Основана на пљачкању раје и нерационалном трошењу, турска управа морала је опадати и пропадати

КНЕЗ МИЛОШЕВА УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА.

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ,

Српски Књижевни Гласник

Комплетан чланак:  solaric.wordpress.com/knez-milos/

Милош Обреновић (1848)

… Какве су користи Срби имали од Милош-Марашлијине погодбе?

Њиме су учињени ови уступци:

(1) прикупљање пореза прешло је са турских органа на народне кнезове;

(2) поред муселима н кадије био је и један српски кнез, који је присуствовао кад се судило Србима;

(3) она сума која се везиру давала преко пореза, на издржавање ње-гове свите, утврђивана је договорно с народним кнезовима;

(4) један савет народних кнезова имао је бити установљен у Београду поред везира. Народни кнезови нису у ствари имали никакав други задатак него да спрече глобљење и угњетавање раје; да бране рају како од неправедног кажњавања, тако и од оних намета које би турске власти хтеле ударити на њу преко уобичајених пореза, тако рећи, без законског основа, чисто по својој. вољи. Србијом су управљале турске власти, и то по турским традицијама, али поред њих су постојали народни кнезови, као неки народни трибуни, који су имали да се одупиру њиховим злоупотребама власти. Њихова је улога била врло важна, али чисто негативна.

Један од српских кнезова, Милош Обреновић, постао је фактички господар Србије, поред  кога Султанов везир, са свим својим судским и полицијским апаратом, није значио ништа више. Услед чега је наступио овај преображај?

Његови су узроци многобројни. Пре свега, Букурешки уговор којим се Порта обвезала Русији да ће дати Србији једно аутономно уређење. Порта није ми-слила да ове обвезе изврши, али баш зато што није ми-слила да их изврши, она је желела мир у Србији, избега-вала све што би могло изазвати незадовољство у народу, и дати Русима повода да траже извршење Букурешког уговора. Отуда, место енергичних мера према Србима, које би истина у крви, али коначно, утврдиле њену власт над њима, њено вечито преговарање и погађање са Ср-бима, које је могло имати за последицу само раслабљавање а никако учвршћивање њене власти. Г. Гавриловић је врло лепо показао, колико нам је вредео Букурешки уговор, и ако неизвршен, – и колико нам је помогла руска интервенција, и онда кад само у латентном стању.

Турска-управа у Србији није, дакле, била тако јака како је изгледала. У ствари, то је била једна војска пала у непријатељску земљу, која још није стигла да покупи оружје од народа, и која је, из страха од дипломатских заплета, остала као закована на свом месту. Прилике за стварање српске управе биле су врло повољне. Питање је само на какав су се начин Срби користили тим приликама? Каква су била њихова средства и методе?

Г. Гавриловић је одговорио врло прецизно на ово питање; он је обелоданио све тајне путеве српске политике. Срби су се поглавито служили подмићивањем. Финансијска ситуација Марашлије и његових органа није била ни мало сјајна; они су вечито били у новчаној забуни, и Милош, који је то одмах осетио, закупио је од њих управу београдског пашалука, као што је био за-купио скеле и мукаде.

… Она пљачкашка експлоатација потчињене области, какву су иначе практиковали турски гувернери, била је у београдском пашалуку немогућна.

Пошто су му приходи били тачно ограничени, то је Марашлија био принуђен да и своје расходе држи у извесним границама. Али трошити са рачуном, пазити на сваку пару, имати реда у расходима, све је то била тешка ствар за једног турског гувернера, навикнутог на расипничко трошење источњачког господства. Нарочито, то је била тешка ствар за једног човека као Марашлију, који је био научио да држи велики двор, и био познат са своје ,,широке руке“. Редовни приходи које је имао у Србији, њему нису били довољни; он је врло брзо дошао у новчану забуну; морао да тражи своју плату „у напред“, чак с времена на време да се обраћа на Милоша за ма-териалну помоћ. Милош је радо помагао везира, али је за своје услуге умео да се наплати. У новчаној зависности од Милоша, Марашлија је морао трпети све Мило- шеве узурпације власти, све његове покушаје да турску управу замени српском. Фактичким господарем Србије  Милош је постао од прилике онако, као што један вешт каматник присваја себи имање једног лакомисленог пле-мића који се код њега задужио.

… Али, у београдском пашалуку, пљачкање раје било је немогућно, – и зато, кад су уступили већи део своје плате везиру, муселими су се у један пут нашли у таквој материалној беди да им није остало ништа друго него да се продају Милошу. Те оголеле турске војводе постају Милошеви плаћеници, његови потајни агенти; потпуно деморалисани да би могли стати на пут српској управи која се ширила на штету турске.

… Милош је постепено успео да изнуди од Турака све оне политичке уступке које су му биле потребне, исто онако као што је енглески доњи дом вештом употребом свог буџетског права дошао до своје данашње политичке надмоћности. Основана на пљачкању раје и нерационалном трошењу, турска управа морала је опадати и пропадати у београдском пашалуку, чим јој је пљачка ускраћена, и њеном трошењу постављене извесне границе.

Али, маколико њено опадање и пропадање изгледало фатално, оно је, у извесној мери, било изазвано и неким личним узроцима. Марашлија и Милош били су управо онаква два човека каква су, у овом случају, требала да се нађу један на турској, а други на српској страни. Докле је Марашлија био велики господин на турски начин, то јест без рачуна; са једним владалачким луксузом; свугде пре на свом месту него у београдском пашалуку, где су турски приходи били тако саревњиво ограничени, дотле је Милош био сељачки лаком на новац, бескрајно вешт и нескрупулозан у прикупљању свих земаљских прихода у своје руке; један од највећих капиталиста на целом Балканском полуострву онда кад су се турске власти у Србији, тако рећи, „пролетарисале“. Вук је писао о њему: „Човек, који се родио у највећем сиромаштву, одрастао чувајући туђе козе и овце и свиње и говеда, 1804 био сеиз код свога брата, а 1815 године није имао двеста дуката да избави свој живот из Турака, него је морао узајмити, с помоћу народа дошао данас до такога богатства, да не само дукате на иљаде просипа за сабље, за ножеве, за одело, и за све, што му срце иште, него је више од сто ока дуката дао за сам свој наследствени берат, близу двеста ока дуката за села у Каравлашкој, поградио дворе по целој Србији, и живи као какав прави земаљски Бог“. То је све тако; али, ипак, велико Милошево богатство било је једна срећа за народ: само с помоћу тог богатства, Милош је могао извршити откупљивање земаљске управе из турских руку, кад је Турцима дошла потреба да је продају.

Кнез Милош је имао два задатка: прво, да ослоболи земљу турског туторства; затим, да заведе самосталну националну управу. Тежину првог задатка увиђа сваки. Други задатак пак може многима изгледати доста лак. Јер, природно је претпоставити да је наш народ једва чекао да дође до своје самосталне управе, готов да јој служи с одушевљењем и благодарношћу.

После Гавриловићеве књиге, види се јасно да ни овај други задатак није био тако лак као што је изгледао. Колико је год Милошу требало вештине да истисне турску управу, толико му је исто требало енергије да на место ње утврди управу српску. У томе послу он је наилазио на не мале тешкоће код својих властитих сународника.

… Милош је, одиста, био у тешком положају. Он је имао да се бори на све стране: прво, са турским властима, које су још постојале у земљи, и које је, тако рећи, свакодневно требало сузбијати; па онда, са политичким противницима у свом властитом народу, који нису престајали ковати завере и дизати буне; најзад, са том хајдучијом која је водила народ право у анархију. По разноврсности и величини тешкоћа које је имао да савлађује, види се боље него и по чем другом колико је у Милошу било снаге духа и воље. Он је имао да издржи неумитне пробе и кушања; имао да одолева сили и да доскаче лукавству; имао на сто начина да посведочи да је одиста од онога несаломљивога кова од кога мора бити сваки господар људи.

Г. Гавриловић прикупио је доста нових података о Милошевој борби са оним противницима који су му правили опозицију путем завера и буна. На основу његовог излагања слободно је рећи, да је Милош побеђивао своје противнике, не само стога што у бољем положају од њих (јер он је како тако представљао законито стање), него још и стога што је био јачи човек од њих. Његова присебност у опасности била је страховита. И онда кад је стојао најгоре, био је у стању да посматра своју ситуацију као да би била туђа, да поред њених слабих страна уочи одмах и јаке, и да из ових последњих одмах сву корист извуче. Као што се није дао страхом збунити, тако се није дао ни гневом занети. Један од оних опасних људи чија је освета хладна, он није потезао на противника док му овај не би дошао под руку, али онда би га ударио једном за свагда. Он је био и саможив и немилостив, али на начин трезвен и методичан. Онда, пак, кад би од самог почетка ситуација била повољнија за њега него за његове противнике, он је радио брзо, без оклевања, с једном одлучношћу која је запрепашћивала. Његови ударци били су тада исто тако неочекивани као и коначни. Иначе, у обичном саобраћају, ведар, добро расположен, чак насмејан, велики „шаљивац и подсмејач“, – како би рекао Вук, – чинећи Султановим везирима утисак особито погодног човека, с којим се да радити…

… Исте те особине које је показао у борби са својим противницима, Милош је показао и у борби против хајдучије. Хајдучку дивљину он сузбија опет дивљином – тук на лук! – али дивљином намерном и систематском. Његове мере противу хајдучије, чак и један тако резервисан писац као Г Гавриловић мора да назове „језовитима“. „Имања хајдучка конфискована су, разграбљивана, домови сравњивани са земљом, породице расељаване па чак и прогањане у друге пашалуке„. Ухваћени хајдук или јатак кажњава се сверепо. На пример, Милош наређује да се један убица одведе на оно исто место где је извршио убиство, „и ту да га бију секиром донде док не умре“.

… И после свега овога Г. Гавриловић закључује:

„Строгом полицијом и сгрогим казнама Милош је најзад успео да истреби хајдучију, која је из године у годину опадала, тако да је ње готово нестало око 1826 године. Јоаким Вујић, који је путовао кроз Србију те године и који се иначе диви свакоме Милошевом делу, с правом је истицао безбедност на друму, у шуми и по варошима. ,,Што се тиче полиције, пише он, она је у Сербији тако строго установљена да у никаквој провинцији… Европе строжија бити не може… Што год се у Сербији украде то се мора наћи, ако не онај час, то после неког малог времена… У… серпскима варошима кроз које сам ја пролазио, видео сам на дућани само јелан гвозден кушак, и резу дрвену, па кроз резу метне се само једно дрвце, и ето то ти је цео затвор, пак опет зато нисам могао чути или видети да је кога трговца дућан похаран или покраден био“..

… У својој карактеристици Милошева режима, Г. Гавриловић нам открива тајну свих Милошевих успеха и неуспеха у унутрашњој политици. Милош је био јединствен за стварање државне власти, али не и за њено организовање. Саревњив на свој кнежевски ауторитет са свом подмуклом интенсивношћу једног азијског деспота, истрајан и упоран у прикупљању све власти у своје руке, на начин једног сељака који стопу по стопу шири и заокружује своје имање; са једним дубоко презривим погледом на народ, који је називао „неблагодарном кучком“ и „стоком без репа“, Милош је успео да утврди своју личну моћ у Србији, и да натера цео свет да га сматра за господара. Његова је власт била још груба и примитивна, али је тек била власт. Он је довео целу земљу под једну вољу и под једну руку, и навикао је да буде управљана, и то чврсто управљана.

… Али право је рећи да организовање власти, извршено после Милошевог пада, није било у тој мери тежак посао у којој стварање власти које је он извршио. Организовање власти извршили су, по готовим туђинским обрасцима, Срби из Аустрије, који су без сумње били људи и учени и родољубиви, али без икаквих Богом даних способности. Али створити власт у једној земљи која је тек изишла из буне, и која ни пре буне није била навикнута на власт у правом смислу речи; сгворити власт код једног народа са анархистичним склоностима, то је био један посао где никакви обрасци нису помагали, где се могло успети само личним генијем, и ничим више. …

СЛОБОДАН   ЈОВАНОВИЋ.

Сродне теме:

• Сиромашнију државу која издржава већу администрацију као Србија тешко је наћи у свету

Једина ствар која Србе гура (али не напред) је конфликт и стрес

Ne razumem šta se desava sa ljudima

mostro (junior member)
30. januar 2009. u 09.16

Ne znam kako je vama koji živite u Srbiji ili ste u inostranstvu , pa kad dodjete kuci. Ja se u Beogradu osecam kao u zemlji cuda. Nije samo zakonodavac kriv, pa mi sve ide nakrivo, već primecujem neko abnormalno ponasanje kod mase ljudi. Ništa mi ne uspeva da ostvarim bez poteskoca i bez eventualnih rasprava sa ljudima. Ne tražim ništa nemoguće, izbegavam konflikte maksimalno i uvek. Ali, kako se kod nas kaže: „ne lezi vraze“… Ni najobičniju kupovinu u samoposluzi ne mogu da obavim da mi se zeludac ne podigne.

Kad pomenuh samoposlugu ( da je samo to, bilo bi super), da ih pohvalim da su im korpe prljave, a u njih treba nekad staviti i hleb. Prodavacice smotane, pa ih i ne interesuje koliko ljudi ceka, već se i zapricaju između sebe. U samoposluzi u mojoj blizini prodaju sijalice samo od 40 i 200 Wati i to je tako mesecima, a da i ne primecuju da nešto hvali. Roba koja se jednom brzo proda, vise se i ne dobavlja. I to sam primetio. Natrpali su neke velike korpe sa glupostima da ne možeš ni da prođes ko covek, niti sa nekim da se mimoidjes. U sred radnog vremena razvuku gajtane i ciste nekom glomaznom masinom za podove svakodnevno. Na kasi je zaprska. Uvek su redovi i dosta njih placa karticama, često sume od 200-300 dinara, pa im i oni aparati za provlacenje kartica neispravni, pa im ne radi dovoljan broj kasa i stalno su neki redovi. I da ti se smuci kad kad treba da udjes da kupis neku sitnicu. A u većim supermarketima idu po sledovanja, pa se kase zacepe onima koji cekaju sa onim velikim kolicima prepunim, kao da nikad u zivotu nisu ništa jeli.

Ali nisam bas o samouslugama hteo…
Najcesce nasi ljudi ne postuju dogovor i muke imam na svakom koraku. Kad god vam nešto obecaju, to je: „obecanje ludom radovanje“! Ako pri nekoj pogodbi ili trgovini date novac, a odmah ne dobijete uslugu ili robu, već obecanje, onda u najvecem broju slučajeva postajete žrtva obmane, zavlacenja, neadekvatnog ispunjenja obaveze i ostalih problema. Ne znam da li se još nekome desavaju problemi u komunikacijama sa ljudima ? Ili ja možda delujem nekako blentavo, pa svako misli da može da me prevari, pa imam redovno probleme i sa najbanalnijim stvarima. Ali, covek nije pustinjak po prirodi i mora se sa tim ljudima komunicirati, pa i da su svi takvi problematicni. Da poverujem nekome da će ispostovati nas dogovor da mi se javi telefonom, ni to više ne verujem ako je Srbin u pitanju !

I bas me interesuje da li još neko ima slične utiske o stanju u Srbiji i o takvom ponasanju ljudi ?

verba 30. januar 2009.

Takvo stanje je oduvek, s tim sto ti je ranije, dok si živeo u Srbiji, to bilo normalno. Sada, kada znaš razliku, smeta ti.
Premda ima samoposluga koje su ciste i gde je usluga na pristojnom nivou.
Ponasanje ljudi ne možeš generalizovati, na celu naciju. Nisu svi ljudi kod nas takvi kako opisujes. Svuda toga ima, zavisi s kim se družiš i skim poslujes.

mostro (junior member) 30. januar 2009.

Pa to je tačno Verba, ali… meni se u zadnjih nekoliko godina vuce puno neobavljenih poslova zbog toga i stvarno više ne znam da li treba da budem grub i da vatam ljude za gusu.
Na primer, geometru sam platio unapred 300 evra, odmah je dosao i premerio šta je trebalo i dogovorili smo se da postavi dva kamena između mene i komsije. Odgovor je bio: ma to je cas posla, ne brini, neće biti problema. Podsecao sam ga 20 puta da hoću da to zavrsi. Već je evo 3 godine i opet ništa. Vidim da mu je neprijatno kad me vidi, ali opet se sve svodi na obecanjima i nastavlja se cekanje.

Tražio sam prošle godine limara da mi postavi oluke, jer mi je to već jednom brzo i kvalitetno uradio. Isao sam kod njega 5-6 puta da ga zamolim da dodje, obecanja… cucemo se telefonom, nazovi me sutra, nazovi me u nedelju… i tako 5-6 meseci. Nađem drugog koga poznajem od ranije i primi me lepo, popijemo po pice i ostane na dogovoru da mi se javi sredinom naredne nedelje. Nikad se nije ni javio, već sam posle mesec dana nasao treceg i rekao mu da ima 5 dana ako hoće da uradi taj posao. Cena mi nije bila bitna. Nije stigao da nadje vremena za 5 dana, ali se javio telefonom i dosao je posle 3 dana i to je bilo 3 sata posla na montazi, uzeo 500 evra i dovidjenja.

I da ne navodim more takvih primera, ali evo sada opet imam problema sa prodavcem koji nema vremena da mi isporuci nekretninu koju sam kupio i u potpunosti isplatio ! Čak je toliko „zauzet“ da nema vremena ni da se čujemo telefonom već danima, iako stalno zovem i ostavljam poruke. I eto, pokusacu još sutra, pa idem u MUP u ponedeljak da tražim pomoć. To je samo još jedan od mnogobrojnih slučajeva „poslovanja“ u Srbiji. Nemam vise volje da se bakcem sa jajarama, gubim vreme cekajuci i setajuci, ali gospoda ocigledno „nemaju vremena“ za posao od nekih svojih obaveza.

I tako sve u krug, zaludjivanja da je u Srbiji dobro i da je jeftino, a sto ti svako poslovanje sa ljudima izadje na nos, to nema veze. Zamlacivanja sa svakakvim „profesionalcima“ na svakom koraku su svakodnevna pojava, laži i prevare su ko „dobar dan“.

Ovo sam gore naveo samo par primera, a o svakodnevnim sitnicama ne znam da li da ih nabrajam, bilo bi preterano, još bi mi verovatno neki rekli i da lažem :))

iciparis (profesor) 30. januar 2009.

Mostro (junior member),

Bilo bi veoma probitačno i zanimljivo da ovo vase opazanje o tome kako funkcionisu ustanove i ljudi u dragoj nam Srbiji, pribelezite, tj.okacite na staro-novoj temi koja nije iscrpljena, a još nije izdvojena od Modernog:

Kakvo nam je drustvo u kome živimo u Srbiji?

Hajdemo, učinimo nešto veoma korisno za institucije i ljude u Srbiji koji hoće da postanu deo Evrope i deo civilizovanog i ozbilnog sveta!

Dalailama (bolnicar) 30. januar 2009. u 14.18

Ja sam dosta sit od kukanja onih sto su ostali dole da žive u Srbiji.
Sa druge strane redovno pratim´svaki dan šta se desava ovde na zapadu i
na svako kukanje kako je u srbiji loše mogu da postavim 1000. slučajeva kako ni na zapadu nije idelano. Zavisi na šta hoće ljudi da se koncentrisu. Evo danas čitam covek cekao u bolnici 19 sati dok mu nisu na kraju rekli da ima probleme sa nogom. Masa stvari ni ovde ne rade bas perfektno kao sto ljudi zavaravaju sami sebe.

Mostro (junior member) 30. januar 2009.
Dalailama
———
Pa tačno je da ni na zapadu nije bez prevara i problema, ali se bar stvari resavaju brzo. Tolikog bespotrebnog gubljenja vremena i nepostovanja musterije kao kod nas nema nigde.

sta-li-ja-radim-ovde (radim)
12. februar 2009.

Mostro, sve sto si napisao je tačno tako, i ne samo da je to bilo moje iskustvo već i svih ljudi koje tamo poznajem ili koji su nešto više od dve nedelje provodili u Srbiji. A ima naravno i daleko gorih prica, ali o njima ne smem jer se tu već radi o zivotima neduznih ljudi na koje su se sjatili „veliki Srbi“.

Svaka nacija ima nešto sto ih gura: Englezi pate od toga da su iznad svih drugih, mada su ih Francuzi prestigli po pitanju arogancije pa su im oni oduvek ostali neka bolna tacka… Amerikanci na istocnoj obali pa sve to mid-west-a vole da imaju najvece bombe na svetu i najviše para a za sve ostalo ih zabole, dok na zapadnoj obali vole da im se dive, da budu u centru paznje i da imaju najbolja kola u gradu. Kanadjani se ponose time da su poslusni i tamo bi nacizam mogao da procveta preko noćisamo još da se rodi Hitler. Japanci su fanaticno posveceni svojoj naciji i tome da budu najsavrseniji po svakom pitanju, pa čim malo pogrese, odmah harakiri… a i ako nema samoubistva zbog greške, onda će da nadju neki drugi izgovor – ili preterani rad, ili kamikaze sto je sve dokaz posvecenosti svojoj naciji.

Srbe ne gura ništa od svega toga: ni novac, ni uspeh, ni najvece bombe, ni najlepsa kola u gradu, čak ni lepe devojke a najmanje posvecenost svojoj naciji. Sve je to samo prolazno interesovanje i ne traje duže od jedne loše utakmice.

Jedina stvar koja Srbe gura (ali ne napred) je konflikt i stres. Ako toga nema, Srbin mora da izmisli svadju da bi nekako preziveo do sledećeg konflikta. Ako je sve mirno i fino, Srbin odumire. Da su to siptari i ostali neprijatelji znali na vreme, unistili bi nas organizovanim drustvom brze nego bombama. Da smo sklopili pakt sa Hitlerom i dozvolili mu da nam organizuje drustvo izgradi auto-puteve i zavrsi one telefonske centrale koje smo koristili do pre dve-tri godine, danas Srbije ne bi bilo – poubijali bi se od dosade.

Tako danas moramo da imamo kola koja zaprasuju komarce bolje od aviona da bi imali na šta da se zalimo i da se međusobno optuzujemo, mora komsija da pusti glasno „Hiljade ljudi, u moje grudi…“ u pola noći da bi sutra imao ko da ga gleda mrko, mora neki ludak da uparkira Ladu na ulaz zgrade da bi bio u ratu sa celom zgradom; i mora majstor da zabrlja posao da bi imao neko da ga juri danima, inače ga niko drugi nikada ne bi zvao na telefon!

Isto vazi i za prodavacicu u radnji, saltersku sluzbenicu, i sve ostale. Dok se na zapadu vecina zadovoljava uzivanjem u nekom filmu, koncertu, picu, hrani ili seksu, kod nas to nije dugotrajno zadovoljstvo. Jedino zadovoljstvo je psovanje, svadjanje i dizanje pritiska („svaka cast“ onima koji uzivaju u drogi, ako ništa bar su razbili monotoniju).

Droga i konflikt su hobi lenjih ljudi. Čak i za samo gledanje filma treba malo aktivnosti, makar da se kupi ili iznajmi DVD (o odlasku u bioskop da ne pricamo – potpuno su prazni tako da sve i da srbenda prica sve vreme, nema ko da mu kaže da prestane ili da mu preti batinama!); ali za svadju ne treba ništa, samo ljudi sa kojima ćemo da se svadjamo i naravno prekrsiti dogovor i sve moralne norme da bismo izazvali svadju.

Kada bi majstori zavrsavali poslove, imali bi novac, ali ne bi imali pretnje, uvrede, teske reci i milion telefonskih poziva. Ovako jeste jadan i bedan ali je bar trazen i puls mu je na konstantnih 120bpm jer stalno mora da gleda preko ramena. Mnogo je lakse i dugotrajnije tako podici puls nego fizickim naporom kao sto je to sport ili seks. Problem je samo sto je opasnije za zdravlje pa ljudi u Srbiji imaju najkraci zivotni vek u Evropi a najcesci uzrok smrti je upravo povisen pritisak.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)