Комплимент

Пренето са SerbianCafe.com (Дискусије)

Psiholoska strana primanja komplimenata

sister 25. maj 2009.

..a bogami i davanja.

kako prihvatate komplimente o svojim sposobnostima ili svom izgledu?

svima komplimenti prijaju koliko znam i kao potvrda i kao podsticaj ali reakcije na dobijeni kompliment su razlicite u neku ruku. pitate li se koliko su iskreni i koliko su vama lično potrebni – frekventnije ili po zasluzi ili smatrate da nisu ni potrebni u bilo kom smislu?

..i, kako ih dajete drugima i zašto?

smesni_mejlovi

25. maj 2009.

Jako mi prija kompliment, u bilo kom smislu.
Zato sto znam kakav je to podstrek i osjecaj, često ga udijelim. Ne kurtoazno, već realno!
Uvijek pohvalim kada neko lijepo mirise ili uradi nešto dobro ili kaže nešto, što se meni učini, pametno! Kad se lijepo dotjera!

To takođe učinim kada je evidentno da neka osoba nema vjere u sebe!
Tako joj, mislim, barem malo, pomazem!

I sama volim kad sam down, da me neko digne komplimentom!
Prija!

Ali, nervira me ono kompimetiranje tek tako, valja se, drustveno i komunikativno je korisno!
To vi tamo po Amerikama znate!
To mi je fuj!
Plasticno!
Radi reda!

hej 25. maj 2009.

komplimente izgovaram spontano, kada mi se neshto zbilja dopadne ili prepoznam neku vrijednost.

iako, rijetko.
ne zato shto mi se rijetko neshto dopada nego shto obichno kada mi se neshto dopada u pitanju su inteligentni ljudi kojima je obichno i indirektno priznanje dovoljno.
ali se ne ustezem da izrazim ako osjetim potrebu da naglasim.

kako primam kompliment…e, to zavisi od koga je, i od situacije.
ne prijaju mi previshe javno i previshe naglasheno.
ako su diskretni i prepoznajem da su na mjestu zahvalim se na prikladan nachin i nastojim da ne dramim previhse.

preferiram suptilniji nachin izrazavanja odobravanja nego shto su direktni komplimenti. treba biti stvarno majstor u davanju komplimenata a time ne „ugroziti” onoga kome su upuceni.

sister 25. maj 2009.

zašto moras?
(osim ako nije ona cuvena: šta sve neće muskarac da kaže samo da bi kresnuo:)

inače volim one sarmantno bezobrazne napadne (obično žene) koje bez komplimenta ne pustaju da odes: e, a vidi sto sam ovo dobro uradila, jel vidis, a – šta kažeš.. (kako blesaci da ne izadjes u susret)
hehehe

da, mogla sam da ubacim i reakcije na kritiku kao kontratezu odnosa prema komplimentu.

no, evo koga zanima:

način na koji primamo komplimente direktno zavisi od načina na koji se odnosimo prema sebi.
„kompliment” je izražavanje poštovanja rečima „davanje komplimenata” znači kazati nekome nešto što mu godi, ili pak udvaranje, čestitanje, laskanje.

—
to što neki ljudi mogu, smeju, znaju da izvuku kompliment, može da govori o njima kao o izuzetno sigurnim osobama koje svoje baterije pune upravo time što su i drugi svesni njihovih kvaliteta.
neki od njih zapravo su vrlo nesigurni, ali su tokom života razvili neverovatne načine izlaženja na kraj sa sopstvenom nesigurnošću.
oni reaguju potpuno paradoksalno: sigurno, samouvereno, smelo, borbeno, dopadljivo. ko bi rekao da se iza toga krije ono drugo, strepljivo lice? neke su i zaista takvi. osobama koje ovako primaju komplimente nije teško dati ih. uvek su za njih spremni. čak ih i očekuju.

drugi tip ljudi misli da zaslužuje da u svakoj prilici bude pohvaljen, bez obzira na trud, postignuće, priliku. ako ne dobiju kompliment znaju i da se naljute. takvim osobama komplimenti se daju preko volje.

treći tip, prima komplimente sa urođenom ljupkošću. kažu „hvala”, to i misle, nemaju potrebu da izvuku još neku lepu reč. svesni su sebe, svog stanja, izgleda, trenutka u kome im neko kaže nešto lepo. prema sebi imaju realan odnos i ne možete ih prevariti ako niste iskreni.

