Политичка књижевност сматра као део праве књижевности у ужем смислу

Српски Књижевни Гласник

Павле Поповић: АНТУН ФАБРИС.

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

… Једнога јутра, а баш у присуству Фабрисову, повео се, у кафани на Пилама, разговор међу неким млађим људима о томе који се све писци сматрају као прави писци, као они о којима књижевна критика води рачуна, јесу ли то, на иример, само песници и приповедачи или, сем њих, и други писци. Да би ствар извео на чисто и разговору дао конкретну основу, један од тих млађих људи запита: „па добро, је ли и Фабрис писац; да ли и он са својим политичким чланцима (који, у осталом. чине највећу н најглавнију партију његова писања) улази у оквир онога чиме се књижевна критика бави?“ Други од њих (Фабрис сам није учествовао у разговору), на којега је питање и било управљено, одговори: „све што има СТИЛА предмет је књижевне критике; ако у Фабрисовим политичким чланцима има стила, и ти чланци постају њен предмет, и Фабрис као такав писац спада у оне праве којима се књижевна критика бави“.

Тај други имао је право. Политичка књижевност одавна се, бар са својим главним представницима, сматра као део праве књижевности у ужем смислу. Мемоари Ришељеа и Наполеона, који имају много пасажа чисто политичког карактера, ту су да послуже томе као при-мер, а пре њих, и више од њпх ако хоћете, једно дело из класичнога света, познати „Коментари“ Цезарови. Тако и други, више политички писци у данашњем смислу Кастелар на пример. Кастелар је кад смо га поменули, баш пример оних политичких писаца који долазе до речитости, до јаких стилских пасажа, до необичног владања речју у свом писању. Што је он „по превасходству беседник, то ништа не смета да га ми овде и као пример за писца узимамо; ако је ипак потребно дати име једног чистог писца а политичара, који се сматра као добар стилист, и несумњиво спада у оне који су и књижевној критици драги, ми ћемо поменути оног непознатог аутора чувених „Јунијевих писама“, и његово име биће довољно као пример за нашу тврдњу. Политички писци, дакле, како они који пишу књиге, тако и они који пишу само чланке, могу се сматрати као писци књижевног интереса, јер могу доћи до момената кад је њихово писање и стилски лепо. Не само они, у осталом, него и многи писцп сличне врсте. „Свака јака и велика душа, каже Сент-Бев на једном месту, у моментима узбуђења и одушевљења, може владати речју, и било би врло чудно кад не би било тако“.

И Фабрис, према томе, може бити тако сматран, и он може, у свом политичком раду, бнти гледан не само као политичар него и као писац. То, за Фабриса посебно, може изгледати мало чудно на први поглед. У Фабрису се обично не гледа писац него политичар. Он је то, у осталом, и био првенствено. Њему је акција била главно а не писање. Што је год писао, писао је зато да тиме утиче на своје суграђане, на своју публику. У свакој политичкој ситуацији, при свакој политичкој појави, он је имао нешто да каже корисно, да да неко упутство, да покаже правац, да створи директиву, да определи акцију оних за које пише; н њему је то било гдавно. Сваким чланком скоро он је за тим ишао; сваки чланак извире из дате политичке ситуације и њу резимује; сваки чланак је само у речи сложена акција. И сад ми у тим чланцима гледамо писца! Јест, али је врло пријатно иза доброг политичара тражити доброг писца, испод лепе акције наћи и лепу реч.

Као писац, Фабрис је прост, јасан, концизан. У њега нема срачунате композиције, артистичког груписања ствари, спреманих ефеката, бујне реторике, полета, заноса, који плени и осваја на јуриш; у њега нема, можда ни једанпут, ни живописних елемената, који освежавају: У њега је све просто, голо. Идући за својом мишљу, он је гледао да само њу изрази, да јој да потребне јасности. Волео је уз то израз синтетичан, афористичну форму, максиму која обухвата сву мисао одједанпут, и то је можда једина више артистичка тежња коју је показао при писању. Иначе, старао се само да непосредно изрази мисао коју има, и то онако како је има. У том старању, он је увек и успевао да каже мисао како је осећа, и да тачно обележи своје расположење у датом тренутку. Како је мисао варирала према предмету, то је он у своме писању долазио до разних облика и особина изражавања. Сем јасности, он је показивао још и дискретност и обазривост нарочито у анализи, у дискутовању спорних или деликатних питања; затим је долазио каткад до јаког, жестоког тона; некад прелазио у хумор; некад, у иронију и сарказам; други пут, опет, кад му је мисао била специално драга, једна од основнпх његових, од оних које као да су с њим заједно срасле, он је у њих уносио и осећања своја, емоцију, топлоту, и долазио не ретко до праве речитости. А како је, опет, мисао код њега у току времена старила, упијала се у њ све више, постајала осећај његов, лепила се све јаче за песимизам његов и горчину који су га све више освајали, то и његово писање показује све те промене њене, рефлектује његову душу. Ко прочита све политичке чланке Фабрисове, редом, један по један, из године у годину, може пратити, степен по степен, како је мисао његова постајала све црња, како су се све сетнија расположења кристалисавала у њему. Његови члапци представљају и њега лично, бол његов који је сваким даном растао.

Ми ћемо сад прегледати те важније чланке, поли-тичке списе његове. Узгред буди речено, он међу својим политичким списима нема већих ствари, нема расправа ни књига. Једанпут је само мислио и на писање ових. Хтео је да напише овећи један есеј (и то баш за наш лист, за „Српски Књижевни Гласник„), „Српски покрет на Приморју“ како му је сам дао наслов, и хтео ту да изложи цео новији покрет, од 1880 на овамо, у пуној ширини и јасности, онако како је то потребно за ширу публику, која не познаје ствари из близа, и која није пратила догађаје редом како су се они јављали. На жалост, и специално на жалост овога листа, наш несуђени сарадник није тај есеј написао, нити какав други те врсте. Сва политичка књижевност његова остала је у оним кратким чланцима његовим, поглавито уводним, које је он писао у „Дубровнику“, од 1895, девет пуних година; и ми ћемо се на њима задржати, само мало наравно, и прегледати их по врстама у које се могу поделити.

