У Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Латинизација детињства

Слободан Антонић

субота, 30. мај 2009.

Латинизација целокупне јавне сфере у Србији добила је карактер „културцида“. За свега неколико година, латиница је постала једино комерцијално писмо у Србији. На прсте једне руке могу се још набројати производи са ћириличним натписом. Чак и оне мале етикете, које се лепе на полеђини увозних производа, или ситно одштампана упутства, са ознаком за језик – „српски“, искључиво су на латиници. Сви комерцијални билборди, на нашим улицама, такође су на латиници. Чак и произвођачи чији је бренд, током више деценија, био на ћирилици – попут воде Књаз Милош – после 2000. године су прешли на латиницу.

Заправо, 2000. година се може одредити као почетак најновијег таласа латинизације српског јавног простора и српске културе. Изгледа да је после политичких промена од 5. октобра највећи део наше комерцијално оријентисане средње класе поверовао да је основни начин „модернизације“ и „уласка у ЕУ“ прелазак на латиницу. Реч је о припадницима маркетиншких, трговачких и услужних занимања – од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца. Ограниченог образовања и културе, они су кренули у типично провинцијално опонашње „Европе“ и „модерности“ преузимањем једног псеудо-статусног знака. Попут сиромашка са села који на главу стави цилиндар и умишља да је енглески гроф, тако су и наши власници С.У.Р-ова и С.Т.Р-ова, баш као и маркетиншки и дизајнерски консултанти наших компанија, своје фирме и производе почели готово стопостотно да исписују латиницом. 

…

Но, није ли латиница, током седамдесетих и почетком осамдесетих, такође доминирала у Србији? И није ли се, у наредних петнаестак година, ћирилица ипак некако повратила из мртвих? Може ли се тако нешто очекивати и сада? Тешко. Овога пута, наиме, извршена је латинизација једне сфере која је тада била поштеђена културцида – сфере детињства.

И заиста, без обзира на сву доминацију латинице у трговини и јавној сфери, сликовнице, новине и књиге, тих седамдесетих и осамдесетих година, које су биле намењене деци биле су ипак штампане на ћирилици. Ћирилица је, за све нас који смо тада били деца, ипак било наше прво и основно писмо, писмо нашег детињства, и као такво нешто што је у најдубљем смислу речи наше, топло, темељно и драго – као и само детињство, уосталом. Оно најгоре, међутим, што се данас дешава са ћирилицом јесте да је она све мање писмо наше деце. Све дечије телевизије програм емитују или искључиво на латиници (попут Ултре и Mинимакс ТВ), или са ћирилицом која се само назире у траговима (Канал Д, Пинк Кидс и Хепи ТВ). Сви дечији албуми са сличицама или картицама искључиво су на латиници. А дечије новине, сликовнице и књиге такође су у 80 посто случајева на латиници. …

Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то „модерно“, или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе „Европи“. …

Небојша Вуковић

субота, 30 мај 2009

Потпуно подржавам тезе које је изнео у свом тексту госп. Антонић. Срби доживљавају двоструко одумирање – оно буквално, физичко, дакле демографско, и идентитетско, културно, писмовно. У очувању ћирилице, треба поћи од једноставног принципа, аксиома, да је ћирилица једино право српско писмо, а латиница тек помоћно (допунско). Слажем се такође са предлогом да се уведе обавеза да се сви натписи ћирилизују, и то под претњом тешке глобе, јер наш се човек повинује само када му се завуче рука у џеп…
Социолошки посматрано, занимљива је улога наших „предузетника“ који су главни промотери латинице. Некада, рецимо у 19. веку, у пречанским крајевима, трговци, занатлије, фабриканти су били основни браник културног идентитета, донирали су културу, штампање књига, били поносни и на ћирилицу и на српско порекло…

Данас је потпуно обрнута ситуација, реч је (част изузецима) о необразованим скоројевићима који немају ни грама националне свести, што најбоље доказују енглески натписи фирми…

Својевремено када сам био у Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…
Занимљиво је да и тзв. националне странке такође слабо посвећују пажњу овом озбиљном проблему. Једини који нешто о томе зборе су професори српског језика и књижевности кроз своја удружења, али реч је о људима који су потпуно „оперисани“ од вештина политичке борбе, комуникације и маркетинга…они у најбољем случају могу организовати полудосадно полемичко вече, скуп и то је све.

