Свет је упао у живо блато јер је игнорисао централни семафор а то је – МОРАЛ

Верујем – не верујем

(Никола Ојданић)

… Ако питање вере покушамо да раздвојимо од религије, као што љубав не можемо раздвојити од пријатељства, онда се, наравно, може веровати у све. Основна одлика садашњег времена је, међутим, одсуство вере у оно што афирмишу свете књиге и све религије на овом свету. Солидарност, милосрђе, праштање, љубав за ближњег и слабијег, представљају анахронизме каквима се данас подсмевају многи, а највише они који би тек требало нешто да науче у животу. Верује се у оно што је супротно хришћанској религији која успешно одолева тржишту већ две хиљаде година. Не верује се у морал и поштење, не верује се у образовање, у љубав и пријатељство, не верује се у прошлост, још мање у будућност.

Христ је васкрснуо да би нам дао наду, да не бисмо упали у безнађе. Кад се човек окрене око себе, међутим, 2000 година након Христа, види безнађе на сваком кораку. Индивидуализам, искључивост, нескромност вребају нас иза сваког ћошка наших дивљих насеља и неплански саграђених квартова у постмодернистичким паланкама које себе воле да зову градовима. Васкрс 2009. дочекујемо са надом да ће нас мимоићи пошаст која је већ захватила добар део света.

… Српском друштву на почетку века, у рају транзиције на брдовитом Балкану, потребна је пре свега морална обнова, истинска вера у доброту, важност личног примера и осећај одговорности, па тек онда велики кредити и упутства са истока и запада. Кад будемо бољи људи, биће успешније и наше друштво.

Књижевник

Радоман Кањевац

[објављено: 17/04/2009]

Mil de Bakrus, 17/04/2009,

Ево, овакви текстови су нам потребни и овакви људи. Јер нема нам спаса, ни нама, ни глобално, ако се бар већина не пробуди и, одговорније и праведније не ангажује а, најпре, политичари и они који нам организују живот. Цео свет је ушао у живо блато, одакле можемо изаћи само смирени и напуњени надом и вером. Свет је упао у живо блато јер је игнорисао централни семафор а то је – МОРАЛ. Грешка је и што се десет Божјих (ја бих рекао библијских или Мојсијевих) заповести не поштују, управо, као саобраћајни путокази. Јер не могу да нашкоде али могу да помогну.

Извор:  Политика Online (коментари корисника)

Наши овдашњи новинари, они који уређују неке неписмене листиће београдске, могу се чудити што ми овакав положај уредника истичемо као мучан

АНТУН ФАБРИС.

Павле Поповић

Комплетан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

…

Фабрис је, дакле, постао уредник „Дубровника“. Знате ли шта значи то бити уредник „Дубровника“? Значи није претерано ни неумесно рећи бити сам, без сарадника, без икога који вам може помоћи ма у којој рубрици, имати само по којег случајног помагача или дописника из покрајине, писати све од почетка до краја листа, од наслова уводног чланка до последње „дубровачке вијести“ о кретању и крцању домаћих пароброда, радити као човек којега је странка изабрала, узела, скоро погодила да пише и уређује, а ви сад трљајте главу како ћете писати и уређивати! Наши овдашњи новинари, они који уређују неке неписмене листиће београдске, могу се чудити што ми овакав положај уредника истичемо као мучан: „па шта је то тако страшно, могу они рећи, па и ми скоро тако исто пунимо број, и још наш лпст излази сваки дан а не једанпут недељно као „Дубровник“!

Знам, али има листова и листова, има разлике између онога чиме се „Дубровник“ пуни а чиме њихови листови, који би, у осталом, бољи и кориснији били кад би излазили шест пута мање недељно, па и седам пута. Да се савесно уреди један број „Дубровника“, да се пажљиво испише и проконтролише све штоо треба да попуни три стране овога листа које су можда веће него два цела броја помемутих листића, да се ни при једном броју не задоцни у актуалности, да се ни за једно пптање о којем је реч не оскудева у аргументацији и подацима, да се у сваком чланку и у свакој белешци погоди тон који треба, и пази на све потребне обзире -потребно је, поред много мишљења, још и много читања, припремања.

Потребно је било Фабрису, који је врло високо схватао позив свога листа, да много чита; да чита све листове, словенске и туђе, редом, од првог до последњег; да чита часописе и посебне брошире, расправе и књиге, и стручне, многостручне; да се стално одржава у течају свих ствари српских, словенских и туђих ; да непрекидно ради на томе и никад не остави лектиру и послове једнога дана за сутрашњи дан кад друга лектира и послови долазе; да од понедељника у јутру до суботе у вече једну масу, огромну једну хрпу публикација прегледа, прочита, да исподвлачи у њима или запише потребно, да асимилише и у себи прекува све што се јави у јавном жнвоту преко једне недеље дана, и све само зато да у свом листу, може дати израза томе, коментарисати домаће ствари са те тако високе тачке гледишта и са тим тако општим идејама, пружити есенцију свега што треба рећи, срж од сржи, бирано међу бираним.

„Нема се времена писати колико треба читати“, говорио је Бјелановић, и Фабрис се врло често сећао те речи, под притиском своје обимне а непрестане лектире; и ми који смо га на послу гледали, знали смо како је то врло тачно. Додајте још да је Фабрис уређивао и „Срђ„, и поред „Срђа“ календар „Дубровник“, и поред тога водио бриге и о „Српској дубровачкој библиотеци„, и уз то био члан неколико локалних друштава, и то члан активан и најпречи, итд., па ћете видети колико је био апсорбован послом, прогутан њиме да не може да дане, да дигне главе.