Први и најглавнијп појам који о Фабрису имамо, то је да је он борац, јуначки бранилац српскога имена, одважан полемичар; прегледајмо зато најпре његове полемичне чланке,   тј. непосредно полемичне   (јер сви његови чланци имају полемичнога елемента), оне у којима он напада, протестује. У тим чланцима је мушко држање, лична одважност, жесток тон, јаке речи. Примера ради, наводим онај први, ако хоћете, којим је почео новинарску кариеру, из 1895, под насловом  ,.Il signor Сiarocchi lo dice„, у којем је протестовао против полициске истраге над неким чиновницима,  и који је био примећен одмах, учинио сензацију шта више;  затим, оне о изборима општинским   од   1899 године;   или   онај   против општине, „Срби Дубровчани и општина„ (1901, бр. 16), где Фабрис протестује против кажњавања млађих Срба због нереда на Гундулићевој пољани; или онај, опет против општине (1901, бр. 38), без наслова. који је можда више црн негошто би нам данас изгледало да је имао бити; постављењима, професорима, систему  у дубровачкој гимназији; или онај после изласка из тамнице, чланак куражан каквом се нико  не би надао после тога фамозног догађаја;   или оне о гимназиалној афери   (1903, бр. 3, 6, 8 и др.)  у којима је тражио да се она понова суди; или оне, многе,  о управи  у Босни и  Херцеговини, о којој није престајао писати, итд. …

Сродне теме:

• Часопис Дубровник: Штампа у Србији
• „Најчаснији међу Србима католичке вере“

Жалосно је да родитеље забрињава религија а не неписменост наше дјеце

Da li je deci potrebno versko obrazovanje

Jestira – 3. oktobar 2005.

Retko dolazim ovde, pa se izvinjavam ako je tema već bila postavljena. Odrasla sam u Titovoj Jugoslaviji i kada sam dosla u inostranstvo, iznenadila sam se da je u nekim zemljama zapadne Evrope verska nastava obavezna, samo da može da se bira iz koje religije. Meni se to dopada, jer mislim da deca treba da su upoznata sa osnovama religija, ali isto tako mislim da im ne treba nametati ni jednu religiju, ali ih treba usmeravati prema hrišćanskim religijama. Šta vi mislite o tome, da li vasa deca treba da imaju i versko obrazovanje i da li mislte da bi ono moglo da odvuce dete u „nezeljenom pravcu“?

slfsbor – 4. oktobar 2005.
Наравно да подржавам веронауку у школама. Она би по мом мишљењу требала да буде и обавезна а не као изборни предмет. Не прихватам образложење да све знамо о веронауци јер су је писали људи (! ), а не Бог. Да ли смо сигурни и да је све ово што уче деца сада, и све оно што смо ми учили као деца веродостојно и научно доказано као такво. Колико је само заблуда било у учењу кроз историју. Сам реч „веронаука “ нам каже да се ради о једној области људског постојања која не може бити подвргнута егзактној провери. Она има сасвим другу улогу и мисију. Питање је филозофско и нико на њега не може дати одговор. И поред тога оно опстаје више од 2.000 година и трајаће док постоји људски род.

-cemu strah – 4. oktobar 2005.

Ne znam šta je visak a šta manjak znanja ili poznavanja bilo čega pa tako recimo i religije. Zar zivot nije jedna velika skola? Jedno je religija a drugo je vjera. Nema nevjernika jer nasa dusa trazi svoju hranu, pa makar to bila i vjera u nevjerovanje. Obzirom da djeca nemaju domaće zadace (jer kuci zavrsavaju ono sto nisu stigli u skoli, a to stvarno ne možemo nazvati domaćim zadatkom) zašto nebi malo prošli i kroz religiju…Što se tiče opasnosti da ih ne odvuce negdje dublje,da postanu fanatici, jako je mala, jer motivacija za otkrivanjem i istrazivanjima u bilo kojem predmetu,pa tako i religiji,je zaista jako mala. Nemam straha da će mi bilo koji predmet odvuci dijete osim da će ga zaglupiti supljiranjima o slobodi, ravnopravnosti i sličnim bajkama.

Religija ih uci da budu poslusni, a skola da budu ravnopravni tako što će odluciti sami da li će uciti ili neće,da li će udariti drugo dijete ili ne, da li će ovo ili ono. Umjesto da prije upisa psiholog upozna djecu, upoznaje ih u toku skolovanja. Cista zezancija. Zalosno je da nas kao roditelje zabrinjava religija a ne nepismenost naše djece.Možda bismo trebali da odrastemo pa onda da razmišljamo o djeci. Da bismo nekoga izveli na put,trebamo utabati staze. Zato ne mislim da se krije bilo kakva opasnost krije u religiji jer ona ne uci da marihuana nije droga.

PS: Odoh malo u sirinu,ali eto…Ne možemo promijeniti svijet ali možemo sebe. Vjerovali ili ne ,religija je sastavni dio našeg zivota, jer kroz nju se ispreplice apsolutno sve i da li bili pasivni posmatraci ili ucesnici nije loše upoznati je.

Neverovatno_ (prilagodljiva devojka) – 4. oktobar 2005.

Vaspitana sam religion free i nikada nisam o tome razmišljala. Sasvim je OK imati tu mogućnost i čak i ako nismo religiozni treba postovati kulturu i tradiciju,a na zapadu je to najlakse ostvariti putem Srpske pravoslavne crkve. Rado bih djecu dala u neku takvu skolu jer ne vidim kako drugacije mogu saznati nešto više.

Ford_Prefekt – 5. oktobar 2005.

Tatin skolarac??? – 4. oktobar 2005.
…
A na kraju kao „obrazovanom“ coveku, gde ti je uctivost i pristojnost da prihvatis i drugaciji pogled na svet i zivot bez vredjanja.
…

A zašto doticni/doticna najpre sam ne prihvati studentov pogled na svet, pa mu ne pokaze kako to funkcionise na svom primeru? Covek je izneo svoje mišljenje u jednoj jedinoj prostoj recenici i nicim se ne može zakljuciti da je neuctiv i nepristojan.

Smesni smo zaista.

Ja sam lično agnostik. Naucnik sam i vise mi je nego jasno da smo vrlo smesni u svojoj samouveronosti – ubeđeni smo da puno znamo i da smo puno postigli, a u stvari pojma nemamo. Dovoljna je jedna sitnica koja se ne uklapa u ono sto ocekujemo da vidimo pa da se skroz pogubimo.

Vrlo je nepromišljeno tvrditi da Bog ne postoji. Ja duboko verujem da ga ima, ali isto tako verujem i da sicusni ljudski mozak nikad neće biti sposoban da ga shvati ukoliko ga ne pojednostavi do nivoa na koji smo navikli. Za to sluzi religija.

Religija nije zlo, ali jeste ZLOupotrebljena! Nazalost…

Deci treba da budu dostupni i naucni i verski pogled na svet, a ona će sama da rese šta je za njih ispravno.

Питање је само које ћеш проблеме да изабереш: оне у Србији или ове у Емиграцији.

Roksa – Sep 10, 2000 10:58

Najveci shok koji nas covek dozivi odlazeci na zapad je kada spozna da ce imati onoliko koliko sam zaradi. Samim tim, prva recenica sa dubokim razocarenjem u glasu je „U, jebote, pa ovde mora da se radi!?“

Sledeci shok su zakoni koji se postuju, a sa njima u vezi i „plati pa klati“ princip.

Ovde se poslovi i ekonomija ne vode na „dodjem ti“.

Posebna prica su face koje su progutale pesmice o srpskoj superiornosti, pa im je alfa i omega strategije „uspeha na zapadu“ – „lako cemo“. “ More kada me vide ima da padnu nicice“, misli se nas covek slecuci na aerodrom u nekoj belosvetskoj vukojebini.

Ono sto jedan prosecan dijasporicar (po mogucnosti buduci, sadasnjeg dijasporicara sticanje ovog saznanja boli) treba da zna je sledece:

1.Domoroci imaju ogromnu jezicku prednost. Dok vi svoje „speaking skills“ dovedete na razumljivi nivo, proci ce bar godinu dana. Potrudite se da ne mislite o Beogradu za to vreme a pogotovu na one koji se u to vreme tamo zezaju.  Zezaju se i ovi ovde, samo ne sa vama (bar ne dok ste u istoj prostoriji). Sto je i razumljivo. Jebes fazon koji pola ne razumes zbog akcenta,  a druga polovina nije uopste smesna.

2.Ne bavite se politikom, a pogotovu ne politikom Jugoslavije. Prosecnog domoroca boli kurac gde se vasa bivsa domovina nalazi i zasto se Srbi mrze sa Albancima. Podsetite se kako izgleda pricati o muzici i ostalim neobaveznim temama.

3. Ne ocajavajte sto za prva tri dana (nedelje, meseca) niste nasli prijatelja.

3.a) ODRASTITE sto se tice prijateljstva. Ne tazite prijatelje iz detinjstva, posto vise niste dete.

3.b) Postavite realne ciljeve kada trazite prijatelja. Znaci: ne smatrajte za budalu onoga domoroca koji ne razume fazone o Muji i Hasi … Za pocetak je dovoljno da je osoba manje vise normalna (uzimamo u obzir da je pristala na druzenje sa vama, jel) i da mozete komunicirati.

4. Ne trazite Jugoslaviju tamo gde je nema. Jugoslavija (Srbija) je jedna i jedina i vi ste upravo iz nje udarali nogicama u dupe da dodjete do mesta na kome se sada nalazite.

5. I poslednja stvar: ukoliko se niste uklopili, to ne znaci da su domoroci bezdusni, da ne znaju da se zezaju. Uvek je najlakse naci krivca izvan vase koze.

UKOLIKO VAM SE UCINI DA SU LJUDI OKO VAS IZVESTACENI, TE IPAK POCNETE DA RAZMISLJATE O YU U PINK NIJANSI,

to znaci da se ste Muhamed koji ceka breg da se pomakne. NECE vam se primaci!

A to sto mislite na duhovne vrednosti je dobar znak, znaci da niste gladni. Kao 70% gradjana nase otadzbine…

*********

Не ваља систем, не ваљају навике, не ваља карактер наших лекара и наших пацијената

ChromVanadiumTabletten – 11. novembar 2007.

Postovani g. Ministre Milosavljevic,

Jedan od najvaznijih resora u Srbiji je zdravstvo a koje drasticno zaostaje za Evropom.! Znamo da nedostaju mnogi aparati u zdravstvu kao i skupoceni lekovi ali u nasem zdravstvu još vise prednjaci nedostatak organizovanosti, administrativne olaksice i kultura zdravstvenih radnika prema pacijentima, sto budimo iskreni ne iziskuje neka novcana ulaganja.

Nedavno smo propratili i neke novosti oko izdavnja lekarskih recepata i pitamo se zašto su u Srbiji velike guzve u ambulantama i bolnicama?

Ako se pak zbog nedostatka bolnica, lekova zdravstvo ne može rešiti guzvi, trebalo bi bar da se uvede reda oko prijema pacijenata i izdavanja i popunjavanja recepata. U tom danasnjem sistemu rada, mora se pod hitno nešto menjati ako država Srbija želi da udje u EU.

U Svajcarskoj kad narucimo dolazak kod lekara ili u bolnicu, vreme prijema se tačno u minutu fiksira. Nikad niko ne ceka vise od 10-15 a najviše 30 minuta!.

Tamo nema desetine saltera na koje pacijenti moraju da cekaju satima, sve se to resava na prijemu u roku od desetak minuta.

Na prijemu je samo jedna ili dve sestre kojoj se pacijenti javljaju, sestra pripremi karton a pacijent samo saceka u cekaonici poziv doktora.

Nema tu dogovaranja ili pitanje između pacijenata, da li sam ja ili onaj na redu. A nema ni ulaska preko reda ili veze.!

Sve je to rešeno na prijemnom i lekar uzimajuci karton koji je po redosledu i zakazanom terminu pripremljen, on ili sestra prozivaju pacijenta i pregled može da pocne..

Kod lekara sve pretrage odmah se zavrsavaju. Vadenje krvi, davanje urina ili eventualna snimanja. Ako pacijenta upute za daljnje pretrage, proces u upucenoj ustanovi odvija se na isti način. Kad se kod lekara zavrsi pregled, lekar lično popunjava recept, udara pecat i samo još treba otici do apoteke. Zar je to dakle toliko komplikovano da se i kod nas tako nešto primenjuje? Zar nasi lekari ne umeju sami da popunjavaju recepte?

Na ovakav način, sve bi se disciplinovalo a najviše pacijenti i niko ne bi ulazio kod lekara stampedom i na ho ruk ili po preporuci. A kako je kod nas u Srbiji?

Jedne prilike zbog trovanja zeludca dosao sam u jednu nasu državnu bolnicu (ime i mesto nije bitno) jer to ništa ne menja, – jer u svim bolnicama u Srbiji je isti način prijema i isti stampedo pacijenata.

Usao sam u bolnicu i pokusao da se snadem da nadem mesto gde se vrsi prijem pacijenata. Nisam znao na koja vrata da udem a nisam mogao da bilo koga pitam. Gde sam god pokusao na ulazu kroz neka vrata da pitam, svi su imali brze pitanje od mene: stA HOćeš COVECE, IZLAZI VANI!

Nivo kulture na nuli a zovu se zdravstveni radnici!

Prilikom takvih otvaranja vrata, dogadao se je stampedo onih koji su takode cekali u hodnicima i koji su takode želeli da udu na neka vrata.

Takav tretman prema pacijentima pretezno starim osobama i naravno najviše sirotinji, koja satima ceka bez ikakva reda i bez orijentacije je van svake organizovanosti i naravno postovanja prava bolesnih.

Kad sam nekako i nasao prijemno, naisao sam na brojne administrativne prepreke i neljubaznost osoblja. Kao da sam dosao u pritvorsku celiju, pocela su ispitivanja koja nemaju veze s namerom jednog pacijenta koji se previja od bolova.

Prvenstveno vam traže knjizicu, pruzaju vam neke formulare da popunjavate uz neljubaznost ko će to da plati i naredenje, popunite to i dodite ponovo.

Dakle, opet sve iznova, stampedo, guranje kroz masu i slusanje dobacivanje pacijenata. Umesto da je to sve organizovano i koordinirano od osoblja koje tamo radi, pacijenti su bili primorani da se sami organizuju i dovikuju, da pitaju ko je na redu itd.

