Политичка књижевност сматра као део праве књижевности у ужем смислу

Српски Књижевни Гласник

Павле Поповић: АНТУН ФАБРИС.

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

… Једнога јутра, а баш у присуству Фабрисову, повео се, у кафани на Пилама, разговор међу неким млађим људима о томе који се све писци сматрају као прави писци, као они о којима књижевна критика води рачуна, јесу ли то, на иример, само песници и приповедачи или, сем њих, и други писци. Да би ствар извео на чисто и разговору дао конкретну основу, један од тих млађих људи запита: „па добро, је ли и Фабрис писац; да ли и он са својим политичким чланцима (који, у осталом. чине највећу н најглавнију партију његова писања) улази у оквир онога чиме се књижевна критика бави?“ Други од њих (Фабрис сам није учествовао у разговору), на којега је питање и било управљено, одговори: „све што има СТИЛА предмет је књижевне критике; ако у Фабрисовим политичким чланцима има стила, и ти чланци постају њен предмет, и Фабрис као такав писац спада у оне праве којима се књижевна критика бави“.

Тај други имао је право. Политичка књижевност одавна се, бар са својим главним представницима, сматра као део праве књижевности у ужем смислу. Мемоари Ришељеа и Наполеона, који имају много пасажа чисто политичког карактера, ту су да послуже томе као при-мер, а пре њих, и више од њпх ако хоћете, једно дело из класичнога света, познати „Коментари“ Цезарови. Тако и други, више политички писци у данашњем смислу Кастелар на пример. Кастелар је кад смо га поменули, баш пример оних политичких писаца који долазе до речитости, до јаких стилских пасажа, до необичног владања речју у свом писању. Што је он „по превасходству беседник, то ништа не смета да га ми овде и као пример за писца узимамо; ако је ипак потребно дати име једног чистог писца а политичара, који се сматра као добар стилист, и несумњиво спада у оне који су и књижевној критици драги, ми ћемо поменути оног непознатог аутора чувених „Јунијевих писама“, и његово име биће довољно као пример за нашу тврдњу. Политички писци, дакле, како они који пишу књиге, тако и они који пишу само чланке, могу се сматрати као писци књижевног интереса, јер могу доћи до момената кад је њихово писање и стилски лепо. Не само они, у осталом, него и многи писцп сличне врсте. „Свака јака и велика душа, каже Сент-Бев на једном месту, у моментима узбуђења и одушевљења, може владати речју, и било би врло чудно кад не би било тако“.

И Фабрис, према томе, може бити тако сматран, и он може, у свом политичком раду, бнти гледан не само као политичар него и као писац. То, за Фабриса посебно, може изгледати мало чудно на први поглед. У Фабрису се обично не гледа писац него политичар. Он је то, у осталом, и био првенствено. Њему је акција била главно а не писање. Што је год писао, писао је зато да тиме утиче на своје суграђане, на своју публику. У свакој политичкој ситуацији, при свакој политичкој појави, он је имао нешто да каже корисно, да да неко упутство, да покаже правац, да створи директиву, да определи акцију оних за које пише; н њему је то било гдавно. Сваким чланком скоро он је за тим ишао; сваки чланак извире из дате политичке ситуације и њу резимује; сваки чланак је само у речи сложена акција. И сад ми у тим чланцима гледамо писца! Јест, али је врло пријатно иза доброг политичара тражити доброг писца, испод лепе акције наћи и лепу реч.

Као писац, Фабрис је прост, јасан, концизан. У њега нема срачунате композиције, артистичког груписања ствари, спреманих ефеката, бујне реторике, полета, заноса, који плени и осваја на јуриш; у њега нема, можда ни једанпут, ни живописних елемената, који освежавају: У њега је све просто, голо. Идући за својом мишљу, он је гледао да само њу изрази, да јој да потребне јасности. Волео је уз то израз синтетичан, афористичну форму, максиму која обухвата сву мисао одједанпут, и то је можда једина више артистичка тежња коју је показао при писању. Иначе, старао се само да непосредно изрази мисао коју има, и то онако како је има. У том старању, он је увек и успевао да каже мисао како је осећа, и да тачно обележи своје расположење у датом тренутку. Како је мисао варирала према предмету, то је он у своме писању долазио до разних облика и особина изражавања. Сем јасности, он је показивао још и дискретност и обазривост нарочито у анализи, у дискутовању спорних или деликатних питања; затим је долазио каткад до јаког, жестоког тона; некад прелазио у хумор; некад, у иронију и сарказам; други пут, опет, кад му је мисао била специално драга, једна од основнпх његових, од оних које као да су с њим заједно срасле, он је у њих уносио и осећања своја, емоцију, топлоту, и долазио не ретко до праве речитости. А како је, опет, мисао код њега у току времена старила, упијала се у њ све више, постајала осећај његов, лепила се све јаче за песимизам његов и горчину који су га све више освајали, то и његово писање показује све те промене њене, рефлектује његову душу. Ко прочита све политичке чланке Фабрисове, редом, један по један, из године у годину, може пратити, степен по степен, како је мисао његова постајала све црња, како су се све сетнија расположења кристалисавала у њему. Његови члапци представљају и њега лично, бол његов који је сваким даном растао.

