Основана на пљачкању раје и нерационалном трошењу, турска управа морала је опадати и пропадати

КНЕЗ МИЛОШЕВА УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА.

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ,

Српски Књижевни Гласник

Комплетан чланак:  solaric.wordpress.com/knez-milos/

Милош Обреновић (1848)

… Какве су користи Срби имали од Милош-Марашлијине погодбе?

Њиме су учињени ови уступци:

(1) прикупљање пореза прешло је са турских органа на народне кнезове;

(2) поред муселима н кадије био је и један српски кнез, који је присуствовао кад се судило Србима;

(3) она сума која се везиру давала преко пореза, на издржавање ње-гове свите, утврђивана је договорно с народним кнезовима;

(4) један савет народних кнезова имао је бити установљен у Београду поред везира. Народни кнезови нису у ствари имали никакав други задатак него да спрече глобљење и угњетавање раје; да бране рају како од неправедног кажњавања, тако и од оних намета које би турске власти хтеле ударити на њу преко уобичајених пореза, тако рећи, без законског основа, чисто по својој. вољи. Србијом су управљале турске власти, и то по турским традицијама, али поред њих су постојали народни кнезови, као неки народни трибуни, који су имали да се одупиру њиховим злоупотребама власти. Њихова је улога била врло важна, али чисто негативна.

Један од српских кнезова, Милош Обреновић, постао је фактички господар Србије, поред  кога Султанов везир, са свим својим судским и полицијским апаратом, није значио ништа више. Услед чега је наступио овај преображај?

Његови су узроци многобројни. Пре свега, Букурешки уговор којим се Порта обвезала Русији да ће дати Србији једно аутономно уређење. Порта није ми-слила да ове обвезе изврши, али баш зато што није ми-слила да их изврши, она је желела мир у Србији, избега-вала све што би могло изазвати незадовољство у народу, и дати Русима повода да траже извршење Букурешког уговора. Отуда, место енергичних мера према Србима, које би истина у крви, али коначно, утврдиле њену власт над њима, њено вечито преговарање и погађање са Ср-бима, које је могло имати за последицу само раслабљавање а никако учвршћивање њене власти. Г. Гавриловић је врло лепо показао, колико нам је вредео Букурешки уговор, и ако неизвршен, – и колико нам је помогла руска интервенција, и онда кад само у латентном стању.

Турска-управа у Србији није, дакле, била тако јака како је изгледала. У ствари, то је била једна војска пала у непријатељску земљу, која још није стигла да покупи оружје од народа, и која је, из страха од дипломатских заплета, остала као закована на свом месту. Прилике за стварање српске управе биле су врло повољне. Питање је само на какав су се начин Срби користили тим приликама? Каква су била њихова средства и методе?

Г. Гавриловић је одговорио врло прецизно на ово питање; он је обелоданио све тајне путеве српске политике. Срби су се поглавито служили подмићивањем. Финансијска ситуација Марашлије и његових органа није била ни мало сјајна; они су вечито били у новчаној забуни, и Милош, који је то одмах осетио, закупио је од њих управу београдског пашалука, као што је био за-купио скеле и мукаде.

… Она пљачкашка експлоатација потчињене области, какву су иначе практиковали турски гувернери, била је у београдском пашалуку немогућна.

Пошто су му приходи били тачно ограничени, то је Марашлија био принуђен да и своје расходе држи у извесним границама. Али трошити са рачуном, пазити на сваку пару, имати реда у расходима, све је то била тешка ствар за једног турског гувернера, навикнутог на расипничко трошење источњачког господства. Нарочито, то је била тешка ствар за једног човека као Марашлију, који је био научио да држи велики двор, и био познат са своје ,,широке руке“. Редовни приходи које је имао у Србији, њему нису били довољни; он је врло брзо дошао у новчану забуну; морао да тражи своју плату „у напред“, чак с времена на време да се обраћа на Милоша за ма-териалну помоћ. Милош је радо помагао везира, али је за своје услуге умео да се наплати. У новчаној зависности од Милоша, Марашлија је морао трпети све Мило- шеве узурпације власти, све његове покушаје да турску управу замени српском. Фактичким господарем Србије  Милош је постао од прилике онако, као што један вешт каматник присваја себи имање једног лакомисленог пле-мића који се код њега задужио.

… Али, у београдском пашалуку, пљачкање раје било је немогућно, – и зато, кад су уступили већи део своје плате везиру, муселими су се у један пут нашли у таквој материалној беди да им није остало ништа друго него да се продају Милошу. Те оголеле турске војводе постају Милошеви плаћеници, његови потајни агенти; потпуно деморалисани да би могли стати на пут српској управи која се ширила на штету турске.

… Милош је постепено успео да изнуди од Турака све оне политичке уступке које су му биле потребне, исто онако као што је енглески доњи дом вештом употребом свог буџетског права дошао до своје данашње политичке надмоћности. Основана на пљачкању раје и нерационалном трошењу, турска управа морала је опадати и пропадати у београдском пашалуку, чим јој је пљачка ускраћена, и њеном трошењу постављене извесне границе.

Али, маколико њено опадање и пропадање изгледало фатално, оно је, у извесној мери, било изазвано и неким личним узроцима. Марашлија и Милош били су управо онаква два човека каква су, у овом случају, требала да се нађу један на турској, а други на српској страни. Докле је Марашлија био велики господин на турски начин, то јест без рачуна; са једним владалачким луксузом; свугде пре на свом месту него у београдском пашалуку, где су турски приходи били тако саревњиво ограничени, дотле је Милош био сељачки лаком на новац, бескрајно вешт и нескрупулозан у прикупљању свих земаљских прихода у своје руке; један од највећих капиталиста на целом Балканском полуострву онда кад су се турске власти у Србији, тако рећи, „пролетарисале“. Вук је писао о њему: „Човек, који се родио у највећем сиромаштву, одрастао чувајући туђе козе и овце и свиње и говеда, 1804 био сеиз код свога брата, а 1815 године није имао двеста дуката да избави свој живот из Турака, него је морао узајмити, с помоћу народа дошао данас до такога богатства, да не само дукате на иљаде просипа за сабље, за ножеве, за одело, и за све, што му срце иште, него је више од сто ока дуката дао за сам свој наследствени берат, близу двеста ока дуката за села у Каравлашкој, поградио дворе по целој Србији, и живи као какав прави земаљски Бог“. То је све тако; али, ипак, велико Милошево богатство било је једна срећа за народ: само с помоћу тог богатства, Милош је могао извршити откупљивање земаљске управе из турских руку, кад је Турцима дошла потреба да је продају.

Кнез Милош је имао два задатка: прво, да ослоболи земљу турског туторства; затим, да заведе самосталну националну управу. Тежину првог задатка увиђа сваки. Други задатак пак може многима изгледати доста лак. Јер, природно је претпоставити да је наш народ једва чекао да дође до своје самосталне управе, готов да јој служи с одушевљењем и благодарношћу.

После Гавриловићеве књиге, види се јасно да ни овај други задатак није био тако лак као што је изгледао. Колико је год Милошу требало вештине да истисне турску управу, толико му је исто требало енергије да на место ње утврди управу српску. У томе послу он је наилазио на не мале тешкоће код својих властитих сународника.

… Милош је, одиста, био у тешком положају. Он је имао да се бори на све стране: прво, са турским властима, које су још постојале у земљи, и које је, тако рећи, свакодневно требало сузбијати; па онда, са политичким противницима у свом властитом народу, који нису престајали ковати завере и дизати буне; најзад, са том хајдучијом која је водила народ право у анархију. По разноврсности и величини тешкоћа које је имао да савлађује, види се боље него и по чем другом колико је у Милошу било снаге духа и воље. Он је имао да издржи неумитне пробе и кушања; имао да одолева сили и да доскаче лукавству; имао на сто начина да посведочи да је одиста од онога несаломљивога кова од кога мора бити сваки господар људи.