Kad se sve to popuni ponovo se probijam do sestre koja ili ne cuje ili nešto zvace ili nema volje za zivotom ili razmišlja o necem trecem.

Kojoj je, da budemo iskreni, potrebnija batina da je neko izudara ili momentalni otkaz, nego to što radi.

Kad je trgnete iz tih dubokih snova, umesto da vas usluzi, odmah je u startu arogancija i protestovanje ili nije ovo dobro, trebali ste onako a ne ovako a da vam niko predhodno nije pomogao da vas nasavetuje šta treba da uradite ili kako da popunite tu kupus-administrativnu proceduru!.

I pored brojnih nepismenih pacijenata, nikoga to ne interesuje od bolnickog personala. Posle prijema kod sestre i regulisanja silne administracije, opet cekanje na red kod lekara. Dok cekate da udete kod lekara, niko vas ne pita da li ste hitan slučaj ili ne, vi morate da se raspitujete ko je još ispred vas i to može da traje satima.

Kad stignete na red ulazite kod lekara i kad zavrsite pregled, tek tada su jos vece zavrzlame. Ako još treba da date krv, morate da jurite prostoriju za koju niko nezna gde je. Cesto je vadenje krvi negde na nekom drugom spratu a možda i van ustanove u drugoj zgradi.

Na kraju recept kog ste dobili od lekara u kome je samo popunjen naziv leka, morate da nosite opet onoj zamišljenoj sestri da vam ona samo još upise ime i prezime i da stavi pecat, a to može opet da potraje satima!.

To famozno pecatiranje i popunjavanje imena i prezimena, lekar nije umeo da uradi ili mu je to zabaranjeno, a ne znam zašto bi bilo?

Kada sam trebao još samo tu „malu“ proceduricu da uradim, smucilo mi se i zbrisao sam glavom bez obzira, ijako sam bio obavio skoro ceo pregled, odmah sam otisao u jednu privatnu kliniku. Naisao sam na prijemno slično nesto u CH, i tamo je bilo 4-5 pacijenata koji su cekali na red. Odmah sam rekao šta je u pitanju, bez bilo kog komentara ili pitanja, daj knjizicu, ko placa, ili vase ime i prezime uveli su me preko reda i za 40 minuta sam zavrsio pregled i sledećih deset minuta sam cekao da poplacam i ja sam bio gotov.

Od lekara sam dobio recept, koji je bio popunjen, tako da nije bilo potrebno da ga neko naknadno još dopunjava.

Vadenje krvi i davanje urina obavio sam odmah kod lekara u susednoj prostoriji u roku od pet minuta i ponovo se vratio lekaru, bez da sam morao ponovo da idem u cekaonicu ili bilo gde drugde i da se ponovo vracam posle sat vremena. Zaista kao u Svajcarskoj.

Pitam se kako su privatnici mogli tako da regulisu pravila i da zavedu reda a državne ustanove nisu?

Pod koje Ministarstvo zdravlja podlezu ovi privatnici u Srbiji koji su mogli da uvedu reda u svojim ustanovama a državne nisu? Razlika u placanju u doticnoj bolnici i kod privatnika bila je za 1200din vise. Za tu sumu, da sam znao nikad ne bi otisao u državnu bolnicu, naravno i da neću vise nikad.

Nedavno sam pratio tv reportazu na RTS-Beograd i ne malo sam bio iznenaden i obradovao se vescu da je napokon zdravstvena ustanova Doma zdravlja Dr. Milutin Ivkovic u Knez Danilovoj u Beogradu uveo red u svoju ustanovu.

Vise nema potrebe, govorili su i cerekali se preko tv ekrana odabrani koji su se hvalisali, da se neće vise satima cekati na prijem kod lekara. Sve je to regulisano samo jednim telefonskim pozivom prilikom zakazivanja prijema kod lekara. Kao na Zapadu, govorili su ljudi u belom.!

Medjutim, to je bila prica samo za televiziju i za naivne gledaoce da to i poveruju. Prilikom dolaska na odmor namerno sam pozeleo da to i dozivim, nazvao sam ambulantu i zaista zakazao termin u 11h.

Dosao sam po zapadnom obicaju 15 minuta ranije.. U cekaonici je bilo toliko ljudi kao da sam stigao na pijacu a ne u zdravstvena ustanovu…

Za svaki slučaj sam se javio na salter i upitao za moj termin.

Mrzovoljna drugarica, koja verovatno nije ni doruckovala niti još rucala, odbrusila mi je onako po balkanski: idi tamo i cekaj na red.

Kakav red gospodo ovde ima dvadeset pacijenata, prigovorio sam, ja sam zakazao u 11h.. Pocela je da se cereka kao da sam usao u psihijatrijsku kliniku i dobaci: idi covece i cekaj, ako nećeš idi kuci…

Prisao sam pacijentima koji cekaju i upitao, imaju li i oni zakazano kao ja.. Neki su rekli da nemaju a neki da su zakazali u isto vreme kad i ja!

Pitam se kako može neko javno da obmanjuje narod, pogotovo odgovorni jedne zdravstvene ustanove? Gde je tu poslovnost, organizacija, etika i savest? Dakle sva ta silna sirotinja-pacijenti koji najviše to trpe, morace bez obzira na cene, kad tad da napuste te komplikovane kupus-ustanove.

U zemlji u kojoj ima vise bogatasa nego u Svajcarskoj a sirotinja na ivici egzistencije, država dakle još uvek ima preceg posla od zdravstva i ostalih narodnih potreba.

Šta još reci o svim i silnim cinovnicima koji doprinose atmosferi nemara, javasluka i neodgovornosti?

Ali, mislim da vise od mentaliteta pojedinaca takvoj atmosferi doprinosi cinjenica da se drustvo nije ništa promenilo, bez obzira na bilo kakav standard ili državno uredjenje u Srbiji!

Postovani g. Ministre, verovatno Vi nikad ovo pismo necete ni primiti. Ako ga nekim slučajem i primate, nemoj da potcenite ovo moje zapazanje.

Ja živim skoro 45 godina na Zapadu, tamo sam se i rodio a znam šta je kultura i usluga u zdravstvu. Ovamo kad izadete iz zdravstvene ustanove, ijako ste bolesni, ozdravicete zbog humanog ponasanja zdravstvenih radnika.

Ovo nije nikava ironija, to je istina. Nas narod pa i vlast je dapace humaniji od njihovog, ali nas narod je nedisciplinovan, nema radnih navika i nezna za red i kulturu.

U tome je razlika g. Ministre, nedisciplinovanim ljudima ne pomaze stap, nego udari po dzepu, tu ga najviše boli i to ga najcesce dovodi pameti.

