Да имамо куражи и визије, увели бисмо енглески као званичан државни језик

Џеронимо , 08/03/2009,

ЋИРИЛИЦА запео: „Ћирилица па ћирилица!“ Каква, бре, ћирилица, коме она треба!? Неекономична је – за исти слог иде 7,3% хартијског простора. У огромној су економској предности издавачи који користе латиницу. Затим, све мање Срба чита ћирилицу, па је зато „Политикин“ тираж у опадању; очекујем да ће се њени власници опаметити и ускоро прећи на лепу и економичну, европску латиницу. Санћим, „ћирилица је писмо српског језика“! Па да јесте, ваљда би је Срби здушно користили! Није – само нам смета, мота нам се око ногу ко старо домаће псето; успорава нас на путу у ЕУ. Да је среће па да је и забранимо. Да имамо куражи и визије, увели бисмо енглески (већ имамо његово писмо – латиницу, у оптицају!), као званичан државни језик. Српски би могао бити факултативан, за заостале и тврдоглаве. Где би нам био крај да то урадимо сада одмах – да покажемо добру вољу Европи, да их „умекшамо“, да схвате да искрено хрлимо у њен космополитски, свеобухватни загрљај. А у свему томе ћирилица је само препрека!

Извор: Политика Online (коментари корисника)

И тако почне када лавина крене јер…реч када је једном груба, тешко ће икада више бити мира…

Predrasude i Istine

&Lunja& – Mar 13, 2004

Zivim u svetu vrhunske tehnologije Ono o cemu smo citali po stripovima, zabavnicima, knjigama o naucnoj fantaziji, danas je postala ostra realnost. Nekada, prilazili smo tim izumima tehnike sa cudjenjem, po malo sa strahom, sa nevericom ali..iz toga se izrodio jedan novi svet, koji je potisnuo onaj stari…nema vise pisama koja je draga ruka pisala, onaj neko u cijim smo mislima toliko uvek hteli da budemo, odvojeni smo nekakvim zidovima po kancelarijama, ciji prostor odjednom prima nekoliko desetina ljudi, ali..nema vise onog ljudskog dodira, nema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica, zivimo sa ovom dusevno praznom i tehnoloski svemogucom kutijom ispred sebe…i otudjili smo se.

Ne znamo ko je tamo, iza ovog ekrana, kako izgleda, kako dise, kako se smeje, kakav mu je pogled kad se namrsti..da li je to samo dnevni bes na birokratiju, glupog sefa koga mora da trpi, nesnosnu koleginicu koja ne zatvara usta po ceo dan, netrpeljivost prema komsiji jer eno, opet ima nesto novo u kuci…ili..je to nesto vise, sto moze da srusi mnogo nada u svet, i ovako vec izopacen, to..sto se ne vidi..da li je bolje odmah staviti u karantin osecanja i tamo drzati, bez milosti jer..ne znamo, ako odskrinemo vrata hoce li odande izaci demon iz prica ili..tek samo covek, usamljen ali jos po malo srecan, sto je ziv…

Predrasude…doci ce nam glave i dolaze, zar ne? Cesto se plane, razbesni, tresnu nevidljiva vrata pred nosom persone non grata…
cuje se kako se lomi staklo neceg razbijenog, momentum iritiran recju, misli, izborom reci u jednoj recenici, ponekad bez tacke, ponekad spojenih reci, a ne pripadaju tako pravopisu ali..neka..samo neka bujica krene, treba je neko, „greje’ hladan zivot, „tesi“,
a dusa…Gde je dusa? Ima li je jos negde il je rec istina ubijena pojavom dva tri svemocna dugmeta, koja mogu da izbrisu iz postojanja celi jedan zivot, koji je izasao u susret nama, u ovom paralenom svetu…Gde je ta duša, o kojoj se govori, valjda kao nikada pre,
gde se veronauka, kao nauka, kao rec, vise ne kritikuje, ne stavlja se onaj ruzni pecat na nju ali..kao da je to samo rec, i dalje, samo misao, ne previse glasna i ne previse jasna…I svetost i svetla nekih dalekih svetova..pa sad, ako je neko dovoljno lud, kao ja,
da kaze da krade zvezde, ko se usudjuje da zivi zivot zbog zivota,
u prkos onom dugmetu, tako snaznom, sto moze da obrise celo moje zivot jer..jesam li ja odista ziva ili tamo neko, ko ide sa nozem skrivenim ispod plasta od stakla, doci ce, jos samo malo..i zariti taj noz, njegovo secivo jer rec, moja rec, zaseci ce njegove predrasude, bas tamo gde su najosetljivije, a taj neko, hoce da govori o svetu, o vrednosti zivota, o smislu koji se zove predrasuda.

