И тако почне када лавина крене јер…реч када је једном груба, тешко ће икада више бити мира…

Predrasude i Istine

&Lunja& – Mar 13, 2004

Zivim u svetu vrhunske tehnologije Ono o cemu smo citali po stripovima, zabavnicima, knjigama o naucnoj fantaziji, danas je postala ostra realnost. Nekada, prilazili smo tim izumima tehnike sa cudjenjem, po malo sa strahom, sa nevericom ali..iz toga se izrodio jedan novi svet, koji je potisnuo onaj stari…nema vise pisama koja je draga ruka pisala, onaj neko u cijim smo mislima toliko uvek hteli da budemo, odvojeni smo nekakvim zidovima po kancelarijama, ciji prostor odjednom prima nekoliko desetina ljudi, ali..nema vise onog ljudskog dodira, nema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica, zivimo sa ovom dusevno praznom i tehnoloski svemogucom kutijom ispred sebe…i otudjili smo se.

Ne znamo ko je tamo, iza ovog ekrana, kako izgleda, kako dise, kako se smeje, kakav mu je pogled kad se namrsti..da li je to samo dnevni bes na birokratiju, glupog sefa koga mora da trpi, nesnosnu koleginicu koja ne zatvara usta po ceo dan, netrpeljivost prema komsiji jer eno, opet ima nesto novo u kuci…ili..je to nesto vise, sto moze da srusi mnogo nada u svet, i ovako vec izopacen, to..sto se ne vidi..da li je bolje odmah staviti u karantin osecanja i tamo drzati, bez milosti jer..ne znamo, ako odskrinemo vrata hoce li odande izaci demon iz prica ili..tek samo covek, usamljen ali jos po malo srecan, sto je ziv…

Predrasude…doci ce nam glave i dolaze, zar ne? Cesto se plane, razbesni, tresnu nevidljiva vrata pred nosom persone non grata…
cuje se kako se lomi staklo neceg razbijenog, momentum iritiran recju, misli, izborom reci u jednoj recenici, ponekad bez tacke, ponekad spojenih reci, a ne pripadaju tako pravopisu ali..neka..samo neka bujica krene, treba je neko, „greje’ hladan zivot, „tesi“,
a dusa…Gde je dusa? Ima li je jos negde il je rec istina ubijena pojavom dva tri svemocna dugmeta, koja mogu da izbrisu iz postojanja celi jedan zivot, koji je izasao u susret nama, u ovom paralenom svetu…Gde je ta duša, o kojoj se govori, valjda kao nikada pre,
gde se veronauka, kao nauka, kao rec, vise ne kritikuje, ne stavlja se onaj ruzni pecat na nju ali..kao da je to samo rec, i dalje, samo misao, ne previse glasna i ne previse jasna…I svetost i svetla nekih dalekih svetova..pa sad, ako je neko dovoljno lud, kao ja,
da kaze da krade zvezde, ko se usudjuje da zivi zivot zbog zivota,
u prkos onom dugmetu, tako snaznom, sto moze da obrise celo moje zivot jer..jesam li ja odista ziva ili tamo neko, ko ide sa nozem skrivenim ispod plasta od stakla, doci ce, jos samo malo..i zariti taj noz, njegovo secivo jer rec, moja rec, zaseci ce njegove predrasude, bas tamo gde su najosetljivije, a taj neko, hoce da govori o svetu, o vrednosti zivota, o smislu koji se zove predrasuda.

Kazem ja, kao vividni primer ili ti, ili neko drugi, nije ni vazno..vazna je misao, koja je osnova predrasude. Zasto? Zbog cega? Da li je zivot sa njom laksi? Hoce li predrasuda osvetlati neki skriven put ili..zaviti makar i u crno jos vise jer i ovako..ko mari??? Nisam ni ja, ni ti, ni onaj tamo, izmislili zid od stakla, sto deli duse,a ipak..spaja, mnogo vise nego sto se uvidja jer..ziva rec, ostrija li je, zivlja li je, jaca li je, od ove reci, sto je oko vidi, a oko otvara dusu, odmah, nemas vremena ni da uzdahnes…
ni koraka da odstupis…