Хришћанство је производ покушаја да се направи једна светска религија

neka glasna razmisljanja

simpson – Jun 02, 2002

Why do we actually exist at all in this Universe?

Were we created by a kind, lonely and hidden God?

Were we invented by a high-tech civilization from

deep space which remains hidden as all the gods?

Did our minds just pop up from magic matter on planet

Earth when the same kind of atoms are everywhere in cosmos?

Could there be another explanation to why we exist at all?

A spiritual philosophy and scientific theory, united.

Our Creator is our Real Self from a parallel Universe.

We are living into some kind of cosmic ‘Virtual Reality’.

Psilo – Jun 04, 2002

Hriscanstvo je religija sa sumnjivom istorijom a opet neka ucenja su vredna citanja i zanimljiva su da se prostudiraju. Napravljena je iz politickih razloga.

Rimski Imperator Konstantin je znao da je kontrola stanovnistva osnova za vladavinu.

Kontrola je mnogo laksa i efektivnija kada vladar ima i podrsku Boga.

Hriscanstvo je proizvod pokusaja da se napravi jedna svetska religija.

Pokupljene su ideje i doktrine iz Mitraizma Hinduizma Budizma jevrejske Torah i mnogih drugih slazuci ideje kako su zeleli, menjajuci ih kako su zeleli, izbacivali delove koje nisu hteli i konacno napravili kompilaciju pokradenih (i promenjenih) textova koji cine Katolicku Bibliju.

Zato sto su to plagijati mnogo starijih textova mnogi su uspeli da sacuvaju svoje simbolicko znacenje.

Deluje cudno da za poznavanje dobrog i loseg covek bude osudjen i izbacen iz raja.

Osim u slucaju ako bog zeli da diktira sta je dobro a sta lose pre nego da covek sam zna razliku. Uterati svoju volju i zakone je tesko ako ljudi mogu sami da razmisljaju, posebno sto postaje ocigledno da ono sto je receno da je dobro i lose je protivno onome sto je ocigledno dobro i lose ( Veliko znanje).

Tu pocinje jedna zanimljiva i drugacija prica…..

U mesopotamiji su nadjene glinene tablice ( starost je oko 4000 god. pre Hrista) koje sadrze najstariju poznatu pricu o Adamu i Evi. Samo prica ide malo drugacije…..

Bogovi (Elohim/Anunnaki) su dosli na nasu planetu sa Sirijusa. Posto su na zemlji nasli „zveri“ ( neandretalci???) koje su bile malo primitivne oni su ih unapredili i dobili Čoveka.

Po prici Bog Otac „Anu“ je ostao na Sirijusu dok su dva brata Ea/Enki i Enlil bili vodje nove kolonije. Enlil koji zeli kontrolu nove populacije i Enki koji zeli da prosiri ljudsku svest. Veliki Savet i Anu su bili na Enlilovoj strani. Ali Enki je zeleo da prosiri umove svoje kreacije.

Enlil je pokusao da uplasi ljude rekavsi im da ce umreti ako jedu plod Enki je bio protiv toga i uspeo je da ih navede da probaju u svakom slucaju.

Kada su ostali bogovi videli sta se desilo insistirali su da svi koji su probali budu isterani iz „rajske zemlje“.

Enki je spasio covecanstvo od potopa koji je izazvao Enlil.

Enlil je takodje unistio Sodomu i Gomoru koji se bili ogromni centri ucenja i znanja.

Itd Itd

Enlilu nije bilo tesko da dokaze ljudima da je bog i uz pomoc sile, straha i tehnologije vlada.

Ako uporedite ove originalne price sa pricom koja je 4000 godina mladja mozete lako da izvedete neke zakljucke.

Prica se nastavlja i ide mnogo dalje ali me mrzi da pisem.

Nemojte pogresno da me shvatite ali ovo jeste „malo“ drugaciji pogled na stvari…

a podaci mogu i da se provere….posebno sto ih imam iz vise razlicitih izvora.

Pozdrav

Tetra – Jun 04, 2002

Psilo, potpuno se slazem sa tobom, ALI ova prica iz Mesopotamije je promenjena.To ne znaci da nije istinita, nego da su izmesali neke stvari, i par stvari nisu tacne. Prvo sto Annunnakki nisu sa Sirijusa. Nisu nasli neandertalce, jel nije ovde bilo nista, osim amfibijska bica. Sodom i Gemorrah je bio „an experiment that went wrong“ ili eksperiment koji je otisao van kontrole, zato su morali da budu unisteni.

Simpsone gde si pobegao?

Сви смо ми помало одговорни за свачију несрећу било да јој доприносимо или седимо скрштених руку

Maltretiranje zena u Srbiji

Jelena – May 19, 2002

Svaka treća žena doživela fizičko maltretiranje

Domaćice najviše trpe nasilje

BEOGRAD (Tanjug) – Svaka druga žena doživela je neki oblik psihičkog nasilja, svaka treća fizičko nasilje, dok se svakoj četvrtoj preti fizičkim nasiljem, rezultati su istraživanja koje je sprovelo Viktimološko društvo Srbije.

DIV – May 21, 2002

U AKCIJU SIRENJA LAZI O SRBIJI AKTIVNO SA RAZNIM „HUMANITARNIM UDRUZENJIMA“

OVAJ PRILOG, TENDENCIOZAN, NETACAN, NEPROVEREN I NUPOREDJEN……

„Svaka deseta žena doživljava fizicko nasilje (šamaranje, batinanje, cupanje) od više osoba u porodici, dok psihicko nasilje, odnosno omalovažavanje, ponižavanje, ekonomsko nasilje, pretnje i zastrašivanja najcešce vrši muž ili partner, predoceno je na skupu „Porodicno nasilje u Srbiji“.

Clanica Društva Ivana Vidakovic je na skupu u Medunarodnom pres centru ukazala da znacajan broj žena nasilje trpi konstantno, istakavši da postoji oblik transgeneracijskog prenošenja nasilja“…

U OVU VEST I ANKETU GLUPOSTI NORMALAN STANOVNIK SRBIJE NECE POVEROVATI NI JEDNOG TRENUTKA ZATO STO IZA ISTE STOJI NEKA „HUMANITARNA ORGANIZACIJA“ KOJA HOCE DA ISPROVOCIRA ODREDJENU REAKCIJU.

KAO PRIMER CU NAVESTI DVE SEVERNE ZEMLJE, FINSKU I SVEDSKU, U KOJIMA SE ZENE DALEKO VISE NEGO U SRBIJI MALTRETIRAJU, KAKO VERBALNO TAKO I REALNO.

POSLEDICE (posle REALNE obrade maco svinje) PO ZENE U OVIM ZEMLJAMA SU DRASTICNIJE, MNOGO PUTA SE ZAVRSAVAJU, SMRCU! U OVIM „KULTURNIM ZAPADNIM ZEMLJAMA“ MUSKARCI NE BIRAJU ZENE PO OBRAZOVANJU-NEOBRAZOVANJU, TUKU IH OD REDA, KAKO DOMACICE TAKO I DIREKTORKE , GLUMICE…..

