Како да се изврши морални препорођај друштва?

Српски Књижевни Гчасник

Јован М. Јовановић: МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ

наслов издвојеног дела: Пол Готије, Испит наше савести: у оригиналу: Paul Gaultier, Notre examen de conscience

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СТРАНА КЊИЖЕВНОСТ. – МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ.

… Из велике књижевности о моралној кризи Француске ми издвајамо, као дело вредно нарочите пажње, Испит наше савести од Пола Готија. Ту ce као главне махне и болести данашње Француске обележавају : претерани индивидуализам, говорљивост, ситничарство, немар, недисциплинованост, саревњивост, лакоумност, политичка циганија… Сваки je Француз вешт да ce „извуче“ и из најтежег положаја: он je, од времена на време, y стању учинити и какво велико дело, али, по правилу, он мало мисли на опште ствари, и види их само кроз своје личне интересе. Политика je сва прожета тим индивидуалистичким духом. Друштвена солидарност и опште добро само су празне речи: личне амбиције и интереси, узајамним паралисањем, кваре сваки заједнички посао. Саревњипост и завист царују y истом друштву, истој партији, истој котерији. Француз никако не увиђа да је свачији лични интерес тесно везан за интересе друштвене заједнице, и да се нешто мора жртвовати од личних интереса општем интересу. Због
тога у државној управи влада неред и недисциплина, у политичком животу честе промене и кризе. Сваки Француз узет за себе вреди много више него узет у друштву с другим Французима; појединац је јачи него народ. У политици, у уметности, у књижевности, у војсци, у индустрији, у државној служби, Французи само крхају врат један другоме.

… Леност је такође једна видна особина сувремене Француске. Леност је страх од напора и рада. Радник бежи од умора; рентијер се једино бави сецкањем купона; чиновник ради само колико мора; министар колико да се одржи на власти; индустријалци и трговци колико да добро живе; родитељи и учитељи колико да деца не буду сасвим рђава…
Свуда само трка за уживањем! Дужност, рад, напор, -тричарије! Уживање је све!

…Француз је рођени критичар, критичар у рђавом смислу речи. Оговара пакосно, злобно, некад духовито, „у варницама,“ али понајчешће просто палаца. Охол, саревњив, славољубив, скептичан, Француз не пушта никога испред себе, свакога свлачи доле, никоме не признаје ништа. Највећи недостатак Француза то је саревњивост. Једнака и код сељака и код варошана, она је затровала све друштвене односе. Туђ комад земље, већа плата у другога, гризе Француза као рак. Индустријалац и трговац, пре ће се одрећи добре добити, но што ће је поделити с другим. Грађански рат
више занима људе него спољашњи, јер се у грађанском рату може учинити више пакости својим познаницима. Туђу заслугу, туђу вредност нико не подноси. Пастера су, у своје време, звали убицом. У политици саверњивост превазилази сваку меру. Министру нико не опрашта што је сео на министарску столицу. Интерпелација за интерпелацијом, питање за питањем, – због какве ситнице, рђаво калдрмисаног пута или поквареног места, цела се влада узима, на одговор.

… Французи су невероватно површни. Разговори у високом друштву очајно су празни; у буржоазији и радништву налази се са мање отмености иста празноћа; жене, кад не оговарају, говоре о ситницама; учени људи, када су заједно, говоре о свему, али ни о чему не долазе до закључка. У министарским седницама није ништа озбиљније; зар пре рата један министар војни није јавно говорио, да више никада неће бити рата?

…Погледајте о чему пншу новине: фељтони, дневне вести, извештаји из суда, полиције и позоришта. У енглеским и немачким листовима, напротив, налазе се многобројни чланци, озбиљно и стручно написани, о разним политичким и друштвеним питањима. Али Французу су озбиљне ствари досадне; он за њих нема никада времена. Зар да лупа главу о каналима, железницама, путевима, пристаништима, болницама, школама..

…С овим моралним особинама какве се виде код данашњих Француза не може се отићи далеко, – али како да се изврши морални препорођај француског друштва? Али, докле једни траже тај циљ у вери, други (међу ове с ада и Готије) траже га у пробуђеној и ојачаној друштвеној свести, која има свога основа у позитивним наукама.
Католици су ти који траже спаса у вери; социалисти ти која га траже у друштвеној свести. Али и једни и други слажу се у томе, да јединка сама за себе, – као земља у васељени, тако и она на земљи, – не значи ништа.

… Ми свраћамо пажњу на ову француску кризу зато што је она у многоме и наша. Ми имамо, ако не све француске махне, а оно доста од њих. Сваки народ, чак и један тако велики и даровит народ као што је француски, има склоности ка назадовању. Он се од те склоности може отети само понављаним напорима. Зато је потребно чинити од времена на време овакав „испит савести„, какав је за Французе учинио Пол Готије (Jean Paul Gaultier*) са толико немилосрдне увиђавности.
Само такав испит савести може нам показати, шта се у нашем народном карактеру почело да квари, и шта треба поправљати.

Целокупан садржај: Морална криза у Француској

Жалосно је да родитеље забрињава религија а не неписменост наше дјеце

Da li je deci potrebno versko obrazovanje

Jestira – 3. oktobar 2005.

Retko dolazim ovde, pa se izvinjavam ako je tema već bila postavljena. Odrasla sam u Titovoj Jugoslaviji i kada sam dosla u inostranstvo, iznenadila sam se da je u nekim zemljama zapadne Evrope verska nastava obavezna, samo da može da se bira iz koje religije. Meni se to dopada, jer mislim da deca treba da su upoznata sa osnovama religija, ali isto tako mislim da im ne treba nametati ni jednu religiju, ali ih treba usmeravati prema hrišćanskim religijama. Šta vi mislite o tome, da li vasa deca treba da imaju i versko obrazovanje i da li mislte da bi ono moglo da odvuce dete u „nezeljenom pravcu“?

slfsbor – 4. oktobar 2005.
Наравно да подржавам веронауку у школама. Она би по мом мишљењу требала да буде и обавезна а не као изборни предмет. Не прихватам образложење да све знамо о веронауци јер су је писали људи (! ), а не Бог. Да ли смо сигурни и да је све ово што уче деца сада, и све оно што смо ми учили као деца веродостојно и научно доказано као такво. Колико је само заблуда било у учењу кроз историју. Сам реч „веронаука “ нам каже да се ради о једној области људског постојања која не може бити подвргнута егзактној провери. Она има сасвим другу улогу и мисију. Питање је филозофско и нико на њега не може дати одговор. И поред тога оно опстаје више од 2.000 година и трајаће док постоји људски род.

-cemu strah – 4. oktobar 2005.

Ne znam šta je visak a šta manjak znanja ili poznavanja bilo čega pa tako recimo i religije. Zar zivot nije jedna velika skola? Jedno je religija a drugo je vjera. Nema nevjernika jer nasa dusa trazi svoju hranu, pa makar to bila i vjera u nevjerovanje. Obzirom da djeca nemaju domaće zadace (jer kuci zavrsavaju ono sto nisu stigli u skoli, a to stvarno ne možemo nazvati domaćim zadatkom) zašto nebi malo prošli i kroz religiju…Što se tiče opasnosti da ih ne odvuce negdje dublje,da postanu fanatici, jako je mala, jer motivacija za otkrivanjem i istrazivanjima u bilo kojem predmetu,pa tako i religiji,je zaista jako mala. Nemam straha da će mi bilo koji predmet odvuci dijete osim da će ga zaglupiti supljiranjima o slobodi, ravnopravnosti i sličnim bajkama.

Religija ih uci da budu poslusni, a skola da budu ravnopravni tako što će odluciti sami da li će uciti ili neće,da li će udariti drugo dijete ili ne, da li će ovo ili ono. Umjesto da prije upisa psiholog upozna djecu, upoznaje ih u toku skolovanja. Cista zezancija. Zalosno je da nas kao roditelje zabrinjava religija a ne nepismenost naše djece.Možda bismo trebali da odrastemo pa onda da razmišljamo o djeci. Da bismo nekoga izveli na put,trebamo utabati staze. Zato ne mislim da se krije bilo kakva opasnost krije u religiji jer ona ne uci da marihuana nije droga.

PS: Odoh malo u sirinu,ali eto…Ne možemo promijeniti svijet ali možemo sebe. Vjerovali ili ne ,religija je sastavni dio našeg zivota, jer kroz nju se ispreplice apsolutno sve i da li bili pasivni posmatraci ili ucesnici nije loše upoznati je.

Neverovatno_ (prilagodljiva devojka) – 4. oktobar 2005.

Vaspitana sam religion free i nikada nisam o tome razmišljala. Sasvim je OK imati tu mogućnost i čak i ako nismo religiozni treba postovati kulturu i tradiciju,a na zapadu je to najlakse ostvariti putem Srpske pravoslavne crkve. Rado bih djecu dala u neku takvu skolu jer ne vidim kako drugacije mogu saznati nešto više.

Ford_Prefekt – 5. oktobar 2005.

Tatin skolarac??? – 4. oktobar 2005.
…
A na kraju kao „obrazovanom“ coveku, gde ti je uctivost i pristojnost da prihvatis i drugaciji pogled na svet i zivot bez vredjanja.
…

A zašto doticni/doticna najpre sam ne prihvati studentov pogled na svet, pa mu ne pokaze kako to funkcionise na svom primeru? Covek je izneo svoje mišljenje u jednoj jedinoj prostoj recenici i nicim se ne može zakljuciti da je neuctiv i nepristojan.

Smesni smo zaista.

Ja sam lično agnostik. Naucnik sam i vise mi je nego jasno da smo vrlo smesni u svojoj samouveronosti – ubeđeni smo da puno znamo i da smo puno postigli, a u stvari pojma nemamo. Dovoljna je jedna sitnica koja se ne uklapa u ono sto ocekujemo da vidimo pa da se skroz pogubimo.

Vrlo je nepromišljeno tvrditi da Bog ne postoji. Ja duboko verujem da ga ima, ali isto tako verujem i da sicusni ljudski mozak nikad neće biti sposoban da ga shvati ukoliko ga ne pojednostavi do nivoa na koji smo navikli. Za to sluzi religija.

Religija nije zlo, ali jeste ZLOupotrebljena! Nazalost…

Deci treba da budu dostupni i naucni i verski pogled na svet, a ona će sama da rese šta je za njih ispravno.