Београд је био некада град на високом нивоу, било је то пре II. светског рата

Šta fali Beogradu?

ScGirl (one and only!) – 16. mart 2005.

Pošto ga ovde pljujemo i hvalimo, mazimo i pazimo, kritikujemo .. Ajde da vidimo šta mu to fali, po vama?

Ovo verovatno muskarci neće razumeti, ali cavrljamo drugarica i ja pre neki dan i dodjemo do istog zakljucka.. DEFINITIVNO mu fali veliki broj ogromnih prodavnica garderobe, gde vas nezadovoljna butikasica neće stalno zapitkivati da li može da vam pomogne :) (uh to sam mrzela :)) Nego, slobodica.. BEZ PITANJA, biras, setas, uzivas, …

Molim da ne predjemo na politiku i socijalu i ostalo.. Pitanje je šta mu fali od sitnica?

skomu – 16. mart 2005.

Kako neko može uopste govoriti o kulturi tih zapadnjaka, kad isti ti zapadnjaci, kad odu u druge zemlje na odmor, postanu stoka, da ih nema vece. Znam, da su Spanci vise voljeli ljude iz ex YU, nego Nijemce, bas zbog tog razularenog ponasanja njemackih turista. Čak Nijemce nisu pustali u pojedine diskoteke, vjerovao ili ne.

Nama se čini da su oni kulturni, jer država svojim kaznama omogućava njihovu ‘kulturu’. A da nema toga, bilo bi kao kad odu u Spaniju na odmor. Tamo su ogromne kazne ako se ne propusti pjesak na pjesackom prelazu, ako se ne plati porez isto su velike kazne, muskarci moraju biti pazljivi jer ih žene mogu tuziti za seksualno zlostavljenje ako kažu neku pogresnu riječ…

A koliko su zapadnjaci samosvjesni, najbolje govori to, da npr. skandinavske države moraju kontrolisati prodaju alkohola, i alkohol prodavati po ogromnim cijenama da stanovnistvo ne bi samo sebi naskodilo zbog pretjeranog konzumiranja alkohola…:)

ma nebitno – 16. mart 2005.

Nedostaju mu pravi Beogradjani, pogotovo oni mladji koji su se zadnjih petnaestak godina sticajem raznih okolnosti rasejali po celom svetu za boljim zivotom , od Aljaske do Australije…:)

P.S. moja definicija „pravog Beogradjanina“ je sledeća:

To nije obavezno neko ko je rođen na teritoriji grada Beograda, već neko ko je živeo bar neko vreme u ovom divnom nasem Beogradu, zavoleo ga, voli ga i dalje i svojim ličnim ponasanjem daje primer kako se treba ponasati kulturno u svakom gradu pa i u nasem Beogradu. (npr. nebacati otpatke i zvake po ulici i sl.:) )
primer: Duško Radović,itd,itd

beogradu fali... – 16. mart 2005.

malo kulture, ali one osnovne, koja ništa ne kosta… a to je da se koristi redovno hvala, molim, izvolite, posle vas, dovidjenja – uz obavezan osmeh i gledanje u oci kada sa nekim razgovaras. ponavljam, malo opste, osnovne kulture, lepih manira…

znam da me razumete…

kocka*secera – 16. mart 2005.

ja bih volela da u beogradu cene budu srazmerne standardu, ne zato da bi se bilo ko iz inostranstva osecao ovako ili onako, nego da bi narod živeo kako treba. što se mene tiče, cene da budu tolike da ne mogu ni przeno jaje da kupim, ali da plate gradjana srbije prate korak sa tim i da isti žive kako i treba da žive.

izvini, scgirl (ovo nije bila sitnica), ode ti tema u pm:-)
a bas je dobra, kao sto rekoh već…

nešto razmišljam ovih dana (evo sitnice):-): fale beogradu kampovi za decu od 3 god pa na dalje (da mogu da plivaju-bude vruce leti napolju:_-), zezaju se, igraju (možda neki sport) i uce (o srbiji, beogradu, geografiji…), a da je otvoren leti tipa od 9 do 17h, da deca budu po godinama svrstana). znaci kamp bi imao bazen, neki park ili teren za igru, ucionice, i da deca budu u normalnim grupama ( u smislu, na toliko i toliko dece-ucitelj plivanja ili onaj koji vodi grupu).

+ona+ – 16. mart 2005.