četvrti tip, prima komplimente kao naredbu. kažete im nešto lepo, one odgovore sa „znam”. u stavu im se čita da je primanje komplimenata skoro kao nametnuta dužnosti, pa se prema njima tako i odnose. kompliment čuju mahinalno, pa na njega isto i odgovore.

peti tip, jesu oni koji na kompliment odgovaraju kao da se brane od njih. šta god lepo da im kažete oni nađu nešto kao opravdanje za to što je kod njih pohvaljeno i ne znaju šta će s tim. ne vole komplimente, ne raduju im se, „ne stoje im dobro”.
—

šta je u osnovi svega toga? način na koji smo podizani. od toga da li je odnos naših roditelja prema nama bio autentičan, topao, podržavajući, negujući, kako su postavljane granice između onoga šta se sme a šta ne, koliko se i kako izlazilo u susret našim potrebama i koliko su one uvažavane kao punopravne, zavisi i kako ćemo se odnositi prema onom što je dobro, lepo, pametno, pošteno, kreativno u nama. roditelji koji su umeli kritično i sa merom da podrže decu, razvili su u njima osećanje sigurnosti.

oni koji su umeli pre da pohvale nego da kazne, da kažu istinu o tome šta je lepo a šta ne, istaknu dobro, podrže kreativno, ne rugaju se, ne ismevaju, ne ogovaraju decu sa prijateljima, razvijaju kod svoje dece meru, samostalnost u odlučivanju, balans, osećanje jedinstvenosti, smelost, težnju ka boljem.
takvi roditelji ne podstiču zavist nego zdravu kompetitivnost, hvale pobedu, ali ne po svaku cenu, uče decu da prihvate i poraz i da se trude da idućeg puta budu bolja. deca im veruju, znaju da u njihovim rečima i postupcima nema laskanja, prevare, potrebe da se zaobiđe istina.
deca takvih roditelja znaju ko su i znaju kada im neko kaže da je toga svestan. To su osobe koje znaju da prime kompliment na adekvatan način, da u njemu uživaju i oni i onaj ko im ga daje. tek tako kompliment ima značenje lepe reči i pohvale, a ne pukog laskanja.

lapislazuli_(ne zanimam se)

26. maj 2009.

bravo sister, sjajan post!:)

McM 26. maj 2009.

sister ljubi te brother u oko pametno

sjajno

Nunki 26. maj 2009.

Šta znam Sister, uglavnom jeste tako kako si opisala.

Moj sklop licnosti se raduje svakom ko je dozivljen kao vredan, uspesan, čestit i tako dalje. Shodno, to i kažem. Spontano i sa radoscu. Nisu to komplimenti, nego jasno iskazivanje prepoznavanja kvaliteta.

Istinske komplimente [ulizivanja se gnusam] primam jednostavnim ‘hvala’.

Fishing for compliments je osobina koju najdublje prezirem. Srećom, selektivan sam u kontaktima, retko sam izlozen gluposti u bilo kojem obliku u RL.

„На неким ниским фреквенцијама се може дјеловати на људски мозак”

Masovna hipnoza

usamljeni_jahac (gonic stoke)
06. mart 2009.

Necete verovati .. Mi smo pod hipnozom. Svi ratovi, katastrofe ,nacionalne vlade, bankari, mediji služe samo da bi nas drzali u hipnotickom stanju.
Pogledajte te naše obrazovane , intelegentne politicare, intelegenciju. Lepi , pametni, skoro bozanstveni ..a ne mogu da naprave srpsko drustvo da funkionise NORMALNO. Znate li zašto ?

