Да могу многи би се код нас изјашњавали да су по националности:Земунци, Дорћолци,Војвођани,…

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Два града

Саша Гајић

понедељак, 29. јун 2009.

…

Честе су биле и масовне миграције између два града. Мало је познато да је након поновног заузећа Београда од Турака 1739. године више од хиљаду београдских породица мигрирало на простор Новога Сада, док је век касније, током револуције 1848. године, када је услед мађарског бомбардовања са Петроварадинске тврђаве Нови Сад био практично сравњен са земљом, а његово становништво десетковано, велики број пређашњих становника прешао у тадашњу Кнежевину Србију, тј. у Београд. Тако су заправо неке од најстаријих новосадских фамилија пореклом београдске, а неке од најстаријих београдских породица новосадске.

…

Чистоћа у оба града је приближно једнака, са тиме што је строги центар Новог Сада знатно уређенији и одржаванији, док Београд, нарочито по питању ресторана и сплавова, предњачи у „ноћном животу“. Културни живот је, гледајући наравно у пропорцијама, тј. односу броја становника и понуде, у Београду нешто интензивнији, али више квантитативно. Квалитативни ниво је у оба града приближан и варира између осредњег и отужног, а приче о велеграду или граду културе („Српска Атина“) данас су само фразе и бацање прашине у очи. Што се тиче функционисања локалних власти – оба града болују од истих бољки: од „ушанчених“ градских кланова, непотизма, системске корупције, веза са грађевинском и приватизационом мафијом, дивље градње, лошег градског превоза (уз чињеницу да је београдска саобраћајна инфраструктура у неупоредиво горем стрању) и несређених комуналних проблема у бројним градским и приградским насељима.

Менталитетске разлике суштински не постоје. Приче о новосадској „финоћи“ и београдској „неотесаности“ су пука преувеличавања. Менталитет грађана је практично исти, што се може најлакше проверити по истоветној енергичности којом управљају возилима и међусобно комуницирају. Разлика је пре свега у брзини, јер је Београд већи – па је тиме и динамика већа, а она изискује сталну јурњаву и борбу, па и лактање; у Новом Саду се све одвија спорије и опуштеније пошто за већом хитрином просто нема потребе и ствари се по правилу „завршавају на фињака“. Док Београд својим темпом и положајем подиже, узбуркава, Нови Сад више амортизује, примирује. Када се из Београда стигне у Нови Сад, он вам делује одмарајуће, готово „калифорнијски“ као у Л.А., док када из Новог Сада уђете у Београд, упадате у „њујоршку“ вреву. То се види и на позитивним и на негативним примерима – београдска предузимљивост је ужурбана, новосадска предусретљива али опуштена; београдски преваранти и јајаре покушавају да „одраде“ своје жртве „на брзака“, дрчно и са агресивном позом; новосадски хохштаплери то раде постепено, суптилније, са „културном жваком“, мање дрско, али подмуклије. Стил, приступ је заправо једина разлика између „бечке школе“ и „балканских правила“, као и свих прелазних међуоблика.

И суштински проблем оба града – онај псеудограђанских елита, њиховог отуђења и неоснованог монопола што паразитира, притиска и гуши и градове и грађане, а што узрокује један себичан, егоцентрични однос према ванградском окружењу, судбини народа и државе – јесте исти. Зато оно што Београд ради целој земљи Нови Сад такође чини њеном северном делу. Само што београдска малограђанштина кроз свој апстрактни грађанизам и космополитизам лечи своје комплексе ниже вредности и саможиве пориве према „великом свету“, док новосадска малограђанштина поред тога пати и од средњоевропских, „полупургерских“ провинцијалних комплекса, који су и главни мотивациони извор новосадског аутономаштва. Друго је све мање-више исто, са разликом што се „пристојност“, заправо затвореност, ускогрудост и поза у опхођењу у београдском окружењу више „цене“ него у Новом Саду, пошто се она тамо просто подразумева и зато јој се и не придаје већа пажња. Али зато новосадски грађанисти – аутономаши са презиром и мржњом гледају и своје београдске парњаке као наводне „балканске примитивце“, док ови у њима, погрешно и заблудело, виде истомишљенике. Штавише, псеудоурбани аутономаши, махом новокомпоновани дошљаци у Нови Сад прве и друге генерације, предњаче у односу на београдске „другарице и другове“ у својој затворености, ускогрудости и затуцаности, живећи у још већој испразности и узалудности него њихови београдски „близанци“, утувљујући при томе и себи и њима бајке о својој набеђеној „културности“ и „изузетности“, некој измишљеној посебности која заправо не постоји. Насупрот њима стоји огромна већина „обичних људи“ и грађана који нити примећују, нити праве међусобне разлике. …

Гокси

понедељак, 29 јун 2009

Управо је ово велики проблем за Србију.Све више се код нас људи идентификују са градом,а не са државом,нацијом,вером.То управо и јесте циљ. Погледајте само Хрвате,и код њих постоји огромно ривалство,између Загреба,и Сплита,али Хрватска им је на првом месту. Да могу многи би се код нас изјашњавали да су по националности:Земунци, Дорћолци,Војвођани,…

„Новосадизацијом“ до високих положаја, лагодног живота и привилегија

ВОЈВОДИНА ДУПЛИХ ОКРУГА

Политички аналитичар

Слободан Антонић

[објављено: 22/01/2009]

Сатрампампамбирослав Ћерезеремитипитиковски, 22/01/2009,

Ствари су потпуно јасне када проанализирате „лик и дело“ протагониста политике Војводина држава (за почетак аутономија са обележјима државности), по мени деструктивне и штетне по грађане Покрајине.