Zaista bih volela da se to sa smećem kod nas regulise, i prestanite da pricate da nije tako strasno. Prvi utisak koji ljudi steknu pri dolasku u Bg-je taj. I ScGirl, šta karikiras, nisam spomenula da neko nekome baca na glavu u sred dana kesu. (ali na kvarno kad niko ne vidi-da)
Da nastavimo temu. Beogradu nedostaju nove fasade (nešto se radi na tome) i ono sto bih jako zelela lepi balkoni, sa cvecem a ne sa raširenim gacama na uzetu. To bih zabranila da se pitam.
Beogradu nedostaju normalne ljuljaske i klackalice za decu po parkovima, a ne one iz kojih vire zardjali ekseri, znaci u svakom stambenom bloku lep park.
Možda to za ScGirl nisu sitnice, ne znam. Da li me prodavacica spopada ili ne, zaboli me uvo. Kažem, hvala-samo gledam i u cemu je tu problem. Opet vise volim da su i takve nego da ne ustaju sa stolice kad musterija udje, turpijaju nokte, popunjavaju ukrstenice ili razgovaraju na telefon.

Boombastic – 16. mart 2005.

Nisam dugo bio u Beogradu ali bi po meni Beograd trebao da promeni: potpuno imidz i da izadje iz proshlog milenijuma sa folk top listama, da se vrati stari renome beogradskih fakulteta, da se pozabavi korupcijom, traziti i kaznjavati odgovorne na funkcijama, suochiti se sa neorganizovanom gradskom chistocom, organizovanim kriminalom, loshim gradskim prevozom, loshim putevima, zameniti jednolichne komunistichke gradjevine lepim i raznobojnim fasadama, uloziti u gradsko zelenilo, uchiniti pristupachnijim kulturni zivot grada, uloziti u sportske objekte, iskoristiti potencijale koje sam grad nudi kao shto su Kalemegdan, Ada Ciganlija i Avala, obnoviti stari grad, dozvoliti tehnologiji da zazivi u svakom domaćinstvu…
A sve to se samo može postici prilivom kinte i popravljanjem standarda, ispravnom međunarodnom politikom, povratkom raseljene beogradske inteligencije, mladim snagama koje su negde u svetu već videle kako to treba da funkcionishe i kako već stotinama godina negde tamo funkcionishe…
Dozvoliti priliv stranog kapitala, znachi prihvatiti već razradjen sistem a ne biti po svaku cenu razlichit i nishta time ne postici.
Rezime: Menjati se i ići u korak sa svetom,  jer chemu nam svi ti potencijali ako nisu iskorishceni ?
Raditi na sebi i na svome okruzenju, prihvatiti pohvale ali priznati i poraz a uz priliv kinte Beograd će dobiti takvu dushu kakvu mnogi velegradi nemaju jer ljudi su ono shto chini dushu jednog grada a to je Beograd uvek imao, nekada vishe, nekada manje… Sada je chini mi se kao da spava… Ali probudice se beli grad, to je samo pitanje vremena …
Pozdrav !

Nunki – 16. mart 2005.

Bio sam u Beogradu prošle nedelje, na kratko. Mracno, ulice u centru grada su bile prekrivene ledom, kao da grad ne pripada stanovnicima, nego cekaju da se Bog smiluje i istopi taj sneg i led i pusti ih da idu ispucanim trotoarima, kako su navikli…otisao sam pomalo rastuzen, premda nicim zacudjen. Mrtvilo i apatija je neki generalni utisak. Ljudi odseceni od realnosti, mahom. Naravno, nisu toga svesni, svaka zajednica ima neku logiku opstanka, inače je ne bi bilo.

Kad gledam iz daljine, želim da se vratim, kad odem tamo, konkretno sposoban i organizovan da to izvedem, vrpoljim se do leta sa Surcina koji će da me izvuce iz još jedne moje uzaludne „izvidnice“.

Mnogo, mnogo, mnogo prazne price, svi su puni nekih „grandioznih“ planova, gotovo nikakvih konkretnih predloga. Samo daj pare. Ma, okej, ali, gde je realan plan? Dobitak? Racunica? Ono što se zavrsava, zavrsava se u krugu nekolicine na vlasti, kao i pre njih, ne vidim razliku, samo su lica nešto umivenija i negovanija. Mentalitet cinovnika Otomanske imperije.

Volim moj Beograd, ali, nazalost, deluje mi trenutno kao da su ga Turci napustili koliko juče.

