, мала краљевина била је у могућности само да се ослони на дипломатију

Српски престолонаследник принц Ђорђе Карађорђевић обратио се окупљеном мноштву по повратку из Русије где се срео са царем Николајем II. Ватрени говор закључио је недвосмисленим покличем:

„Зато будимо спремни да своја права, ако нам их други не буду могли да заштите, бранимо и тражимо гвожђем и оловом, не питајући колики је непријатељ, него где је непријатељ!”

Чедомир Антић, историчар

[објављено: 28.09.2008]

george wordy , 28/09/2008

Кнез Михајлова улица

Кнез Михајлова улица

Ako je arhitektura olicenje istorije jednog naroda i civilizacija, posebno ornamentika fasada i procelja gradjevina, onda poznavaoci ove nauke sigurno ce uz pomoc istoricara zakljuciti da je za vreme vladavine dinastije Obrenovića udaren temelj evropske Srbije, njene unutrasnje I spoljne politike.

Poseban pecat tome je dala diplomatska aktivnost tadasnjeg dvora prema Becu. Kako to da u clanku uvazenog istoricara ta cinjenica ne bude ni spomenuta ili je i dalje nad Srbijom senka “Crne ruke”. Da li bi Austrija aneksirala Bosnu da sa vlasti nije onako surovo uklonjena dinastija Obrenovic.

Jedan italijanski pisac, upavo pise istorijski roman o majskom prevratu, pokusavajucu da da odgovor sta je to odvratilo Srbiju od puta evropske drzave sa nesagledivim posledicama I milijonskim zrtvama po sopstveni narod. Kakv se to sadomazohisticki sindrom uvukao u drustveno tkivo Srbije, da ima nepromisljene sadisticke vodje

I pokorni mazohisticki narod koji sve to podnosi. i trpi, navodno u ime pravde I Boga. Da li je to uopste izlecivo, kada se I danas od mnogih akademskih glava moze cuti, more za ovaj narod zakon je samo bic, ne zna on za bolje, kakva demokratija, to je za gospodu mi smo seljaci, pri tom se pozivajuci na reci Milosa Obrenovica, iz devetnaestog veka.

Zato ovde cveta korupcija, jer je upravo rezultat uspostavljenih sado-mazohistickih odnosa vlasti prema raji.

Tako da ce borba za zdravo drustvo u Srbiji biti teska I dugotrajna.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Сродне теме: