Кучи – живот и обичаји
ПЛЕМЕ КУЧИ – ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
…
4. Давање утока (азила) било је у Куча свети обичај за свакога.Кад би неко , био пријатељ или непријатељ, обегао у Куче и потражио у њих утока (уточишта) од непријатеља, који га гоне, они су га свесрдно примали под своју заштиту. О томе говори и војвода Марко (Пл. Кучи, 100) и каже, кад би такав бегунац наишао на неког Куча од слабијег братства, тај би га одвео јачен братству, код којега је могао бити безбеднији. …
5. Деоба задруге вршила се у Куча, како у Срба тако и Арбанаса, по пасовима а не по главама, т.ј. имање се делилило на онолико једнаких делова, колико је било мушких представника онога паса, који је задругу основао.Кад би се отац делио са синовима, добијао је једнак део са њима. Ако отац није био у животу, па су се делили синови с мајком, и она је добијала део раван љихову, самошто она није смела од тога ништа окрњити, јер се тај део сматрао као својина њених синова и они су га по њеној смрти делили на равне делове. Оно што је нека задруга сама својим трудом стекла, што дакле није наследила од својих старих, делилио се подједнако међу све одрасле мушке задругаре. Девојка није добијала од подењљеног задружног имања никаква дела. Ако су јој родитељи помрли, дужна су била браћа старати се о њеном издржавању и удадби. Ако је не би хтео нико од браће држати код себе, морала су сва издељена браћа плаћати за њено издржавање у некој другој кући.
6. Особац. Кад се удавала нека девојка, давали су јој (као што дају и сад) родитељи, односно браћа, по неколико брави или нешто новаца, што се сматрало као њен особац, т.ј. њена особена или засебна својина. Њен муж није имао никаква права на тај особац, и она је могла располагати њиме, како је хтела. И кад би жени неко од њених браственика нешто поклонио, то је такође спадало у њен особац. Обично су особац наслеђивале од мајке само кћери. – Као што видимо, прости народ је сасвим здраво и раумно решио питање о праву располагања жениним миразом.
7. О друштвеном положају Бањовића, кучких ковача, већ смо говорили на страни 135. Откуда толико презирање у Куча према овим ковачима, није лако разумети, у толико мање, што Кучи не тврде нигде, да су Бањовићи некога ниског порекла. Може бити, да у томе презирању имамо просто изражен витешки понос ових ратника од заната према људима, који се – по њиховом схватању – баве пословима ниже врсте.
8. У Арбанаса су вределе већином правне уредбе из познатог Лека Канума неписаног арбанашког законика, који се приписује арбанашком владару Леки Дукађинију („Лека Капетан“ српских народних песама) из друге половине 14. века. Ја сам био по казивању Арбанаса написао повећи број чланова тога закона и кад сам их упоредио са немачким преводом Лека Канума (в. Берлински лист Zeitscrift für Ethnologie za 1901, по саопштењу P. Traeger-a), видео сам, да се готово у свему слажу са њим. Зато их овде и не доносим.
Г. Неколико последица племенског живота
Вековима су Кучи, као и многа друга српска племена и братства, живели засебним, а врло дуго и сасвим самосталним политичким животом. Никаква власт није их држала дуже и потпуно под собом, они нису знали за какве дужности према држави,чак и против најмањег данка они су се одсудно бунили. Племе, братство и уопште сродство служило је као заштита од непријатеља. Сваки, који је стојао изван тих кругова, па ма био и Србин, сматрао се мање више за природног непријатеља. Човек се у оним данима општег безвлашћа и борби свију протов свакога још једино могао поуздати у своје крвне сроднике, братственике и племенике.
У таквим приликама морали су неодољиво поникнути и погледи и врлине особине врсте. Племе је сматрано за средиште целокупног народног живота. Оно је имало у сваком погледу своје засебне интересе који су готово увек били супротни интересима скоро свих околних племена. Свако је племе увек било готово, да те своје засебне интересе најодлучније брани па ма против кога било. Развила се дакле јака племенска саможивост, сепаратизам, који је врло јасно и врло често избијао у свој ранијој и скорашњој прошлости Црне Горе и свих суседних јој области. Сваки је племеник сматрао за дужност заступати свуда своје племе. Ко би покушао, да погледа мало даље изван узаног оквира месних интереса и да ради виших, општенародних задатака жртвује један део племенских интереса, тај се излагао погибли, да га племе огласи за издајника.