Istina je tu, slusa nas, smeska se i ceka, strpljivo, doci ce njen red. Kaze: „Samo se vi gospodo, igrajte na ovoj pozornoci, menjajte maske, kostime, neka neka vas, imam ja vremena…vase je vreme ovde, a moje..tamo gore…tamo gde vi necet, ne mozete, a ja, evo i sada me tamo ima…Igrajte na vasem maskenbalu…ludo se zabavljajte..neka vas neka…Vi ste ipak, samo ljudi, a ja..ja sam vreme, vase, proslo i buduce“…

Eto..pa sad, kako vam drago…ko zna, mozda i u predrasudi zivi neki zivot ali..dobro je da nije moj…

..Stela – Mar 13, 2004 00:40

„ali..nema vise onog ljudskog dodira, ema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica“

Draga, Lunjo, ne mogu se sloziti sa tobom po pitanju ljudi koji me okruzuju. Mozda sam, sticajem okolnosti i ziveci u podneblju vecito zelenih prostranstava gde su ljudi neposredni, spontani, veseli, dragi i izuzetno ljubazni, imala srece da upoznam i drugaciji svet od tebe. Mozda, samo drugacije gledamo na ljude ili osecamo potrebu za vecom paznjom, ne znam. Ljudi koji me okruzuju, imaju za mene specijalna mesta u memoriji a u srcu su samo oni koji to zaista i zasluzuju a ima ih jako mnogo.

Све је ово последица болесног материјализма, који је постао једини циљ живота у несрећној Србији

Србија стари и самује

Истраживања статистичара су показала де ће до 2050. године више од четвртине становништва у Србији имати изнад 65 година, што подразумева и истовремено повећање броја усамљених и то у још већем проценту. Да ли ће држава дозволити да алтернатива суочавању с тим предвиђањима и даље буду све учесталије суицидне одлуке усамљених старина и исходишта попут Бранковог или Варадинског моста и таласа Саве и Дунава, на пример, или омче у некој сеоској шупи?

Славољуб Живковић

[објављено: 18/01/2009]

čovek sa severa , 19/01/2009,

„заборављени и од потомака“ Kojih potomaka? Dok su Srbi živeli po Božijim zapovestima, bez države, bez socijalnih službi, domova, strtegija… niko nije umirao sam, jer su potomci, kojih je bilo, poštovali roditelje.

Od kada su neke druge stvari postale važnije Srbima od slovesne duše, zacarila se otuđenost, egoizama, konzumiranje čoveka, danas su Srpkinje prvakinje sveta po br. abortusa, umesto da se raduju potomstvu, one i njihovi muževi, momci… beže od napora i odgovornosti, a šta ih sutra čeka niko o tome ne razmišlja.

Sve je ovo posledica bolesnog materijalizma, koji je postao jedini cilj života u nesrećnoj Srbiji. Ovaj problem ne mogu da reše država, plate činovnika i šta ti ja znam ko, rešenje je jednostavno i još u psalmima zapisano, „Eto nasledstva od Gospoda, porod je dar od njega, što su strijele u ruci jakog, to su sinovi mladi, blago čoveku koji je njima napunio tul svoj, neće se osramotiti kada se stane s razgovarati sa neprijateljima na vratima svojim“

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Друштвена интелигенција се може стећи у раном детињству кроз дружење

acelaidlaw88 (trgovac) – 2. oktobar 2005.

Socijalna inteligencija se može steci u ranom detinjstvu kroz druzenje, uklapanje, dakle srećan zivot. Ako neko nije imao tu sreću kroz zivot, mnogo je teze izboriti se za to u kasnijim godinama. Za mene je sreća biti prihvacen od svoje okoline.

Iz mog iskustva mogu da zakljucim da ima mnogo osoba sto su sklone kategorisanju ljudi prema njihovim primanjima, kvalitetu namestaja u njihovim domovima, prema tome sa kime se druže/koga poznavaju. Takvima sam suvise svog vremena i paznje posvecivala i zato bila nesretna kroz zivot. Kao i oni i ja kategorisem ljude, ali na drugaciji način. Licemeri i lazovi, koje sam celog svog zivota proucavala kao prirodnjak krokodile u Africi u vecini slučajeva uzivaju u jedenju mesa.

Sto su slonovski rogovi bili za pohlepne lovce na safarijima, to su evropski malograđani sa svojim prokletstvima bili za mene. Uvek sam im zavidila jer nemaju emocije i čini mi se da ih nikad ništa ne boli. Rodjeni bez jedne trunke savesti, ta uskogrudna bica tumaraju ovim svetom služeci Satanu, sijuci zlo menu ljudima. Mrze Katolike, Jevreje, Crnce i Latine jer zivotnim stilom i moralno razlikuju od njih kao dan i noć.