Г. Гавриловић прикупио је доста нових података о Милошевој борби са оним противницима који су му правили опозицију путем завера и буна. На основу његовог излагања слободно је рећи, да је Милош побеђивао своје противнике, не само стога што у бољем положају од њих (јер он је како тако представљао законито стање), него још и стога што је био јачи човек од њих. Његова присебност у опасности била је страховита. И онда кад је стојао најгоре, био је у стању да посматра своју ситуацију као да би била туђа, да поред њених слабих страна уочи одмах и јаке, и да из ових последњих одмах сву корист извуче. Као што се није дао страхом збунити, тако се није дао ни гневом занети. Један од оних опасних људи чија је освета хладна, он није потезао на противника док му овај не би дошао под руку, али онда би га ударио једном за свагда. Он је био и саможив и немилостив, али на начин трезвен и методичан. Онда, пак, кад би од самог почетка ситуација била повољнија за њега него за његове противнике, он је радио брзо, без оклевања, с једном одлучношћу која је запрепашћивала. Његови ударци били су тада исто тако неочекивани као и коначни. Иначе, у обичном саобраћају, ведар, добро расположен, чак насмејан, велики „шаљивац и подсмејач“, – како би рекао Вук, – чинећи Султановим везирима утисак особито погодног човека, с којим се да радити…

… Исте те особине које је показао у борби са својим противницима, Милош је показао и у борби против хајдучије. Хајдучку дивљину он сузбија опет дивљином – тук на лук! – али дивљином намерном и систематском. Његове мере противу хајдучије, чак и један тако резервисан писац као Г Гавриловић мора да назове „језовитима“. „Имања хајдучка конфискована су, разграбљивана, домови сравњивани са земљом, породице расељаване па чак и прогањане у друге пашалуке„. Ухваћени хајдук или јатак кажњава се сверепо. На пример, Милош наређује да се један убица одведе на оно исто место где је извршио убиство, „и ту да га бију секиром донде док не умре“.

… И после свега овога Г. Гавриловић закључује:

„Строгом полицијом и сгрогим казнама Милош је најзад успео да истреби хајдучију, која је из године у годину опадала, тако да је ње готово нестало око 1826 године. Јоаким Вујић, који је путовао кроз Србију те године и који се иначе диви свакоме Милошевом делу, с правом је истицао безбедност на друму, у шуми и по варошима. ,,Што се тиче полиције, пише он, она је у Сербији тако строго установљена да у никаквој провинцији… Европе строжија бити не може… Што год се у Сербији украде то се мора наћи, ако не онај час, то после неког малог времена… У… серпскима варошима кроз које сам ја пролазио, видео сам на дућани само јелан гвозден кушак, и резу дрвену, па кроз резу метне се само једно дрвце, и ето то ти је цео затвор, пак опет зато нисам могао чути или видети да је кога трговца дућан похаран или покраден био“..

… У својој карактеристици Милошева режима, Г. Гавриловић нам открива тајну свих Милошевих успеха и неуспеха у унутрашњој политици. Милош је био јединствен за стварање државне власти, али не и за њено организовање. Саревњив на свој кнежевски ауторитет са свом подмуклом интенсивношћу једног азијског деспота, истрајан и упоран у прикупљању све власти у своје руке, на начин једног сељака који стопу по стопу шири и заокружује своје имање; са једним дубоко презривим погледом на народ, који је називао „неблагодарном кучком“ и „стоком без репа“, Милош је успео да утврди своју личну моћ у Србији, и да натера цео свет да га сматра за господара. Његова је власт била још груба и примитивна, али је тек била власт. Он је довео целу земљу под једну вољу и под једну руку, и навикао је да буде управљана, и то чврсто управљана.

