Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Србији недостају: некорумпирана власт, примена закона, неутрално судство и савест појединаца

Posted in Срби у расејању, Србија, друштво, економија, SerbianCafe by Соларић on 8 марта, 2009

harlej 25. februar 2009.

Neki o zapadu pricaju bajke, ali u doba savremene tehnologije i interneta, satelitskih antena, niko više ne mora da slusa već može sam da prati kako se živi u nekim zemljama.

I ovde ima kasirki koje imaju bolesne muzeve ili decu, rade za minimalnu satnicu, ali rade. Na ivici su egzistencije, ali rade i smeju se, pozdravljaju musterije. Ako neće one, ima ko hoće da radi. A platu dobijaju zato što rade i smeju se, ne rasteruju musterije i promet ne pada.

Profesionalizam, radna etika i ocekivanja rukovodstva. Jednostavno. U ostalom, direktori ili vlasnici to ne bi ni dozvolili. Njihov osmeh je profesionalan, a ne retko i iskren.

Isto je i sa administracijom ili bilo kojom drugom delatnoscu.. Napravljen je sistem koji funjkcionise koji se ne bazira na emocijama već na profitu. Uzimaju od plate deo za nezaposlene koji pod odredjenim uslovima možeš da koristis. Sistem radi, ali rade i zaposleni. Ne svi, i ne lomataju se bas do bola, ali vecina radi. Kažu ti za koliko nedelja ćeš dobiti dokument ukoliko prilozis navedeno (na internetu ili na papiru), i tako i bude. Dobra organizacija, rad i odgovornost svakog pojedinca mogu daleko da doguraju.

Ima i kradja i muvanja, lenjih i neljubaznih; ima i ubistava i kriminala. Zanatlije znaju da zabrljaju, ali moraju da poprave. Nema piva i da ih hranis. Rade za platu ili satnicu kao i mi od čega se hrane. Alkohol na poslu je nedopustiv. Svega kao i kod nas ili bilo gde. Samo mnogo manje.

Srbiji nedostaju: nekorumpirana vlast, primena zakona, neutralno sudstvo i savest pojedinaca. Narod nije los, kao ni dete. Moras ga „vaspitati“, nauciti da bude sto bolje dete zbog njegove buducnosti. Nije nigde idealno, samo negde su se stvari sredile pre vise decenija te je sve uhodano.

Na zapadu nasi ljudi rade poslove od do. Kao i u Srbiji. Niti svi rade najgore, niti najbolje poslove. Zavisi šta znaš ili hoćeš da naucis da radis. Nema veze šta si radio kod kuce, sada si ovde i ovde se prilagodi. Dokazi da znaš i dace ti posao. Moras ponovo u skolu ili na dodatnu obuku, ides i to uradis ako želiš. Cistac, kuvar ili menadzer, važno je da radis, postujes pravila i pokazes fleksibilnost.

Извор: SerbianCafe.com (дискусија)

Београд је био некада град на високом нивоу, било је то пре II. светског рата

Posted in Србија, друштво, SerbianCafe by Соларић on 25 фебруара, 2009

Šta fali Beogradu?

ScGirl (one and only!) – 16. mart 2005.

Pošto ga ovde pljujemo i hvalimo, mazimo i pazimo, kritikujemo .. Ajde da vidimo šta mu to fali, po vama?

Ovo verovatno muskarci neće razumeti, ali cavrljamo drugarica i ja pre neki dan i dodjemo do istog zakljucka.. DEFINITIVNO mu fali veliki broj ogromnih prodavnica garderobe, gde vas nezadovoljna butikasica neće stalno zapitkivati da li može da vam pomogne :) (uh to sam mrzela :)) Nego, slobodica.. BEZ PITANJA, biras, setas, uzivas, …

Molim da ne predjemo na politiku i socijalu i ostalo.. Pitanje je šta mu fali od sitnica?

skomu – 16. mart 2005.

Kako neko može uopste govoriti o kulturi tih zapadnjaka, kad isti ti zapadnjaci, kad odu u druge zemlje na odmor, postanu stoka, da ih nema vece. Znam, da su Spanci vise voljeli ljude iz ex YU, nego Nijemce, bas zbog tog razularenog ponasanja njemackih turista. Čak Nijemce nisu pustali u pojedine diskoteke, vjerovao ili ne.

Nama se čini da su oni kulturni, jer država svojim kaznama omogućava njihovu ‘kulturu’. A da nema toga, bilo bi kao kad odu u Spaniju na odmor. Tamo su ogromne kazne ako se ne propusti pjesak na pjesackom prelazu, ako se ne plati porez isto su velike kazne, muskarci moraju biti pazljivi jer ih žene mogu tuziti za seksualno zlostavljenje ako kažu neku pogresnu riječ…

A koliko su zapadnjaci samosvjesni, najbolje govori to, da npr. skandinavske države moraju kontrolisati prodaju alkohola, i alkohol prodavati po ogromnim cijenama da stanovnistvo ne bi samo sebi naskodilo zbog pretjeranog konzumiranja alkohola…:)

ma nebitno – 16. mart 2005.

