Политичка књижевност сматра као део праве књижевности у ужем смислу

Српски Књижевни Гласник

Павле Поповић: АНТУН ФАБРИС.

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

… Једнога јутра, а баш у присуству Фабрисову, повео се, у кафани на Пилама, разговор међу неким млађим људима о томе који се све писци сматрају као прави писци, као они о којима књижевна критика води рачуна, јесу ли то, на иример, само песници и приповедачи или, сем њих, и други писци. Да би ствар извео на чисто и разговору дао конкретну основу, један од тих млађих људи запита: „па добро, је ли и Фабрис писац; да ли и он са својим политичким чланцима (који, у осталом. чине највећу н најглавнију партију његова писања) улази у оквир онога чиме се књижевна критика бави?“ Други од њих (Фабрис сам није учествовао у разговору), на којега је питање и било управљено, одговори: „све што има СТИЛА предмет је књижевне критике; ако у Фабрисовим политичким чланцима има стила, и ти чланци постају њен предмет, и Фабрис као такав писац спада у оне праве којима се књижевна критика бави“.

Тај други имао је право. Политичка књижевност одавна се, бар са својим главним представницима, сматра као део праве књижевности у ужем смислу. Мемоари Ришељеа и Наполеона, који имају много пасажа чисто политичког карактера, ту су да послуже томе као при-мер, а пре њих, и више од њпх ако хоћете, једно дело из класичнога света, познати „Коментари“ Цезарови. Тако и други, више политички писци у данашњем смислу Кастелар на пример. Кастелар је кад смо га поменули, баш пример оних политичких писаца који долазе до речитости, до јаких стилских пасажа, до необичног владања речју у свом писању. Што је он „по превасходству беседник, то ништа не смета да га ми овде и као пример за писца узимамо; ако је ипак потребно дати име једног чистог писца а политичара, који се сматра као добар стилист, и несумњиво спада у оне који су и књижевној критици драги, ми ћемо поменути оног непознатог аутора чувених „Јунијевих писама“, и његово име биће довољно као пример за нашу тврдњу. Политички писци, дакле, како они који пишу књиге, тако и они који пишу само чланке, могу се сматрати као писци књижевног интереса, јер могу доћи до момената кад је њихово писање и стилски лепо. Не само они, у осталом, него и многи писцп сличне врсте. „Свака јака и велика душа, каже Сент-Бев на једном месту, у моментима узбуђења и одушевљења, може владати речју, и било би врло чудно кад не би било тако“.

И Фабрис, према томе, може бити тако сматран, и он може, у свом политичком раду, бнти гледан не само као политичар него и као писац. То, за Фабриса посебно, може изгледати мало чудно на први поглед. У Фабрису се обично не гледа писац него политичар. Он је то, у осталом, и био првенствено. Њему је акција била главно а не писање. Што је год писао, писао је зато да тиме утиче на своје суграђане, на своју публику. У свакој политичкој ситуацији, при свакој политичкој појави, он је имао нешто да каже корисно, да да неко упутство, да покаже правац, да створи директиву, да определи акцију оних за које пише; н њему је то било гдавно. Сваким чланком скоро он је за тим ишао; сваки чланак извире из дате политичке ситуације и њу резимује; сваки чланак је само у речи сложена акција. И сад ми у тим чланцима гледамо писца! Јест, али је врло пријатно иза доброг политичара тражити доброг писца, испод лепе акције наћи и лепу реч.