Sitne dokone osobe poput mene su im trn u oku jer u meni prepoznaju sebe, sto im jako teško pada jer onda pocinju biti svesni sopstvenog ega i to im ne odgovara. Na konkretna pitanja ne žele da odgovore jer u suprotnom bi morali da priznaju sopstvenu inferiornost u odnosu na mene. Ima mnogo boljih ljudi od mene i oni su mi uzor. Bolji od mene se prema meni ponasaju kao da sam za njih nešto sveto, u mojoj malenkosti prepoznaju sopstvenu bol i hrabro se suocavaju sa tim trudeci se da mi pomognu znajuci da sve to Bog gleda odozgo, ali ne ocekuju nagradu ili priznanje za to. Milo im je da znaju da je njihov dobar cin imao efekat u mom licnom zivotu.

Isti osecaj ima doktor kad uspesno izleci pacijenta pa tu dragu tajnu drzi u sebi da ga inspirise i daje mu snagu za nove podvige. Za onoga sto prasta vise od mene ja sam inteligentna, vredna postovanja bez obzira na moj trenutni drustveni status ili moju proslost.

Istinska ljubav prema Bogu je u onoga što se ne boji šta će komsije da kažu ili njegovi poznanici šta će da misle ako njega ili nju vide u drustvu sa mnom. Jedan Latinac će da radi od jutra do sutra da bi svojoj porodici omogućio lepo druzenje, veselje, muziku, obrazovanje, sa njim žive njegova bolja polovina, njegovi i njeni roditelji radi cuvanja dece dok su mali, braca i sestre, ujaci i tetke. Kad vam dodju u goste ne gledaju vas namestaj niti ih interesiraju vase lične stvari. Njega interesira samo njegov licni zivot. Ista stvar sa Jevrejima i Katolicima.

Zahvaljujuci istinskoj odanosti Bogu Jevreji su usprkos svojoj rastrkanosti po svetu ocuvali svoju tradiciju i obicaje. To je znam, neka druga tema, ali Jevreji i Katolici su mnogo privrzeniji svojim verama od samozvanih Pravoslavaca i to želim da istaknem u sklopu ove teme da bih nekako ukazala na koren problema sto ga je istakao postavljac teme, dakle OTUDJENOST.. Sav taj duh kojeg nemaju takozvani „stranci” neće se dugo odrzati zbog svoje nenormalno ogromne cene. Mislim na sakupljanje materijala za ogovaranje.

Moja pastorka je uperila prst u Crnkinju sto je prošla pored nas sa sestero dece i kaže „Vidi je kakva je stroklja kao da ju je dete pravilo za rucni rad!” Žena pogleda u mene a ja u zemlju pozelih da propadnem. Ja sam se izvinila ženi i objasnila joj da ju je ona podsetila na njenu majku koju nije videla godinama. Žena je prasnila u smeh, potapsala me po ramenu i rekla „I feel sorry for YOU, my child”, u prevodu, „zalim te dete moje”. Nije morala razumeti srpski da bih osetila da je bila predmet nečije „PRICE”.

Ovom dugom polemikom nisam htela da kažem da su Srbi uzrok otudjenosti. Drustveni napredak u drugim etnickim grupama je stvorio svest o varijantama mimo onog rekla-kazala-videla. Jedan Jevrej bi radje diskutovao o dobrim univerzitetima ili snizenjima u trgovinama nego razglabao o tome kako njegovi poznanici vaspitavaju svoju decu. Americki Talijani sa kojima se družim pricaju o planiranju svojih godisnjih odmora u Italiji, zezaju se na racun onih kojima su nepodobni, polemisu o nepravednosti ovog sistema, nostalgicno se secaju dobrih starih dana.

