Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„ХВАЛА госпођице (или годпођо) МАРИЈО ЂОРЂЕВИЋ на овој изванредној изјави”

Преузето са блога БЕОГРАД БЕЗ АРХИТЕКТУРЕ

Ova fina dama, imenom

MARIJA DJORDJEVIĆ

izjavila je ovo gore što je samo deo divnog teksta koji nije ovde bitan. Ovaj izvadak deluje kao TOTALNA ISTINA o dobu kroz koje prolazimo. Doba je kada nam jedan ambasador iz engleske (zemlje proleterske) govori da se odreknemo prošlosti i da se okrenemo budućnosti, zatim je to doba kad nam NAŠI LIČNI političari kažu da je europa jedina alternativa i posle svega toga dodje ovako lepa i suštinska izjava koja može da se primeni i ovde i na ovom blogu i u arhitekturi uopšte i u svakoj umetnosti koju ova proeuropska vlast uništava, sistematski je otkidajući od korena ili kidajući veze sa dobom “kad smo se lažno obmanjivali” (iako su svi ti ljudi deca tog doba) ili bilo kojim drugim dobom o kome “ne treba mnogo da raspravljamo”.

…НАСТАВАК

Advertisements

Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/

Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a2, и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!

Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.

Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.

Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.

Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави,  продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..

… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се  створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.

Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не  одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а2, чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?

Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.

Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.

Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању  да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?

На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.

Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.

Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби,  они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења  који неће ништа да прилажу.

Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у  личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се  буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)

Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..

Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.

Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.

Отуда је  потребно  наставити,  и још  за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао,   поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му   његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.

И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.

У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.

Херберт Спенсер.

(Превео с франиуског С. А. П.)

1 Радничких друштава.

2 Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.

Нигдје на свету не постоји толики број политичких емисија и корумпираних политичара

Posted in Србија, друштво, здравље, медији, SerbianCafe by Соларић on март 1, 2009

Giddens (Sociolog)
16. februar 2009.

Zašto je Balkan razlicit nego sav normalan svijet?Ako želimo da aliziramo Balkan kao fenomen,možemo zapaziti da kod nas ništa nefunkconise kao kod drugih naroda.U Japanu vozovi godisnje kasne ukupno pet minuta, a kod nas svaki voz najmanje sat vremena.

Svuda u svjetu se postuje red i zakon, a kod nas su antiheroji glavni protagonisti u javnom zivotu. Nigdje na svijetu nepostoji toliki broj politickih emisija, i toliki broj korumpiranih politicara. I najlosiji politicar ima svoje vlastito obezbedjenje i vilu za koju mogu zavidjeti i holivudske zvijezde. Kada je u pitanju „estrada“, to je već posebna prica. Svuda na svijetu vlada pravilo„Bavi se profesijom za koju si kompetentan“,međutim kod nas u svijetu „novokonponovane“ muzike postoji najveci broj muzicko nepismeni individua. Dovoljno je da imate dobro tjelo (čitaj-seksipilnost za mase), arogantano drzanje, napumpana usta i grudi, prepoznatljivo estradno ime tipa (Kiki,Ciki,Viki,Riki,Siki,Miki;Cica Maca i nadalje…), sumnjivog sponzora i urednika diskografske kuce (koji za protivuslugu izdavanja CD, trazi uslugu u krevetu).

U institucijama kao posta i banke, obično rade jarko nasminkane gospodje, koje te streljaju svojim mrkim i pesimistickim pogledom. Redovi su ogromni, a cekanje u redovima je mala vjecnost. Vozaci autobusa su posebana prica, oni kasne po obicaju, čitaju novine na parkiralistu, dok ljudi cekaju, deru se i nikada nisu nasmijani, zatvaraju srednja vrata negledajuci imali putnika…Na Balkanu vecina imaju velike poslove, iako nemaju da ti plate za kafu. Obično cifre su astronomske prirode (milioni eura) u dilu.

Nigdje na svijetu ne postoji toliko samopouzdanja a manje podloge za takvo samopouzdanje. U novije vrijeme postoji trend „Sto si deblji to si veca faca“, zaboravljajuci na zdrastvene probleme tipa (poviseni krvni pritisak, stomak ala jastuk, reuma, proširene vene, podvoljak ..) Vecina stanovnista se nebavi nikakvim sportskim aktivnostima, i već poslije tridesete kada metabolizam se radikalno mjenja dobiva tjelo „Oliva na cackalici“ (čitaj-nepropocionalno mrsave noge na debelom djelu tjela).

Mi smo veoma cudan narod, smatramo da smo bolji od drugih, a nevidimo nasu puku realnost. Ljubomora je posebna kategorija, nedaj boze da si bolji od mene. Sve se oprasta samo ne uspjeh. Ljudi se parnice na sudu, braca i sestre nepricaju radi podjele zemlje (izuzetna situacija-svi se okupljaju samo kada treba jesti i piti,obično kod onoga sto najmanje zna za sebe).

Medicinske sestre su arogante i ocekuju za svaku malu uslugu protivuslugu (bombonjera,pare,cvijece). Komsije vise znaju o tebi nego ti sam o svome zivotu. Oni koji rade u inostranstvu su crne ovce, koje su duzne da donose poklone i ispunjavaju zelje kao djeda mraz. Nasi ljudi većinu svoje ustedjevine ulazu u kuce i skupa auta. Dok je u svijetu trend sto manja auta, kod nas nisi interesantan ako imaš malo i ekonomicno auto i kucu bez tri sprata (veću nego komsijina). Da bi impresioniro komsije kupuju se automobili sa najvecom kubikazom i najvcim brojem konja. Obični ljudi vise znaju o zivotu politicara, nego o svojoj vlastitoj rodbini. Vecina ljudi je pesimistickoga svatanja, i nesmatraju da postoji optimizam za buducnost.