Као писац, Фабрис је прост, јасан, концизан. У њега нема срачунате композиције, артистичког груписања ствари, спреманих ефеката, бујне реторике, полета, заноса, који плени и осваја на јуриш; у њега нема, можда ни једанпут, ни живописних елемената, који освежавају: У њега је све просто, голо. Идући за својом мишљу, он је гледао да само њу изрази, да јој да потребне јасности. Волео је уз то израз синтетичан, афористичну форму, максиму која обухвата сву мисао одједанпут, и то је можда једина више артистичка тежња коју је показао при писању. Иначе, старао се само да непосредно изрази мисао коју има, и то онако како је има. У том старању, он је увек и успевао да каже мисао како је осећа, и да тачно обележи своје расположење у датом тренутку. Како је мисао варирала према предмету, то је он у своме писању долазио до разних облика и особина изражавања. Сем јасности, он је показивао још и дискретност и обазривост нарочито у анализи, у дискутовању спорних или деликатних питања; затим је долазио каткад до јаког, жестоког тона; некад прелазио у хумор; некад, у иронију и сарказам; други пут, опет, кад му је мисао била специално драга, једна од основнпх његових, од оних које као да су с њим заједно срасле, он је у њих уносио и осећања своја, емоцију, топлоту, и долазио не ретко до праве речитости. А како је, опет, мисао код њега у току времена старила, упијала се у њ све више, постајала осећај његов, лепила се све јаче за песимизам његов и горчину који су га све више освајали, то и његово писање показује све те промене њене, рефлектује његову душу. Ко прочита све политичке чланке Фабрисове, редом, један по један, из године у годину, може пратити, степен по степен, како је мисао његова постајала све црња, како су се све сетнија расположења кристалисавала у њему. Његови члапци представљају и њега лично, бол његов који је сваким даном растао.

Ми ћемо сад прегледати те важније чланке, поли-тичке списе његове. Узгред буди речено, он међу својим политичким списима нема већих ствари, нема расправа ни књига. Једанпут је само мислио и на писање ових. Хтео је да напише овећи један есеј (и то баш за наш лист, за „Српски Књижевни Гласник„), „Српски покрет на Приморју“ како му је сам дао наслов, и хтео ту да изложи цео новији покрет, од 1880 на овамо, у пуној ширини и јасности, онако како је то потребно за ширу публику, која не познаје ствари из близа, и која није пратила догађаје редом како су се они јављали. На жалост, и специално на жалост овога листа, наш несуђени сарадник није тај есеј написао, нити какав други те врсте. Сва политичка књижевност његова остала је у оним кратким чланцима његовим, поглавито уводним, које је он писао у „Дубровнику“, од 1895, девет пуних година; и ми ћемо се на њима задржати, само мало наравно, и прегледати их по врстама у које се могу поделити.

Први и најглавнијп појам који о Фабрису имамо, то је да је он борац, јуначки бранилац српскога имена, одважан полемичар; прегледајмо зато најпре његове полемичне чланке,   тј. непосредно полемичне   (јер сви његови чланци имају полемичнога елемента), оне у којима он напада, протестује. У тим чланцима је мушко држање, лична одважност, жесток тон, јаке речи. Примера ради, наводим онај први, ако хоћете, којим је почео новинарску кариеру, из 1895, под насловом  ,.Il signor Сiarocchi lo dice„, у којем је протестовао против полициске истраге над неким чиновницима,  и који је био примећен одмах, учинио сензацију шта више;  затим, оне о изборима општинским   од   1899 године;   или   онај   против општине, „Срби Дубровчани и општина„ (1901, бр. 16), где Фабрис протестује против кажњавања млађих Срба због нереда на Гундулићевој пољани; или онај, опет против општине (1901, бр. 38), без наслова. који је можда више црн негошто би нам данас изгледало да је имао бити; постављењима, професорима, систему  у дубровачкој гимназији; или онај после изласка из тамнице, чланак куражан каквом се нико  не би надао после тога фамозног догађаја;   или оне о гимназиалној афери   (1903, бр. 3, 6, 8 и др.)  у којима је тражио да се она понова суди; или оне, многе,  о управи  у Босни и  Херцеговини, о којој није престајао писати, итд. …

Сродне теме:

• Часопис Дубровник: Штампа у Србији
• „Најчаснији међу Србима католичке вере“

ХАНДКЕ је ТА ЕВРОПА, које нажалост НЕМА

simonida , 09/03/2009,

Petar Handke ceni ISTINU, ceni PRAVDU, ceni DOSTOJANSTVO! kao Covek, kao PESNIK, kao PISAC i kao NEUTRALNI POSMATRAC,kao ISTINSKI GRADJANIN EUROPE, pokazuje gde SMRDI i gde je TRULO u nasoj „lepoj Europi“! on ima HRABROSTI, ima DAHA, SMELOSTI da udara na AZDAHU, na pomahitnalu HIDRU ZLA!