Talijani i Španci imaju zajednicko to što gledaju smesnu i veselu stranu zivota mnogo vise od mene, dok ja sve uzimam zdravo za gotovo i mnogo dramatizujem stvari. Prema tome, ogovaracke drustvene sredine bi mnogo mogle da nauce od naprednih, naravno ako za to postoji volja. U suprotnom stihija sveopceg drustvenog napretka će ih neminovno odvuci na vodopade samounistenja.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Живот је храброст, баш као што је и љубав храброст

Radosti i negativnosti
&Lunja& – Feb 19, 2004

Retka je iskrena radost danas. Ljudi su melanholicni, nihilisticki rapsolozeni jer su uslovi zivota, usled ispolitizivanosti zivotne sredine, ostavili vrlo snazan uticaj na ljudske reakcije i osecaje.

Medjutim, ne nalazi se radost izvan nas, vec u nama. Kaze jedna poslovica, vrlo cesto upotrebljavna u psiholoskim istrazivanjima, zavisi sve od toga kako covek gleda na svet oko sebe. Kao casu polupraznu ili polupunu…

Zasto je ljudima bliskija negativnost umesto makar, potencijalne radosti? Zbog cega se u svemu trazi ono crno umesto ono svetlo?
Sta je to, koja je to misao, koji osecaj koji utice tako snazno
da je brzi od neke, mozda, potisnute misli, pa ako ta pozitivna
misao i postoji, da joj ona druga, mracna i preteca uzme mesto prioriteta?

Koliko ljudi ume da posmatra svet oko sebe sa radosnim osecanjem,
sam za sebe, bez toga da mora da ima dodatak iz tog sposljasnjeg sveta, da pronadje prevashodno u sebi smisao zasto svet moze ili treba da bude lep i prijatan? Da covek sam da svetu svoj impuls radosti? Otudjenost i udaljenost, jos je jedan fakat koji utice
na ispoljavanje negativnosti.

Ipak, u prkos svim ovim cinjenicama koje su potencijalno „opravdanje“ za mizantropiju, zar nije zivot u sustini magija? Lep? blistav?
Zar nije moguce u njemu ima i dobroga ili nade za dobrim, zelje za dobrim? Svako moze da probudi taj osecaj u sebi, samo ako to dovoljno zeli. Posmatrati ceo zivot i svako ljudsko bice iza tamnih naocara, vodi u tamne katakombe duse, gde se osecaji dobrote i lepog ubijaju, nestaju…

Ljudima je dat osecaj ljubavi, zasto se onda tako drasticno izbegava? zar je zadovoljstvo vece, kada je covek vodjen mrznjom, crnim mislima, zeljom da nekoga povredi da bi se osecao „dobro“???

Mnogo smo izgubili u zadnjim godinama, mnogo je dobrog izgubuljeno
iz nas, zarad politike, razorenosti misljenja, nezadovoljstva u sopstvenim okruzenjima. Ostaje nam izbor, uvek, da uzmemo ipak
dobro i napredno, umesto ruznog i teskog. Samo, kao da je lakse, mnogo lakse, uzeti tu jos misao destrukcije, nego malo onog, samo za nas sto cuvamo lepog, pa da ga sebe radi, poklonimo cak i onima koji su taj osecaj zagubili negde, na nekoj raskrsnici svojih puteva.

Савремено друштво се све више индивидуализује, и традиционалне заједнице типа села и породице престају да имају велику улогу

Nema se para, ali …

karije_s (hdjdkrt) 06. januar 2009.

Ljudi u Srbiji se zale da nema para.U redu, razumem ja to , nema posla, nema para , teska vremna, itd. Nije Srbija ni prva ni poslednja država sa tim problemom.

Ali, kako onda da su kafici i kafane puni?! Odakle narodu pare a pije i pusi , provodi se a sutra opet ista prica… „nemam para”.

Jel to neki fenomen na Balkanu ili nešto drugo

tanjica (student)11. januar 2009.

Ja kad sam se odselila pre 6 godina isto tako sam mislila da je sve super (Nemacka). I polako pocnes da vidis da stvari nisu bas tako slatke ko sto ti se cinilo.
Vise je to izrazeno ovde u UK, koja je mnogo slična Americi nego kontinentalnoj Evropi. Ljudi su divni i ljubazni, gledaju te u oci i ljubazno pitaju šta im treba il dal tebi nešto treba, opusteni su. Ali kad malo dublje zagrebes, shvatis da ustvari svako samo sebe gleda, i da je „ljubaznost” kodeks ponasanja da se ne bi poklali svi ovde u 12 milionskom Londonu.