… Али право је рећи да организовање власти, извршено после Милошевог пада, није било у тој мери тежак посао у којој стварање власти које је он извршио. Организовање власти извршили су, по готовим туђинским обрасцима, Срби из Аустрије, који су без сумње били људи и учени и родољубиви, али без икаквих Богом даних способности. Али створити власт у једној земљи која је тек изишла из буне, и која ни пре буне није била навикнута на власт у правом смислу речи; сгворити власт код једног народа са анархистичним склоностима, то је био један посао где никакви обрасци нису помагали, где се могло успети само личним генијем, и ничим више. …

СЛОБОДАН   ЈОВАНОВИЋ.

Сродне теме:

• Сиромашнију државу која издржава већу администрацију као Србија тешко је наћи у свету

Не ваља систем, не ваљају навике, не ваља карактер наших лекара и наших пацијената

ChromVanadiumTabletten – 11. novembar 2007.

Postovani g. Ministre Milosavljevic,

Jedan od najvaznijih resora u Srbiji je zdravstvo a koje drasticno zaostaje za Evropom.! Znamo da nedostaju mnogi aparati u zdravstvu kao i skupoceni lekovi ali u nasem zdravstvu još vise prednjaci nedostatak organizovanosti, administrativne olaksice i kultura zdravstvenih radnika prema pacijentima, sto budimo iskreni ne iziskuje neka novcana ulaganja.

Nedavno smo propratili i neke novosti oko izdavnja lekarskih recepata i pitamo se zašto su u Srbiji velike guzve u ambulantama i bolnicama?

Ako se pak zbog nedostatka bolnica, lekova zdravstvo ne može rešiti guzvi, trebalo bi bar da se uvede reda oko prijema pacijenata i izdavanja i popunjavanja recepata. U tom danasnjem sistemu rada, mora se pod hitno nešto menjati ako država Srbija želi da udje u EU.

U Svajcarskoj kad narucimo dolazak kod lekara ili u bolnicu, vreme prijema se tačno u minutu fiksira. Nikad niko ne ceka vise od 10-15 a najviše 30 minuta!.

Tamo nema desetine saltera na koje pacijenti moraju da cekaju satima, sve se to resava na prijemu u roku od desetak minuta.

Na prijemu je samo jedna ili dve sestre kojoj se pacijenti javljaju, sestra pripremi karton a pacijent samo saceka u cekaonici poziv doktora.

Nema tu dogovaranja ili pitanje između pacijenata, da li sam ja ili onaj na redu. A nema ni ulaska preko reda ili veze.!

Sve je to rešeno na prijemnom i lekar uzimajuci karton koji je po redosledu i zakazanom terminu pripremljen, on ili sestra prozivaju pacijenta i pregled može da pocne..

Kod lekara sve pretrage odmah se zavrsavaju. Vadenje krvi, davanje urina ili eventualna snimanja. Ako pacijenta upute za daljnje pretrage, proces u upucenoj ustanovi odvija se na isti način. Kad se kod lekara zavrsi pregled, lekar lično popunjava recept, udara pecat i samo još treba otici do apoteke. Zar je to dakle toliko komplikovano da se i kod nas tako nešto primenjuje? Zar nasi lekari ne umeju sami da popunjavaju recepte?

Na ovakav način, sve bi se disciplinovalo a najviše pacijenti i niko ne bi ulazio kod lekara stampedom i na ho ruk ili po preporuci. A kako je kod nas u Srbiji?

Jedne prilike zbog trovanja zeludca dosao sam u jednu nasu državnu bolnicu (ime i mesto nije bitno) jer to ništa ne menja, – jer u svim bolnicama u Srbiji je isti način prijema i isti stampedo pacijenata.

Usao sam u bolnicu i pokusao da se snadem da nadem mesto gde se vrsi prijem pacijenata. Nisam znao na koja vrata da udem a nisam mogao da bilo koga pitam. Gde sam god pokusao na ulazu kroz neka vrata da pitam, svi su imali brze pitanje od mene: stA HOćeš COVECE, IZLAZI VANI!