Ми ћемо сад прегледати те важније чланке, поли-тичке списе његове. Узгред буди речено, он међу својим политичким списима нема већих ствари, нема расправа ни књига. Једанпут је само мислио и на писање ових. Хтео је да напише овећи један есеј (и то баш за наш лист, за „Српски Књижевни Гласник„), „Српски покрет на Приморју“ како му је сам дао наслов, и хтео ту да изложи цео новији покрет, од 1880 на овамо, у пуној ширини и јасности, онако како је то потребно за ширу публику, која не познаје ствари из близа, и која није пратила догађаје редом како су се они јављали. На жалост, и специално на жалост овога листа, наш несуђени сарадник није тај есеј написао, нити какав други те врсте. Сва политичка књижевност његова остала је у оним кратким чланцима његовим, поглавито уводним, које је он писао у „Дубровнику“, од 1895, девет пуних година; и ми ћемо се на њима задржати, само мало наравно, и прегледати их по врстама у које се могу поделити.

Први и најглавнијп појам који о Фабрису имамо, то је да је он борац, јуначки бранилац српскога имена, одважан полемичар; прегледајмо зато најпре његове полемичне чланке,   тј. непосредно полемичне   (јер сви његови чланци имају полемичнога елемента), оне у којима он напада, протестује. У тим чланцима је мушко држање, лична одважност, жесток тон, јаке речи. Примера ради, наводим онај први, ако хоћете, којим је почео новинарску кариеру, из 1895, под насловом  ,.Il signor Сiarocchi lo dice„, у којем је протестовао против полициске истраге над неким чиновницима,  и који је био примећен одмах, учинио сензацију шта више;  затим, оне о изборима општинским   од   1899 године;   или   онај   против општине, „Срби Дубровчани и општина„ (1901, бр. 16), где Фабрис протестује против кажњавања млађих Срба због нереда на Гундулићевој пољани; или онај, опет против општине (1901, бр. 38), без наслова. који је можда више црн негошто би нам данас изгледало да је имао бити; постављењима, професорима, систему  у дубровачкој гимназији; или онај после изласка из тамнице, чланак куражан каквом се нико  не би надао после тога фамозног догађаја;   или оне о гимназиалној афери   (1903, бр. 3, 6, 8 и др.)  у којима је тражио да се она понова суди; или оне, многе,  о управи  у Босни и  Херцеговини, о којој није престајао писати, итд. …

Сродне теме:

• Часопис Дубровник: Штампа у Србији
• „Најчаснији међу Србима католичке вере“

„Е то је Амерички сан, а и у Србији ће ти се десити слично”

Kozak – Mar 14, 2004

Kako biti srećan? Pre nego sto krenesh na posao nagutaj se nekoliko tableta prozaka, valijuma i neceg slicnog i sve je reseno.

Ne stvarno, ne zezam se. Pa kako inace mozesh biti srećan? Ako te pravi srecan da zavrsish fakultete, magistarske, doktorate, zavrsicesh ih. Onda treba da isplacujesh kredite i da vratish pare sto si ulozio u to školovanje, onda treba da pocnesh da stedish u nekakve privatne penzijske fondove.

Onda se udash, ozenish i treba da kupite kucu, onda dodju na svet male napasti kojima cesh sve zivo omoguciti, a oni nece imati nikakvo postovanje prema tebi i stalno ce pljuvati po tebi cim im pokazesh tracak dobrote.