-cica (jedva ceka prolece) – 16. mart 2005.

Nuki,
stoji sve sto si rekao ali pored toga ja mislim da si bio u pogresno vreme u bg-u. kraj februara, početak marta…sivilo bg-a, hladno, bljuzgavica u gradu, blato, led…
a ljudi, umorni i smoreni od hladnoce i zime…pomalo depresivni i bez energije…

bg je totalno druga prica na proleće i leto :) onda se oseti onaj duh beograda i energija koju nosi. Ali kao sto neko rece, bg je bg upravo zbog ljudi i nekog opustenog nacina zivota. Zbog izlazaka, zbog kafenisanja, zbog kafica…

Setila sam se još nečega sto mi smeta u Bg-u. Definitivno način skolovanja. U razredu po 40 ucenika, prfesori nadrkani. U srednjim skolama se i dalje uci iz kompjutera PASCAL (kompjuterski program koji odavno ne postoji vise niti se koristi). Engleski se uci 2 puta nedeljno a treba svaki dan i to iz nekih bezveznih knjiga koje imaju mnostvo dosadnih tekstova.
Na fakulteima se ne zna ko pije ko placa. Profesori otkazuju zakazuju ispite kada im se cefne, kasne na predavanja i ispite, izivljavaju se. Nisu nikada slobodni van predavanja da pomognu studentima itd.
Takođe kao sto neko rece trebalo bi pola grada da se renovira. Mnoge zgrade izgledaju toliko prljavo i oronulo da je to neverovatno. Takođe mnoge lepe gradjevine ni ne dolaze do izrazaje jer su neocuvane.

E da smeta mi sto pravosudje ne fukcionise pa može svako da te vuce za nos. Nikog ne možeš da tuzis.
I smeta mi sto kada kupis nešto ne možeš da vratis ako ti se ne svidja ili ako ti u bilo kom slučaju ne odgovara. To se svuda u svetu praktikuje.

…и ево неких извода, цитата, из неколико књига Карлоса Кастенеде..

covek, samo… – Jul 9, 1998

Ispunjavam obecanje dato (ko zna kad) i evo nekih izvoda, citata, iz nekoliko knjiga Karlosa Kastenede, po licnom izboru. Poklanjam to svima, neki da se prisete,… drugima za otkrivanje, prepoznavanje, kritike, pljuvanje, ignorisanje, zabavu … vec po volji vam.

Nije vazno sta neko otkriva a sta zadrzava za sebe. Sve sto radimo, sve sto jesmo, pociva u nasoj licnoj snazi. Ako je imamo dovoljno jedna rec je dovoljna da promeni tok naseg zivota. Ali, ako nemamo dovoljno licne snage i najvelicanstveniji deo mudrosti nam moze biti otkriven, a da nam to otkrice nista ne znaci…
Ako neko hoce da uspe u bilo cemu, taj uspeh mora doci postepeno uz veliki napor, ali bez stresa ili opsesije…
Unutrasnji dijalog je ono sto nas prizemljuje. Svet je ovakav ili onakav, ovo ili ono, jedino zato sto ga mi sebi tako predstavljamo. (…) Sustina magije je u tome da promeni nase shvatanje sveta. A da se to postigne jedini nacin je da se prekine unutrasnji dijalog. Sve drugo je nepotrebno…

Ima tri vrste losih navika kojima se stalno vracamo kada smo suoceni sa neobicnim zivotnim situacijama. Prva je ta da se ne obaziremo na ono sto se dogadja. Ili se dogodilo i da smatramo da se nikad nije desilo. Tako nesto prilici zatucanom coveku. Druga je da sve prihvatamo zdravo za gotovo i mislimo da navodno znamo sta se desava. To prilici poboznom coveku. Treca je da postanemo opsednuti nekim dogadjajem, jer ga ne mozemo odbaciti, niti svim srcem prihvatiti. (…) Ima i cetvrti, ispravan, ratnikov nacin…
Ratnik je uvek na oprezu…
Ratnik ne veruje; on mora da veruje…
Ratnik mora biti fluidan i mora se harmonicno prilagodjavati svetu oko sebe, bez obzira da li je to „svet razuma“ ili „svet volje“…