…

Можете мислити како је било Фабрису, који је као приватан човек толико патио, кад је уза све то имао да претрпи и познате вам патње као политичар, као јаван радник. Знате већ његово тамновање, познато широм белога света, у дубровачком Кармену, под бедемима старога града, које је довршило његов преслаби живот. Али сем њега било је и сваковрсних мањих незгода којима је он био изложен као смели уредник једног вазда опозиционог листа, и он је нпр. често пута могао страховати да га не нападну, ноћу, кад се без револвера враћао из града својој врло удаљеној кући. А требало је често бити консеквентан и смео, у оној по Србе страшној политичкој атмосфери у Дубровнику од 1899 па дуго на овамо, која се дај Боже поменула а не повратила; а Фабрис је био смео (то су му и противници признавали), и против својих интереса често, и у пркос разноструким опасностима.

Још свему томе додајте оно што га је највише пекло, његову унутрашњу патњу, опет као јавног радника, то што је гледао како бедно стоје српске ствари, упркос свима плановима и тежњама његовим. Као патриота, желео је пуно ; као политичар, тражио је позитивне путове да ма најмању жељицу оствари, бадрио је да се створе ма у колико повољније прилике за наш злосрећни народ, ма само толишно да се лакше и срчаније издржи даља борба, а сваким даном гледао је како, поред местимичног и спорадичног подизања главе, народ његов пада, малаксава, одустаје од борбе, губи терен који је једанпут тобож чврсто ухваћен. Са својим свесрдним а скромним, стварним патриотским жељама, он често није био задовољан ни стањем у Далмацији, ни стањем у осталим српским покрајинама.

Дубоко уверен да се све српске ствари могу подићи само ако се са српске стране ради консеквентно, истрајно и непрекидно, а само по позитивним, реалним путовима, ако у том раду уделују све српске покрајине, свака на свој начин али све хармонично, саобразно, уједињено, и ако све иде непосредно циљу, и правом најкраћом линијом, он је тешко гледао честе примере у јавном животу српском кад се од те линије удаљавало.

Њему је тешко падало кад је виђао у Дубровнику, у његовом Дубровнику који је он тежио сав посрбити, у српском смислу васпитати, у здравим политичким идејама образовати, како се понекад и у српским круговима фриволно мислило, нездраво политички радило; или како се каткад у Далмацији, у крилу српске странке, после смрти Бјелановића, који је држао све чврто у својим рукама, долазило до раздора, до врло рђавих последица, до последица убитачних како је он овда онда помишљао („фунеро Бјелановића је фунеро српске странке„, говорио је он који пут, својим кратким, простим, а крепким и сентенциалним стилом); или како се, напослетку, у Србији, чију је културну моћ и претежни утицај високо ценио, често радило и делало наопачке, сасвим противно оном што треба. …

Извор: Српски Књижевни Гласник

Сродне теме:

• лист „Дубровник“: Штампа у Србији

Јако је тешко бити родитељ, али посматрајучи још увек са стране, јако је теже бити одговоран родитељ

Неколико шаљивих неформалних паралела родитељи – пословни свет

Практично не постоји дечија проблематика. Увек су родитељи криви! Можемо понекад и да се тешимо, уствари нашалимо: Значи не ми, па шта ми ту можемо, него наши родитељи, а онда то значи не наши родитељи, него су забрљали њихови родитељи …..а све се утисне у „јадну“ дечију душу…

Ауторка је по професији драматург, а аматерски одгаја петоро деце

Ирина Гилић-Жировић
[објављено: 25/02/2009]

predrag milovanovic, 25/02/2009,

Jako je tesko biti roditelj, ali posmatrajuci jos uvek sa strane, jako je teze biti odgovoran roditelj, MAJKA. Onaj koga majka pokvari, taj se ne popravlja, onaj koga majka uredi taj se ne kvari.

Nije da sad prebacujem odgovornost na majke, vec pozivam i oceve da shvate bitnost nas muskih u porodici i da svaku strogost i disciplinu (u granicama konstruktivnog) ostavimo neznijem partneru.

Cudno, ali nezniji roditelj treba da je strog (ne prizivam “ mirka“ da smiruje decu ili bilo sta grubo), a fizicki jaci roditelj treba da je blag i da neznost usmerava ka majci, a decu da voli kroz neznost koja podrzavai cuva njihovu majku, bez ljubomore i konkurencije. Ostaje na taj nacin prostor gde deca uce iz vidjenog, a ta autonomija roditelja decici ostavlja prostora da uce o svim autonomijama, o onoj nevidljivoj zategi koja nam ne daje da prodjemo jedni kroz druge.

Decica uce od neizgovorenog i cesto kad su majke blage, a ocevi strogi usadjuje se gradja u R kompleks, a kad je majka sef discipline onda je otac van polja snage i onda se nauk useljava u decija srca i tamo se razvija kultivisan Ego, takav EGO koji tvori ljubav i iskreno zahtevanje.

Posle ostaje da tako vaspitana deca imaju srece da vole takodje odmerene ali emotivne ljude. a i ako se ne desi, strogost majke je tu da cuva, a umerenost oca da nahrani strpljenjem, pa sve covek na kraju prebrodi.

Nije jednostavno, svaka cast svakom roditelju, ali mislim da muski trebaju da uce od majki i da ucestvuju kroz majku u porodici, ima tu mudrosti i neke izvornosti u svemu tom prelepom.

Upoznavao sa razne ljude, razmazeni ljudi su najtezi a neki i najgori, a jednom razmazeno musko dete, razmazeno od majke i tretirano lose od grubog i usmerenog oca, moze da bude i nesretni usamljeni umetnik, ali i imperator.

Velika je odgovornost biti roditelj, ali je teze onom koji brine gonjen i prirodom veze majke i mladunceta. Buducnost, opstanak.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Србији недостају: некорумпирана власт, примена закона, неутрално судство и савест појединаца

harlej 25. februar 2009.

…

Neki o zapadu pricaju bajke, ali u doba savremene tehnologije i interneta, satelitskih antena, niko više ne mora da slusa već može sam da prati kako se živi u nekim zemljama.