HANDKE je TA EVROPA, koje nazalost NEMA, HANDKE je ta EUROPA kojoj mi hocemo, EUROPA GETEA, IGOA,VOLTERA a ne ovaj falsifikat koji nam se nudi, … HANDKE je najbolje sta EUROPA moze da nam da!

Извор: Политика Online (коментари корисника)

ХАНДКЕ је најбоље шта ЕУРОПА може да нам да!

simonida , 09/03/2009,

Petar Handke ceni ISTINU, ceni PRAVDU, ceni DOSTOJANSTVO! kao Covek, kao PESNIK, kao PISAC i kao NEUTRALNI POSMATRAC, kao ISTINSKI GRADJANIN EUROPE, pokazuje gde SMRDI i gde je TRULO u nasoj „lepoj Europi“!

On ima HRABROSTI, ima DAHA, SMELOSTI da udara na AZDAHU, na pomahitnalu HIDRU ZLA!HANDKE je TA EVROPA, koje nazalost NEMA, HANDKE je ta EUROPA kojoj mi hocemo, EUROPA GETEA, IGOA,VOLTERA a ne ovaj falsifikat koji nam se nudi, EUROPA merkleove, sarkozija, blera, solane i sijaset njenih nebitnih cinovnika, falsifikat koji je u rukama neljudi i onih koji bi STRASNU ISTINU 1939-1945 da oboje nekim novim bojama a koji su doneli nama u razdoblju 1991-1995 i 1999 patnju i razaranje! HANDKE je najbolje sta EUROPA moze da nam da!

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Колико је књига написано, а још човјек није објашњен…

50. međunarondi sajam knjiga – Beograd

Konj_na_belom_princu (www.kaleidoskop.co.yu) – 21. oktobar 2005.

Ovogodišnji, jubilarni 50. Sajam knjiga trebalo bi, po najavi organizatora, da bude najambiciozniji i najuspešniji u poslednjih petnaestak godina. Verovatno se većina čitalaca seća, uz želju da to i zaboravi, silne buke i frke koja se digla oko toga ko će organizovati Sajam knjiga, pretnje paralelnim sajmovima… Na kraju se sve više-manje sleglo i preselilo u legalističke vode tako da ćemo ove godine od 25. do 31. oktobra imati priliku da proverimo da li hrabre najave imaju uporište u stvarnosti.

Snezana67 – 24. oktobar 2005.

Cao svima!

Sajam knjiga obično izbegavam, jer na njega najviše dolaze oni koji preko cele godine ne udju ni jednom u knjizaru, ali vole guzvu i vole da se promuvaju i nekog sretnu i budu vidjeni i da ih vide… Iz prethodne konstatacije iskljucujem ljude koji ne žive u BGD, ili one koji zaista nemaju novca, pa im je to jedinstvena prilika da po znatno povoljnijoj ceni ipak kupe neku knjigu.

Za Tonija mislim da je u najboljem slučaju drugorazredni pisac.
O Habjanovicki radije ne bih, kao ni o ostalima iz te svite.

Da me neko ne bi prozvao i upitao me otkuda mi legitimitet da tako ocenjujem, reci ću da sam zavrsila knjizevnost i to poodavno, da sam pisala dosta kritika, objavila dve knjige, jednu TV seriju, neke nagradice… ali, najbitnije je da sam sve, samo ne prosecan citalac i sve, samo ne „nefleksibilna“. Znaci, ne pravim podelu: vrhunska književnost – s jedne strane, smece – s druge. Upravo mislim da nama nedostaje tih tzv. prelaznih pisaca, koji su dovoljno citki i pitki za siri krug citalaca, ali cije knjige ipak nose neku vrednost, i u estetskom i u drugim smislovima. Znaci, pisci poput Remarka, Pavlicica, Kapora… „laksi, a opet dobri“. Nasa knjizevnost pati od velikih i ozbiljnih tema, megalomanija nam je valjda u nacionalnom biću. Otud bi ovakvi pisci bili vise nego dobrodosli na nasoj sceni. No, zao mi je sto ni pored najbolje volje spisateljice iz pomenute „svite“ ne mogu da stavim u ovu kategoriju pozeljnih „laksih“ pisaca. Da ne bude zabune, ne raspravljam o ukusima, već o kvalitetu. Lično, citala sam prve tri Habjanovickine knjige i dozvoljavam da to ljudima i te kako može da se dopadne, ali „dopadanje/nedopadanje“ nisu relevantne kategorije u oceni vrednosti nekog knjizevnog dela.