Поменуту елиту (и странке и појединце) карактерише доказана неспособност у вођењу економије као основног (животног) питања од интереса грађана. Погледајмо стање у економији Војводине после скоро 10 година времена доласка „елите“ на власт . Резултат ПРОПАСТ И РАСУЛО на које указују економски показатељи.

Погледајмо стање у институцијама економског система Војводине (Привредна комора са рег.мрежом,друге коморе, Задружни савез, Удружење занатлија, предузетника и сл.) за исти период. Стање горе него пре 20 год., анахроно и бирократско функционисање уз обавезу да привреда то све плати, исто као и пре 50 год.. Ни наговештаја о реформама што доказује потпуну неспособност која се може аргументовати пропашћу покушаја организовања пољопривреде фармеризмом, као најефикаснијим обликом доказаним у пракси развијених аграрних земаља,а „млате“ паролом да је ово шанса Војводине.

Стање у задругарству је изузетно тешко, што је наравно последица њихове „мудре“ политике. О елементима економске политике у аграру (гарантоване-откупне цене, паритети, сем неких стимулација које чине привид помоћи) што је суштина проблема, ни речи. То је (као и др.сличне ствари и питања) суштина залагања за праву аутономију.

Паори (сељци) у Војводини кажу да се ови (елита) „не ватају за овај лебац“. Иста та елита заменом теза да је за ово крив Београд, без праве јавне расправе,као кукавичије јаје потура предлог Статута.То говори о нивоу демократије.

Намера им је јасна да „новосадизацијом“ дођу до високих положаја, лагодног живота и привилегија. Животни стандард грађана им је „задња рупа на свирали“.

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)

„Аутономна“ покрајина нема смисла. Зашто не примјенити систем који се успјешно спроводи у ЕУ или САД

ВОЈВОДИНА ДУПЛИХ ОКРУГА

Већа надлежност покрајине аутоматски значи и бројнију покрајинску управу. То, наравно, не мора нужно да подразумева и увећање административног апарата. Могуће је замислити случај да део апарата, који је био под надлежношћу републике, пређе под надлежност покрајине. Али оно што код новог статута пада у очи јесте да већина решења у њему почива управо на оснивању нових, паралелних институција. Покрајина, рецимо, стиче надлежности у области науке. Зато се оснива војвођанска академија наука и уметности, која ће бити паралелна установа војвођанском огранку САНУ, који је и сам, до 1992, радио под називом „ВАНУ”. Нова ВАНУ наспрам старе ВАНУ – има ли то смисла? Но, постоје још гори случајеви, далеко погубнији по раст администрације.

Политички аналитичар

Слободан Антонић

[објављено: 22/01/2009]

Bianca , 22/01/2009

Kakva neozbiljnost. Bilo bi dobro da se ovaj Statut odmah zamrzne, i da se ne stavi na snagu sve dok se ne ispitaju korisnije, jeftinije opcije. Srbija je MALA drzava. Kao takva, ne treba ni provincija, ni okruga. Srbiji trebaju samo opcine.

A u slucaju velikih gradova, i posebna kategorija za gradove u okviru vecih opcina. To je sve. To slijedi prilicno jednostavan, i efikasan Americki sistem lokalne vlade. U Americi, tradicionalno lokalna vlast je jedina koja je jos efikasna i jeftina. Nema potrebe za opcine da stvaraju premanentne strukture sa teritorijalnim karakteristikama, bez obzira na potrebe da se rijese regionalni problemi.

Takvi regionalni problemi se mogu rijesiti kroz organizacije koje ce opcine osnovati i financirati za posebne sluzbe. To moze biti na primjer vodovodi i kanalizacija, ako su usluge regionalne, i vise opcina treba podijeliti troskove, kao i ubirati naplate. To je slucaj isto i sa masovnim transportom u gradovima, koji neminovno sluze i opcine izvan grada. Ali to su organizacije sa budgetom financirane i upravljane na nacin na koji te opcine odluce.

Najgore rjesenje je feudalna obsesija za kontrolom teritorije. Cak ako i neme teskih vremena, takvo rjesenje je potrebno da se uspostavi veca fleksibilnost u lokalnoj vladi. Na taj nacin, lokalne vlasti bi podigle svoju konkurentnost za investicije, skole, javnu infrastrukturu, etc. „Autonomna“ pokrajina nema smisla. Zasto ne primjeniti sistem koji se uspjesno provodi u Evropi ili Americi.

Zasto uvijek izmisljati nove feudalne strukture, i opterecivati ekonomiju, kao i politicke procese. Takve komplicirane, skupe strukture moraju donieti probleme. Prije nego sto se dodaju svi ovi slojevi birokracije, treba to sve odbaciti, i smanjiti birokraciju.

Treba povecati DECENTRALIZACIJU do opcina, a ne samo stvoriti decentralizaciju u jednoj provinciji. I to na nacin, da nece ni biti decentralizacije, jer ce se sve opet kontrolirati iz jednog glavnog grada, ovaj put Novog Sadа

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)