У племену је опет, као што знамо, братство имало улогу мањега средишта, које је прикупљало око себе блиске сроднике. Крвно сродство, најприроднија и најчвршћа веза, која може људе спајати, чинило је, да су узајамни односи међу браственицима били веома чврсти. Била је света дужност потпомагати и бранити свуда свога браственика без обзира на то, да ли је прав или крив: браство га је морало осветити, ако би погинуо, морало је на суду бранити његову невиност и јавно заштићавати његову част и углед. У многим другим српским крајевима, где није било установа братства и племена, указивале су оваке исте улсуге својим члановима задруге или веће групе од сродника.
Црна Гора а у многом погледу и Србија имају у својим напорима за политичким и културним развитком још врло много да се боре с овим наслеђеним погледима доскорашњег друштвеног живота у Срба, и нису мале сметње, које ти погледи чине напредовању младих српских држава. У Црној Гори се још не може замислити, да се у неком племену постављају за чиновнике иноплеменици, туђи људи. И грађански и војни главари, свештеници па чак и учитељи – све то морају бити људи из истог племена. Племе се још непрестано осећа засебном целином, која своје посебне интересе врло пажљиво чува.
Извор: наставља се…
Сродне теме:
Порекло Црногораца, Брђана и Зећана
Порекло Црногораца, Брђана и Зећана
IG0R – 30. januar 2006.
Руски етнограф и путописац Павел Аполонович Ровински (Црна Гора 1897.) српски превод и издање Подгоричког ЦИД-а 1998.
„Гледано глобално, становништво Црне Горе спада у један главни тип: то су Срби јужнога говора чији је образац херцеговачко наречје. Не само језиком већ и својим поријеклом, велики дио становништва данашње Црне Горе су Херцеговци. Такозвана Катунска нахија која чини језгро Црне Горе – сва је насељена Херцеговцим, док посљедња припојена подручја – Грахово, Бањани, Рудине [1], Никшић, дио Гацка [2], Пива, Дробњак – до недавно су била дио Херцеговине [3]. Остали крајеви Црне Горе, ако нијесу насељени из Херцеговине, онда су из подручја тога истога јужног говора, каква су Босна, Стара Србија [4] и Приморје [5]…
моје напомене
1) Опутне и Никшићке/Бијеле Рудине
2) Голија
3) Део Херцеговине су такође данашње општине Пљевља, Мојковац и Бијело Поље (или Горњи и Доњи Колашин уз Липово и Колашинска Поља, Кричак, Матаруге итд.) који су ослобођени тек 1912. неколико година након што је ова књига оригинално штампана
4) „Косово-Метохија и Македонија„ тачније: Косово, Метохија, Поморавље/Изморник, Сиринићка и Сретечка/Средачка Жупа, Лаб, Ибарски Колашин, Прекорупље итд.
5) Далмација, Херцеговачка обала од Пељешца до Конавала (бивша Дубровачка република), Бока которска, Паштровићи, Ма(х)ине, Бра(ј)ићи, Побори, Спичанска нахија и остатак зетске (барско-улцињске) обале
Средњевјековна српска презимена, имена и надимци
Средњевјековна српска презимена, имена и надимци
Libero2000 – 31. maj 2006.
У давна времена, у средњем вијеку Срби су имали презимена слична, па и идентична данашњим. То показују старе повеље, углавном сачуване у манастирима краљевским, царски, кнежевским, деспотским задужбинама.
Презиме је породично име, а на старосрпском одговарајуће ријечи су; порекло, прозвиште, придјевак.
Старинска народна лична имена, па од њих изведених презимена, заступљени су у Дечанској повељи под именом – дед, предак појединих сељачких породица.
Међу презименима преовлађује очево име, односно име неког претка (патроним).
Пишући о српским средњевјековним презименима бечки историчар Константин Јиречек, иначе Чех, дао је и више конкретних примјера.
Рецимо, сељачке породице на баштини протопопа Прохора зову се; Шавчићи, Богдановићи, Побратовићи, Станићи и Срезојевићи. Нека поповска породица код Призрена „Попови Дикановићи“ (Дечанска повеља 1330.године).
Код Дечана, налазимо у истој Повељи, сељаке који се презивају по неком преtku: Брајић, Добромировић, Славојевић, Весељковић и друга.
Многа имена упућују на занимање претка: Ковачевић, Шавчић (од шавац), Поповић, Прахторовић (прахтор је порезник).
У Призренској повељи има неколико патронима из којих се види да су преци оних који су их носили доцније постали монаси, па су као такви доспели до високих црквених положаја. Тако неки шавац Драгомир презива се Калуђеровић, а неки поп Хранислав презива се Епископовић.
Из тог времена српске феудалне државе имамо још једну групу имена и надимака, од којих су настала презимена, каквих је било у свим европским земљама.
Такви су: Лисица, Муха, Јеж, Козодер, Свиноглав, Лојеоча, Злобрадић, Опаритул, Мутивода, Голозло, Голклас итд.