Bit magije je unutrasnji dijalog; on je resenje svega. Kad ratnik nauci da ga prekine, sve postaje moguce. Tad i najnedostiznije postaje dostizno…
Pojedinac moze jedino kao ratnik da odoli na putu znanja. Ratnik se ne moze jadati niti sme zaliti bilo sta. Njegov zivot je beskrajan izazov (…) Osnovna razlika izmedju obicnog coveka i ratnika je sto ratnik sve uzima kao izazov, dok obican covek sve prima ili kao neki blagoslov ili kao prokletstvo.
Jedan od ratnikovih postupaka je da nicemu ne dozvoli da ga pogodi. (…) Ratnikova kontrola mora biti besprekorna…

Vidjenje je u pocetku zbrkano i lako se covek u njemu izgubi. Kako ratnik jacha, jacha i njegovo vidjenje; postaje ono sto i treba da bude, neposredno znanje. Ratnik postavlja pitanje i kroz svoje vidjenje dolazi do nekog odgovora, ali on je jednostavan…
Za ratnika je iskustveno pravilo da donosi odluke tako pazljivo da ga nikakve posledice ne mogu iznenaditi, a jos manje iscrpsti njegovu moc. Biti ratnik znaci biti skroman i pripravan…
Jedino ratnik ima „pravi“ Tonal, a prosecan covek u najboljem slucaju moze imati „dobar tonal“. „Pravi“ Tonal je onaj koji je bas to, tj. koji je uravnotezen i skladan…

Tonal je ono sve sto mi znamo; ono sve sto jesmo; ono sve sto se recju da iskazati. Tonal je organizator sveta, drustveno bice, onaj koji stiti, cuvar-zastitnik koji se pretezno preobraca u strazara. On cuva nesto neprocenjivo, nase postojanje. Zato je odlika tonala da je prepreden i ljubomoran na svoja dela, koja su daleko najvazniji deo nasih zivota, pa od zastitnika postaje strazar. T. je sve ono sto oko vidi. On sam kroji pravila pomocu kojih shvata svet; na neki nacin, dakle, on tvori svet. On pocinje sa rodjenjem coveka, a okoncava sa smrcu.  Najbolje cemo ga opisati kao ostrvo; na tom ostrvu mozemo bas sve naci. U sustini to ostrvo je svet. Svako od nas ima svoj licni T. ali za sve nas postoji i kolektivni T.; dat u nekom vremenu postaje – T.vremena, koji nas cini slicnima…

Nagual je deo nas koji se ne moze opisati. N. je deo s kojim nemamo bas nikakve veze. U njegovo postojanje mozemo se uveriti, ali o njemu ne mozemo govoriti. On je oko ostrva, tamo gde moc lebdi. N. je svega svestan. Da bi o njemu mogli govoriti, mora se zajmiti sa ostrva T. , stoga je bolje da se ne razjasnjava, vec da se ogovori o njegovim dejstvima…

Већина нас бира оно што нам је понуђено од стране контролног система а истовремено живи у илузији да има избора

bor – May 25, 2004

Ja na internet gledam kao na sredstvo za komunikaciju i ne vidim načina kako on nekoga može odvesti na dno.
Mi smo svi manje više već odavno na dnu ili u njegovoj blizini, (naravno, ovisno iz koje perspektive čovjek gleda) i sada se radi o tome hoćemo li se uspjeti izvući ili ne.
Problem je u tome što mi na to dno gledamo kao na našu normalnu prirodnu sredinu a na društveni sistem koji tu vlada, kao na nešto, takođe, sasvim normalno.

Do toga nas je između ostalog upravo doveo kontrolisani sistem dezinformisanja koji traje vijekovima, tako da je većini nas vid već sada toliko zamagljen da nismo u stanju ni da vidimo istinu, čak i u slučaju da nam ona igra ispred nosa.
Dno u suštini ni ne postoji, osim ukoliko ne uzmemo materiju kao poslednju stanicu na putu prema dole.

Čovjek je danas kondicioniran da čeka da mu se gotove informacije serviraju kao na tanjiru, a onda reaguje na ono što mu je servirano u skladu s tim kako je programiran. Kontrolni sistem je svjestan toga, te ljudima servira informacije koje će kod njih inducirati određeno stanje svijesti, odnosno, – reakcije. Tako se formira i vještački realitet, baziran na lažima a ljudska civilizacija vodi prema ambisu.

Mislim da oni koji, koliko god da to u ovom momentu izgleda teško, uspiju da ugase televiziju i ostala sredstva “informisanja” i upale svoj vlastiti um, imaju neke šanse, ukoliko ustraju u tome.