Nedostaju mu pravi Beogradjani, pogotovo oni mladji koji su se zadnjih petnaestak godina sticajem raznih okolnosti rasejali po celom svetu za boljim zivotom , od Aljaske do Australije…:)

P.S. moja definicija „pravog Beogradjanina“ je sledeća:

To nije obavezno neko ko je rođen na teritoriji grada Beograda, već neko ko je živeo bar neko vreme u ovom divnom nasem Beogradu, zavoleo ga, voli ga i dalje i svojim ličnim ponasanjem daje primer kako se treba ponasati kulturno u svakom gradu pa i u nasem Beogradu. (npr. nebacati otpatke i zvake po ulici i sl.:) )
primer: Duško Radović,itd,itd

beogradu fali... – 16. mart 2005.

malo kulture, ali one osnovne, koja ništa ne kosta… a to je da se koristi redovno hvala, molim, izvolite, posle vas, dovidjenja – uz obavezan osmeh i gledanje u oci kada sa nekim razgovaras. ponavljam, malo opste, osnovne kulture, lepih manira…

znam da me razumete…

kocka*secera – 16. mart 2005.

ja bih volela da u beogradu cene budu srazmerne standardu, ne zato da bi se bilo ko iz inostranstva osecao ovako ili onako, nego da bi narod živeo kako treba. što se mene tiče, cene da budu tolike da ne mogu ni przeno jaje da kupim, ali da plate gradjana srbije prate korak sa tim i da isti žive kako i treba da žive.

izvini, scgirl (ovo nije bila sitnica), ode ti tema u pm:-)
a bas je dobra, kao sto rekoh već…

nešto razmišljam ovih dana (evo sitnice):-): fale beogradu kampovi za decu od 3 god pa na dalje (da mogu da plivaju-bude vruce leti napolju:_-), zezaju se, igraju (možda neki sport) i uce (o srbiji, beogradu, geografiji…), a da je otvoren leti tipa od 9 do 17h, da deca budu po godinama svrstana). znaci kamp bi imao bazen, neki park ili teren za igru, ucionice, i da deca budu u normalnim grupama ( u smislu, na toliko i toliko dece-ucitelj plivanja ili onaj koji vodi grupu).

+ona+ – 16. mart 2005.

Zaista bih volela da se to sa smećem kod nas regulise, i prestanite da pricate da nije tako strasno. Prvi utisak koji ljudi steknu pri dolasku u Bg-je taj. I ScGirl, šta karikiras, nisam spomenula da neko nekome baca na glavu u sred dana kesu. (ali na kvarno kad niko ne vidi-da)
Da nastavimo temu. Beogradu nedostaju nove fasade (nešto se radi na tome) i ono sto bih jako zelela lepi balkoni, sa cvecem a ne sa raširenim gacama na uzetu. To bih zabranila da se pitam.
Beogradu nedostaju normalne ljuljaske i klackalice za decu po parkovima, a ne one iz kojih vire zardjali ekseri, znaci u svakom stambenom bloku lep park.
Možda to za ScGirl nisu sitnice, ne znam. Da li me prodavacica spopada ili ne, zaboli me uvo. Kažem, hvala-samo gledam i u cemu je tu problem. Opet vise volim da su i takve nego da ne ustaju sa stolice kad musterija udje, turpijaju nokte, popunjavaju ukrstenice ili razgovaraju na telefon.

Boombastic – 16. mart 2005.

