Српско родољубље код муслимана

Преузето са:

• SerbianCafe.com (дискусије)
• SrpskaPolitika.com

Srbi muslimanske vere

Varuna (novinar)

24. мај 2009.

Srpsko rodoljublje kod muslimana nije novijeg datuma – ne odnosi se samo na 19. i 20. stoleće. Ostao je pismeni trag o Muhamedu Hevaji iz Tuzle. On je sredinom 17. stoleća pisao pesme o Srbima hrišćanske i muslimanske vere. Proročki je zaključio da će zlo zadesiti naciju ako se bude delila po religioznom šavu – ako nacija zaboravi da su muslimani i hrišćani od jednog oca i jedne majke:

“Otac jedan, jedna mati,
Prvo bi nam valja znati,
Jer ćemo se paski klati…“

Početkom 19. stoleća, jedan od prvaka muslimana u Mostaru, Ali-aga Dadić, osniva politički pokret i traži autonomiju Bosne i Hercegovine u Turskoj. Njegovi sledbenici su, podjednako, i muslimani i pravoslavni. Ovo je bilo previše za tursku vlast. Ona se uplašila žešćih zahteva Srba oba zakona u Bosni i Hercegovini, koji su mogli da se povedu za primerom Srba u Srbiji, gde je buktao Prvi srpski ustanak. Da ne bi izazvali otvorenu pobunu u BiH, Turci nisu smeli da zatvore ili pogube Ali-agu Dadića, nego su ga, tajno, otrovali.

Da su srpski intelektualci, poslednja dva veka, više brige posvećivali svojoj naciji, istorijska literatura bi bila mnogo bogatija i drukčija – svrsishodnija nacionalnim interesima. Da su se, recimo, mlade generacije muslimana, u devetnaestom i dvadesetom stoleću, vaspitavale na primeru Sinan-paše Sijerčića iz Goražda, sigurno je da hrvatska propaganda ne bi mogla da ih pridobije u onolikom broju – u kojem su se priključili fašističkim jedinicama 1941. godine. A Sinan-paša Sijerčić je, krajem 18. stoleća, činio sve da muslimanima ukaže na njihovu pripadnost srpskoj naciji. Svakako, u to vreme, bio je to opasan korak za muslimana i visokog dostojanstvenika Turske.

No, Sinan-paša se nije obazirao na opasnosti. Štitio je pravoslavne Srbe od razuzdanih turskih zulumćara, najčešće pridošlica iz ostalih krajeva Turske. Pomagao je obnavljanje pravoslavne crkve blizu Goražda – zadužbine Hercega Stefana. Sinan-paša je negovao uspomenu na svoje pravoslavne pretke. Imao je pismene zapise da su bili srpski plemići Šijerinići u srednjevekovnoj Bosni. Šijerinići su ogranak još poznatije plemićke porodice Lučića. Kad je Sinan-paša Sijerčić, kao jedan od komandanata u turskoj vojsci, krenuo protiv srpskih ustanika u Srbiji, bliskim prijateljima je rekao da bi želeo da Turci budu poraženi, pa makar i sam glavu izgubio. Želja mu je ispunjena. Srbi su pobedili na Mišaru 1806. godine, a Sinan-paša Sijerčić je, u toj bici, poginuo.[8]

Omer Skopljaković: Ž E Lj A

… Dušmane mrzi, a Srpstvo ljubi,
Tako mi sine ti bio živ,
Pane li babo u borbi ljutoj,
Osvet’ ga sine, sokole siv…

Avdo Karabegović: OH, TA LjUBIM TE…

… Tako mi pravde
Višnjega Boga
Tako mi srpskog
Imena moga…
Protivu islama,
To ništa nije,
Sin Otadžbinu,
Ljubiti smije.

Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović: SRPSTVU

Iz mog srca, iz plamenih grudi,
Iz uzdaha, iz duše, iz snova,
Tebi Srpstvo, moja srećo draga,
Leti, evo, laka pjesma ova!…

Suza čista; suza duše moje,
Suza, što me milom bratstvu veže,
Suza vjerna ljubavi i krvi,
Tebi, Srpstvo, što me vječno steže!

Aliverić Tuzlak: ZNAM JE ŠTA SAM

… Evo pjesme, nije vješta
Al’ za svojim leti jatom.
Nemojte me više vr’jeđat’
Zovite me Srbom, bratom!

Nuridin Ibnul-Hadžer: PJESMI

Uzdiži se, pjesmo moja,
Iz plamenih, srpskih grudi,
Smjelo leti kroz krajeve,
Đe god sl’jepi guslar gudi!

Uz gusala glase mile,
Đegod čuješ da se poje,
Tu slobodno spusti krila,
Tu ćeš naći braće moje…

Al’ međ’njima ako vidiš,
Ko te krivim okom gledi,
Tog se kloni! Izrod to je,
Tomu demon stope sl’jedi.

Uzdiži se pjemo moja,
Iz plamenih, srpskih grudi,
Smjelo leti kroz krajeve,
Đe god sl’jepi guslar gudi…

Aliverić Tuzlak: SRPSKI JEZIK
pesma protiv austrijske odluke da se srpski jezik zove “zemaljski“ – kasnije i “bošnjački“

Srpski jezik, rajski jezik –
Ne što njime zbori raja,
Već za to, što u sebi
Sve miline zvuka spaja.

Srpski jezik, rajski jezik –
Znaš kako s’ u duši hori,
Kad nam majka, kad nam sestra,
Kad nam ljuba njime zbori.

Srpski jezik, rajski jezik –
Znaš kako nas on potresa,
Kad nam guslar njime pjeva,
Te nas diže u nebesa.

Srpski jezik, rajski jezik –
Rane vida, l’ječi bole,
Znaš kako nam duši prija
Kad nas, starci njim sokole.

Srpski jezik, rajski jezik –
Za to velim, što da krijem:
Svaki onaj Bogu gr’ješi,
Ko ga zove zemaljskijem.

Ovako veličanstvene stihove srpskom jeziku, verovatno, nije moguće pronaći u delima drugih srpskih književnika – pravoslavne ili rimokatoličke vere. …

http://www.srpskapolitika.com/Izdvajamo/008-lat.html

steks (doktor za glavu)

25. мај 2009.

Jeremijatreci
Koliko je u Srbiji bilo dzamija do 1878?
—————————————–

Ovo mi liči na početak još jedne jalove rasprave. Nemam nameru da sporim istorijske činjenice, a još manje da nekog omalovažavam.
Ali, zanimljivo je da svako bira samo one činjenice i onaj period koji će da da težinu njegovim stavovima.

U tom svetlu, ja mogu da pitam: koliko je bilo džamija 1389-e?

Pusti to prijatelju. Nisu Srbi zvali Turke da ih ovi porobe.

Сродне теме:

• Gaston Gravje: Novopazarski Sandžak
• O srpskim spahijama pod turskom upravom
• The Muslims of Serbian race in Bosnia
• Ilahije na srpskom jeziku
• Ali-aga Dadić

Најбитније је да верујемо у то да она постоји и све се дешава „само“.

Mišljenje od iskusnijih

milos25 (knjigovodja)

18. februar 2009.

Pa ovako , u vezi sam već godinu i 7 meseci .
Veza je super , slazemo se znam da me voli , ali nekako ne mogu da predjem preko nekih stvari iz njene proslosti . Nikako da predjem preko toga sto je bila sa jednim tipom koji nije naše vere (crncom) skoro god dana . Mislim da nije uredu da se zavlacim i da je lažem da je sve ok kada nikako ne mogu da predjem preko toga . Nekako zaboravim na sve i pokusam ali uvek mi dodje to na kraju i srusi mi se sve .

Ako neko može da mi kaže neka slična iskustva ili ja možda previse razmišljam o glupostima koja su proslost .
Interesuje me mišljenje i sa muske i zenske strane .

hvala i pozdrav !

Anja-Maza (umetnik)

23. februar 2009.

Eh da, da se vratimo malo.
Postavljac teme rece da ne može da predje preko nekih stvari iz proslosti svoje devojke.

Strasna je stvar kada se nema snage u sebi da se predje preko neke predrasude ili da se slomi svoja sopstvena sujeta, iako se procitaju mnoge knjige i uspesno analiziraju mnoge stvari, steknu razne diplome…
I Ajnstajn je govorio da je teze razbiti atom nego ljudsku predrasudu, zar ne?

Iako covek vidi da mu se to lomi o vrat, on i dalje srlja u losem pravcu.