Nivo kulture na nuli a zovu se zdravstveni radnici!

Prilikom takvih otvaranja vrata, dogadao se je stampedo onih koji su takode cekali u hodnicima i koji su takode želeli da udu na neka vrata.

Takav tretman prema pacijentima pretezno starim osobama i naravno najviše sirotinji, koja satima ceka bez ikakva reda i bez orijentacije je van svake organizovanosti i naravno postovanja prava bolesnih.

Kad sam nekako i nasao prijemno, naisao sam na brojne administrativne prepreke i neljubaznost osoblja. Kao da sam dosao u pritvorsku celiju, pocela su ispitivanja koja nemaju veze s namerom jednog pacijenta koji se previja od bolova.

Prvenstveno vam traže knjizicu, pruzaju vam neke formulare da popunjavate uz neljubaznost ko će to da plati i naredenje, popunite to i dodite ponovo.

Dakle, opet sve iznova, stampedo, guranje kroz masu i slusanje dobacivanje pacijenata. Umesto da je to sve organizovano i koordinirano od osoblja koje tamo radi, pacijenti su bili primorani da se sami organizuju i dovikuju, da pitaju ko je na redu itd.

Kad se sve to popuni ponovo se probijam do sestre koja ili ne cuje ili nešto zvace ili nema volje za zivotom ili razmišlja o necem trecem.

Kojoj je, da budemo iskreni, potrebnija batina da je neko izudara ili momentalni otkaz, nego to što radi.

Kad je trgnete iz tih dubokih snova, umesto da vas usluzi, odmah je u startu arogancija i protestovanje ili nije ovo dobro, trebali ste onako a ne ovako a da vam niko predhodno nije pomogao da vas nasavetuje šta treba da uradite ili kako da popunite tu kupus-administrativnu proceduru!.

I pored brojnih nepismenih pacijenata, nikoga to ne interesuje od bolnickog personala. Posle prijema kod sestre i regulisanja silne administracije, opet cekanje na red kod lekara. Dok cekate da udete kod lekara, niko vas ne pita da li ste hitan slučaj ili ne, vi morate da se raspitujete ko je još ispred vas i to može da traje satima.

Kad stignete na red ulazite kod lekara i kad zavrsite pregled, tek tada su jos vece zavrzlame. Ako još treba da date krv, morate da jurite prostoriju za koju niko nezna gde je. Cesto je vadenje krvi negde na nekom drugom spratu a možda i van ustanove u drugoj zgradi.

Na kraju recept kog ste dobili od lekara u kome je samo popunjen naziv leka, morate da nosite opet onoj zamišljenoj sestri da vam ona samo još upise ime i prezime i da stavi pecat, a to može opet da potraje satima!.

To famozno pecatiranje i popunjavanje imena i prezimena, lekar nije umeo da uradi ili mu je to zabaranjeno, a ne znam zašto bi bilo?

Kada sam trebao još samo tu „malu“ proceduricu da uradim, smucilo mi se i zbrisao sam glavom bez obzira, ijako sam bio obavio skoro ceo pregled, odmah sam otisao u jednu privatnu kliniku. Naisao sam na prijemno slično nesto u CH, i tamo je bilo 4-5 pacijenata koji su cekali na red. Odmah sam rekao šta je u pitanju, bez bilo kog komentara ili pitanja, daj knjizicu, ko placa, ili vase ime i prezime uveli su me preko reda i za 40 minuta sam zavrsio pregled i sledećih deset minuta sam cekao da poplacam i ja sam bio gotov.

Od lekara sam dobio recept, koji je bio popunjen, tako da nije bilo potrebno da ga neko naknadno još dopunjava.

Vadenje krvi i davanje urina obavio sam odmah kod lekara u susednoj prostoriji u roku od pet minuta i ponovo se vratio lekaru, bez da sam morao ponovo da idem u cekaonicu ili bilo gde drugde i da se ponovo vracam posle sat vremena. Zaista kao u Svajcarskoj.