Nisam dugo bio u Beogradu ali bi po meni Beograd trebao da promeni: potpuno imidz i da izadje iz proshlog milenijuma sa folk top listama, da se vrati stari renome beogradskih fakulteta, da se pozabavi korupcijom, traziti i kaznjavati odgovorne na funkcijama, suochiti se sa neorganizovanom gradskom chistocom, organizovanim kriminalom, loshim gradskim prevozom, loshim putevima, zameniti jednolichne komunistichke gradjevine lepim i raznobojnim fasadama, uloziti u gradsko zelenilo, uchiniti pristupachnijim kulturni zivot grada, uloziti u sportske objekte, iskoristiti potencijale koje sam grad nudi kao shto su Kalemegdan, Ada Ciganlija i Avala, obnoviti stari grad, dozvoliti tehnologiji da zazivi u svakom domaćinstvu…
A sve to se samo može postici prilivom kinte i popravljanjem standarda, ispravnom međunarodnom politikom, povratkom raseljene beogradske inteligencije, mladim snagama koje su negde u svetu već videle kako to treba da funkcionishe i kako već stotinama godina negde tamo funkcionishe…
Dozvoliti priliv stranog kapitala, znachi prihvatiti već razradjen sistem a ne biti po svaku cenu razlichit i nishta time ne postici.
Rezime: Menjati se i ići u korak sa svetom,  jer chemu nam svi ti potencijali ako nisu iskorishceni ?
Raditi na sebi i na svome okruzenju, prihvatiti pohvale ali priznati i poraz a uz priliv kinte Beograd će dobiti takvu dushu kakvu mnogi velegradi nemaju jer ljudi su ono shto chini dushu jednog grada a to je Beograd uvek imao, nekada vishe, nekada manje… Sada je chini mi se kao da spava… Ali probudice se beli grad, to je samo pitanje vremena …
Pozdrav !

Nunki – 16. mart 2005.

Bio sam u Beogradu prošle nedelje, na kratko. Mracno, ulice u centru grada su bile prekrivene ledom, kao da grad ne pripada stanovnicima, nego cekaju da se Bog smiluje i istopi taj sneg i led i pusti ih da idu ispucanim trotoarima, kako su navikli…otisao sam pomalo rastuzen, premda nicim zacudjen. Mrtvilo i apatija je neki generalni utisak. Ljudi odseceni od realnosti, mahom. Naravno, nisu toga svesni, svaka zajednica ima neku logiku opstanka, inače je ne bi bilo.

Kad gledam iz daljine, želim da se vratim, kad odem tamo, konkretno sposoban i organizovan da to izvedem, vrpoljim se do leta sa Surcina koji će da me izvuce iz još jedne moje uzaludne „izvidnice“.

Mnogo, mnogo, mnogo prazne price, svi su puni nekih „grandioznih“ planova, gotovo nikakvih konkretnih predloga. Samo daj pare. Ma, okej, ali, gde je realan plan? Dobitak? Racunica? Ono što se zavrsava, zavrsava se u krugu nekolicine na vlasti, kao i pre njih, ne vidim razliku, samo su lica nešto umivenija i negovanija. Mentalitet cinovnika Otomanske imperije.

Volim moj Beograd, ali, nazalost, deluje mi trenutno kao da su ga Turci napustili koliko juče.

-cica (jedva ceka prolece) – 16. mart 2005.

Nuki,
stoji sve sto si rekao ali pored toga ja mislim da si bio u pogresno vreme u bg-u. kraj februara, početak marta…sivilo bg-a, hladno, bljuzgavica u gradu, blato, led…
a ljudi, umorni i smoreni od hladnoce i zime…pomalo depresivni i bez energije…

bg je totalno druga prica na proleće i leto :) onda se oseti onaj duh beograda i energija koju nosi. Ali kao sto neko rece, bg je bg upravo zbog ljudi i nekog opustenog nacina zivota. Zbog izlazaka, zbog kafenisanja, zbog kafica…

Setila sam se još nečega sto mi smeta u Bg-u. Definitivno način skolovanja. U razredu po 40 ucenika, prfesori nadrkani. U srednjim skolama se i dalje uci iz kompjutera PASCAL (kompjuterski program koji odavno ne postoji vise niti se koristi). Engleski se uci 2 puta nedeljno a treba svaki dan i to iz nekih bezveznih knjiga koje imaju mnostvo dosadnih tekstova.
Na fakulteima se ne zna ko pije ko placa. Profesori otkazuju zakazuju ispite kada im se cefne, kasne na predavanja i ispite, izivljavaju se. Nisu nikada slobodni van predavanja da pomognu studentima itd.
Takođe kao sto neko rece trebalo bi pola grada da se renovira. Mnoge zgrade izgledaju toliko prljavo i oronulo da je to neverovatno. Takođe mnoge lepe gradjevine ni ne dolaze do izrazaje jer su neocuvane.

E da smeta mi sto pravosudje ne fukcionise pa može svako da te vuce za nos. Nikog ne možeš da tuzis.
I smeta mi sto kada kupis nešto ne možeš da vratis ako ti se ne svidja ili ako ti u bilo kom slučaju ne odgovara. To se svuda u svetu praktikuje.

(more…)

Лепота је нешто што се емитује и ДОЖИВЉАВА а не нешто што се мери

Posted in друштво, SerbianCafe by Соларић on 23 фебруара, 2009

Nunki – 31. август 2004.

Izucavanja pokazuju da privlacni studenti/studentkinje dobijaju vise ocene, lepim pacijentima lekari ukazuju vecu licnu paznju, lepi kriminalci dobijaju lakse kazne nego manje privlacni osudjenici.