A tako malo treba da se ide boljim putem, da se misli lepse, da se ponudi osmeh umesto grimase, da se oseti sreća, pruzi sreća ili ljubav umesto mrznje, da se otvore vidici…

Kao što se oduvek govorilo: Coveka uvek samo slamka deli od ponora ili od uspeha ali: PREMA SVECU I TROPAR , i za kraj , ne treba se ljutiti ili zbacivati krivicu na Boga kad ne uspemo u svojim zivotima, jer: Niko nije kriv, COVEK JE IPAK SAMO, SAM KOVAC SVOJE SrećE.Ali…mnogima će to , nazalost, ostati lekcija zbog koje će ponovo guliti klupe u nekom drugom zivotu, sve dok ne nauce.
U tome i lezi razlika između svih nas.

Mi se delimo na one koji žele da uce i one koji umišljeno smatraju da SVE ZNAJU. Ja znam da ne znam sve i želim da ucim, a vi gde ste?

placam turu sada za sve :))

Živeli!

)

Pre nego sto ponovo popijemo, imam potrebu da kažem još nešto:

Sreća je oduvek bila i biće, nazalost , trn u oku onoga kome « izgleda » nedokuciva.
Kažem « izgleda » jer nikome nije nedokuciva , samo sto ljudi vole da tako veruju, nazalost po njih.

SVAKO ZASLUZUJE NAJBOLJE.

Ljubav se ne traži, ona se nalazi i kada se najmanje nadamo tome. Najbitnije je da verujemo u to da ona postoji i sve se desava „samo“. Kada verujemo da ona postoji, onda smo i sposobni da je prepoznamo kada se pojavi. U suprotnom, nasa licna ogorcenost i tvrdoglavost nam ne daju da samima sebi učinimo uslugu-opustimo se i uzivamo u svakom danu koji nam život donosi, kao da je poslednji- „CARPE DIEM“. Zaboravimo u svom egoizmu da svaki novi dan treba da se Slavi, i onako ogrezli u zavist, sebicluk, pakost i mrznju, i ne vidimo da nam se to samo vraca lošim.

Cudna je ljudska priroda nema šta.
Toliko prepucavanja i „pametovanja“, pobijanja tudje sreće, kritike tudje sreće, osuda drugih…borba sa predrasudama, trazenje nekog identiteta, lecenje svojih kompleksa na drugima i td…
Cemu?
Samo zato, jer se ne podnosi svoja sopstvena sudbina pa čak ni njena senka. Umesto da se radi na poboljsanju svega toga.
A tako je lako preci na drugu stranu, ostaviti tu , „ivicu“ na kojoj vlada samo adrenalin, i koja nam sluzi samo kao opravdanje za nas licni neuspeh.

I kada se nikome ne sugerise ništa, već se samo iznose mišljena, mnogi se osete PROZVANIM i pogodjenim. Dokaz, da nešto ne stima i da postoji neki kompleks. To prepoznavanje je pozitivno, jer ga, tada, tako prepoznatog, treba i razbijati.

Cuveni apsurd: „Da, ja volim „ivicu„ a u sustini, ceznem za SrećOM. “ Ne postoji covek koji ne cezne za srećom, postoji samo onaj koji, iz neke svoje ogorcenosti, ne želi to da prizna!

Minodora,

vama niko nije rekao da morate da volite moje,„cvjetne proplanke“, a još manje da oni „treba da budu“ sreća za vas. Time sto svoju sreću delim sa drugima (a pri tom sam na Romanticnom Kutku gde se o tome i piše, jel’), želim samo da učinim da ove diskusije budu obasjane i „suncem“, pozitivnom energijom. Zar je to greh po vama? Zar takve ljude, treba odmah „na lomacu“? Zar može nekome da ne bude drago kada cuje da LJUBAV ipak postoji? Po meni to može samo negativnoj osobi koja je na dnu svih dna (odmah da kažem da ne mislim na vas već uopsteno, da se ne bi osetili pogodjenom). Ja, takvoj osobi, želim da pomognem, bas time sto pricam o ljubavi, a i polazim od toga da oni koji pišu na RK ,ipak, su ljudi koji ceznu za toplinom Ljubavi, inače bi pisali na Politici, Filozofiji, Igrama bez granica ili ko zna gde već.
Dakle, pre ću o „cvjetnim proplancima“ nego o mrznji. O njoj neću i ne želim. To bi bilo kao da pocnem da pricam o djavolu a obozavam Hrista.  Zlu ne želim da dam prednost ni na koji način.