Njihovo ucenje se razlikuje od našeg. Njihovu filozofiju, i „pamet “ oni crpe iz knjiga koju će te naći pod PARANORMALNO i to je staro koliko i covecanstvo. Kako obandjijati mase da bi ti živeo u izobilju i da bi oligarhijao i besnio u jednom drustvu , mozete i sebe nauciti ako potrazite jevrejsku svetu knjigu koja se zove KABBALAH.

To je knjiga masovne hipnoze i magije pod kojum smo mi sada. Sve sekte , sve okultne rituale mozete naći u toj satanistickoj knjizi.
Masoni kao svoju bibliju upotrebljavaju takozvani HERMETICKI KABBALAH.
Osnov tih rituala jeste da „ COVEK “ unisti svoje osecaje i svoju svest da bi postao materijalno bogatiji.

MI NORMALNI LJUDI KOJI TEZIMO DA ZIVIMO U HARMONIJI SMO IZGUBILI BITKU SA TIM DEMONIMA JOS 1917 .KADA SU ON IZVRSILI # RUSKU „ REVOLUCIJU. OD TADA NAS ZIVOT SE SVODI POD PARANORMALNIM I OD TADA MI NEMAMO RODITELJE. MI SMO SIROCICI PREPUSTENI TIM INTERNACIONALNIM DEMONIMA U LJUDSKOM TELU KOJI SE PRESTAVLJAJU DA BRANE NAS I NAšE INTERESE.

Davidenko (Bokser (pride))
06. mart 2009.

Na nekim niskim frekvencijama se može djelovati na ljudski mozak. I to je jedno od modernih oruzja, koje se vjerujem koristi. Ne bih se iznenadio ni da su ti snopovi okrenuti na zgrade vlada i parlamente. Zvijer će iskoristiti svako moguće oruzje koga se dokopa.
‘Harp’ na Aljsaci, radjen po Teslinim principima može da ima visestruku primjenu, kako za promjene klime i vremena, izazivanje tektonskih poremecaja, tako i na mozak ljudi i zivotinja.
Tesla je cuvao tu tajnu, ali ko im ga zna, možda su do sada uspjeli da isceprkaju ponesto i sami. Ali, svasta imaju i Rusi, tako je to sada jedan nevidljivi rat.
A nas male, ko pita uopste? Zašto da nas pitaju, kad mogu da nas prikljuce na frekvencije na kojima se ponasamo kao zombiji. Niti možemo racionalno da razmišljamo, niti da se odbranimo.
Kao ono sa ‘hepekom’ kod nadrealista. Možda će se neki uznapredovali HARP zvati HEPEK.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

И тако почне када лавина крене јер…реч када је једном груба, тешко ће икада више бити мира…

Predrasude i Istine

&Lunja& – Mar 13, 2004

Zivim u svetu vrhunske tehnologije Ono o cemu smo citali po stripovima, zabavnicima, knjigama o naucnoj fantaziji, danas je postala ostra realnost. Nekada, prilazili smo tim izumima tehnike sa cudjenjem, po malo sa strahom, sa nevericom ali..iz toga se izrodio jedan novi svet, koji je potisnuo onaj stari…nema vise pisama koja je draga ruka pisala, onaj neko u cijim smo mislima toliko uvek hteli da budemo, odvojeni smo nekakvim zidovima po kancelarijama, ciji prostor odjednom prima nekoliko desetina ljudi, ali..nema vise onog ljudskog dodira, nema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica, zivimo sa ovom dusevno praznom i tehnoloski svemogucom kutijom ispred sebe…i otudjili smo se.