I ovde ima kasirki koje imaju bolesne muzeve ili decu, rade za minimalnu satnicu, ali rade. Na ivici su egzistencije, ali rade i smeju se, pozdravljaju musterije. Ako neće one, ima ko hoće da radi. A platu dobijaju zato što rade i smeju se, ne rasteruju musterije i promet ne pada.

Profesionalizam, radna etika i ocekivanja rukovodstva. Jednostavno. U ostalom, direktori ili vlasnici to ne bi ni dozvolili. Njihov osmeh je profesionalan, a ne retko i iskren.

Isto je i sa administracijom ili bilo kojom drugom delatnoscu.. Napravljen je sistem koji funjkcionise koji se ne bazira na emocijama već na profitu. Uzimaju od plate deo za nezaposlene koji pod odredjenim uslovima možeš da koristis. Sistem radi, ali rade i zaposleni. Ne svi, i ne lomataju se bas do bola, ali vecina radi. Kažu ti za koliko nedelja ćeš dobiti dokument ukoliko prilozis navedeno (na internetu ili na papiru), i tako i bude. Dobra organizacija, rad i odgovornost svakog pojedinca mogu daleko da doguraju.

Ima i kradja i muvanja, lenjih i neljubaznih; ima i ubistava i kriminala. Zanatlije znaju da zabrljaju, ali moraju da poprave. Nema piva i da ih hranis. Rade za platu ili satnicu kao i mi od čega se hrane. Alkohol na poslu je nedopustiv. Svega kao i kod nas ili bilo gde. Samo mnogo manje.

Srbiji nedostaju: nekorumpirana vlast, primena zakona, neutralno sudstvo i savest pojedinaca. Narod nije los, kao ni dete. Moras ga „vaspitati“, nauciti da bude sto bolje dete zbog njegove buducnosti. Nije nigde idealno, samo negde su se stvari sredile pre vise decenija te je sve uhodano.

Na zapadu nasi ljudi rade poslove od do. Kao i u Srbiji. Niti svi rade najgore, niti najbolje poslove. Zavisi šta znaš ili hoćeš da naucis da radis. Nema veze šta si radio kod kuce, sada si ovde i ovde se prilagodi. Dokazi da znaš i dace ti posao. Moras ponovo u skolu ili na dodatnu obuku, ides i to uradis ako želiš. Cistac, kuvar ili menadzer, važno je da radis, postujes pravila i pokazes fleksibilnost.

Извор: SerbianCafe.com (дискусија)

А сада лоши момци синови и унуци понављача историје покушавају да препишу демократију

george wordy , 28/02/2009,

Najveca tekovina demokratije jeste odgovornost, bez odgovornosti nema demokratije. Odgovornost nije samo ternutna kategorija ona seze u okviru nekoliko generacija unazad ali isto tako podrazumeva i ozbiljnost i prema generacijama koje dolaze. Ukoliko se vrhovna vlast zakonodavstvo jedne zemlje tako ne postavi u toj drzavi ce uvek vladati bezakonje.

(…) Postulati, aksiomi principi ne poznaju granice . Nepostovanje osnovnih principa i univerzalnih zakona svakoga stignu pre ili kasnije. I u zivotu coveka postoje dve skole, skole u klupama u kojoj jos i nekako mozete da prepisete, ali zato u skolu zivota ukoliko prepisujete bicete kaznjeni od istog tog zivota.

A mi smo poslednjih decenija uglavnom prepisivaci, prvo smo prepisivali „Navodnu socijalisticku revoluciju“ , videli smo sta smo doziveli, i dalje opstajemo, a sada losi momci sinovi i unuci ponavljaca istorije pokusavaju da prepisu demokratiju, koja kazna nas ceka uskoro , to cemo tek da gledamo.

Pozdrav za vas.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Некада смо као народ били уважавани и цењени чак и од непријатеља, а данас нас нико не зарезује…

jedan u iseljenju 09. septembar 2007.

Dragi gradjani sa naših prostora,

Neverovatno je koliko negativne energije i jalove pameti trosimo na
ovim diskusijama koje obično zavrse u cor sokaku.

Po svemu sudeci iz prethodnog, izgleda da je svako od nas dovoljan sam sebi, pa se i nalazimo na globalnoj pozornici tu gde jesmo. Bilo
koji region u bivšoj nam zajednici „bratskih“ nam naroda (izuzetak Slovenija), nije postedjen ovoga poroka, pa nam se zato i svasta izdesavalo.
Nekada smo kao narod bili uvazavani i cenjeni čak i od neprijatelja,
a da nas niko ne zarezuje kao ozbiljnog sagovornika i ravnopravnog
partnera po svim pitanjima koja se odnose na nas opstanak.

Pre vise od pola veka kao narod smo sticajem okolnosti, nasilno poceli
gubiti svoj identitet, koji nas je pre dve decenije doveo pred svrsen cin. O svemu ovome prilično uverljivo je pisao covek sa prostora o kojem sad raspravljamo. Danko Popovic.

Oduzimanjem lične imovine u ime nekakve socijalne pravde, poremecene su osnove na kojima opstaje i traje svako napredno drustvo, a da ne pominjemo masovnu likvidaciju uglednih gradjana koji su bili glavna prepreka u stvaranju „novog coveka“.

Ta tkzv. drustvena pravda, od sumadijskog marljivog domaćina nacinila
je pecalbara, prvo na sopstvenom posedu, a kasnije i njegove potomke
po zapadnoj Evropi. Radnicka klasa je bila osnova opstanka novog jedno
partijskog sistema, imala je izvesne privilegije, ali je uglavnom
prezivljavala sa poseda na kojoj su ostali stariji clanovi porodice.

Ovo međusobno prepucavanje koje se odnosi na nekakve dezurne krivce iz raznih oblasti Srbije i bivše zajednice „bratskih naroda“ koji su se naselili u Sumadiju, nema ništa zajednicko sa stvarnoscu. Narod se ponasao bas onako kako su prilike „odozgo“ diktirale, na koje niko nije smeo javno suprostaviti.