Drago mi je što se pratili mene i Polara na diskusijama, ali zar zbog toga, niste bas vi, utoliko vise bolje plasirani da vidite da moji „cvjetni proplanci“ zaista imaju jako prijatnu bazu? :)

Ja se izvinjavam ako sam bilo cime u gore pisanom, pokusala da vama „nametnem“ svoju „cvjetnu stazu“. To mi ni u kom slučaju nije bila namera, jer ja ne namecem ljudima ništa, samo mogu da pricam o tome, prvenstveno zbog same sebe, mada čak i u nadi da prenesem nešto dobro, ako može, a ako ne…Boze moj, svako je kovac svoje sreće, zar ne ?
U svakom slučaju, draže mi je da sirim pozitivnost nego egocentrizam, zaveru, zavist i mrznju, što se može, nazalost, cesce sresti kao i sto sami znate.

Svako dobro vam želim :)

Tura za sve , pa da nastavimo sa diskusijom

živeli!!!

Minodora (kustos)

24. februar 2009.

Ањи,
Хвала на разумијевању, човјек којешта каже ту и тамо.
А, пиће, па ко је још одбио пиће?

Наредну туру плаћам туђим стиховима:

Важно је, можда, и то да знамо:
човјек је жељен – тек ако жели,
и ако себе целог дамо
-тек тада можемо бити цели.

Сазнаћемо – тек ако кажемо
речи искрене, истоветне.
И само онда кад и ми тражимо
моћи ће неко и нас да сретне.
м.а.

Minodora,

čestitam na izboru stihova :))

…i jedna pesma… jedna, sada, moja USLIŠENA MOLITVA. Kada sam je pisala , duboko sam verovala da će doći ljubav i da će imati njegove oci…
Sada saljem svima onima kojima je potrebna još uvek. Verujte mi da ova pali :)

MOLITVA

Evo pred Tobom sada molim i klecim
Za noc svoju ne zalim se sada
Hoću samo da ovaj bol izlecim
I da mi se vrati i najmanja nada.

Pomiluj me miloscu svojom
Svetlost svoju po meni prospi
Dusu moju zali Svetom kapi kojom
I dozvoli da svo zlo,zauvek, u mojoj blizini zaspi.

Oprostaj molim suzom ovom
Za sve greške koje nesvesna pocinih
Za sve sne koje ukrasih bolom
I sve tvoje znake sto u proslosti zanemarih.

Molim te Oce, moje izvinjenje primi
Neka sve tuge nestanu sada
U novu Ljubav, sada mene ovako poniznu vini
I daj joj krila i moc da ne umre nikada.

Amin

Anja
A.M.M.T.

Извор: SerbianCafe.com (дискусија)

Ж E H A.

Српски Књижевни Гласник.

Ja сам своју душу у твој живот прен’о,

И све твоје мане, грехе и врлине

Заволео тамном страшћу, драга жено,

Страшћу ради које живи се и гине.

Ти си светост моје радости и туге

И молитва чиста срца у самоћи

Радост мојих снова у бојама дуге,

Вера мога бића у дану и ноћи.

Кад причешће дође душе коју звона

Зову вечном царству чисготе и мира,

Ти си моје вере велика Мадона

Пред којим се цели из светог путира.

Што живимо дуже,  везани смо чвршће.

Ти си тамна тежња нагона и жуди

И разблуде моје, кад на мени дршће

Све, a похота се почиње да буди.

Кад инстинкт са свешћу стане да се бори,

Кад се вани проспе месечина бела,

Црвен пламен мојих страсти увек гори

На грешном олтару твог мирисног тела.

И сто тамних веза у нама се спаја:

Веза раних снова о вечној лепоти,

Веза нашом децом, радости и ваја,

И перверсне страсти и душе и плоти.

Сима Пандуровић.

Жена – постоји ли начин да те опишем ?

Ženo…

SrboPeuljanac (Sanjar)
28. februar 2009. u 08.43

Trudim se da nađem neki ljepši, patetičniji naziv za tebe.
A baš ne treba…riječ Žena je više od riječi.
I Bog sami je tako govorio.

Žena.

Postoji li način da te opišem ?

Svašta sam vidio u životu, i smrt, i rađanje, bolesti pa i divne sreće…
Gledam u našu bebu.
Čeznem za njenim glasom svaki minut mog života i možda bi to trebali biti najsrećniji trenuci ovog kratkotrajnog života…

Razapni me sada, ali nisu.
Za malu, skoro neprimjetnu nijansu, ali je ipak tu…

Najsrećniji sam kada vidim tebe.
Svaki put.