Onda treba da stedish za skolovanje tih derana, pa malo po malo ce ti supruga/ug poceti da gubi postovanje (ako je uopste i postojalo) prema tebi i poce ce da te smatra za govno, a mozda te i ostavi za nekog boljeg (citaj bogatijeg) od tebe. U tom slucaju cesh morati josh da placash i alimentaciju i child support. Kada dodjesh u 50-tim ili 60-tim godinama, posle 30 godina stedenja u te privatne penzijske fondove, ta kompanija moze da propadne i onda ostanesh i bez toga. I na kraju te ti isti derani kojima si dushu dao ubace u neki raspali starački dom i dodju da te vide jednom godishnje.

E to je Američki san, a i u Srbiji ce ti se desiti slicno, sa tom razlikom sto cesh sa tim deranima ziveti u istom stanu dok oni napune 50 godina t.j. dok ti umresh.

Pa mi sada vi pricajte o tome kako postoji sreca i slicne govnarije.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Само лоша вест је вест

Beli_Tigar (Centarfor)

24. april 2009.

Па људи моји какав је ментални склоп оних који бирају вести које ће бити пласиране у народ?
Ја разумем да је вест кад неко погине,трагично изгуби живот, несреће, потопи, ово оно, али вест је и кад се добију близанци, има занимљивих свадби,крштења…толико лепих ствари у животу…
Е о томе нит ћеш да читаш нит на тв да гледаш:-((

Срби су певали и кад им је најгоре било.
Данас није добро али је и далеко од неких ситуација у којима смо били…
А кад прочитапш новине и гледаш тв…чист хорор и црне хронике :-(

bonker (rocket scientist)

24. april 2009.

veoma dobro zapazanje, monarhisto.

sto kažeš, ima toliko dobrih i lepih vesti svuda po Srbiji i srpskim zemljama, ali o tome se nikad ne prica

i nas narod je navikao na to, skoro mi prijatelj iz inostranstva kaže:
sve je lepo u Srbiji, lep narod, lepa zemlja, divota jedna, ali, u narodu vlada toliki defetizam i pesimizam da to nije normalno. Kao da celoj naciji treba jedna sok- terapija sa strujom da ih izvede iz depresije.

Ja sam , od kako sam video ovu Zmaj -Srpkinju na Jahorini, napravio nekoliko kopija ovog snimka na dvd i dao svakome ko se zali da mu je teško i da se ne može i da je sve otislo u pm.
Može se i mora se.
Pogledajte ovu ženu pa onda recite da li je nešto teško ili nemoguće

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

„Људи, ми смо жртве манијака..”

Ljudi, mi smo žrtve manijaka..

usamljeni_jahac (gonic stoke)
03. januar 2009.

Svi mi treba da unistimo svoje manijake. ako neće da se lece odda ih zapaliti. Mi hoćemo da živimo u harmoniji sa drugim ljudima i sa prirodom. Hoću da gledamu u sunce i nebo a ne u manijake koji ne silaze sa naslovnih strana svih medija…

„ dajte mi tacku oslonca, polugom ću da pomerim svet “ Tako je govorio Arhimed.

Sve sto mi treba da uradimo jeste da im ne dajemo podrsku. Svoje fantazije neka sprovode u delo SAMI: Nas neka ostave na miru.

Manijak je covek koji ne može da kontrolise svoje osecaje, koji se oseca jak , siguran i previse normalan.
Pun je energije i novih ideja koje želi ostvariti bez obzira na cenu. Zivot će ići jednim nemoguće brzim tempom koji je teško , za normalne ljude da prate. Dr Micke ih je opisao da im mozak funkcionise kao auto-put bez krivina i bez drugih vozila. Ne postoje prepreke , ne postoji kolebljivost ,samo gas. losa sosobnost rasudjivanja , ne postoji potreba za odmorom, provokativno ponasanje , i nikada ne priznavanje soje sopstvene greške su osnov na kojima pociva ta podmukla bolest. Covek koji boluje od takve vrste bolesti naziva se MANIJAK.

Desava se često da takav bolesnik u sred noći telefonira poznaniku i da prica o njegovim brilijantnim idejama. Veoma sigurno i argumentovano će objašnjavati svoje ideje ne vodeci racuna da li je to pravilno ili ne. Da li su ideje realne ili ne.
Mnogi će biti agresivni i lako se uzbudjuju , a potreba za snom će se smanjiti. U najgoroj epizodi bolesti dolazi do psihoze koja znači da pacijent halucinira i da ponekad „cuje“ glasove ili ga neko prati i prisluskuje. Trazice od drugih da ga zastite i da ima pratioce koji ću se brinuti o njegovom zivotu ili da se donesu specijalni zakoni za njegovu zastitu.