U mannjim gradovima u UK u kojima sam samo vikende provela, deluje da je ta ljubaznost umanjena, ali da su i ljudi prisutniji u svojim ponasanjima.
Ovde svako vodi racuna o sebi- ni porodica ni država ti ne priskacu u pomoć, te se ni od tebe ne ocekuje da priskoc u pomoć. A ako pokusas, obično ćeš vrlo ljubazno biti odbijen-sem ako to ne radis u okviru neke dobrotvorne organizacije. Pare koje imaš se trose na sebe i stednju, ako ostanes bez posla da imaš da prezivis dok ne nadjes sledeći.

Radi se po ceo dan, i dugo se putuje na i sa posla, ali se ne bune. Ostale privatne stvari se rade samo vikendom. O privatnim problemima nemoj da razgovaras sa kolegama na poslu, čak i ako se one ticu odluka vezanih za tvoj posao – jer ti neće pomoći i drzace svoju kulutiska distancu, jer ne žele da snose odgovornost za formiranje tvog mišljenja. Biće vrlo politicki korektni, saslusace te, prokomentarisati nešto uopsteno i to je to. Ne znam kako je među mlаdjima od mene, na univerzitetu i u skoli.

Kad se ide u pub, ide se da se pije- i to se otvoreno kaže ( i među akademskim gradjanima). I dalje se ne raspredaju privatni problemi, nego neki uopsteni chit-chat. Istina, nisu skrtice na paramo ko nemci, pa se često cascavaju ture pica.

Mladi isto tako ne sede po kaficima, jer moraju da rade od tinejdzerskih godina. Kolega je morao da radi u sueprmarketu da bi placao svoju kartu za voz nakon što su mu se roditelji razveli i on sa majkom preselio u jeftiniji kraj grada, jer otac je trosio pare na svoje hobije, a karta nije bila ukljucena u alimentaciju- jer može da promeni skolu (u zadnoj godini pred faks?).

Fakultetske troskove opet uglavnom sami placaju, uzimaju kredit koji otplacuju posle godinama kad se zaposle. Nemaju vremena da sede po kaficima, jer moraju ili da uce ili da rade.
Distancirani su od vlade i ne žele sa njom da imaju posla, te ne žele ni da vlada brine o socijalnim pitanjima (beskucnici, nezaposleni, bolesni…). Naravno, postoji neki nivo brige, ali po mom mišljenju jako nizak.

To je dovelo do toga da UK, iako jako bogata zemlja, ima puno ljudi koji ne mogu da priuste sebi da se greju zimus. Oboleli do raka koji ne mogu da rade dobijaju malu nadoknadu od države a ocigledno ne mnogo pomoći od porodice- jer žive sami i bez grejanja.

Meni je to tuzno. ja želim da živim u zemlji gde su ljudi jedni za druge tu. Gde se ljudi ponasaju kao da su jedno drustvo, i da je svako za svakoga odgovoran. Ja želIM da placam državi veci porez da bi neko ko ne može da radi imao pristojan zivot (ne bogat, al dostojanstven). I želim da znam da ako se ja nađemu istoj situaciji, da će ista pomoć doći meni.

Savremeno drustvo se sve vise individualizuje, i tradicionalne zajednica tipa sela i porodice prestaju da imaju veliku ulogu.
U americi i UK i polako i ostatku Evrope se trenutno favorizuje sistem u kom nemas ni tradicionalne socijalne grupe niti drustvo organizovano na nivou države, već je sve vise individua ostavljena sama sebi. To je ekonomski najisplativiji formular za državu, ali za duge staze po mom mišljenju jako los. Stvara izolovane, nesrecne ljude koji postaju mentalno drugaciji.

Sedenje u Srbiji po kaficima je za mene još uvek dobar znak da se ljudi drže međusobno. Srbija je siromasna zemlja, i finansijku pomoć od države ne možemo ocekivati. Ali važno je odrzati dobar nivo međusobne povezanosti i međuzavisnosti- sto u porodicama, sto među prijateljima. To se polako gubi i u Srbiji, uvodjenjem 12tocasovnog radnog vremena i velikim insistiranjem na materiajlnim dobrima za koje naravno mora da se puno radi te da se ima manje vremena i energije za druge stvari.