Zaboraviće čovjek na mater svoju, i na oca svoga, i na sva blaga ovog svijeta…i otiće ka ženi…i biće dvoje jedno…

Uvijek, cijeli život moj sam vjerovao u te Božije riječi…mada ljudi ne vjeruju, čak i sada me ponekad ubješuju da to nije tako…hiljade i hiljade teorije mi govore zažto to nije tako.

I baš me briga.
Ja znam da je tako…jer sam našao tebe…ili ti mene, nije važno…

Moja duša živi u tebi.

Moj otac je govorio da mu je život predugačak…a meni je stvarno prekratak.
Za tebe nijedno vrijeme nije dovoljno…

Koračam ovim putevima uspravan, srećan i ponosan…

Jer znam tebe.

Ženo.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

И тако почне када лавина крене јер…реч када је једном груба, тешко ће икада више бити мира…

Predrasude i Istine

&Lunja& – Mar 13, 2004

Zivim u svetu vrhunske tehnologije Ono o cemu smo citali po stripovima, zabavnicima, knjigama o naucnoj fantaziji, danas je postala ostra realnost. Nekada, prilazili smo tim izumima tehnike sa cudjenjem, po malo sa strahom, sa nevericom ali..iz toga se izrodio jedan novi svet, koji je potisnuo onaj stari…nema vise pisama koja je draga ruka pisala, onaj neko u cijim smo mislima toliko uvek hteli da budemo, odvojeni smo nekakvim zidovima po kancelarijama, ciji prostor odjednom prima nekoliko desetina ljudi, ali..nema vise onog ljudskog dodira, nema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica, zivimo sa ovom dusevno praznom i tehnoloski svemogucom kutijom ispred sebe…i otudjili smo se.

Ne znamo ko je tamo, iza ovog ekrana, kako izgleda, kako dise, kako se smeje, kakav mu je pogled kad se namrsti..da li je to samo dnevni bes na birokratiju, glupog sefa koga mora da trpi, nesnosnu koleginicu koja ne zatvara usta po ceo dan, netrpeljivost prema komsiji jer eno, opet ima nesto novo u kuci…ili..je to nesto vise, sto moze da srusi mnogo nada u svet, i ovako vec izopacen, to..sto se ne vidi..da li je bolje odmah staviti u karantin osecanja i tamo drzati, bez milosti jer..ne znamo, ako odskrinemo vrata hoce li odande izaci demon iz prica ili..tek samo covek, usamljen ali jos po malo srecan, sto je ziv…

Predrasude…doci ce nam glave i dolaze, zar ne? Cesto se plane, razbesni, tresnu nevidljiva vrata pred nosom persone non grata…
cuje se kako se lomi staklo neceg razbijenog, momentum iritiran recju, misli, izborom reci u jednoj recenici, ponekad bez tacke, ponekad spojenih reci, a ne pripadaju tako pravopisu ali..neka..samo neka bujica krene, treba je neko, „greje’ hladan zivot, „tesi“,
a dusa…Gde je dusa? Ima li je jos negde il je rec istina ubijena pojavom dva tri svemocna dugmeta, koja mogu da izbrisu iz postojanja celi jedan zivot, koji je izasao u susret nama, u ovom paralenom svetu…Gde je ta duša, o kojoj se govori, valjda kao nikada pre,
gde se veronauka, kao nauka, kao rec, vise ne kritikuje, ne stavlja se onaj ruzni pecat na nju ali..kao da je to samo rec, i dalje, samo misao, ne previse glasna i ne previse jasna…I svetost i svetla nekih dalekih svetova..pa sad, ako je neko dovoljno lud, kao ja,
da kaze da krade zvezde, ko se usudjuje da zivi zivot zbog zivota,
u prkos onom dugmetu, tako snaznom, sto moze da obrise celo moje zivot jer..jesam li ja odista ziva ili tamo neko, ko ide sa nozem skrivenim ispod plasta od stakla, doci ce, jos samo malo..i zariti taj noz, njegovo secivo jer rec, moja rec, zaseci ce njegove predrasude, bas tamo gde su najosetljivije, a taj neko, hoce da govori o svetu, o vrednosti zivota, o smislu koji se zove predrasuda.