Setite se samo slučaja Djordja Martinovica kojeg su „nasi“ u ime bratstva jedinstva nagovarali da prizna da je sam sebi stavio flasu
u chmar, a da ne pominjemo silovanja, pozare, oslepljenje stoke i niz
drugih pritisaka. Nikad skoro nijedan slučaj nije pravno rešen.
Nije ovo nesreca pojedinacna, već celog našeg naroda na svim prostorima bivše nam zajednice.

p.s. mnogo smo posrunuli i trebace prilično vremena da se uspravimo.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Једина ствар која Србе гура (али не напред) је конфликт и стрес

Ne razumem šta se desava sa ljudima

mostro (junior member)
30. januar 2009. u 09.16

Ne znam kako je vama koji živite u Srbiji ili ste u inostranstvu , pa kad dodjete kuci. Ja se u Beogradu osecam kao u zemlji cuda. Nije samo zakonodavac kriv, pa mi sve ide nakrivo, već primecujem neko abnormalno ponasanje kod mase ljudi. Ništa mi ne uspeva da ostvarim bez poteskoca i bez eventualnih rasprava sa ljudima. Ne tražim ništa nemoguće, izbegavam konflikte maksimalno i uvek. Ali, kako se kod nas kaže: „ne lezi vraze“… Ni najobičniju kupovinu u samoposluzi ne mogu da obavim da mi se zeludac ne podigne.

Kad pomenuh samoposlugu ( da je samo to, bilo bi super), da ih pohvalim da su im korpe prljave, a u njih treba nekad staviti i hleb. Prodavacice smotane, pa ih i ne interesuje koliko ljudi ceka, već se i zapricaju između sebe. U samoposluzi u mojoj blizini prodaju sijalice samo od 40 i 200 Wati i to je tako mesecima, a da i ne primecuju da nešto hvali. Roba koja se jednom brzo proda, vise se i ne dobavlja. I to sam primetio. Natrpali su neke velike korpe sa glupostima da ne možeš ni da prođes ko covek, niti sa nekim da se mimoidjes. U sred radnog vremena razvuku gajtane i ciste nekom glomaznom masinom za podove svakodnevno. Na kasi je zaprska. Uvek su redovi i dosta njih placa karticama, često sume od 200-300 dinara, pa im i oni aparati za provlacenje kartica neispravni, pa im ne radi dovoljan broj kasa i stalno su neki redovi. I da ti se smuci kad kad treba da udjes da kupis neku sitnicu. A u većim supermarketima idu po sledovanja, pa se kase zacepe onima koji cekaju sa onim velikim kolicima prepunim, kao da nikad u zivotu nisu ništa jeli.

Ali nisam bas o samouslugama hteo…
Najcesce nasi ljudi ne postuju dogovor i muke imam na svakom koraku. Kad god vam nešto obecaju, to je: „obecanje ludom radovanje“! Ako pri nekoj pogodbi ili trgovini date novac, a odmah ne dobijete uslugu ili robu, već obecanje, onda u najvecem broju slučajeva postajete žrtva obmane, zavlacenja, neadekvatnog ispunjenja obaveze i ostalih problema. Ne znam da li se još nekome desavaju problemi u komunikacijama sa ljudima ? Ili ja možda delujem nekako blentavo, pa svako misli da može da me prevari, pa imam redovno probleme i sa najbanalnijim stvarima. Ali, covek nije pustinjak po prirodi i mora se sa tim ljudima komunicirati, pa i da su svi takvi problematicni. Da poverujem nekome da će ispostovati nas dogovor da mi se javi telefonom, ni to više ne verujem ako je Srbin u pitanju !

I bas me interesuje da li još neko ima slične utiske o stanju u Srbiji i o takvom ponasanju ljudi ?

verba 30. januar 2009.

Takvo stanje je oduvek, s tim sto ti je ranije, dok si živeo u Srbiji, to bilo normalno. Sada, kada znaš razliku, smeta ti.
Premda ima samoposluga koje su ciste i gde je usluga na pristojnom nivou.
Ponasanje ljudi ne možeš generalizovati, na celu naciju. Nisu svi ljudi kod nas takvi kako opisujes. Svuda toga ima, zavisi s kim se družiš i skim poslujes.

mostro (junior member) 30. januar 2009.

Pa to je tačno Verba, ali… meni se u zadnjih nekoliko godina vuce puno neobavljenih poslova zbog toga i stvarno više ne znam da li treba da budem grub i da vatam ljude za gusu.
Na primer, geometru sam platio unapred 300 evra, odmah je dosao i premerio šta je trebalo i dogovorili smo se da postavi dva kamena između mene i komsije. Odgovor je bio: ma to je cas posla, ne brini, neće biti problema. Podsecao sam ga 20 puta da hoću da to zavrsi. Već je evo 3 godine i opet ništa. Vidim da mu je neprijatno kad me vidi, ali opet se sve svodi na obecanjima i nastavlja se cekanje.

Tražio sam prošle godine limara da mi postavi oluke, jer mi je to već jednom brzo i kvalitetno uradio. Isao sam kod njega 5-6 puta da ga zamolim da dodje, obecanja… cucemo se telefonom, nazovi me sutra, nazovi me u nedelju… i tako 5-6 meseci. Nađem drugog koga poznajem od ranije i primi me lepo, popijemo po pice i ostane na dogovoru da mi se javi sredinom naredne nedelje. Nikad se nije ni javio, već sam posle mesec dana nasao treceg i rekao mu da ima 5 dana ako hoće da uradi taj posao. Cena mi nije bila bitna. Nije stigao da nadje vremena za 5 dana, ali se javio telefonom i dosao je posle 3 dana i to je bilo 3 sata posla na montazi, uzeo 500 evra i dovidjenja.