U Svemu Što Jeste postoje dvije glavne sile.

Sile kreacije teku odozdo prema gore, od materije do Jedinstva sa Jednim (7-mi denzitet) dok sile konstrukcije teku u suprotnom pravcu, odnosno od viših stanja svijesti prema nižim, završavajući u primarnoj materiji. To možemo zamisliti kao dva lifta, od kojih jedan vozi samo na dole a druge prema gore. Problem je u tome što kretanje prema gore zahtjeva i adekvatno stanje svijesti određene individue.

Sada samo treba zamisliti da se određene sile trude da čovjekovo stanje svijesti ostane takvo, da mu može garantovati samo – kretanje prema dole ili da se što duže brčka tamo gdje već jeste, a da on tu, ili krečući se prema dole, ima utisak da – napreduje. Zona Jehove-Demijurga je zona inverzije, gdje je sve obrnuto i gdje se laži nazivaju istinom.

Tako, malo ko od nas je u stanju da istinski nešto kreira. Većina nas bira ono što nam je ponuđeno od strane kontrolnog sistema a istovremeno živi u iluziji da ima izbora. Kontrolni sistem nudi opcije koje mu odgovaraju, a mi biramo između njih.

U vezi naših lidera, mi biramo obično između dvojice koja su nam ponuđena, a obojica dolaze iz istog tabora.
Npr. Tetra je vec pisao pod drugom temom da su svi američki predsjednici u srodstvu sa evropskim kraljevskim familijama, sto je tačno. Znači, radi se o jednoj lozi. Čak i u Times magazinu su objavili kako su i Bush i Al Gore u srodstvu s Windsorima a i ovaj novi kandidat Kerry. Ljudima se ostavlja da izaberu od onoga što im je ponuđeno i to se zove demokratija, a stalno se nude članovi jedne te iste porodice, odnosno – loze.

To je tzv. prva liga  illuminata/satanista.

Što se tiče ovih koje Rep-Starchild promoviše, već sam rekao da se radi o drugoj ligi.
Druga liga su oni koji nisu u krvnom srodstvu s ovima iz prve lige, i oni imaju samo potpornu funkciju, kao uostalom i druga tajna društva, kao npr. Masoni (takođe, u sustini satanisticki pokret), Rozenkrojceri, Sionski Priori, Teozofisti itd.itd.

Radi se o entitetima koji bi za malo vlasti, lične moći i bogatstva, “prodali i rođenu mater”, kako bi to naš narod rekao. Takvih je uvijek bilo i biće.  Radi se o specifičnom stanju svijesti koji je u rezonanciji sa demijurgovim silama konstrikcije. Njima ne treba ni u kom slučaju zamjerati, jer je to njihov lični izbor, i to treba poštovati. Svaki nas lični izbor povlači i određene konsekvence koje idu zajedno sa tim.

Takve oni iz prve lige koriste koliko god mogu a onda ih odbace. Naravno, dok ih koriste, obećavaju im sigurnu karijeru “božanstva”, u budućnosti naravno, kao i gomile drugih gluposti.

Istorija je kažu učiteljica života, a malo kome je ona i poznata. Npr. u nacistička Njemačka je bila generalna proba za ono što bi uskoro trebalo usljediti.
Tako, recimo, gledajući u prenesenom smislu, u koncentracionim logorima za vrijeme Drugog Svjetskog Rata, Njemci su osnovali jednu elitnu grupu po imenu Sonderkomando, koju su mahom činili Jevreji. Njima su omogučili odlične uslove života (u koncentracionom logoru!), s tim što je ovima bio zadatak da obavljaju najprljavije poslove, što je podrazumjevalo čuvanje zatvorenika, masovne likvidacije Jevreja i drugih naroda, sprovođenje monstrouznih eksperimenata nad zatvorenicima itd. itd. Za malo vlasti i bolje životne uslove, iako unutar ograde, ovi su bili spremni da rade šta god je kontrolni sistem logora od njih zahtjevao.

Naravno, kada se logor zatvarao, prvi koji su bili likvidirani od strane kontrolnog sistema bili su niko drugi, do pripadnici te “elitne” grupe po imenu Sonderkomando.
Zar je onda čudno što se u jednom od Protokola Sionskih Mudraca kaže da će masoni biti prvi na listi za likvidaciju kada se uspostavi novi svjetski poredak.