Занимљиво је да се презимена Голозлов, Голозловић,Голозлић јављају и у Загребу 1386.godine (Mažuranić: Prinosi za hrvatski pravno-povijesni rječnik 325).
У подужем списку учесника у битци код Ангоре, у којој је Србе предводио деспот Стефан Лазаревић, спомиње се и неки српски витез са презименом, сада тако драгом Хрватима – Павелић.
Гарантовано – није се звао Анте! То може посвједиочити г.Игор, који нам је раније постирао тај списак.
Више о Бјелопавлићима
Molim – vise o Bjelopavlicima?
– Apr 11, 2004 Posebno me zanima, uz navodjenje bratstava, i opsirnije o onoj, u istoriji Crne Gore, poznatoj POHARI BJELOPAVLICA. Zelio bih vise znati o brdskom plemenu Bjelopavlici. Bjelopavlici zive u najplodnijem dijelu danasnje Crne Gore, u dolini rijeke Zete, od Danilovgrada do manastira Ostroga. Znam za neka bratstva ,kao sto su Fulipovici, Pavicevici, Miljevici, Popovici, a sigurno ih ima jos. Poznato mi je da je o Bjelopavlicima pisao P. Sobajic [1923.], ali mi je ta njegova studija nedostupna. Da li bi me neko mogao uputiti na link ,na kojem bih mogao vise procitati o Bjelopavlicima. |
IG0R – Apr 12, 2004
Мани се чланака у Кишобрану. Та новина није баш најбољи извор за историју, код пријатеља сам само на брзака прегледао чланак, спомињу су славе а није тачно да сви у Пиперима славе једну славу, ваљда је писало Аранђеловдан?
Шта те занима о Бјелопавлићима, неко посебно братство? Јави ми се ако те занима једна модернија студија братстава Бјелопавлића, из рецимо 1980-их, која узима у обзир и Шобајићеву и ажурнија је од ње.
Иначе репринт издање „Бјелопавлићи и Пјешивци“ (1923.) је издао Подгорички ЦИД 96. године, могу ти дати
Похара Бјелопавлића је настала поводом сакупљања пореза, нека ме исправи Аријевац уколико негде омашим. „Зеко манити“ илити књаз Данило (Зеко због зелених очију, манити зато што није најбоље упамћен међу Црногорцима) је обесчастио Даницу Кадић (удату жену) а његови перјаници друге бијелопавлићке девојке у Острогу.
Онда су се Бијелопавлићи дигли да се освете књазу, истерали њега и перјанике, а Зеко манити кренуо војском на Бијелопавлиће. То је била похрара Бијелопавлића, када су хтели истребити Бошковиће све под командом Мирка Петровића-Његуша (оца краља Николе).
Тодор Кадић је убио књаза Данила у Котору 1860. и осветио злочин. Потом се књаз Никола осветио Кадићима које је трајно протерао из Црне Горе (побегли у Ускоке-Дробњаке, Васојевиће и друге крајеве под Турцима, мењали презимена у Пешиће, Кљајиће итд.)
Потом су Бјелопавлићи (па и Кучи и Дробњаци) као најјача бијелашка племена узвратили зеленашима у Катунској нахији мило за драго (крв није вода) током Божићног устанка као ударне трупе бијелашких снага. То је била освета за похаре Куча и Бијелопавлића, за правашки терор над клубашима итд.
Детаљније о похари Бјелопавлића можеш овде прочитати
http://pub34.ezboard.com/fmontenegrofrm2.showMessage?topicID=66.topic
Albania, inhabited more by the Albanois, then by the Seruians (Serbs)
Morlacco 21. oktobar 2008.
Lazzaro Soranzo: „L’Ottomanno … dove si dà pieno ragguaglio della potenza del presente Signor de’ Turchi Mehemeto III. de gl’interessi, ch’egli hà con diversi prencipi, di quanto machina contra il Christianesmo … con altri particolari di stato necessarii a sapersi nella presente guerra d’Ongheria”, Ferrara, 1599.
Engleski prevod iz 1603. godine, „The Ottoman of Lazaro Soranzo”.
—————
1. „These Ducagini dwell in the mountains of Scadro…upon the borders of Albania, inhabitet more by the Albanians, then by the Servians..”
http://tinyurl.com/6z6tj7
—————
2. „…the Seruaini, being the Nation that inhabiteth in the mountaines de Albania, euen to the Danow:; among whom those are in the Dardania, and most near unto the saide Mountains, are best able to make greatest stirres. And they be the Piperi, the Cucci, the Clementi, the Bellopauligi, and Others in the Countrey of Plaua, and among them there are many Albanians that liue after the Romitsch rite.”
http://tinyurl.com/6s6h3p
—————
Evo detaljnijih i relevantnih tekstova:
„These Ducagini do dwell in the mountain Scardo, Note in marg: The Ducagini. at the confines of Preseremo, called in times past Parrecopoli, or Perenopoli which is in Dardania vpon the borders of Albania, inhabited more by the Albanois, then by the Seruians: Note in marg: Preseremo is not Iustendili. neyther is it that which is called Iustendil, as some doe think: for the one Cittie is distant from the other by the space of three dayes iourneyes, and yet they bee in one and the selfe same Prouince. Note in marg: Iustendil is not Instiniana the first.