Kazem ja, kao vividni primer ili ti, ili neko drugi, nije ni vazno..vazna je misao, koja je osnova predrasude. Zasto? Zbog cega? Da li je zivot sa njom laksi? Hoce li predrasuda osvetlati neki skriven put ili..zaviti makar i u crno jos vise jer i ovako..ko mari??? Nisam ni ja, ni ti, ni onaj tamo, izmislili zid od stakla, sto deli duse,a ipak..spaja, mnogo vise nego sto se uvidja jer..ziva rec, ostrija li je, zivlja li je, jaca li je, od ove reci, sto je oko vidi, a oko otvara dusu, odmah, nemas vremena ni da uzdahnes…
ni koraka da odstupis…

Istina je tu, slusa nas, smeska se i ceka, strpljivo, doci ce njen red. Kaze: „Samo se vi gospodo, igrajte na ovoj pozornoci, menjajte maske, kostime, neka neka vas, imam ja vremena…vase je vreme ovde, a moje..tamo gore…tamo gde vi necet, ne mozete, a ja, evo i sada me tamo ima…Igrajte na vasem maskenbalu…ludo se zabavljajte..neka vas neka…Vi ste ipak, samo ljudi, a ja..ja sam vreme, vase, proslo i buduce“…

Eto..pa sad, kako vam drago…ko zna, mozda i u predrasudi zivi neki zivot ali..dobro je da nije moj…

..Stela – Mar 13, 2004 00:40

„ali..nema vise onog ljudskog dodira, ema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica“

Draga, Lunjo, ne mogu se sloziti sa tobom po pitanju ljudi koji me okruzuju. Mozda sam, sticajem okolnosti i ziveci u podneblju vecito zelenih prostranstava gde su ljudi neposredni, spontani, veseli, dragi i izuzetno ljubazni, imala srece da upoznam i drugaciji svet od tebe. Mozda, samo drugacije gledamo na ljude ili osecamo potrebu za vecom paznjom, ne znam. Ljudi koji me okruzuju, imaju za mene specijalna mesta u memoriji a u srcu su samo oni koji to zaista i zasluzuju a ima ih jako mnogo.

Још увек има људи који држе до себе, и не робују трендовима, модерној технологији и не желе да буду зависни

Брка нема фејс-бук

Пожелео сам да се и ја одвезем са њим у нека не тако давна времена

Славко Штимац

katarina bozic, 24/10/2008

Postovani citaoci, Citam Slavkov tekst,i pitam sebe po koji put gde mi to idemo? U svet, Evropu, do djavola?

Divan tekst,i veoma emotivan,ali zahteva mnogo odgovora. Razumem ja novu tehniku, i da mnogi ljudi koji se bave javnim poslovima, imaju svoja preduzeca treba da poseduju i mobilne i kompjutere, ali se pitam zasto gube sebe?

Divna je ta nasa plemenitost (hvala bogu jos je ima u ljudima kao Slavko), kad jos uvek mislimo na drugog pored sebe,i zelimo samoinicijativno da mu pomognemo,ali to je postalo skoro raritet,kao sto i sam autor teksta kaze Brka nema fejs-buk.

Brka nije u trendu, ali je svoj! E to me je dirnulo,da jos uvek ima ljudi koji drze do sebe, i ne robuju trendovima, modernoj tehnologiji i ne zele da budu zavisni. On ima covek mobilni telefon,ali ne najmoderniji, ne najskuplji a mozda ga je dobio i na poklon, ne zna kako se rukuje sa njim, a ipak je dobornameran i sretan sto mu je ipak neko pomogao u data momentu.

I to slucajno, nas veliki glumac koji je i sam veoma obican i ne drzi do toga da izaziva paznju gde se pojavi. Obojica su morala da se sretnu, i to nije slucajno. Mozda to nekome zvuci smesno, ali verujem da su sve ovo znakovi pored puta za sve nas, da se probudimo ako vec nismo, da zastanemo kad prelazimo most, da se pogledamo u oci i priznamo sebi gde mi to idemo, i za cim zudimo.

Dajte da sacuvamo bar malo ona vremena kad smo svi uglavnom bili slobodni, sposobni da mislimo glavom, pisemo rukom, hodamo, pesacimo, pevamo, nadamo se, i da ne zavisimo od toga koju marku mobilnog imamo, koji kompjuter, da li imamo doabr fejs-buk, da li smo u trendu i sl.

Ljudi moji, nema niceg lepseg kad nesto iscekujete, strepite i nadate se, i sto bi rekli nasi stari: Ko trazi nadje,ko ceka doceka….Ja iako zivim u nekom modernom svetu, iz inata ne zelim da robujem svemu gore navedenom, nemam mobilni, kompjuter imam polovan jer je suprug morao da ga kupi dok je studirao.

Ali, jos uvek pisem perom, saljem pisma, razglednice svojoj prijateljici u Beograd, pravim prave fotke (ne CD), i skoro stalno pevam.

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)

Језик вам у иностранству не одузима нико. Одузимају вам га ваши, у Србији

ПСОВКА

Прошле недеље провео сам два дана у Ванкуверу. Све време је падала киша. Сада, у Калгарију, пада снег и за наредне дане најављују температуре до минус тридесет. Гледам телевизију, канал посвећен времену. „Спремите се за дубоко замрзавање”, каже водитељ уз беспрекоран осмех и ја се одмах осетим као ћурка у фрижидеру у оближњој самоуслузи. После те визије, кишни дани у Ванкуверу делују као време у рају.

Давид Албахари

[објављено: 18/12/2008]