Isto tako, interesantno je kad se cijela priča završila, i kad se njemački narod povratio iz transa, ono što su stalno ponavljali bilo je: “Nismo znali” (…u smislu šta se sve dešavalo u njihovoj državi za vrijeme Hitlera).

Pa zar nije isti slučaj i danas? Kad bude kasno, niko neće imati pravo da kaže: “Nisam znao”. Sve se odvija ispred naših očiju a mi se pravimo da ne vidimo. Kao što je Hitlerova propagandna mašinerija uvela narod u trans, tako je i ova današnja isto to učinila. Primjer Njemačke je samo jedna “cjelina u malom,” na osnovu koga se mogu povući paralele s ovim što se trenutno dešava u našem realitetu.

Čak je i fluor, još tada, bio ubacivan u vodu za piće u onim koncentracionim logorima, jer je to jedna od glavnih kemikalija koja mijenja svijest čovjeka i čini ga podložnim programiranju, isto kao što se to i danas čini (kobajagi dobar za zdravlje zuba).

S kojim silama će se čovjek uskladiti, to je njegov lični izbor i odgovornost. Da li s onima koje imaju tendenciju da drže ljudska bića u koncentracionom logoru ili s onima koje mu mogu pomoći da izađe napolje, na slobodu. (Naravno, kontrolni sistem je većinu nas ubjedio – da smo već sada slobodni.)

Da se vratimo na pitanje interneta. Nešto nisam siguran da bi neko sredstvo informisanja objavilo ovo što sam rekao, čak ni u rubrici “pisma čitalaca”. Ovdje mogu da iznesem svoje mišljenje s kojim se mnogi ne moraju složiti, ali bar mogu nešto da kažem. Informacije koje neki mogu ocjeniti da bi mogle njima lično biti bitne, oni mogu ako hoće malo bolje da proanaliziraju i da sami vide da li ima tu istine ili nema (od “vjerujem – ne vjerujem” nema nikakve koristi, ukoliko čovjek ne poduzme svoje vlastito istraživanje).

Istinska informacija ima potencijal da promjeni svijest čovjeka, isto kao i laž koju je čovjek prihvatio kao istinu a svako od nas je lično odgovoran za stanje svoje vlastite svijesti, kao i svoje ponašanje koje odatle proizilazi.

Pozdrav!

ko stoji na takvom stanovistu – May 25, 2004

bore, izvesno je da se nalazi na klizavom terenu.

ubedjen sam da bi tvoj tekst objavilo neko sredstvo informisanja, ali ti se verovatno ne bi dopao karakter, ciljna grupa ili ponajvise: cena tog, recimo, casopisa. zona sumraka bi ovo verovatno objavila, ali ne i beogradska politika. autor bi zeleo na tv, ili, jos bolje u neki casopis sa kredibilitetom, ali takvi po definiciji ne objavljuju ovakve tekstove.

svako sredstvo informisanja je dizajnirano za odredjenu ciljnu grupu i ona prihvata informacije i uzima ih zdravo za gotovo, ne razmisljajuci o njihovoj istinitosti. najbolji primeri za to su se nalazili u srbiji, kao malom, relativno zatvorenom sistemu, tokom prethodne dve decenije, a koji je bio izlozen do tada neverovatnim pritiscima sa svih strana. recimo studio b, u pojedinim trenutcima na oko deluje kao opoziciona tv stanica, dok je drzavna televizija jasno rezimska. gledaoci i jedne i druge nekriticki prihvataju sve sto se tamo objavi, a potpuno gube iz vida da su obe televizije pod apsolutnom vlascu i kontrolom jednog centra moci. i sta god da ta dva na oko ideoloski dijametralno suprotna medija objave, gledaoci to prihvataju. prastara igra zandara i lopova.

veoma efikasan nacin u oblikovanju javnog mnjenja su glasnici, obavesteni ljudi, ljudi koji znaju. recimo da se i hriscanstvo prosirilo bas ovim metodom licne komunikacije, jasno je da u davna vremena nije bilo medija. (nejasno je zasto se ljudi pouzdaju u nekog kog kao znaju, npr ides kod automehabnicara kog poznajes, a kucu lakse kupujes preko tebi unapred poznatog agenta – mene do sad niko zeznuo niko nepoznat, vec samo znanci).