They are are also greatlie deceyued in my iudgement, which are of opinion, that Iustendil is Iustiniana the first, and not the second, and that Preseremo or Iustendil, was the naturall Countrey of Iustinian the Emperour, and not O crida, which is in truth Iustiniana the first, and was called in the old time Lycbindo. Those that do dwell somewhat farre off out of the common highway, doe pay no tribute, because they are defended by the rough and craggie passage of their mountaine scituation. The mountaine is called Nero, Blacke, and so are many mountaines in Turkie, called likewise by the same name. Note in marg: Albania described.”
—–
„But farre aboue all others, it is most desired by the Seruiani, being a Nation that inhabiteth in the mountaines of Albania, euen to the Danow: among whom those that are in Dardania, and most neare vnto the saide Mountaines, are best able to make the greatest stirres. And they be the Piperi, the Cucci, the Clementi, the Bellopauligi, and others in the Countrey of Plaua, and among them there are many Albanians that liue after the Romish rite. And these be they, that because they haue a strong site for dwelling, and are by nature verie fierce and hardie, haue not as yet suffered themselues to bee subdued by the Turkish forces.”
The Ottoman of Lazaro Soranzo, London, 1603.
Izvor: SerbianCafe.com (дискусије)
Глобализам и мондијализам развијају нове генерације без традиције,…
Грб и застава
Кључни проблем савременог света, па и нас као дела истог, ма како тај исти свет градио шенгенске зидове, око и против нас, јесте криза идентитета. Глобализација је методом melting pota све успешнија у разбијању националних идентитета. Нешто боље се држи фамилијарни идентитет, јер је породица темељ правног устројства на коме почивају савремена законодавства, па је агресија на њу од стране рибара људских душа, како их назива Шушњић, нешто блажа. Но, ни њу не остављају на миру.
Петар Бокун
Bianca , 02/09/2008
Tema naseg vremena! Ali da li je to kriza individualca, ili kriza covjeka kao „drustvene zivotinje“?
Covjek je drustveno bice, i potrebe za zajednicom se ne mogu zadovoljiti isticanjem svoje licnosti ili posebnosti. Meni se cini da je gubitak sire „porodice“, nacije, kraljevstva, i drugih modela pripadanja, u stvari korijen krize individualne osobe.
Nove forme „pripadanja“, stvaraju „virtuelno drustvo“, ili ideje o drustvu, koje pojedinac slijedi. Razor osjecaja pripadanja je korijen velikih promjena koje ce neka drustva ubaciti u krizu. Nekada je taj proces bio povezan sa sudbinom robova koji su, izvuceni iz svojih drustvenih korijena, pomijesani sa robovima iz raznih nacija Africkog kontinenta, da bi stotinama godina pokusavali da shvate svoj identitet.
Globalizam i mondijalizam razvijaju nove generacije bez tradicije, koje je Rebecca West opisala i predvidjela kada je pisala o Balkanu 1939 godine. Ali proces nije ravnomjeran.
„Nacionalizam“ je kljuc razumjevanja zapadnih drustava, ali i „prihvacenih“ zemalja u tranziciji, kao Poljska. Medjutim, napad na „nacionalizam“ u Srbiji je izvan svih granica normalnog pristupa pitanju nacionalne opredjeljenosti.
U muslimanskom svijetu, nije nacionalizam na meti, kao sto je porodica i zajednica. Televizijske reklame u Afganistanu, na primjer, ukazuju na prijednosti modernog zivota mladih, gdje se mladic pokazuje moderno obucen, obrijen i sa naocalima, i koji tvrdi da je besmisleno slusati svoje oceve i starijesine.
Razaranje porodicnih veza, uzajamnog pakta pomoci koje porodice pruzaju, stvaraju osjecaj samoće, ali i slobode. Bez osjecaja odgovornosti za svoju porodicu, pleme ili naciju, covijek je slobodan. Placa svoju slobodu privrzenosti radnom mjestu, i kada kao jedinica izgubi mentalni ili fizicki kapacitet za rad, anonimne institucije, sa svojim „budzetom“ rjesavju drustvo brige o takvim viscima.
Извор: Политика Online (коментари корисника)
Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ? 
leave a comment