Ruzna istina je da neprivlacni pripadnici nase ljudske zajednice zaradjuju 5-10% manje od prosecno izgledajucih, dok ovi opet zaradjuju 3-8% manje od onih koji su vidjeni od okoline kao lepi. Ovo su vam zapadne statistike, ne neki ‘iskrivljeni’ i ‘poremeceni u vrednostima’ svetovi tranzicionih drustava.

Dimenzije takodje igraju znacajnu ulogu. Visoki ljudi zaradjuju znatno vise, tokom svog radnog veka, nego njihove nize kolege. U proseku, po jednom istrazivanju, na svaka tri centimetra visine, dodajte USD 780 godisnje, u startu karijere.

Debele zene su daleko vise izlozene nezaposlenosti, a i ako nadju posao, zaradjuju bitno manje od njihovih normalno izgledajucih koleginica.

Sto me je podsetilo na situaciju u liftu, nema sat: jedna beba je netremice gledala u mene. Odredjena izucavanja su pokazala da čak i bebe intenzivnije i duze posmatraju lepa lica. :p

Lepi muškarci i žene se po pravilu dozivljavaju kao talentovaniji, prijatniji, ljubazniji i inteligentiniji nego oni koji to nisu. Kontrolisana istrazivanja pokazuju da ljudi radije pomazu privlacnim osobama, istog ili suprotnog pola – stoga sto imaju potrebu da budu prihvaceni ili voljeni od lepih ljudi.“

Ovoliko, da nacnemo temu…

morgana (kradem Bogu dane) – 31. август 2004.

Nunki u pravu si. Ne znam gde si nasao ove teze, ali da stoje istina je. Eto, ja iskljucivo zaposljavam lepe i oku ugodne sluzbenike. Radila je kod mene jedna zena, visoka, punija, cetrdesetih godina. U uredu je primeceno da klijenti ne zele da s njom komuniciraju već da iskljucivo traze da razgovaraju s lepsim mada ne i mladjim zenama. Neki nisu hteli ni da ih usluzi moj sluzbenik koji je bio malo debeljuskast i procelav. Otkako je ovo dvoje otislo zaposljavam samo oku ugodne zene i muskarce. Da ne skodi poslu. Mozete da sad udarite po meni da sam estetosovinista al neka. Dok je lepote meni posao cveta!

Morinake – 31. август 2004.

I zavisi koliko i kako neko lepotu zeli da iskoristi, uopste, u malim stvarima.

I da li zeli.

Mislim da je to mac sa dve ostrice.

Andrić je govorio o lepoti zene, kao o nekoj vrsti tereta, ne mogu se sad setiti…sta je tacno rekao.

Imam jednu prijateljicu, ona je prelepa, mislim da vise ima problema nego nekih prednosti.

morgana (kradem Bogu dane) – 31. август 2004.

Pa jeste, cinjenice su! Imam licnog iskustva i znam da je sve šta si napisao istina. Ko ne veruje neka se udeblja pa vidi sam. Kad ja licno moram da obavim neki posao umesto mojih sluzbenika, ako je vazan klijent, uredim se kao za svecanost i uspeh nikada ne izostane. Oku ugodna vanjština je veoma dobra za poslove. Sta mislis koliko ruznih ovde na forumu ima muda iskreno i sebi i nama priznati da su nezaposleni zbog izgleda? Da se razumemo, ne pricam ja o kvalifikacijama nego iskljucivo o izgledu.

Sporki (sve i svasta) – 31. август 2004.

Odlicna tema sa kojom mozes otici u nedogled. Netko rece, dvosjekli mac – istina, drugi vele – bolje prolaze i opet istina.
Mislim da je sve u stvari posljedica necijeg samopoštovanja. Mozete naci malo majne zgodnu/og ali duhovitiju, pametniju, srdacniju osobu, pa vas ona privuce umjesto neke ljepotice/potana.
A kakvi smo sa nasim self-confident, to je već drugi «padez». Mislim da u tome grmu lezi zec, i ako ga hocete istjerati, trebali bi vjerovati da mozete to i uciniti…

Sporki

morgana (kradem Bogu dane) – 31. август 2004.

Da li bi neko hteo da mu poslove vodi ovakva:
http://www.dropdeadugly.com/dp/uglypics/1-77.jpg
Bez obzira na pamet i kvalifikacije. Koliko bi ljudi rado suradjivalo i poveravalo svoj novac nekome ko ovako izgleda?

*Adrijana – 31. август 2004.