Zdusno podržavam predlog da bi neko poput Gorana Petrovica trebalo da otvori Sajam, ne samo zbog toga sto je Goran verovatno trenutno najbolji nas pisac, već i zbog toga sto mi imamo nekoliko zaista odličnih pisaca, koji ne mogu da se probiju na evropsku i svetsku knjizevnu scenu upravo zbog toga sto je nama draže sve sto nije naše.

Inače, mnogo su bolji i kvalitetniji ovi mini sajmovi u BGD, oko Bozica, Uskrsa i na jesen (poslednji je upravo zavrsen), koji se organizuju u Domu sindikata. Prvo, prisutni su mali izdavaci sa dobrim naslovima, dok ovi veci uglavnom ne izlazu (za njihova izdanja ionako imam clanske kartice, te tokom cele godine mogu da kupujem po znatno povoljnijim cenama). Drugo, posetilaca je ni premalo ni previse – tu ljudi stvarno dolaze zbog knjiga. Treće, popusti su veci nego na velikom sajmu.

dalmatinka01 (programer) – 24. oktobar 2005.

Draga Snežana,

I pored najbolje volje da u mom komentaru (na koji si mi ti odgovorila, a i u svim ostalim) pronadjem reč „pljuvanje“, nisam uspela u tome. Ta reč mi tako ogavno zvuci i kad se kaže i kada se napise, i mislim da joj zaista nema mesta na diskusiji Književnost.
Nešto nemam naviku da tu reč upotrebljavam ni u svakodnevnom govoru.

Drugo, bas bih voljela da mi kažeš po kom to kriterijumu pisce svrstavas u „prvorazredne“, „drugorazredne“ ili ne daj Boze, „trecerazredne“. Ne daj Boze da neko od ovih trećih „pristupi“ ovoj diskusiji pa da se nadje na tom mestu, kakvo li bi mišljenje imao o sebi. Mogla bi coveka kap da strefi. Ako mene pitas, ovo prvo.., drugo…, treće…razredno me najviše podseca na kupee u vozu, ne znam zašto.

I treće, kad kažeš Habjanovicka, ja odmah pomislim na Gospodju ministarku, ona je imala taj stil kad hoće nekog da omalovazi, da bi pokazala kako je ona od neke „vise kategorije“.
Nemoj mi zameriti, ali to mi je bila prva asocijacija..

Snezana67 – 25. oktobar 2005. u
„Pljuvanje“ je kolokvijalni izraz, kao sto znamo, a ovde je upotrebljen radi svoje ilustrativnosti i onoga što se zove jezicka ekonomija (čemu je govorni jezik uvek naklonjen). Trebalo bi da ti je to poznato.

Što se tiče moje „kategorizacije“ (prvorazredni, drugorazredni…), slazem se da su izrazi rogobatni i nesrecno odabrani, ali su barem svima razumljivi i, opet, vrlo ilustrativni. Ta mi smo na forumu, ne na odbrani magistarskog! Ili možda treba da krenem da paradiram knjizevno-teoretskim pojmovima i da me niko ne razume? Mogu i to, ali biće dosadno.