I da ne navodim more takvih primera, ali evo sada opet imam problema sa prodavcem koji nema vremena da mi isporuci nekretninu koju sam kupio i u potpunosti isplatio ! Čak je toliko „zauzet“ da nema vremena ni da se čujemo telefonom već danima, iako stalno zovem i ostavljam poruke. I eto, pokusacu još sutra, pa idem u MUP u ponedeljak da tražim pomoć. To je samo još jedan od mnogobrojnih slučajeva „poslovanja“ u Srbiji. Nemam vise volje da se bakcem sa jajarama, gubim vreme cekajuci i setajuci, ali gospoda ocigledno „nemaju vremena“ za posao od nekih svojih obaveza.

I tako sve u krug, zaludjivanja da je u Srbiji dobro i da je jeftino, a sto ti svako poslovanje sa ljudima izadje na nos, to nema veze. Zamlacivanja sa svakakvim „profesionalcima“ na svakom koraku su svakodnevna pojava, laži i prevare su ko „dobar dan“.

Ovo sam gore naveo samo par primera, a o svakodnevnim sitnicama ne znam da li da ih nabrajam, bilo bi preterano, još bi mi verovatno neki rekli i da lažem :))

iciparis (profesor) 30. januar 2009.

Mostro (junior member),

Bilo bi veoma probitačno i zanimljivo da ovo vase opazanje o tome kako funkcionisu ustanove i ljudi u dragoj nam Srbiji, pribelezite, tj.okacite na staro-novoj temi koja nije iscrpljena, a još nije izdvojena od Modernog:

Kakvo nam je drustvo u kome živimo u Srbiji?

Hajdemo, učinimo nešto veoma korisno za institucije i ljude u Srbiji koji hoće da postanu deo Evrope i deo civilizovanog i ozbilnog sveta!

Dalailama (bolnicar) 30. januar 2009. u 14.18

Ja sam dosta sit od kukanja onih sto su ostali dole da žive u Srbiji.
Sa druge strane redovno pratim´svaki dan šta se desava ovde na zapadu i
na svako kukanje kako je u srbiji loše mogu da postavim 1000. slučajeva kako ni na zapadu nije idelano. Zavisi na šta hoće ljudi da se koncentrisu. Evo danas čitam covek cekao u bolnici 19 sati dok mu nisu na kraju rekli da ima probleme sa nogom. Masa stvari ni ovde ne rade bas perfektno kao sto ljudi zavaravaju sami sebe.

Mostro (junior member) 30. januar 2009.
Dalailama
———
Pa tačno je da ni na zapadu nije bez prevara i problema, ali se bar stvari resavaju brzo. Tolikog bespotrebnog gubljenja vremena i nepostovanja musterije kao kod nas nema nigde.

sta-li-ja-radim-ovde (radim)
12. februar 2009.

Mostro, sve sto si napisao je tačno tako, i ne samo da je to bilo moje iskustvo već i svih ljudi koje tamo poznajem ili koji su nešto više od dve nedelje provodili u Srbiji. A ima naravno i daleko gorih prica, ali o njima ne smem jer se tu već radi o zivotima neduznih ljudi na koje su se sjatili „veliki Srbi“.

Svaka nacija ima nešto sto ih gura: Englezi pate od toga da su iznad svih drugih, mada su ih Francuzi prestigli po pitanju arogancije pa su im oni oduvek ostali neka bolna tacka… Amerikanci na istocnoj obali pa sve to mid-west-a vole da imaju najvece bombe na svetu i najviše para a za sve ostalo ih zabole, dok na zapadnoj obali vole da im se dive, da budu u centru paznje i da imaju najbolja kola u gradu. Kanadjani se ponose time da su poslusni i tamo bi nacizam mogao da procveta preko noćisamo još da se rodi Hitler. Japanci su fanaticno posveceni svojoj naciji i tome da budu najsavrseniji po svakom pitanju, pa čim malo pogrese, odmah harakiri… a i ako nema samoubistva zbog greške, onda će da nadju neki drugi izgovor – ili preterani rad, ili kamikaze sto je sve dokaz posvecenosti svojoj naciji.

Srbe ne gura ništa od svega toga: ni novac, ni uspeh, ni najvece bombe, ni najlepsa kola u gradu, čak ni lepe devojke a najmanje posvecenost svojoj naciji. Sve je to samo prolazno interesovanje i ne traje duže od jedne loše utakmice.

Jedina stvar koja Srbe gura (ali ne napred) je konflikt i stres. Ako toga nema, Srbin mora da izmisli svadju da bi nekako preziveo do sledećeg konflikta. Ako je sve mirno i fino, Srbin odumire. Da su to siptari i ostali neprijatelji znali na vreme, unistili bi nas organizovanim drustvom brze nego bombama. Da smo sklopili pakt sa Hitlerom i dozvolili mu da nam organizuje drustvo izgradi auto-puteve i zavrsi one telefonske centrale koje smo koristili do pre dve-tri godine, danas Srbije ne bi bilo – poubijali bi se od dosade.

Tako danas moramo da imamo kola koja zaprasuju komarce bolje od aviona da bi imali na šta da se zalimo i da se međusobno optuzujemo, mora komsija da pusti glasno „Hiljade ljudi, u moje grudi…“ u pola noći da bi sutra imao ko da ga gleda mrko, mora neki ludak da uparkira Ladu na ulaz zgrade da bi bio u ratu sa celom zgradom; i mora majstor da zabrlja posao da bi imao neko da ga juri danima, inače ga niko drugi nikada ne bi zvao na telefon!

Isto vazi i za prodavacicu u radnji, saltersku sluzbenicu, i sve ostale. Dok se na zapadu vecina zadovoljava uzivanjem u nekom filmu, koncertu, picu, hrani ili seksu, kod nas to nije dugotrajno zadovoljstvo. Jedino zadovoljstvo je psovanje, svadjanje i dizanje pritiska („svaka cast“ onima koji uzivaju u drogi, ako ništa bar su razbili monotoniju).