CESTO SE DESAVA DA TELO ZENE ZRTVE BUDE PODELJENO (ISKASAPLJENO) I RAZBACANO DUZ CELE TERITORIJE NAVEDENIH ZAPADNIH ZEMALJA….

cudi me da ovu vest koja je postirana nije potkrepljena DOKAZOM.

JOS BI BILO BOLJE KADA BI SE NEKO OD OVIH KOJI SE OVDE JAVLJAJU PRICALI NESTO IZ LICNOG ISKUSTVA A NE, RECENOKAZANO…

Ja – May 19, 2002

Da ima maltretiranja zena…IMA.

Da ga ima u tom broju…SUMNJAM.

Da je skupu u Medjunarodnom pres centru pocasno mesto imala i neka „humanitarna org“…NE SUMNJAM.

Da su „demokrate“ pocele da kopiraju zapadnjake…OCIGLEDNO JE.

Da zapadnjacke žene ne mogu da prismrde visim pozicijama/funkcijama…STOJI.

Da zapadnjacke zene zaposlene u vojci siluju…CULI SMO.

Da zapadnjacka zena moze da bije muza…DOZVOLJENO.

Da zapadnjacka zena kuva, sprema zimnicu, uzgaja decu, doji…MISAONA IMENICA.

tacno je – May 21, 2002

Da su zene u mnogo slucajeva na neki nacin zlostavljane od muzeva ili partnera. Ali je isto tacno da to nije u obimu koliko statistika pokazuje. Da je tacno ne bi bila statistika nego potvrdjeni podaci.

S druge strane muskarceva fizicka snaga mu „daje za pravo“ da resava probleme po kratkom postupku fizickom silom. I to nije lepo. Ali se niko nije zapitao sta je uzrok tome.

A uzrok je taj da su žene poznate kao osobe koje su ustanju da brbljaju bez prestanka, da zvocaju i da vredjaju i posle hiljadu molbi da prekine, a ona nece nego je jos gora dobije batine. Znaci za to je kriv njen jezik i histerija a ne muskarac.

I na kraju, da zene imaju snagu muškarca, odnosno da su jace fizicki od nas, ja mislim da bi bilo deset puta gore. Tukle bi sve oko sebe ne trazeci neki poseban razlog.  Zene su u sustini nezadovoljne i isfrustrirane i mislim da je Bog lepo podelio odnos snaga.

One nas unistavaju psihicki a mi se njima svetimo fizicki. Ja iskreno nisam nikada udario zenu i ne bih mogao, ali sam celog zivota trazio i bio sa zenama koje su smerne, ne brbljaju previse i ne upadaju u stanja ludila i histerije propraceno neverovatnim brojem izgovorenih reci i uvreda..

Pa sam tako spasio i sebe i njih. Cao.

usput, – May 21, 2002 17:01

Pa mozda je zalosno to sto su se cekale strane koje kakve organizacije, da obelodane sta se desava jer mi smo Mr perfect i posto ne verujemo, ovako nesto ni ne postoji i samim tim ni nemamo nikakvih kolektivnih problema.

Za statistike ne znam koliko jesu tacne, ali da li je to uopste bitno? Cak da je svaka 10000 ita zena zlostavljana i to je problem i on postoji ,vaze otprilike isto za sve zemlje u svetu, ne samo u nasoj . Ali to ne znaci da treba sedeti skrstenih ruku i reci super, nismo jedini.

Kod nas je problem sto nema ko da obrati paznju na njega koji je zapravo problem kompletnog drustva i onda se ljutimo sto je to primetio neko drugi. Jer ako nemamo zdrave porodice, logicno je da ne mozemo imati ni zdravu drzavu za zivot niti doprinositi zdrave generacije.

Nazalost vaspitanje i predrasude jesu problem br 1 ali roditelji nisu jedini vaspitaci, i sejaci raznih predrasuda nego i okolina, deca u skoli, komsije, rodbina,ucitelji, nastavnici, profesori. kolege na poslu,..koji su skloni selektiranju vredan-bezvredan i onda se formira

ovako jedna nestabilna licnost i zena koja trpi i muskarac koji je agresivan. Ovakve osobe ni same ne dolaze iz sretnih porodica, i ako nesto ne izmene, na putu su da vaspitavaju (kaznjavaju, maltretiraju) i svoju decu na isti nacin.

Svi smo mi po malo odgovorni za svaciju nesrecu bilo da joj doprinosimo ili sedimo skrstenih ruku.

Primera je bezbroj kojih sam svedok. Kao zena, hvala Bogu napravila sam sjajan izbor u zivotu, postovana sam i voljena, ali kao dete sam i sama bila zrtva i (ne spadam u romsku populaciju!!! ) I zato dajem sebi za pravo da kazem da je uredu da postoji neko ko ce nejac zastiti, pa i same zene .Pa tacno sa Marsa da su dosli.

Druga je stvar sto se ovakva statistika ne uklapa u nas sablon i predstave o sebi samima. …

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

У нашем школству се истицао лажни колективизам, на Западу се инсистира на лажном индивидуализму

Nemilosrdnost je kljuc uspesnosti?

Nunki – 08. септембар 2004.

Preovladjujuce misljenje i ponasanje uspesnih biznismena je da – da bi uspeli, neophodno je da budu nemilosrdni.

Ospustice koliko smatraju i kad smatraju, bez imalo samilosti, platice koliko treba da im vrhunski strucnjaci ukazu na sve moguce rupe u zakonu, dace vam da potpisete primamljivu ponudu (kredit) kad kupujete njihove proizvode ili ce jednostavno na prilozenom uputstvu za upotrebu ono sto je problematicno, kao i kad je kredit u pitanju, da bude odstampano toliko sitno da vecina i ne može i nema zivaca da cita…sto ce kasnije da vas najverovatnije dovede do ludila jer niste bili pazljivi, a već je kasno, potpisali ste/kupili ste.

Nemilosrdno se uglavnom poistovecuje sa uspesnim. Neminovna cena rasta? Ili je pohlepa glavni pokretac, a empatiju mozemo da odlozimo na prasnjavu policu zaborava…

O ovom je rec: da li su ti uspesni, bogati, kvalitetniji od ostalih? Ne, nisu, samo su nemilosrdniji. I da, ako je nekom stalo da dospe „tamo“ mora da po pravilu (manimo se izuzetaka) bude „gadan“, verovatno jos „gadniji“.

Jedino sto ‘ohrabruje’ je, da kad se jednom covek odluci na takav potez, i pregrmi početne dileme i nedoumice, posle je nekako lako, vise se po pravilu ne osvrce. Jer, kad se jednom suocila sa prevladavanjem nad ljudima koji su pametniji, naterala ih da u njenom prisustvu drhte, takva osoba se više ne vraca nazad, nema refleksiju da li je ispravno, moralno, opravdano to sto cini. Ta osoba je uverena da jeste ispravno i da zasluzuje to sto dobija takvim nacinom. Nema tu straha, nema emocija. Nema moralisanja. Skalp, po skalp, samo napred.