Kazem ja, kao vividni primer ili ti, ili neko drugi, nije ni vazno..vazna je misao, koja je osnova predrasude. Zasto? Zbog cega? Da li je zivot sa njom laksi? Hoce li predrasuda osvetlati neki skriven put ili..zaviti makar i u crno jos vise jer i ovako..ko mari??? Nisam ni ja, ni ti, ni onaj tamo, izmislili zid od stakla, sto deli duse,a ipak..spaja, mnogo vise nego sto se uvidja jer..ziva rec, ostrija li je, zivlja li je, jaca li je, od ove reci, sto je oko vidi, a oko otvara dusu, odmah, nemas vremena ni da uzdahnes…
ni koraka da odstupis…

Istina je tu, slusa nas, smeska se i ceka, strpljivo, doci ce njen red. Kaze: „Samo se vi gospodo, igrajte na ovoj pozornoci, menjajte maske, kostime, neka neka vas, imam ja vremena…vase je vreme ovde, a moje..tamo gore…tamo gde vi necet, ne mozete, a ja, evo i sada me tamo ima…Igrajte na vasem maskenbalu…ludo se zabavljajte..neka vas neka…Vi ste ipak, samo ljudi, a ja..ja sam vreme, vase, proslo i buduce“…

Eto..pa sad, kako vam drago…ko zna, mozda i u predrasudi zivi neki zivot ali..dobro je da nije moj…

..Stela – Mar 13, 2004 00:40

„ali..nema vise onog ljudskog dodira, ema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica“

Draga, Lunjo, ne mogu se sloziti sa tobom po pitanju ljudi koji me okruzuju. Mozda sam, sticajem okolnosti i ziveci u podneblju vecito zelenih prostranstava gde su ljudi neposredni, spontani, veseli, dragi i izuzetno ljubazni, imala srece da upoznam i drugaciji svet od tebe. Mozda, samo drugacije gledamo na ljude ili osecamo potrebu za vecom paznjom, ne znam. Ljudi koji me okruzuju, imaju za mene specijalna mesta u memoriji a u srcu su samo oni koji to zaista i zasluzuju a ima ih jako mnogo.

,,Џо буди небо, а ја ћу птица, па ћу да летим по теби’’

Dzo Moler – Jul 23, 2004

Nedavno, ovde na internetu, na ovom elektronskom ćilim u, kojim
ponekad u časovima usamljenosti i dosade putujem , tražeći malo
druženja na neviđeno, nađoh je dnu gotovo zaboravljenu diskusiju o
Branku Miljkoviću i Desanki Maksimović. Sasvim spontano to me je
podsetilo na grad Niš, naše pesnike i jednu Nenu (Spomenku).

Nisam izdržao i moram da vam ispričam svoju priču iz tog grada, pa ak o ste
voljni da je čujete , nadam se da ćete imati malo strpljenja i vremena.
Nekada sam ispred spomenika Branku Miljkoviću i Niškog pozorišta često čekao jednu Nenu u koju sam tada bio ludo zaljubljen (bar sam tada tako mislio). Nena je vole la Branka Miljkovića i Desanku Maksimović, studirala je književnost a ja sam tražio nekog vraga pored Nišave, ni danas ne znam ni šta ni zašto.

Puno je vode proteklo Nišavom od tadaa mnogi pesnici, koje smo
znali i voleli, su se preselili na nebo, a mi smo nastavili da živimo
životima običnih smrtnik a, voleći se i mrzeći iz sve snage . Mene je
moj nemirni duh poslao na putovanja, lutanja i traženja svog cilja
daleko od obala Nišave .

Znam da su vremena poezije i poljubaca po parku Čair i Niškoj tvrđavi
odavno prošla, ali prijatna sećanja na to vreme nisu izbledela, a ova
pronađena diskusija o Branku i Desanki me ponovo podseća na to.
Trenutno se osećam kao da sam izgubljen na ovom ostrvu zvanom
Manhatan, između Hadsona i Ist Rivera, zato sećanja na dane koji
kao da me prate svojim divnim slikama, mirisima nostalgije i
pesmama koje smo voleli, pomažu…

Usamljenost na ovim prostorim a iza velik og okeana je bolest od k oje
se duša suši i umire , a sećanja i nostalgije su mali svetlucavi pojasevi
za spasavanje , plivaju okolo nas, i nude bar malo nade i osveženja
nama umornim i izgubljenim lutalicama.