Droga i konflikt su hobi lenjih ljudi. Čak i za samo gledanje filma treba malo aktivnosti, makar da se kupi ili iznajmi DVD (o odlasku u bioskop da ne pricamo – potpuno su prazni tako da sve i da srbenda prica sve vreme, nema ko da mu kaže da prestane ili da mu preti batinama!); ali za svadju ne treba ništa, samo ljudi sa kojima ćemo da se svadjamo i naravno prekrsiti dogovor i sve moralne norme da bismo izazvali svadju.

Kada bi majstori zavrsavali poslove, imali bi novac, ali ne bi imali pretnje, uvrede, teske reci i milion telefonskih poziva. Ovako jeste jadan i bedan ali je bar trazen i puls mu je na konstantnih 120bpm jer stalno mora da gleda preko ramena. Mnogo je lakse i dugotrajnije tako podici puls nego fizickim naporom kao sto je to sport ili seks. Problem je samo sto je opasnije za zdravlje pa ljudi u Srbiji imaju najkraci zivotni vek u Evropi a najcesci uzrok smrti je upravo povisen pritisak.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

У супротном неби се деценијама исељавали у друге земље у којима има реда и поретка

baresh (zanatlija)
25. februar 2009. u 10.49

„Kod nas su malo poremecene vrednosti i ima se jako pogresna predstava o zapadu sve dok se ne ode i proba.“

Ova recenica od postavljaca teme, potstakla me je na komentar.

Pocetkom sezdesetih pohadjao sam i zavrsio turisticko-ugostiteljsku
skolu u BG,u vremenu kada se još uvek znao nekakav red i poredak.
Ovo zahvaljujuci tadasnjim generacijama koje su stekle radno-moralne
i ostale vrednosti u prethodnoj drustvenoj zajednici.
Reč je o strucnim nastavnicima i ostalim kadrovima koji su imali sasvim drugaciji pristup prema radu, obavezama istog, moralu i ostalim
vrednostima jedne zajednice koja je tada trajala – funkcionisala.

Moji strucni nastavnici bili su uglavnom srednjeg ili starijeg doba,
sa radnim iskustvom iz evropskih metropola, sto podrazumeva strucnost
i znanje dva-tri ili vise svetskih jezika.
Po zavrsetku skole, cekalo me zaposlenje u firmi ciji sam bio stipendist. Ova firma je bila poznata sa poslovanjem, gde su zaposleni osim plate primali tkzv. „viskove“,ravne prosecim primanjima, ali je to nazalost trajalo kratko. Ovo sam saznao od osoblja firme kada sam poceo raditi posle skolovanja.

Šta se dogodilo: direktor je bio covek „starog kova“, koji je često
dolazio pola sata pred početak radnog vremena, i pratio dolazak zaposlenih koje pocinje u 6 ujutro. Zakasnjenje nije tolerisano, osim
u izuzetnim slučajevima, sto je uticalo na smanjenje prihoda doticnog u procentima. Ovo je bila javna tajna i trn u oku gradskom komitetu.
Isti su hteli da ova firma prihvati u svoje okrilje drugu koja je bankrotirala, sto podrazumeva i gubitke. Kada se ovaj usprotivio imajuci podrsku zaposlenih, onda mu „drugovi“ isceniraju skandal, o cemu se na veliko pricalo u javnosti. Naime bio je „zenskaros“, i pojavilo se na sudu nekoliko pripadnica lepseg pola razlicitih zanimanja gde nije postedjena ni starija cistacica.

U toku pritvora, na njegovo mesto postave coveka od poverenja, pripoje drugu firmu, i od tada firma nije imala nekadasnjih viskova.
Posle vise meseci sudskog procesa gde su dokazane lazne izjave, isti bude oslobodjen optuzbe i ode daleko u drugu firmu.
Ovo je samo jedan u nizu primera kako i pod kojim okolnostima i uslovima je nastajala nova zajednica ciji smo savremenici svedoci.

Zavrsetkom radnog veka ove generacije„stare skole“, krajem sezdesetih
i polovinom sedamdesetih, iscezle su i vrednosti jedne zajednice koja
se kasnije sama od sebe raspala. Po onoj narodnoj: „Zlo radjenje – gotovo sudjenje.
Pocetkom sedamdesetih otisao sam sa porodicom u iseljenje. Nije mi
trebalo mnogo vremena za prilagodjavanje, jer sam već imao stecene
radne navike ne birajuci poslove u početku.
U posete odlazimo prosecno svake četvrte godine,uglavnom zbog poseta uzoj rodbini, prijateljima i znamenitostima kojih ima na svakom koraku.

P.S.,razlog mojeg javljanja je da napomenem da sam poznavao i drugacijeg našeg coveka, cije se vrednosti nisu mnogo razlikovale od drugih evropskih naroda, na koje smo hteli ili ne upuceni i zavisni. U suprotnom nebi se decenijama masovno iseljavali u druge zemlje u kojima ima reda i poretka.“

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Не ваља систем, не ваљају навике, не ваља карактер наших лекара и наших пацијената

ChromVanadiumTabletten – 11. novembar 2007.

Postovani g. Ministre Milosavljevic,

Jedan od najvaznijih resora u Srbiji je zdravstvo a koje drasticno zaostaje za Evropom.! Znamo da nedostaju mnogi aparati u zdravstvu kao i skupoceni lekovi ali u nasem zdravstvu još vise prednjaci nedostatak organizovanosti, administrativne olaksice i kultura zdravstvenih radnika prema pacijentima, sto budimo iskreni ne iziskuje neka novcana ulaganja.

Nedavno smo propratili i neke novosti oko izdavnja lekarskih recepata i pitamo se zašto su u Srbiji velike guzve u ambulantama i bolnicama?

Ako se pak zbog nedostatka bolnica, lekova zdravstvo ne može rešiti guzvi, trebalo bi bar da se uvede reda oko prijema pacijenata i izdavanja i popunjavanja recepata. U tom danasnjem sistemu rada, mora se pod hitno nešto menjati ako država Srbija želi da udje u EU.