Osnovni simtomi su;
-velika energija, nema zelje za odmorom
– Euforiski , veliki , ekstremni Humor
-Mala potreba za snom
– Potreba za provokacijom
– Agrevisitet
– Nepriznavanje da je nešto greška.
– Ideje koje dostizu fantazije.

Kasnije po zavrsetku euforije dolazi period depresije. Aktivitet se naglo smanjuje , pesimizan i razocarenje . Pacijentu je teško da se koncentrise , postoji zelja za snom i zelja za samoubistvom. Razocarenje i pesimizam, ne postoji zelja niti nada.

Za nas normalne ljude je najbitnije , ako imamo Manijaka u svojoj blizini, da ne pratimo njegove EUFORICNE IDEJE koje nemaju osnovnu realnost i da shvatimo da je covek BOLESTAN.
Jer Bolesnik će često, veoma često traziti od Drugih da te njegove bolesne ideje ostvari i tako druge ljude „ uvuce “ u njegove probleme i euforicne fantazije. Ako normalan covek to primi ka srcu dolazi do samooptuzivanja ,( zašto ne može ostvariti ideju koju je zamislio bolesnik) a samooptuzivanje je prvi korak do depresije i do Bensedina.,

Da bi izbegao takav psiholoski udar bolesnika covek mora biti svestan ; Da ga je njegov Tvorac stvorio Slobodnim bicem i da je njegova duznost da umre kao slobodan covek. Sve Euforicne Ideje drugih ljudi, sumljivog mentalnog zdravlja treba da posmatra kriticki .

Manijacka potreba za provokacijom ;danas mi dozivljavamo svaki dan. Dovoljno je samo kupiti dnevnu stampu ili upaliti TV .Videcete da se taj svet bitno razlikuje od vasih nada i zelja , vaseg unutrasnjeg sveta i vasih pogleda na zivot.
Danas svi psiholozi , pre Bensedina , daju savet ljudima da ne prate „ dnevne dogadjaje , koji se odvijaju u manijackim glavama“, već da svoje misli posvete citanjem lepih knjiga ili da svoje vreme iskoriste za zivot u prirodi, miru i tisini daleko, daleko od MANIJAKA.
Ako moji saveti pomognu nekom dobrom coveku ja ću biti sretan.

У ствари то је лаж и самообмана да се може живети без рада и безати од самих себе, своје вере, корена и традиције

Serbian Dalailama – 9. avgust 2007.

Primecujem dve grupacije ljudi na ovim diskusijama. Prva grupa ljudi su pozitivni prema zivotu i gledaju napred, oni grabe i vide svaku promenu u drustvu, u sredini u kojoj žive dok druga grupacija stanovnistva su skroz pesimisti, depresivni i negativni, samo sto živi ne legnu u sanduke, oni su se već bez borbe unapred predali i samo kukaju li kukaju povazdan da su im livade krive i reke prave.

Ova druga grupacija smatra kukanje kao stalan posao i smenu od 07-17 casova. Postoje optimisti i pesimisti, ovi pesimisti iz Srbije stalno kukaju kako im ništa ne valje po Srbiji, ovi sa Zapada ne mogu ovde da se zadovolje gostoprimstvom i standardom koji su dobili pa je nastala neka depresivna diskusija koja se proteze na svim postovima. Niko više ne razmenjuje pozitivne vesti i na obe strane već se vodi neka leva unakrsna vredjanja nas ovamo i njih tamo.

Narod ne može da se smiri psihicno već dolazi ovde i leci svoje komplekse jedni prema drugima. Svako gleda sebe u ogledalo ali niko neće da prizna gorku istinu da je život svuda tezak. No ljudi kao ljudi žive u iluzijama i Holivudskim filmovima da je zivot tamo daleko preko bare mnogo laksi nego kuci. U stvari to je laz i samoobmana da se može živeti bez rada i bezati od samih sebe, svoje vere, korena i tradicije.