policijski sistem komunisticke zemlje u kojoj smo svi ziveli je do savrsenstva razvio i obilato koristio prednosti ovakvog nacina proturanja informacija u javnost. ono sto nisu mogli da objave na tv, to puste kao buvu u carsiju, preko agenata, kelnera, brica, rodjaka, kasirki u samoposluzi, svastika i zaova, recepcionera, glasnika sistema kojima je to rekao neko ko zna, (ne)imenovani izvor najveceg kredibiliteta, neko ko zna istinu. i tako to ide, od vajkada do danas…

slicna je situacija sa internetom. nejasno je ko je medijator i ko kontrolise internet i sa kojim ciljem, na prvi pogled ceo internet deluje deregulisano dok su vlade kao u pokusaju da i cyberspace regulisu, ali je izvesno da ti sad imas mogucnost da ovde objavis nesto sto ti ne bi lako prihvatili u novinama, mediju koji je dostupan siroj publici nego sto je internet.

znaci, neko ti je dao tu mogucnost u poslednjih 10 god. do pre izvesnog vremena, o temama uobicajenim na ovom forumu nije nigde bilo govora, i ne verujem da je ranije bilo knjiga ili kakvih pisanih dokumenata, a danas svaki klinac koji ima pristup internetu misli da zna sve o tajnim drustvima, vanzemaljcima, hibridima, planovima za buducnost, itd. jednostavno zato sto se obilje informacija na ove teme nalazi na samo nekoliko klikova misem udaljeno od citaoca. iznad svega zahvalan medij za promovisanje ideja u obliku istine koja do sad, eto, nije mogla da se objavi (zbog sveprisutnog velikog brata, njegovih cenzora i nemogucnosti pristupa masmedijima pojedincima voljnim da kazu istinu).

problem kredibiliteta izvora informacije je od krucijalnog znacaja za percepciju verodostojnosti iste, sto opet stvar dovodi u ravan licnog, buduci da ipak i na internetu postoje promoteri ideja, neciji emisari. nije isto da li mediji citiraju izjavu neimenovanog funkcionera ili potpisanog zvanicnika koji je pred svedocima i kamerama rekao to i to. tako magus ne moze nikada da identifikuje njegov izvor informacija o svemu i svacemu sto on pise, jer na taj nacin odaje informaciju o sopstvenom integritetu i istinitosti svojih tvrdnji. magus to pravda koa nismo mi spremni i ne bi razumeli, hehe. on intenzivno i na veoma sugestivan nacin iznosi te svoje tvrdnje i jedan broj citalaca sve to apsorbuje. magus se i obraca samo toj svojoj ciljnoj grupi, sa ostalima izbegava da komunicira i ne moze da diskutuje. poznato je da neke ljude mozes da lazes sve vreme, sve ljude mozes da lazes neko vreme, ali ne mozes sve ljude da lazes sve vreme. usamljeni su komentari i misljenja koji kritikuju ovakav magusov pristup, sto ni malo ne znaci da je misljenje vecine uvek relevantno ili cak istinito. naravno, ciljna grupa je u interakciji sa onim sto plasira informacije, tako da recimo na forumu politika ove price sto prolaze na zoni ne bi nikad prosle, ali ima jedan diskutant i tamo koji zastupa slicne teze kao i neki ovde.

zanimljivo je uporediti komentare sa jedne sada izdvojene teme sa diskusije politika sa komentarima na istu temu na zoni, a moj utisak je da o istim stvarima ljudi tamo diskutuju mnogo realnije. teme kao sto su chemtrails ili ufo na diskusiji avijacija jednostavno nemaju prodju, a ovde se diskutanti pale i loze oko istog. razlike tumacim razlicitim polaznim tackama i pristupom jednoj te istoj materiji, vec zato sto predeterminisane populacije diskutanata uporno traze i nalaze odgovore u njima prihvatljivim sferama racionalnog, odnosno iracionalnog. zato se cini da su internet i posebno diskusije u funckiji ispiranja mozga, tome podloznima i onima kojima je moguce isprati mozak, onima koji nemaju veru i viziju.

doduse, namece se pitanje sta ako je istina ovo sto pise na ovdasnjim stranicama? kako se vecina diskutanata bavi samo posledicama ili opisima izvesnih fenomena, nigde reci o uzrocima a nema ni traga od razmisljanja ili komentara na temu sta mi ljudi treba da radimo i kako da se covacanstvo postavi u cilju opstanka i/ili prosperiteta?

Izvor: SerbianCafe.com (дискусије)