A zašto tebi toliko smeta moje prozivanje „Habjanovicke“ po njenom prezimenu (sto je, inače, sasvim u skladu sa pravopisnim normama)? Ja nisam kriva za tvoje asocijacije, zar ne? „Kicc se meri prema banalnosti svojih asocijacija“, rekao je Danilo Kis u „Casu anatomije“. Ako ti imaš takve asocijacije na njeno prezime…

Da, da ne zaboravim, „razvrstavanje“ pisaca možemo da obavimo i na ovom forumu, ali, draga moja „dalmatinko11″, ako ja treba da ti objašnjavam kriterijume vrednovanja nekog dela, šta si radila na Filoloskom?

moler ( slikar ) – 31. oktobar 2005.
28.10. 2005.
Lijepo je pisati, nečim čovjek mora da se bavi…
Tako da Snežana može i dalje da piše… može i da kritikuje… Može i da podnese kritike, na tuđ, kao i na svoj račun.
Može i da živi od pisanja, ako se to može, a ja vjerujem da može.

Pa, ipak, smatram da naše podneblje oskudjeva i oskudjevaće još više sa dobrim piscima… Ponekad zločasto mislim da će osvanuti jedan sajam knjiga, i da će se tada sve knjige u njemu zapravo – spaliti. Koliko je knjiga napisano, a još čovjek nije objašnjen, kao da svi ti opisi vode ka komplikovanju, a ne ka razmrsivanju klupka.
Našem jedinom nobelovcu je zamjereno što se malo više nije bavio čovjekom budućnosti… Opisi, opisi, opisi…
Pisao sam već o tome kako sam jednog pisca poletarca savjetovao da piše jednostavnije, da ne ulijeće u sopstvene i tuđe zamršene snove, a on mi je rekao, da jednostavno može pisati svako. Nije bio u pravu. Fali nam jednostavnost, fali nam sažetost…
Tako bih iskritikovao i jedinog živog pisca iz našeg regiona, kojeg donekle cijenim, da, bez nevolje, piše komplikovano – Milorada Pavića. Goran Petrović ga loše pokušava imitirati, a svi ostali su ispod svake kritike… :)))
Tražiti razloge pričama bez granica, uokvirenim u knjige, i raspoređenim u štandove većih ili manjih sajmova, bi bila interesantna tema.
Njome bi se zahvatili korijeni propasti civilizacije koja je ne tako davno bitisala u jednoj formi na našim prostorima, povezana masločkovom strukturom i oduvana kao vjetar na sve strane…:)))
Nakon Šekspira, sve su plagijati… Sve ljudske odnose koji postoje opisao je davni Šekspir. Ostalo su varijacije lijepe, ili manje liepe na temu…:))
Nakon Ničea, sve je laž… Ne postoji kod Ničea ništa neobjašnjeno, postoji samo nedoživljeno od strane čitaoca…
Tako da tuđe loše filmove ne bih čitao… mada sam ih sve morao iščitati da bih ovo napisao…:)))
Od pročitanog kapu skidam ( biciklističku :)) ) Koelju, Kastanedi, i Braunu, mada nisam ravodušan ni prema Harry Potteru, ahem, ahem… silencio…:))
Od naših pisaca samo Ivo Andrić, uz slaganje da je mogao malo više da izađe iz svog okruženja…
Izdvojio bih i dva pisca SF literature, a to su Asimov i Klark i njihova djela.

Naslovi Mali princ i Galeb Džonatan Livingston, su antologije, male nikad dosanjane biblije…:))

Ipak, lijepo je pisati… bolje nego fizički crnčiti, ili zijevati od 7 – 15, u nekoj firmi, ili zavisiti od nekog drugog, na bilo koji način.
Napravio bih veoma rado Snežani kritiku na njeno djelo koje ona naziva visoko književno…:)) Prije toga morao bih da ga dobijem…:)) Moraće malo i da me vuče za rukav, jer nemam puno vremena…:))
p.s.
Ne znam da li iko primjećuje kako na čitavom svijetu zapravo vlada suša dobrih djela… već dugo se na svjetskom književnom nebu nije pojavio neki filozof. Koeljo je ipak trećerazredni filozof, uz sve pohvale koje je dobio i od moje malenkosti… Ali dobro književno djelo, potkovano novom filozofskom idejom, ne postoji već dugo. Time značaj Ničea postaje od neprocjenjive vrijednosti, i vapi da ga se razumi do kraja u cilju kretanja svijeta sa mrtve tačke… ili se svijet okreće bez svojih stanovnika koji su platonovski ostali na zidovima raznih pećina…:)))

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)