U Svajcarskoj kad narucimo dolazak kod lekara ili u bolnicu, vreme prijema se tačno u minutu fiksira. Nikad niko ne ceka vise od 10-15 a najviše 30 minuta!.

Tamo nema desetine saltera na koje pacijenti moraju da cekaju satima, sve se to resava na prijemu u roku od desetak minuta.

Na prijemu je samo jedna ili dve sestre kojoj se pacijenti javljaju, sestra pripremi karton a pacijent samo saceka u cekaonici poziv doktora.

Nema tu dogovaranja ili pitanje između pacijenata, da li sam ja ili onaj na redu. A nema ni ulaska preko reda ili veze.!

Sve je to rešeno na prijemnom i lekar uzimajuci karton koji je po redosledu i zakazanom terminu pripremljen, on ili sestra prozivaju pacijenta i pregled može da pocne..

Kod lekara sve pretrage odmah se zavrsavaju. Vadenje krvi, davanje urina ili eventualna snimanja. Ako pacijenta upute za daljnje pretrage, proces u upucenoj ustanovi odvija se na isti način. Kad se kod lekara zavrsi pregled, lekar lično popunjava recept, udara pecat i samo još treba otici do apoteke. Zar je to dakle toliko komplikovano da se i kod nas tako nešto primenjuje? Zar nasi lekari ne umeju sami da popunjavaju recepte?

Na ovakav način, sve bi se disciplinovalo a najviše pacijenti i niko ne bi ulazio kod lekara stampedom i na ho ruk ili po preporuci. A kako je kod nas u Srbiji?

Jedne prilike zbog trovanja zeludca dosao sam u jednu nasu državnu bolnicu (ime i mesto nije bitno) jer to ništa ne menja, – jer u svim bolnicama u Srbiji je isti način prijema i isti stampedo pacijenata.

Usao sam u bolnicu i pokusao da se snadem da nadem mesto gde se vrsi prijem pacijenata. Nisam znao na koja vrata da udem a nisam mogao da bilo koga pitam. Gde sam god pokusao na ulazu kroz neka vrata da pitam, svi su imali brze pitanje od mene: stA HOćeš COVECE, IZLAZI VANI!

Nivo kulture na nuli a zovu se zdravstveni radnici!

Prilikom takvih otvaranja vrata, dogadao se je stampedo onih koji su takode cekali u hodnicima i koji su takode želeli da udu na neka vrata.

Takav tretman prema pacijentima pretezno starim osobama i naravno najviše sirotinji, koja satima ceka bez ikakva reda i bez orijentacije je van svake organizovanosti i naravno postovanja prava bolesnih.

Kad sam nekako i nasao prijemno, naisao sam na brojne administrativne prepreke i neljubaznost osoblja. Kao da sam dosao u pritvorsku celiju, pocela su ispitivanja koja nemaju veze s namerom jednog pacijenta koji se previja od bolova.

Prvenstveno vam traže knjizicu, pruzaju vam neke formulare da popunjavate uz neljubaznost ko će to da plati i naredenje, popunite to i dodite ponovo.

Dakle, opet sve iznova, stampedo, guranje kroz masu i slusanje dobacivanje pacijenata. Umesto da je to sve organizovano i koordinirano od osoblja koje tamo radi, pacijenti su bili primorani da se sami organizuju i dovikuju, da pitaju ko je na redu itd.

Kad se sve to popuni ponovo se probijam do sestre koja ili ne cuje ili nešto zvace ili nema volje za zivotom ili razmišlja o necem trecem.

Kojoj je, da budemo iskreni, potrebnija batina da je neko izudara ili momentalni otkaz, nego to što radi.

Kad je trgnete iz tih dubokih snova, umesto da vas usluzi, odmah je u startu arogancija i protestovanje ili nije ovo dobro, trebali ste onako a ne ovako a da vam niko predhodno nije pomogao da vas nasavetuje šta treba da uradite ili kako da popunite tu kupus-administrativnu proceduru!.

I pored brojnih nepismenih pacijenata, nikoga to ne interesuje od bolnickog personala. Posle prijema kod sestre i regulisanja silne administracije, opet cekanje na red kod lekara. Dok cekate da udete kod lekara, niko vas ne pita da li ste hitan slučaj ili ne, vi morate da se raspitujete ko je još ispred vas i to može da traje satima.

Kad stignete na red ulazite kod lekara i kad zavrsite pregled, tek tada su jos vece zavrzlame. Ako još treba da date krv, morate da jurite prostoriju za koju niko nezna gde je. Cesto je vadenje krvi negde na nekom drugom spratu a možda i van ustanove u drugoj zgradi.

Na kraju recept kog ste dobili od lekara u kome je samo popunjen naziv leka, morate da nosite opet onoj zamišljenoj sestri da vam ona samo još upise ime i prezime i da stavi pecat, a to može opet da potraje satima!.

To famozno pecatiranje i popunjavanje imena i prezimena, lekar nije umeo da uradi ili mu je to zabaranjeno, a ne znam zašto bi bilo?

Kada sam trebao još samo tu „malu“ proceduricu da uradim, smucilo mi se i zbrisao sam glavom bez obzira, ijako sam bio obavio skoro ceo pregled, odmah sam otisao u jednu privatnu kliniku. Naisao sam na prijemno slično nesto u CH, i tamo je bilo 4-5 pacijenata koji su cekali na red. Odmah sam rekao šta je u pitanju, bez bilo kog komentara ili pitanja, daj knjizicu, ko placa, ili vase ime i prezime uveli su me preko reda i za 40 minuta sam zavrsio pregled i sledećih deset minuta sam cekao da poplacam i ja sam bio gotov.

Od lekara sam dobio recept, koji je bio popunjen, tako da nije bilo potrebno da ga neko naknadno još dopunjava.