Ne znamo ko je tamo, iza ovog ekrana, kako izgleda, kako dise, kako se smeje, kakav mu je pogled kad se namrsti..da li je to samo dnevni bes na birokratiju, glupog sefa koga mora da trpi, nesnosnu koleginicu koja ne zatvara usta po ceo dan, netrpeljivost prema komsiji jer eno, opet ima nesto novo u kuci…ili..je to nesto vise, sto moze da srusi mnogo nada u svet, i ovako vec izopacen, to..sto se ne vidi..da li je bolje odmah staviti u karantin osecanja i tamo drzati, bez milosti jer..ne znamo, ako odskrinemo vrata hoce li odande izaci demon iz prica ili..tek samo covek, usamljen ali jos po malo srecan, sto je ziv…

Predrasude…doci ce nam glave i dolaze, zar ne? Cesto se plane, razbesni, tresnu nevidljiva vrata pred nosom persone non grata…
cuje se kako se lomi staklo neceg razbijenog, momentum iritiran recju, misli, izborom reci u jednoj recenici, ponekad bez tacke, ponekad spojenih reci, a ne pripadaju tako pravopisu ali..neka..samo neka bujica krene, treba je neko, „greje’ hladan zivot, „tesi“,
a dusa…Gde je dusa? Ima li je jos negde il je rec istina ubijena pojavom dva tri svemocna dugmeta, koja mogu da izbrisu iz postojanja celi jedan zivot, koji je izasao u susret nama, u ovom paralenom svetu…Gde je ta duša, o kojoj se govori, valjda kao nikada pre,
gde se veronauka, kao nauka, kao rec, vise ne kritikuje, ne stavlja se onaj ruzni pecat na nju ali..kao da je to samo rec, i dalje, samo misao, ne previse glasna i ne previse jasna…I svetost i svetla nekih dalekih svetova..pa sad, ako je neko dovoljno lud, kao ja,
da kaze da krade zvezde, ko se usudjuje da zivi zivot zbog zivota,
u prkos onom dugmetu, tako snaznom, sto moze da obrise celo moje zivot jer..jesam li ja odista ziva ili tamo neko, ko ide sa nozem skrivenim ispod plasta od stakla, doci ce, jos samo malo..i zariti taj noz, njegovo secivo jer rec, moja rec, zaseci ce njegove predrasude, bas tamo gde su najosetljivije, a taj neko, hoce da govori o svetu, o vrednosti zivota, o smislu koji se zove predrasuda.

Kazem ja, kao vividni primer ili ti, ili neko drugi, nije ni vazno..vazna je misao, koja je osnova predrasude. Zasto? Zbog cega? Da li je zivot sa njom laksi? Hoce li predrasuda osvetlati neki skriven put ili..zaviti makar i u crno jos vise jer i ovako..ko mari??? Nisam ni ja, ni ti, ni onaj tamo, izmislili zid od stakla, sto deli duse,a ipak..spaja, mnogo vise nego sto se uvidja jer..ziva rec, ostrija li je, zivlja li je, jaca li je, od ove reci, sto je oko vidi, a oko otvara dusu, odmah, nemas vremena ni da uzdahnes…
ni koraka da odstupis…

Istina je tu, slusa nas, smeska se i ceka, strpljivo, doci ce njen red. Kaze: „Samo se vi gospodo, igrajte na ovoj pozornoci, menjajte maske, kostime, neka neka vas, imam ja vremena…vase je vreme ovde, a moje..tamo gore…tamo gde vi necet, ne mozete, a ja, evo i sada me tamo ima…Igrajte na vasem maskenbalu…ludo se zabavljajte..neka vas neka…Vi ste ipak, samo ljudi, a ja..ja sam vreme, vase, proslo i buduce“…

Eto..pa sad, kako vam drago…ko zna, mozda i u predrasudi zivi neki zivot ali..dobro je da nije moj…

..Stela – Mar 13, 2004 00:40

„ali..nema vise onog ljudskog dodira, ema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica“

Draga, Lunjo, ne mogu se sloziti sa tobom po pitanju ljudi koji me okruzuju. Mozda sam, sticajem okolnosti i ziveci u podneblju vecito zelenih prostranstava gde su ljudi neposredni, spontani, veseli, dragi i izuzetno ljubazni, imala srece da upoznam i drugaciji svet od tebe. Mozda, samo drugacije gledamo na ljude ili osecamo potrebu za vecom paznjom, ne znam. Ljudi koji me okruzuju, imaju za mene specijalna mesta u memoriji a u srcu su samo oni koji to zaista i zasluzuju a ima ih jako mnogo.