Oni to cine. Oni to umeju. Ako neko nema nerava da uspe, u redu, uvek može da postane socijalni radnik, da peva narodnjake za drustvo u kafanama, da peca, da crta…

Laz, manipulacija, izlivi laznog besa, pokazivanje stvarnog besa, pretnje, izazivanje osecaja krivice kod drugih, ma, ceo arsenal, to je alat i taktika uspesnih ljudi danas.

Makiaveli bi se divno osecao u nase vreme. Kao i svaki prorok, bio je pred svojim vremenom.

Voleti sebe, nikad se ne izvinjavati za svoje postupke, kakvi god da su, čak i ako sve ode dodjavola, jer, istina je rastegljiva, može da se uvek savije na stranu koja vam odgovara.

Dakle, vratimo se temi: reč je o tome da je moguce da se bude uspesan, bez obzira sto vecina to tako ne uvidja, tako što se uspostavi funkcionalan i efikasan poslovni model na osnovu sposobnosti da se privuku ljudi, resursi i novac i usklade u okviru takvog modela koji obezbedjuje izuzetan kvalitet kako konzumentima, tako i partnerima, zaposlenim, investitorima.

Nazalost, brojcano posmatrano, daleko je manje uspesnih preduzetnistava postavljeno na potonjim principima, nego na principu nemilosrdnosti. Za sada je takvo stanje. Mozda je ohrabrujuci podatak da vecina novoosnovanih preduzetnistva prestaje da postoji nakon pet godina. Mozda i nije, jer ogroman procent registracija, bilo gde u svetu, upravo i ima za cilj ‘jednokratnu upotrebu’, sto opet govori u prilog prvobitno izlozene teze…

Malkovich (gerila) – 08. септембар 2004.

nunki,
mislim da ti je postavka tacna 100%.
jer se zasniva na jednom od osnovnih prirodnih i evolucijskih zakona:
prirodne selekcije i opstanka najjacih.
ova zakonitost je samo transponirana u najuspesniji ekonomski model danas,  americki kapitalizam liberalnog tipa, koji postaje globalni model uspesnosti i recepta za profit. to je makro sistem, a na mikro nivou tj. kada su pojedinci u pitanju, oni jadnicki samo plivaju po zakonitostima sistema, naravno za svoje dobro. iza svega je ljudska pohlepa (greed), a psiholoski možda egzistencijalni strah.
u moralnost toga ne vredi ulaziti. ima filozofija, religija, vojska spasa, un da izbalansira nepravde ovakvog sistema. ali takav nam je nivo danas, takav nam grah pao ;)

Абортус

Abortus

Stojko – Apr 29, 2002 20:30

Moja poznanica razmislja o abortusu. Sa momkom je u losim odnosima, veza valjda nema buducnosti, on joj kaze: „odluci sama“.

Ima li ovde zena koje su razmisljale o abortusu, pa su se ipak osvestile i nisu ubile dete u svojoj utrobi? Na koji nacin da je ubedjujem.

Naravno da treba da joj se ponudi svaka moguca pomoc, sada i kasnije, kad dodje beba, naravno da treba da joj se objasni strasna stvarnost da je plod u utrobi zivo ljudsko bice, sa dusom i osecajima. Sta jos? Sta je vas prelomilo da ne ucinite ovaj strasni korak?

Hvala.

samohrana majka – Apr 30, 2002

Pozdrav svima!

Imam devojcicu staru godinu dana i samohrana sam majka! Priznajem nije lako ali ja sam odlucila doneti dete na svet spremna na sve prepreke koje zivot donese!

Naj sretni dan mog zivota bio je trenutak kada sam ugledala svoj zivot. Od dana zaceca pa do danas same se borimo kroz zivot. Nije lako raditi osam sati nakon prespavane noci ali to se sve zaboravi kada dodjes kuci vidis osmeh na licu i cujes reci MAMA!

Ja potpuno razumem vasu prijateljicu koja razmislja o abortusu. Vasoj prijateljici trenutno sada cudne stvari prolaze kroz glavu sto je sasvim normalno i koje ona samo ona moze da razume! Nalaziti se u nezdravoj vezi i morati doneti odluku, preokret u svom zivotu jako je tesko. Jedini nacin na koji ti mozes da joj pomognes jeste da je da razgovaras sa njom ali nezno jer to je njoj sada potrebno. Prvo pricaj o lepim trenucima koje njena odluka o donosenju deteta na svet moze da joj donese pa onda blago predjes na losu stranu tj.sta sutra dete kada dodje na svet sta ti mozes da mu pruzis! Dali ces moci raditi da stvoris/ ostvaris osnovne stvari detetu? A isto tako ako se odluci za abortus to je sasvim normalno! Sto mnogi pricaju da ce savest da je grize sto je ubila dete to nije tacno. Prvu godinu ce da bude tesko ne samo zbog abourtusa no i zbog propale veze(a ona ce to da vidi kao propali zivot) ali ce se brzo vratiti na normalan tempo zivota itd…

Za sada toliko sa posla se javljam pa nemam toliko vremena

P.S Sretno

sandra – Apr 30, 2002 17:16

svi se mi nesto tu ugledamo na modernu psihologije,te“nemas prava da se mijesas“, te“to je njena odluka“.

Naravno da je njena odluka ali niko da „skine kapu coveku“ sto se trudi oko prijateljice. Njena je odluka, ali joj treba predociti sve solucije pa da se onda odluci. Moze vam zvucati zaludjeno, ali zar ne mislite da niko nas nije dosao slucajno na ovaj svijet i da nista sto se desilo nije slucajno.Tako i beba nije slucajno zaceta i ja sam misljenja da ona treba da se rodi. Mozda ce bas beba da „otvori mnoga vrata“.

Mlada zeno,abortus nije mala stvar. Cijeli zivot ces se pitati sta bi bilo da nisi abortirala. S druge strane,cisto sumnjam da ces se ikad pokajati ako ne abortiras i rodis dijete. Svako ima svoju sudbinu, zvijezdu vodilju, nazovite kako hocete, pa tako i tvoje dijete.

Odakle ti pravo da nekom uskratis pravo na postojanje. Nikad u svom zivotu nisam cula da se neko pokajao sto ima dijete, ali da se neko pokajao sto je abortirao…E,to je druga prica. Ne vjerujem da je uzimati zakon prirode u svoje ruke bas ispravno i prirodno.Naravno,vele svi „to je tvoja odluka“,i to je malo otrcana fraza.To ce ti svako reci da bi se ogradio.Tebi treba da cujes tudja misljenja i da razmislis o njima a da je tvoja odluka u smislu da odes kod ljekara i da te iskasape naravno da je tvoja odluka, ne moze ti to niko zabraniti.