Vadenje krvi i davanje urina obavio sam odmah kod lekara u susednoj prostoriji u roku od pet minuta i ponovo se vratio lekaru, bez da sam morao ponovo da idem u cekaonicu ili bilo gde drugde i da se ponovo vracam posle sat vremena. Zaista kao u Svajcarskoj.

Pitam se kako su privatnici mogli tako da regulisu pravila i da zavedu reda a državne ustanove nisu?

Pod koje Ministarstvo zdravlja podlezu ovi privatnici u Srbiji koji su mogli da uvedu reda u svojim ustanovama a državne nisu? Razlika u placanju u doticnoj bolnici i kod privatnika bila je za 1200din vise. Za tu sumu, da sam znao nikad ne bi otisao u državnu bolnicu, naravno i da neću vise nikad.

Nedavno sam pratio tv reportazu na RTS-Beograd i ne malo sam bio iznenaden i obradovao se vescu da je napokon zdravstvena ustanova Doma zdravlja Dr. Milutin Ivkovic u Knez Danilovoj u Beogradu uveo red u svoju ustanovu.

Vise nema potrebe, govorili su i cerekali se preko tv ekrana odabrani koji su se hvalisali, da se neće vise satima cekati na prijem kod lekara. Sve je to regulisano samo jednim telefonskim pozivom prilikom zakazivanja prijema kod lekara. Kao na Zapadu, govorili su ljudi u belom.!

Medjutim, to je bila prica samo za televiziju i za naivne gledaoce da to i poveruju. Prilikom dolaska na odmor namerno sam pozeleo da to i dozivim, nazvao sam ambulantu i zaista zakazao termin u 11h.

Dosao sam po zapadnom obicaju 15 minuta ranije.. U cekaonici je bilo toliko ljudi kao da sam stigao na pijacu a ne u zdravstvena ustanovu…

Za svaki slučaj sam se javio na salter i upitao za moj termin.

Mrzovoljna drugarica, koja verovatno nije ni doruckovala niti još rucala, odbrusila mi je onako po balkanski: idi tamo i cekaj na red.

Kakav red gospodo ovde ima dvadeset pacijenata, prigovorio sam, ja sam zakazao u 11h.. Pocela je da se cereka kao da sam usao u psihijatrijsku kliniku i dobaci: idi covece i cekaj, ako nećeš idi kuci…

Prisao sam pacijentima koji cekaju i upitao, imaju li i oni zakazano kao ja.. Neki su rekli da nemaju a neki da su zakazali u isto vreme kad i ja!

Pitam se kako može neko javno da obmanjuje narod, pogotovo odgovorni jedne zdravstvene ustanove? Gde je tu poslovnost, organizacija, etika i savest? Dakle sva ta silna sirotinja-pacijenti koji najviše to trpe, morace bez obzira na cene, kad tad da napuste te komplikovane kupus-ustanove.

U zemlji u kojoj ima vise bogatasa nego u Svajcarskoj a sirotinja na ivici egzistencije, država dakle još uvek ima preceg posla od zdravstva i ostalih narodnih potreba.

Šta još reci o svim i silnim cinovnicima koji doprinose atmosferi nemara, javasluka i neodgovornosti?

Ali, mislim da vise od mentaliteta pojedinaca takvoj atmosferi doprinosi cinjenica da se drustvo nije ništa promenilo, bez obzira na bilo kakav standard ili državno uredjenje u Srbiji!

Postovani g. Ministre, verovatno Vi nikad ovo pismo necete ni primiti. Ako ga nekim slučajem i primate, nemoj da potcenite ovo moje zapazanje.

Ja živim skoro 45 godina na Zapadu, tamo sam se i rodio a znam šta je kultura i usluga u zdravstvu. Ovamo kad izadete iz zdravstvene ustanove, ijako ste bolesni, ozdravicete zbog humanog ponasanja zdravstvenih radnika.

Ovo nije nikava ironija, to je istina. Nas narod pa i vlast je dapace humaniji od njihovog, ali nas narod je nedisciplinovan, nema radnih navika i nezna za red i kulturu.

U tome je razlika g. Ministre, nedisciplinovanim ljudima ne pomaze stap, nego udari po dzepu, tu ga najviše boli i to ga najcesce dovodi pameti.

Све је ово последица болесног материјализма, који је постао једини циљ живота у несрећној Србији

Србија стари и самује

Истраживања статистичара су показала де ће до 2050. године више од четвртине становништва у Србији имати изнад 65 година, што подразумева и истовремено повећање броја усамљених и то у још већем проценту. Да ли ће држава дозволити да алтернатива суочавању с тим предвиђањима и даље буду све учесталије суицидне одлуке усамљених старина и исходишта попут Бранковог или Варадинског моста и таласа Саве и Дунава, на пример, или омче у некој сеоској шупи?

Славољуб Живковић

[објављено: 18/01/2009]

čovek sa severa , 19/01/2009,

„заборављени и од потомака“ Kojih potomaka? Dok su Srbi živeli po Božijim zapovestima, bez države, bez socijalnih službi, domova, strtegija… niko nije umirao sam, jer su potomci, kojih je bilo, poštovali roditelje.

Od kada su neke druge stvari postale važnije Srbima od slovesne duše, zacarila se otuđenost, egoizama, konzumiranje čoveka, danas su Srpkinje prvakinje sveta po br. abortusa, umesto da se raduju potomstvu, one i njihovi muževi, momci… beže od napora i odgovornosti, a šta ih sutra čeka niko o tome ne razmišlja.

Sve je ovo posledica bolesnog materijalizma, koji je postao jedini cilj života u nesrećnoj Srbiji. Ovaj problem ne mogu da reše država, plate činovnika i šta ti ja znam ko, rešenje je jednostavno i još u psalmima zapisano, „Eto nasledstva od Gospoda, porod je dar od njega, što su strijele u ruci jakog, to su sinovi mladi, blago čoveku koji je njima napunio tul svoj, neće se osramotiti kada se stane s razgovarati sa neprijateljima na vratima svojim“

Извор: Политика Online (коментари корисника)