A od kojih para sede- pa u Srbiji su prioriteti drugaciji- oni će da sede 2 sata sa jednim picem, jer je prioritet da sedis sa drugarima, a ne da pijes jedno za drugim. Vecina ljudi spava na krevetima starim xy godina, ali ima para za izlazak i novu garderobu. Ne putuju ne znam gde, ne placaju mnogo lekare i zubare, jer retko idu kod njih, ne trose pare na strane casopise, muziku itd… Ne stede! Kad bi i vi to radili, imali bi i vi isto tako para da sedite po ceo dan u kaficu.

Ne, Iranac, nisam mislila na pomaganje da se nadje posao i slične stvari koje se u Srbiji odradjuju preko veze.
Ja barem mislim da svako od nas treba da raste i sazreva celog svog zivota, da uci od drugih ljudi kako se rade stvari- kako se radi sa ljudima, kako se trazi idealan posao, kako se uskladjuje posao i porodica, briga o roditeljima itd…Kako se interaguje sa sefom na pravi način, kako se postaje dobar sef, kako se interaguje sa onima ciji si sef tako da budu produktivni a zadovolji i inspirisani. Da li da mesnjas posao, zemlju, grad, planetu. Kako da odaberes dobrog lekara- kako ćeš znati šta je dobar lekar ako ne pricas sa ljudima? Kako ćeš nauciti kako da radis sa svojim sefom, ako ne popricas sa kolegom o tvom problemu sa sefom? Kako ćeš da saznaš da li je isplativo ici na edukaciju, ako ne pricas sa kolegama- a opet je tvoj privatan problem, a vezan za posao, jer ti rodjak mehanicar neće pomoći u tome.

I gde sam ja puno stavri nije u redu i ne funkcionise bas tako sjajno ko kod tebe. I da funkcionise, ja bih i dalje zelela da pricam sa ljudima o tome kako to funkcionise i da procenjujem koliko je to dobro ili ne. A to može samo kroz razmenu informacija!!! A za razmenu informacija treba da se PRICA, treba da se ima interesovanja za TUDJE probleme, da bi ti nešto naucio za sebe.

Ali zato što su ljudi kao ti tako zadovoljni životom u izolaciji, i sve je super, šta god da ti tamo neki serviraju, zato nam je i ovako. Samo me uzasno ljuti što se ta bolest siri pod plastom boljeg zivota!

Ja ne mislim da je loše gurati nos u tudje probleme, ako ta osoba hoće da prica o tome. Jer zar nije lepo ako nekom možeš da pomognes? A ja odvajam vreme da pomognem prijateljima ili kolegama, koliko god mogu. I volela bih da neko gura nos u moje probleme, jer bih znala da raznorazne ljude interesujem ko zivo biće, i da će meni neko pomoći.

Ako se gura nos tamo gde ti covek kaže da ne želi da mu guras nos, i gura se nos bez zelje da pomognes, onda je to loše. i to ne treba raditi.

Jedini način da znaš da ti nisi jedini koji ima probleme, i da shvatis da je to zivot, a ne da si ti bas baksus- jeste da ljudi dele probleme i guraju noseve u njih.
Koliko problema se resi jako brzo , čim neko ko je kroz to prosao već, gurne nos u njih? a bez tog nosonje ti bi se razvlacio nedeljama/mesecima samo da resis svojmali problem- hjer ti fali infomacija.

E, ZIVEO SVET NOSONJA! onih koji će ti nesebično pitati za tvoj problem, i koji će te saslusati, i onih koji će pricati o svom problemu! Oni nisu sebični!!!! A takve treba cuvati, a ne reklamirati i suriti upakovanu sarenu lažu americke samo-dovoljnosti individue. Da sam cinik, sad bih rekla da se takvo izolovano drustvo propagira jer oni mnogo vole oni- da komsiji crkne krava.
A to je najgore sto od coveka može da postane.

Pa sama cinjenica da neko samoinicijativno prica o nekom svom problemu, znači da trazi coveka da podeli to sa njim. A ti treba ad se odazoves, i nastavis da pricas i pomognes mu ako možeš. A ne samo da slusas i cekas pitanje- ajel možeš ti da mi pomognes. Pa neki ljudi imaju i malo ponosa da ne pitaju direktno dal može da im se pomogne- jer samim direktnim pitanjem ti ustvari stavljas coveka u neprijatnu situaciju da mora da kaže „ne” ili da se pravda zašto ne može.
Zato je bolja suptiulona varijanta, i to nije nakaradno ko sto ti kažeš.

Извор: SerbianCafe (Дискусије)