Morgana, samo moram nesto da ti ispricam ..mislim ovdje u Americi ,ljudi su navikli na svakakav izgled ,vise ih zanima stvarno nacin na koji razmisljas i pozitivno razmišljanje ,ali da ne tupim ,htjela sam ovo da kazem .
Prvi moj posao ,ovdje kada sam se zaposlila i sada trebam ja da upoznam seficu i ocekujem sada neku ‘licnost’,kad prilazi mi zenica srednjih godina sa trajnom ,kao nekada sto su nase zene imale ,onako punacka,na njoj sarena dugacka suknjica ,naocale ..
Mislim ,izgled koji stvarno ne obecava mnogo .
Ali ,dovoljno je samo par rijeci da razmjenis sa njom i da vidis da se iza svega toga krije vrijednost i da ovdje nije kao kod nas da se po izgledu moglo lako provaliti ko je ko .
Tj .sad mogu i ja njih da provalim ,ali su druge jedinice mjerenja nego kod nas .

Nunki – 31. август 2004.

Drzomo se teme.

Uprkos rezultatima raznih istrazivanja, ima medju najuspesnijim ljudima sveta, u najbojem slucaju, primeraka koji recimo uz svu dobru volju za ocenjivanjem, izgledaju sasvim prosecno.

Dobro, pa kako se ovo onda uklapa u sva ta silna istrazivanja?

Navodno, privlačnost nije samo u fizičkoj lepoti, nego u tome ‘kako se nosis’, kako ‘isijavas’ energiju…

Hocu da kazem, „mlitav“ i pasivan, a prirodno lep, nije u prednosti u odnosu na prosecnog energicnog…

Naime, svako može da uveca svoju privlacnost spram drugih, ako se potrudi da, krajnje uprosceno opisano: gleda sagovorniku u oci, ponasa se prirodno i kontrolisano, bude pristojno obucen i ume da saslusa sagovornika, bez prekidanja i tako dalje.

Dabome i „kako se nosimo“ (sto puta smo ovde pisali o neverbalnom, da ne drvim sto prvi put), dakle, uvucen stomak, uspravan polozaj, visoko uzdignuta glava…osmeh. I, eto vam, prosecno izgledajucim, kljuc pristupa ka privelegovanim, od prirode privilegovanim…

Na mufte je najsladje, sto bi rekli Rusi, premda oni to kazu daleko sarmantnije. :)

(more…)

И тако почне када лавина крене јер…реч када је једном груба, тешко ће икада више бити мира…

Posted in друштво, књижевност, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 13 фебруара, 2009

Predrasude i Istine

&Lunja& – Mar 13, 2004

Zivim u svetu vrhunske tehnologije Ono o cemu smo citali po stripovima, zabavnicima, knjigama o naucnoj fantaziji, danas je postala ostra realnost. Nekada, prilazili smo tim izumima tehnike sa cudjenjem, po malo sa strahom, sa nevericom ali..iz toga se izrodio jedan novi svet, koji je potisnuo onaj stari…nema vise pisama koja je draga ruka pisala, onaj neko u cijim smo mislima toliko uvek hteli da budemo, odvojeni smo nekakvim zidovima po kancelarijama, ciji prostor odjednom prima nekoliko desetina ljudi, ali..nema vise onog ljudskog dodira, nema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica, zivimo sa ovom dusevno praznom i tehnoloski svemogucom kutijom ispred sebe…i otudjili smo se.

Ne znamo ko je tamo, iza ovog ekrana, kako izgleda, kako dise, kako se smeje, kakav mu je pogled kad se namrsti..da li je to samo dnevni bes na birokratiju, glupog sefa koga mora da trpi, nesnosnu koleginicu koja ne zatvara usta po ceo dan, netrpeljivost prema komsiji jer eno, opet ima nesto novo u kuci…ili..je to nesto vise, sto moze da srusi mnogo nada u svet, i ovako vec izopacen, to..sto se ne vidi..da li je bolje odmah staviti u karantin osecanja i tamo drzati, bez milosti jer..ne znamo, ako odskrinemo vrata hoce li odande izaci demon iz prica ili..tek samo covek, usamljen ali jos po malo srecan, sto je ziv…