Slusaj ti svoje srce i vidjeces. Nisam bas misljenja da treba samo „dobro razmisliti“. Treba malo vise osjecati pa kad uradis pravu stvar sto srce kaze, sve u zivotu dobro krene. Malo zvuci nerazumno, ali bas to“razumno-nerazumno“ i pravi od svih nas zombije a ne ljude. Pogledaj i na sebe i na to dijete malo vise ljubavi i zaj… razum na par trenutaka pa ces shvatiti sta treba ciniti

ZELIM SRECU OD SVEG SRCA TVOM DJETETU I TEBI

Dara (Dr) – May 01, 2002 08:46

Vreme i ja da komentarisem. na prvom mestu mislim da svaka devojka koja se ne ume sacuvati od neželjene trudnoće, ne bi trebala ni da se ubacuje u krevet. ne vredi plakati nad prosutim mlekom.

Ja sam licno protiv abortusa, sto znaci da sama ikada ne bih pomislila da abortiram dete. Istovremeno da mi se ta trudnoća desila u sred skolovanja itd, verovatno bih tada drugacije razmisljala. Ali ipak kao sto sam rekla, svaka zena bi trebala da preuzme brigu o sebi da ne ostane trudna a ne da se nadje u toj situaciji.

Sto se tice doticne mlade dame,naravno da treba da odluci sama. Najlaksa je stvar abortirati, ali ponekad je potrebno uciniti najlaksu stvar.

Samo hrabro i kako god resi, nek joj je sa srecom.

Толико о „демократском“ форуму Б92

Evo kako nas vide na B92 Forumu

limojed (faca) – Aug 04, 2004 03:53 (registrovani član)

Termin „mars u pizdu materinu“ je oficijelan odgovor 4uma B92 na postove gde se linkuje na serbiancafe u zelji da se procitaju misljenja tamosnjih clanova [o bilo cemu] i jos ozbiljno shvate i budu polazna osnova za nekakvu diskusiju. Ko prvi odgovori sa „mars u pizdu materinu“ dobija extra kvadratic na warn-u. Pitajte VladuB92 ili Moderatora. …

Nenad C – Aug 04, 2004 08:43

Ko je pratio moje diskusije na forumu B92 (postoji i arhiva) zna da nikada nisam koristio bilo kakav rijecnik sa uvredama tamo. Naprotiv dosta puta sam bio direktno vrijedan (cak vise puta na temi Moderacija foruma B92 vidjeti

http://www.b92.net/invboard/index.php?showtopic=9754&st=225#“>Moderacija foruma B92  bez reakcije moderatora/administratora.

Poslije otvaranja jedne posprdne teme o Cedomiru Jovanovicu, koja je poslije 5 minuta zivota jedne nedjelje oko 13:00 sklonjena na otpad, i poslije postavljanja pitanja na isoj temi o razlogu sklanjanja i zasto je to tako ekspresno uradeno jedne nedelje (obicno se zale na nedostatak vremena za moderaciju) i pored toga da vec 7 dana stoje uvrede na temi Moderacija (koju bi trebalo da redovno citaju) taj moj post se brise (opet posle nekih 10 minuta) i ja bez ikakvog upozorenja dobijam 15 godina „izgnanstva“ sa foruma B92 mada nikada nisam dobio bilo kakav „warn-procenat“.

Cak i moj mail administratorima da bar budu toliko korektni i objave na forumu da sam trajno izgnan (da ne bude da sam „pobjegao“ sa diskusije), ili da u potpunosti izbrisu moj profil i sve moje postove jer ne zelim da mu daju bilo kakav doprinos ostaje bez ikave reakcije ili odgovora.

Toliko o „demokratskom“ forumu B92.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Времена су се променила, оно што је раније било „kul“ више није

Pubertet

pozitivno – 17. juli 2006. u 07.01

roditelji kako se ponasate sa decom u pubertetu. moj sin ima 13 god. i sve je drcniji, izdire se…
razgovaramo dosta ali kao da me ne cuje o cemu pricam.
sve se svodi na glupiranje …
kako se postaviti u tim trenucima koji će pretpostavljam da budu još izrazeniji.

sunce na prozorcicu – 18. juli 2006. u 14.15

da, stvarno je potrebna hladna glava i puno strpljenja. ali ne možemo
uvijek imati hladnu glavu. Meni najviše smeta kod moje gospodjice to njeno odgovaranje i sto njena mora biti uvijek zadnja. Koliko god da kažem ona doda još pet na svaku moju. Kad se smiri situacija kaže da joj je zao, ali da je to jače od nje i da ona sigurno ne misli tako.

Ali evo šta mene spasava. Ponekad kad osjetim da dolazi oluja potrebno mi je samo dve tri sekunde gdje ću sama sebi reci: „samo mirno i to će proći“ ili nešto u tom stilu. Tada nam se razgovori uvijek zavrse pozitivno sa salom i smijehom. Te dvije tri sekunde me toliko smire i opuste da se poslije divim kako sam to majstorski izvela:-)
Ali kad sam sama u stresu i s previse briga i razmišljanja u glavi ne sjetim se da izbrojim do tri i onda nastaje rat.
treba imati snage izdrzati njihovo neprestano ispitivanje naših granica dok ih malo zivot ne spusti na zemlju i ne pokaze da nisu samo oni najpamentiji, najljepsi i da se oko njih ne vrti cijeli svijet.
Puno pozdrava i držite se, proćiće i to

boshkobuha (pedagog) – 21. juli 2006. u 11.04

Nemam decu u pubertetu ali knjige kažu:

1. deci u pubertetu se desavaju velike telesne promene tako da se brzo umaraju (naporno im je uciti, vole spavati dugo…)

2. jako im je bitan njihov fizicki izgled (smetaju im bubuljice,velike grudi…itd)

3. provode puno vremena sami (pišu dnevnike, slusaju muziku koja ispoljava njihova osecanja…)

4. druže se sa drustvom koje ima slična shvatanja okoline i poistovecuju se sa njima (imaju idole). Roditelji u ovom periodu treba da obrate paznju na drustvo u kojem se nalazi njihovo dete.

5. smetaju im roditelji jer misle da ih ne razumeju, verovatno iz razloga što se pored njih osecaju kao mala deca a sigurni su da to nisu. Misle da razumeju ceo svet a da njih niko ne razume.

6. često su melaholicni

Sve ovo sto sam navela je normalno i prirodno.

7. Pubertet je prolazno stanje. Nikako batine jer iste izazivaju revolt a kasno je detete prevaspitavati u 13-oj godini.

8. Roditelj treba da pokaze zainteresovanje, razumevanje a pre svega da je strpjiv. Treba da objasni detetu da razume period u kojem se nalazi i da ako ima bilo kakav problem da mu se obrati prvome za pomoć ma šta god to bilo…