Pesnicima nikada nisam zavideo što su uvek umeli lepo da primete i
duboko dožive sve ono što mi obične belosvetske skitnice nismo ni
sanjali da postoji. Zbog toga smo mi, za kaznu, morali da optrčimo
po sto krugova neke stare uspome ne koja nam priča o ostavljenoj
ljubavi u jednom od onih gradova koji su nas voleli, pre ne go što smo
se izgubili u pustim i sivim tundrama zapada.

Kažem , morali smo za kaznu da optrčimo toliko krugova sećanja oko tih divnih uspomena, koje tada nismo razumeli niti doživeli kako treba, da bismo sada, sećajući se toga, bolje saznavali šta smo imali a da tada to nismo
znali.

Upravo to je je dna od tih uspomena što me sada pomalo greje toplo i
rastužuje u ovoj noći koja dolazi daleko od Nišave i parka zvanog
Čair, u kome još uvek jedna žuta klupa stoji i postoji, i koju farbaju u
žuto sa vidno urezanim ,,Džo voli Nenu“. To nisu smeli ili nisu hte li da
izbrišu.
Verovatno da ona prolazi pored te klupe , možda i sedne za tren na
nju, i tada zagledana u bele i saosećajne breze ponovi one divne
Desankine stihove koje smo oboje voleli:

Ne nemoj mi prići
Volim izdaleka …

Pa eto ti Neno iz Niša, ,,voli izdaleka“, a mogli smo izbliza plava i
nežna moja, mogli smo drugačije da smo znali i da smo hteli, ili
ume li…ali jebiga, ja sam stari ljubavni ponavljač a ti kći prosvetnih
radnika, koja je volela poeziju i prozu i pahulje i Desankine i
Brankove stihove , i jednog Džoa čiji je brod i u luci stajao raširenih
jedara….
Bila je zima, sedeli smo u jednom restoranu u Rengenovoj ulici i pili
čaj sa rumom . Znao sam da imam dovoljno para za čajeve ali za rum
nisam bio siguran. Na to sam mislio dok sam gledao njene lepe plave
oči i držao je za ruku uvek toplu i nežnu i pokušavao iz petnih žila da
izgledam zaljubljen…..
Sa starog i olinjalog džuboksa Prisli me je podsećao ne zaboravnim
refrenom ,,sad ili nik ad“  šta tre ba da uradim , a ja sam kao najveći
idiot razmišljao da li ću imati para za rum i da li ima smisla ovu
prelepu maminu i tatinu ćerkicu voditi u onu moju sobicu u suterenu,
koja je mirisala na dunje i stare stvari…
Zatim smo šetali dok je padao gusti sneg da sam ga zauvek zapamtio.
– Džo budi nebo, a ja ću ptica, pa ću da letim po tebi – poče ona
nešto poetski, a ja je zagrlim i poljubim po prvi put.
– Džo budi nebo a ja ću ptica …
– Hoću – obećah …
– I nemoj nikad da me ostaviš.
– Kako može nebo nekog da ostavi? – rеkoh i poljubih je u oko plavo
i puno slutnje …
– Može Džo, može – ubedjivala me . Da li je to bila istopljena pahulja
ili suza ne znam , ali nisam o tome hteo da razmišljam . Ispod jedne
svetiljke dok je sneg vejao ljubio sam sav srećan tu Nenu čije su tople
usne mirisale na čaj i rum . Eto, to nikako nemogu da zaboravim , a
naizgled je to obična stvar.
Eto, rekoh ti je kao pricu, a kisa i dalje pada ovde u njujorku, al cujem sunce greje negde tamo u dale kom nisu……

Извор: SerbianCafe.com (Дискуије Књижевност)

Артикулисано објашњење појма Словенске душе

Slovenska dusha
Raskuchin – Jan 11, 2004

Mozda puno trazim, ali zelio bih artikulisano objasnjenje pojma slovenske duse.

Sta je to ? Dusha mimo drugih klasa dusha, specijalna ekstenzija one ljudske duse koja je ista za sve rase i narode, ili mozda narocit nematerijalni pipak koji nam je dat da kupimo tananije nijanse postojanja nego drugi, ali koji je istovremeno i savrsen receptor za patnju, tugu i bol u smislu dozivljaja stvarnosti ?

Da li su svi slovenski narodi nosioci slovenske dushe ? Da li svi pojedinci unutar jednog naroda, kolektivnog nosioca te dushe, imaju takvu dushu ?

Sta raditi sa takvom dusom kada covjek nije ni pjesnik, ni knjizevnik, niti umjetnik uopste ?