Predrasude…doci ce nam glave i dolaze, zar ne? Cesto se plane, razbesni, tresnu nevidljiva vrata pred nosom persone non grata
cuje se kako se lomi staklo neceg razbijenog, momentum iritiran recju, misli, izborom reci u jednoj recenici, ponekad bez tacke, ponekad spojenih reci, a ne pripadaju tako pravopisu ali..neka..samo neka bujica krene, treba je neko, „greje’ hladan zivot, „tesi“,
a dusa…Gde je dusa? Ima li je jos negde il je rec istina ubijena pojavom dva tri svemocna dugmeta, koja mogu da izbrisu iz postojanja celi jedan zivot, koji je izasao u susret nama, u ovom paralenom svetu…Gde je ta duša, o kojoj se govori, valjda kao nikada pre,
gde se veronauka, kao nauka, kao rec, vise ne kritikuje, ne stavlja se onaj ruzni pecat na nju ali..kao da je to samo rec, i dalje, samo misao, ne previse glasna i ne previse jasna…I svetost i svetla nekih dalekih svetova..pa sad, ako je neko dovoljno lud, kao ja,
da kaze da krade zvezde, ko se usudjuje da zivi zivot zbog zivota,
u prkos onom dugmetu, tako snaznom, sto moze da obrise celo moje zivot jer..jesam li ja odista ziva ili tamo neko, ko ide sa nozem skrivenim ispod plasta od stakla, doci ce, jos samo malo..i zariti taj noz, njegovo secivo jer rec, moja rec, zaseci ce njegove predrasude, bas tamo gde su najosetljivije, a taj neko, hoce da govori o svetu, o vrednosti zivota, o smislu koji se zove predrasuda.

Kazem ja, kao vividni primer ili ti, ili neko drugi, nije ni vazno..vazna je misao, koja je osnova predrasude. Zasto? Zbog cega? Da li je zivot sa njom laksi? Hoce li predrasuda osvetlati neki skriven put ili..zaviti makar i u crno jos vise jer i ovako..ko mari??? Nisam ni ja, ni ti, ni onaj tamo, izmislili zid od stakla, sto deli duse,a ipak..spaja, mnogo vise nego sto se uvidja jer..ziva rec, ostrija li je, zivlja li je, jaca li je, od ove reci, sto je oko vidi, a oko otvara dusu, odmah, nemas vremena ni da uzdahnes…
ni koraka da odstupis…

Istina je tu, slusa nas, smeska se i ceka, strpljivo, doci ce njen red. Kaze: „Samo se vi gospodo, igrajte na ovoj pozornoci, menjajte maske, kostime, neka neka vas, imam ja vremena…vase je vreme ovde, a moje..tamo gore…tamo gde vi necet, ne mozete, a ja, evo i sada me tamo ima…Igrajte na vasem maskenbalu…ludo se zabavljajte..neka vas neka…Vi ste ipak, samo ljudi, a ja..ja sam vreme, vase, proslo i buduce“…

Eto..pa sad, kako vam drago…ko zna, mozda i u predrasudi zivi neki zivot ali..dobro je da nije moj…

..Stela – Mar 13, 2004 00:40

„ali..nema vise onog ljudskog dodira, ema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica“

Draga, Lunjo, ne mogu se sloziti sa tobom po pitanju ljudi koji me okruzuju. Mozda sam, sticajem okolnosti i ziveci u podneblju vecito zelenih prostranstava gde su ljudi neposredni, spontani, veseli, dragi i izuzetno ljubazni, imala srece da upoznam i drugaciji svet od tebe. Mozda, samo drugacije gledamo na ljude ili osecamo potrebu za vecom paznjom, ne znam. Ljudi koji me okruzuju, imaju za mene specijalna mesta u memoriji a u srcu su samo oni koji to zaista i zasluzuju a ima ih jako mnogo.

(more…)

Живот је храброст, баш као што је и љубав храброст

Posted in књижевност, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 24 јануара, 2009

Radosti i negativnosti
&Lunja& – Feb 19, 2004

Retka je iskrena radost danas. Ljudi su melanholicni, nihilisticki rapsolozeni jer su uslovi zivota, usled ispolitizivanosti zivotne sredine, ostavili vrlo snazan uticaj na ljudske reakcije i osecaje.

Medjutim, ne nalazi se radost izvan nas, vec u nama. Kaze jedna poslovica, vrlo cesto upotrebljavna u psiholoskim istrazivanjima, zavisi sve od toga kako covek gleda na svet oko sebe. Kao casu polupraznu ili polupunu…

Zasto je ljudima bliskija negativnost umesto makar, potencijalne radosti? Zbog cega se u svemu trazi ono crno umesto ono svetlo?
Sta je to, koja je to misao, koji osecaj koji utice tako snazno
da je brzi od neke, mozda, potisnute misli, pa ako ta pozitivna
misao i postoji, da joj ona druga, mracna i preteca uzme mesto prioriteta?

Koliko ljudi ume da posmatra svet oko sebe sa radosnim osecanjem,
sam za sebe, bez toga da mora da ima dodatak iz tog sposljasnjeg sveta, da pronadje prevashodno u sebi smisao zasto svet moze ili treba da bude lep i prijatan? Da covek sam da svetu svoj impuls radosti? Otudjenost i udaljenost, jos je jedan fakat koji utice
na ispoljavanje negativnosti.