Sve se može kad se hoće, umesto da se dalje svadjamo i delimo na 2000-3000 Srba bolje bi nam bilo da se zbijemo i pomognemo da nasa srbija bude moderna evropska država i da svako od nas ide ulicom pognute glave kao Srbin. Lececi frustracije i dusevna nezadovoljstva nas ovde i njih tamo samo ćemo zavrsiti kolektivno na nekim psihijatrijama odlepljeni i na tabletama za zivce i psihu. Najbolje bi bilo da se svi malo opustimo i da pustimo neke stvari na miru ako već znamo da ne možemo ceo svet da promenimo i kontrolisemo u saci.

Oni sto su dole neka hrabro grabe napred, jebiga ne može se preko noći postici plata i standard od 2000. evra ali može se docekati bolje sutra za nasu decu. Oni sto su dosli preko bare najbolje je da prihvate ove zemlje takve kakve su da opet ne bi zavrsili zivot mladi i odlepljnei po psihitrijama. Život u tuđini, izolovan od drustva, slabi izlasci i kontakti, mrznja prema sredini i Zapadu lako može da oboli coveka od psihicne paranoje, da pocnes da sumnjas u svakoga oko sebe, to ne vodi ničemu.

Bolje bi bilo da pomognemo da se naša sela razviju i modernizuju kao i svako evrposko selo i da se niko ne stidi svojih korena i seljaka.
daj da skinemo predrasude koje nas koce i da mislimo malo drugacije.
Dalje svaka frustracija ljudi, vredjanje i loše ponasanje na poslu i salteru je licna frustracija i ljutnja uperena prema samima sebi.

Hoćemo li napred ili unazad sa pamecu i psihom. Ja sam čuo od ljudi koji su bili dole da polako ali sigurno zemlja ide u dobrom smeru, ne može preko noći ali biće nešto od nas… Najbolje da se latimo posla i zavrnemo rukave i da nešto pametno uradimo umsto da se svadjamo i dalje tonemo..
pozdrav!!

Извор: SerbianCafe.com (коментари корисника)

Много је важније бити вољен него волети

Sta je unistilo ovaj svet

H_O_T_M_A_N – Jun 12, 2001 17:48

Posle dugog razmisljanja, citanja kojekakvih gluposti na diskusijama, svadji oko vere, religije i nacija, ustanovio sam da je ovaj svet unistila ljubav koja ne postoji.

Ljubav ocigledno ne postoji na ovome svetu, to mogu i da dokazem.

Iz dana u dan je sve veca mrzja medju nama,  zasto pa zato sto nemamo ni malo ljubavi.

Ne znamo da volimo ono sto nam je priroda dala, sto nam je neko dobrotu podario.

Ta ljubav se javlja samo u nekim trenucima ali primetio sam da se brze izgori nego sto se pojavi.

Stvar je u tome sto je i ovaj svet unistila nasa vera.

Delimo se na vernike, burzuje i siromahe, pametne i glupe.

Niko na ovome svetu nije zahvalan sto mu je neko neku dobrotu podario.

Svako radi protiv svakoga, a ljubav se javlja u nekim slucajnostima i brzo odladi.

Mislim da ovaj svet, mi sami, netreba da ivimo na ovome svetu jer ga samo unistavamo.

Covek nije usavrsio svoj mozak, svoj um, zato se i desavaju ratovi, svadje i ostale stvari.

Koliko sam primetio, niko na ovome svetu ne zna da voli ono sto stvarno i treba da voli.

Osobe koje znam, sve te osobe vole ljude koji su kreteni, koji se boje istine i koji samo lazu.

Zasto????????

Gde je Ljubav na ovome svetu.

Gledam samo kako devojke muskarcima i muskarci devojkama govore kako ga/je vole.

Svaka devojka prica kako ne moze da zivi bes tog muskarca, a posle nekih dva meseca ga ispljuje i kaze da ga nikada nije ni volela.

Zasto devojke toliko seru.

Ne razumem zasto onda te osobe i postoje na ovome svetu.

Ne znju da vole i takve osobe bih trebali da otklonimo sa ove planete,jer bas zbog takvih osoba se radjaju njihovi potomci.

Tako ih i vaspitaju.

Sramota???????

Kolko ce jos da seru.