Pitam se kako su privatnici mogli tako da regulisu pravila i da zavedu reda a državne ustanove nisu?

Pod koje Ministarstvo zdravlja podlezu ovi privatnici u Srbiji koji su mogli da uvedu reda u svojim ustanovama a državne nisu? Razlika u placanju u doticnoj bolnici i kod privatnika bila je za 1200din vise. Za tu sumu, da sam znao nikad ne bi otisao u državnu bolnicu, naravno i da neću vise nikad.

Nedavno sam pratio tv reportazu na RTS-Beograd i ne malo sam bio iznenaden i obradovao se vescu da je napokon zdravstvena ustanova Doma zdravlja Dr. Milutin Ivkovic u Knez Danilovoj u Beogradu uveo red u svoju ustanovu.

Vise nema potrebe, govorili su i cerekali se preko tv ekrana odabrani koji su se hvalisali, da se neće vise satima cekati na prijem kod lekara. Sve je to regulisano samo jednim telefonskim pozivom prilikom zakazivanja prijema kod lekara. Kao na Zapadu, govorili su ljudi u belom.!

Medjutim, to je bila prica samo za televiziju i za naivne gledaoce da to i poveruju. Prilikom dolaska na odmor namerno sam pozeleo da to i dozivim, nazvao sam ambulantu i zaista zakazao termin u 11h.

Dosao sam po zapadnom obicaju 15 minuta ranije.. U cekaonici je bilo toliko ljudi kao da sam stigao na pijacu a ne u zdravstvena ustanovu…

Za svaki slučaj sam se javio na salter i upitao za moj termin.

Mrzovoljna drugarica, koja verovatno nije ni doruckovala niti još rucala, odbrusila mi je onako po balkanski: idi tamo i cekaj na red.

Kakav red gospodo ovde ima dvadeset pacijenata, prigovorio sam, ja sam zakazao u 11h.. Pocela je da se cereka kao da sam usao u psihijatrijsku kliniku i dobaci: idi covece i cekaj, ako nećeš idi kuci…

Prisao sam pacijentima koji cekaju i upitao, imaju li i oni zakazano kao ja.. Neki su rekli da nemaju a neki da su zakazali u isto vreme kad i ja!

Pitam se kako može neko javno da obmanjuje narod, pogotovo odgovorni jedne zdravstvene ustanove? Gde je tu poslovnost, organizacija, etika i savest? Dakle sva ta silna sirotinja-pacijenti koji najviše to trpe, morace bez obzira na cene, kad tad da napuste te komplikovane kupus-ustanove.

U zemlji u kojoj ima vise bogatasa nego u Svajcarskoj a sirotinja na ivici egzistencije, država dakle još uvek ima preceg posla od zdravstva i ostalih narodnih potreba.

Šta još reci o svim i silnim cinovnicima koji doprinose atmosferi nemara, javasluka i neodgovornosti?

Ali, mislim da vise od mentaliteta pojedinaca takvoj atmosferi doprinosi cinjenica da se drustvo nije ništa promenilo, bez obzira na bilo kakav standard ili državno uredjenje u Srbiji!

Postovani g. Ministre, verovatno Vi nikad ovo pismo necete ni primiti. Ako ga nekim slučajem i primate, nemoj da potcenite ovo moje zapazanje.

Ja živim skoro 45 godina na Zapadu, tamo sam se i rodio a znam šta je kultura i usluga u zdravstvu. Ovamo kad izadete iz zdravstvene ustanove, ijako ste bolesni, ozdravicete zbog humanog ponasanja zdravstvenih radnika.

Ovo nije nikava ironija, to je istina. Nas narod pa i vlast je dapace humaniji od njihovog, ali nas narod je nedisciplinovan, nema radnih navika i nezna za red i kulturu.

U tome je razlika g. Ministre, nedisciplinovanim ljudima ne pomaze stap, nego udari po dzepu, tu ga najviše boli i to ga najcesce dovodi pameti.