Ipak, u prkos svim ovim cinjenicama koje su potencijalno „opravdanje“ za mizantropiju, zar nije zivot u sustini magija? Lep? blistav?
Zar nije moguce u njemu ima i dobroga ili nade za dobrim, zelje za dobrim? Svako moze da probudi taj osecaj u sebi, samo ako to dovoljno zeli. Posmatrati ceo zivot i svako ljudsko bice iza tamnih naocara, vodi u tamne katakombe duse, gde se osecaji dobrote i lepog ubijaju, nestaju…

Ljudima je dat osecaj ljubavi, zasto se onda tako drasticno izbegava? zar je zadovoljstvo vece, kada je covek vodjen mrznjom, crnim mislima, zeljom da nekoga povredi da bi se osecao „dobro“???

Mnogo smo izgubili u zadnjim godinama, mnogo je dobrog izgubuljeno
iz nas, zarad politike, razorenosti misljenja, nezadovoljstva u sopstvenim okruzenjima. Ostaje nam izbor, uvek, da uzmemo ipak
dobro i napredno, umesto ruznog i teskog. Samo, kao da je lakse, mnogo lakse, uzeti tu jos misao destrukcije, nego malo onog, samo za nas sto cuvamo lepog, pa da ga sebe radi, poklonimo cak i onima koji su taj osecaj zagubili negde, na nekoj raskrsnici svojih puteva.

(more…)

Благо ономе што уме осмехе да поклања

Posted in друштво, култура, књижевност, SerbianCafe by Соларић on 21 јануара, 2009

Osmeh
Stela_ (prevodilac) – Jan 19, 2004

Retke su osobe koje se iskreno smeju. Postoji toliko vrsta osmeha od onih cinicnih, upucenih reda radi, osmeh ljubaznosti, kiselih osmeha, neznih, obazrivih, lezernih……itd. Ali onaj osmeh kada osoba prosto zraci, ona se smeje iz duse i takvoj osobi se uvek vracate jer ona izaziva pomesana osecanja, protivrecne misli, uzbudjenje, srecu….
A oci zaiskre dobrotom i neznoscu najdublje ljudske topline. Celo lice poprima sklad, nadahnjuje ……. as someone’s horizon on smiley days might…….(kao vidik u lepe i nasmejane dane).

&Lunja& – Jan 20, 2004
Eh,,druzenje..skromnosti, kako si lepa…Zivot, pa bude jos lepse,
pa te i u najtamnije dane, toplina umiva. Zaboravis neke davne suze
i neke numitnosti jer oni mali vragovi u necijim ocima, nemirno poigravaju i malo ima nebo da se istrce, da ee umore..i kada se sklope, tu..u snu kraj tebe, kao jezerske vode mirne, dovuce se san.
A spokojan…
Ume da bude zivot lep, sa tim osmehom…cak i kada ga neko proda
za topli kaput, kada pokloni gladnome psu koricu suvog hleba,
taj osmeh ugreje ruke u hladnoj noci. Kao majcin dodir nad kolevkom…prvi osmeh sto se na licu probudi, uvuce se u svaki novi dan, cak i sa setom, sa suzom neisplakanom…Osmeh, sto cutnjom moze zivot da isprica, da svet obgrli i da jos malo mesta ostane u njegovom kutku..kada u tebi novi zivot zaigra…
Blago onom sto ume osmehe da poklanja, ma da ih prodaje bre..
samo da ih je jos tu, do nas, u svemu, da ih je vise no kapi kisa
sto u jednoj jeseni ume da trave nahrani, toliko..da snegovi
pozavide raskosi i lepoti, kao latice pred oltarom gde se upali
sveca za necije zdravlje, za neciju dusu, osmeh..kad pogledas fotografiju, pozutelu, iskrzanu, ali na njoj jedan osmeh i onda dodirnes nebo od radosti, sto jedan u milione drugih, bas ti,
cuvas taj osmeh, prvi, detinji, cistom radoscu zivota podaren..tebi..
da ga jednom, sa neke klupe, k’o tebi nekada, ispod bora, kada
preko cela preleti zivot i opet ga das, u suton dana, detetu nekom, kao neocekivani poklon…

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Од нечега се мора почети па таман то нешто било ништа…

Posted in Србија, друштво, култура by Соларић on 30 новембра, 2008

Комесари

М. Бобић-Мојсиловић

[објављено: 14/11/2008]

http://www.mirjanabm.com

Spiridon , 15/11/2008,

Javljam se iz srca EU gde zivim vec 16 godina…Istina je da drustvo u kojem zivim ima odredene prednosti (ali i mane..) u odnosu na nase drustvo i sistem..kao i sve drugo u zivotu napred navedena cinjenica ima i svoje zasto i kako..