Bliznakinja – Jun 17, 2001 18:46

Mislim da smo mi daleko od ljubavi u svakom pogledu. Pre svega suvise smo zauzeti materijanim u svakom pogledu da bi mogli i malo da se pozabavimo iskrenoscu. Cak i kada smo obdareni prirodnom zeljom za tim necim istinitim sto ce objasniti zasto postojimo (sto verujem da je na kraju ljubav) okrecemo se filozofiji koja jos vise komplikuje stvar. Ako zaista volis ne moze niko to da ti oduzme. Najvece bogatstvo je samo u sebu, u osecaju. I ako zaista osecas da te prozima ljubav, znas da si dovoljno pocastvovan samim tim i ne ocekujes ljubav za uzvrat. Ozbiljno, koliko ljudi znate da su zaista voleli a kamoli da ih je neko voleo isto tako i toliko nazad. Skapirala sam da sto vise imamo to smo dalje od istinitog, univerzalnog osecaja koji je jedini moguci nacin da prozivimo ovaj zivot bez pitanja kao zasto, kako, koliko……..
Ljubav, u stvari taj tako prosti ali uzviseni osecaj je dar koji se gubi u danasnjem svetu sve vise. Njemu tezimo, ali sve smo dalji….. Mozda imam prednost sto znam, kapiram ali da li sam toliko jednostavna, toliko na kraju uzviseno prostodusna da ne ocekujem nista za uzvrat? Ne znam. Jos uvek zelim nesto za uzvrat…..
I sta onda da ocekujem od drugih? Ljubav je nesto sto svi znamo na neki nacin, ali ta uzvisenost – mozemo li zaista da je dosegnemo? iskreno, licno, nisam bas sigurna iako bih zelela da verujem…….

Dawsa – Jun 20, 2001 21:11

Hotmane, Hotmane.

Kako je zajebano kad srce zaboli i shvatis da je ova planeta sranje, ali nastavis da furas stari fazon i prepremis sebi omcicu oko vrata.

Obrati paznju genije. Ova planeta je ‘ebeni pakao i ako to shvatis dobro ti je krenulo. Ljubavi ima, ali je moras naci. ako je ne nadjes, ne znaci da je nije ni bilo nego da nisi dovoljno dobro trazio. Ljubav je ljubav i ne podrazumeva reci „volim te“ ili „umro bih bez tebe“. A naravno da je nije lako naci, ali je najveci problem kada umislis da si je nasao, e tu se placa na mostu, a kasnije i na cupriji.

Smisao ove planete i jeste u davanju, a ne u uzimanju. Kada to shvatis prakticno, a ne samo teoretski krenuces putem kojim se redje ide.

…

Jos par reci, da li ti je palo na pamet da svoju ljubav ponudis nekoj koja ce to ceniti a ne onima koje su za tebe neuhvatljive? Mnogo je vaznije biti voljen nego voleti.

kada shvatis da ti izmedju ljubavi i pozude biras pozudu i kada pozuda prestane ti pljujes po ljubavi, bice ti jasno da nisi bas cist.

Jos malko gluposti koje mozes da uradis, svakoj narednoj devojci se naplati za ono sto te je neka druga povredila u proslosti jer ces jedino tako biti siguran da ti nema spasa.

Razmisli da posle svake veze postanes jos bolji prema zenama ma koliko neke od njih bile zle. Patices 1000 puta, ali ce se jedna naci koja ce to umeti da ceni i to je „trica“ Hotmane, ista ona kao sto je Sale Djordjevic zabio Hrvatima. Sve prethodne ce biti nevazne, sve buduce … njih vise nece biti. Naci ces svoj mir.

missy – Jun 26, 2001 07:49

Bliznakinja, materijalnost cesto biva samo izgovor za neiskrenost.

Marija, mozda ste se trebali koji put posvaditi (mozda ne bi te 2 rijeci shvatao tako tragicno)…

Sta je ljubav? To nije samo osjecanje koje gajimo prema suprotnom (ili manje suprotnom) polu. Voljeti mozemo sve ljude s kojima cesto dolazimo u dodir.
Ljubav treba davati, da, a ne uzimati i ako se kojim slucajem desi da mi nismo vise u (ljubavnom) kontaktu s tom osobom volimo i dalje. Nemojmo gaziti po svom ponosu i dostojanstvu. Kad nam neko kaze da vise ne zeli da nas vidi, znaci bila je u pitanju tek zaljubljenost, postujmo to. Ali voljeti mozemo i dalje. Ljudi cesto nismo svjesni da imamo „srce“ veliko za sve ljude koje srecemo za zivota. U meni je djelic svake moje ljubavi, svi su ostavili trag i ucinili me boljim covjekom, jer sam odabrala TAJ put.

pozdrav svima

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)