&Lunja& – Jan 12, 2004

Kaze, upisite 3333…e svasta, samo neki takvi brojevi stizu…

Idemo dalje, dusice nezna, ja znam da osetim svaku rec sto ti kazes…ono drugo, perom, e to je malkice ostro bilo, nekad se moje emocije nakupe, a u glavnom, ja bas to radim, ubijam perom, da se ne da spavati…Sta cu…napravili od mene lutalicu i skitnicu, pustili me da se skitam vaseljenom…vidis, kad si stalno tamo gore, tesko ti da se pustis na ova prostranstva…A kad pogledas…i onaj malac iz pesme, najsrecniji bio tamo gore…I onda, znas, ima jos neko kome trebaju te zvezde, i ne ume magarac sam da ih krade, nego ja treba da se lomatam i piskaram..i sva sreca sto nema ni jedne guske oko mene..iskljuckale bi me, koliko bih pera morala da isupam da sve zapisem…a nekako tim prahom i tim perom, uz trpepravu svetlost,najlepse se pise…dok negde neko mirno spava ili dok putuje drumovima sivim, samim, pa zna..kada se vrati, sacekace ga komadic papira, sa par reci za dobar dan…

Putuje dusa zvezdanim nebom,
tamo gde svi su putevi cisti i mirni…
pred ocima uvek tek jedna je slika..
par drugih ociju sivih…
A nebo je prostrano, veliko..ima da ides dan i noc,
i opet..zbog par slova jednog imena samo…
tesno..i malo..i nedovoljno..
Onda,
mozes da zaronis u mora..
da se igras kaljicama u zalasku sunca…
mozes, za promenu da sakupljas skoljke,
jer i one umeju da pricaju price…
I kada se konacno zamoris, trazeci prostor oko sebe,
ugledas oci, nekad ozbiljne,
nekad nasmejane..
i dve ruke,
tople i meke,
i kao maestru violina,
ti,
stojis tako lepo ovim mojim rukama…
Na njima pronadji mir, san..utehu mozda,
bice tu, za tebe,
a ti znas put ka njima i ne treba ti ni poziv,
ni znak…
Sledi onaj zvezdani putokaz u svojoj dusi,
ono prvo sto si dao,
kao malo vode jezerske, na dlanu zadrzane…
I ako nisam trenutno tu,
ma daj…znam da ces znati gde da me nadjes,
pogledaj u svoje znice,
tu je moj krevet, moj san,
i moje sutra,
sa tobom,
na rukama tvojim,
kojima tako lepo stojim…

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

——0780—- (книн)

SANJA – Sep 9, 1998

Zovem 0780, svoj rodni kraj,
Javlja se zena, nepoznata meni,
Zvuci prebijena, sva izlomljena,
„dobar dan, ko ste vi, ako smijem da znam?“

Ja sporo pricam, da me bolje shvati
„Izbjegilaca sam ovdje preko bare,
to je moj dom, gdje zivis ti,
to mje moj krevet, gdje sanjate vi,
A gdje su rupe na zidu e,
Tu su ti moje slike bile.“

Cujem sum, na drugoj strani osjecam strah,
Plasi se nepoznata zena mene,
Tisine nema, hrci telefon,
Cuje zena da zovem iz daleka.

Ne govori nista, pusti ona
Da sumi tisina,
vidim da nece nista reci,
Pa joj onda opet kazem ja;

„Slusaj zeno, to je moj stan,
Sve razbijene stvari,
Svi tanjiri i case su nase,
Ne zelim ti nista, lijepose provedi,
SAnjaj da zivis u medini,
I ti si izbjeglica kao i ja,
Netko je i u tvom stanu, znaj
Rat je rat, ali vraticu se ja,
Nema tamo nitkog koga znam,
Ali jeb*ga zeno, to je moj zavicaj.“

Jos nesto da sklopim
da me stara nikad ne zaboravi,
Ali cujem klik, i nestaje zvuck,
Shvacam da nema nikog na liniji tu….

Dizem opet slusalicu (kod nas je mrak)
i s smjeskom na licu,
zovem 0780, moj rodni kraj,
i znam da tamo sad, u domu mom,
Zvoni uzbuna….
(niko se ne javlja)
a ja opet okrecem broj,
nek znadu moji ne pozvani gosti,
0780 je od moga zavicaja broj.

sanja p.

Извор: SerbianCafe.com