Civilizacijske norme i kolektivna svest su na vecoj razini i ta cinjenica sama po sebi isto tako ima svoju pred istoriju…Ono sto je najznacajnije sustinski svodi se na onu tako jednostavnu filozofsku „U SE I U SVOJE KLJUSE“

Pragmaticni nemci krecu uvek od lokalnog ka globalnom…od mikro ka makro ne obratno i ne suprotno i zahvaljujuci tom redosledu i metodici nemaju mnogih dilema sa kojim se mi srecemo i vrtimo u krug. Ovim navedenim zelim reci da daleko vise paznje rada i truda moramo uloziti u svom dvoristu, svojoj ulici, kvartu, gradu…

Zvuci sasavo i banalno ali cela istina i polemika za i protiv EU je manje vazna od toga dali cemo ili ne pozdraviti komsiju u prolazu, dali cemo podariti osmeh nekom u nasem dvoristu, dali nas haustor ima osvetlenje, ispravne saltere, da li mozemo da se organizujemo i zajedno da okrecimo nas ulaz..zbog nas samih..zbog nase dece..

Ljudi pocnimo da zivimo sada i odma, daj mo lep primer jer se dobro vraca dobrim..jer kolektivni duh nase ulice zavisi i od nas samih...Svaki dan uraditi nesto lepo, dobro i korisno bez obzira koliko je to malo znaci jednoga dana prizvati i privuci nesto znacajno i krupno u svoj zivot…

Secam se prvog postavljenog zadatka pred sebe…ovde u srcu Evrope koji je glasio zaraditi za jelo..i sobu..veoma tezak i ambicion plan sa obzirom na nepoznavanje jezika i ljudi koji bi mi mogli pomoci..Posle ispunjenog zadatka sledece je bilo kupiti jednu kosulju i tako redom jedno po jedno resavati..

Od necega se mora poceti pa taman to nesto bilo nista..Cilj ovog javljanja svakako nije prica o tome sta sam i koliko stekao vec spoznaja o tome sta je bitno a sta manje..Uvek i uvek probajmo prije svega misliti i delovati lokalno jer nemozemo nista ocekivati na globalnom planu ako neradimo lokalno…

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Смех као озбиљна, значајна појава у једном народу и једном друштву

Posted in друштво, здравље, породица, хумор by Соларић on 7 новембра, 2008

Петар Бокун

Хумору у част
Хумор је пеницилин малих народа, њиме се бранимо од надмоћних, а њих ће увек бити, баш као што ће на концу ипак хумор победити или нас неће бити. Морамо што пре изићи из сарказма, горке ироније, цинизма, што су особине губитника, које само за себе констатују и описују неко стање, а требало би да га дерогирају и разбијају у парампарчад.

Aleksandar Popovic, 05/11/2008

Smeh kao ozbiljna, znacajna pojava u jednom narodu i jednom drustvu, ovog puta nasem, stvarno trazi da se dobrano zamislimo. Jer, tolika smrknuta lica na ulici, u gradskom prevozu, nervozna, ljuta pred silnim salterima zaostalim iz posleratnih vremena, svadje slucajnih prolaznika, drame u porodici i tragedije sa najgorim ishodom…. Sve je to nasa svakidasnjica.  Zalosna, tuzna.

Tome „doprinos“ daju i nazovi strucni urednici filmskog i dramskog (u najsirem smislu reci) programa, koji se najradije opredeljuju za filmove sa mnogo krvi, fantazmogoricne price, horor u svakom vidu. I to u vreme kada se porodica nadje na okupu, u vecernjim satima.

Nema onih svakodnevnih tema, koje se kod nas nisu mogle zamisliti bez gledanja sa osmehom. Kao i rado slusani, i gledani doktor „za pamet“, i ja se ovih dana dobro zamislim kada vidim odsutna lica u tramvaju, pogleda uprtih u jednu tacku (da bi se izbeglo i ustupanje mesta starim i nemocnim), zabavljenih glasnim mobilnim telefoniranjem… Nigde osmeha, tuga jedna.

Naravno, sociolozi i drugi nadlezni strucni ljudi morali bi vise da se pojave sa dobrim analizama, pa i predlozima kako da se popravi ovo nase tesko psiholosko stanje nacije. Jesu veliki nasi ekonomski i porodicni problemi, teskoce na poslu (ko ga ima), ali ne smemo dozvoliti da nam zivot prodje u turobnosti, nespokoju i gubljenju volje za zivotom.

U tome profesor Bokun daje vidan doprinos i zato ga je zadovoljstvo slusati i citati njegove popularno pisane radove iz teske oblasti kao sto je psihijatrija.

Извор: Политика Online (коментари корисника)