Takav je Balkan…

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Наш народ очекује да му политичар реши приватне проблеме и у томе је невоља

Posted in Срби у расејању, Србија, друштво, политика, SerbianCafe by Соларић on фебруар 28, 2009

DalaiLama (bolnicar)
30. januar 2009.

Ja sam dosta sit od kukanja onih sto su ostali dole da žive u Srbiji.
Sa druge strane redovno pratim´svaki dan šta se desava ovde na zapadu i
na svako kukanje kako je u srbiji loše mogu da postavim 1000. slučajeva kako ni na zapadu nije idelano. Zavisi na šta hoće ljudi da se koncentrisu. Evo danas čitam covek cekao u bolnici 19 sati dok mu nisu na kraju rekli da ima probleme sa nogom. Masa stvari ni ovde ne rade bas perfektno kao sto ljudi zavaravaju sami sebe.

Biće bolje to drustvo kada ljudi sednu za sto i lepo se dogovore da stvore jednu lepu i humanu zemlju sa redom, radom i disciplinom. Valjda narod bira svoje politicare. Onda kada loše izabere drugi mu je kriv i tako ukrug. Svako ceka da mu drugi resi svoje probleme i situaciju. Niko ne shvata da politicari u svakoj zemlji samo lažu i kradu za sebe.
Nas narod ocekuje da mu taj politicar resi privatne probleme i u tome je nevolja. Narod je naivan i misli da će ulaskom u Evropu sami od sebe problemi rešiti. Mora jedna zemlja da nešto proizvodi sama, da se pokaze poznata po nečemu, ne možeš sve da uvozis preko bare a imaš tolike kvazi strucnjake koji ničemu ne vrede. Nas narod živi zivot u iluzijama, svi misle da žive zivot lagodno kao u filmovima a niko ne shvata da je surovi kapitalizam neposten svuda..

Druga je stvar sto smo mi plemenska zajednica pa kod nas privatnici ne uplacuju zdravstveno i socijalno osiguranje radniku niti mu daju prava kao na zapadu. Jer smo sami krivi ili nam zapad kriv što ne donesemo bolje zakone da se postuju i da onaj poslodavac koji ponizi radnika izgubi pravo da drzi privatnu radnju. Ne može to tako da biras neke pijanice politicare ili neke dramske glumce i da imaš ozbiljnu zemlju.

Ti mladi ljudi se ne brinu za ništa samo da se napiju i tuku po stadionima onda neka uzivaju u javasluku i cute.
Ne možeš da uporedis te jače zemlje sa Srbijom. Besmisleno je da ocekujes da Srbija bude kao Amerika ili Norveska ili Svajcarska.
U tim zemljama tamo neki Velja Ilic ili Ceda bi cistili možda WC 8 sati. A kod nas narod ih bira da se bave politikom. Omladina je kriva, zašto ne bira pametnije ljude…

Ma sve ja razumem ljudi sto vi pricate ali ko će sad pa da ispravi krivu drinu. Jednostavno resio sam da me boli uvo za sve i da mi svuda bude lepo. Kad ne možeš da ga razumes ti mu se pridruzi. Zaista skupo kosta da sad mi narusavamo naše psihicno zdravlje zbog nečega što ne možemo ispraviti. Drugo ljudska pamet je takva svako gleda da pokrije svoju guzicu a za drugoga bas ga briga.

Ja sam bio letos dole jedan mesec i bilo mi je fino. Pre toga sam prvo sebe fizicki i psihicki spremio da mi dole bude lepo. I da vidis cuda. Bilo mi je lepo. Ljudi se svi zale, da li je siromasan ili bogat sve mu nešto fali. Mogla je kuca da se rusi pored mene, nije me bilo briga za ništa. Narod je bio ljubazan i usluzan po supermarketima. Super mi je bilo. Sve je to tvoje mentalno stanje psihe. Ako se opredelis da zapazas samo pozitivne slike oko tebe ili želiš da primetis i negativne.

Obično narod polazi od toga na zapadu da svako radi svoj posao pa su odavno ovde ljudi umislili da je ovde med i mleko. Lepo ti operu ovde mozak i osuse glavu tako da možeš da živis posle bilo gde. Bio sam u Srbiji strpljiv i tolerantan sa ljudima svuda. Gledam moj cale se nervira čak i kad pakuje robu u kese na kasama supermarketa pa čujem kako nešto dobacije kevi i ljuti se. Malo ima nešto i u nasem mentalitetu. Mi sto živimo vani 20 godina znamo dobro kako je ovde preko bare pa nam nije teško da se uklopimo u neku novu sredinu.

Na Zapadu niko ne prati vesti i politiku, živis stalno za to da gledaš svoj posao i svoj pravas za ostalo verujes sistemu i državi. gde će sad taj umoran covek sa posla da ima snage da se udubi malo dublje ispod povrsine pa često cujes ovde samo odabrane pozitivne recenice i misli. jednostavno svako zapaza i vidi ispred sebe samo sto on želi da vidi, za ostalo ga nije briga. I tu je tajna dugog zivota…

Najbolja i najeftinija psihologija danas ti je da spavas, radis, jedes, gledaš te americke sapunice i uklopis se u taj trend.
Svakog koga pitas ima da ti kaže kako mu je idealno i super, on gleda samo pozitivne slike zivota, za onog sto umire i skapava u socijalnoj bedi, za njega slabo ima vremena… Ljudi su ti se pretvorili u robote nekakve, kao zombi slično…

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Наш проблем је што смо велике кукавице

Posted in Србија, друштво, економија, политика by Соларић on фебруар 23, 2009

Верица Бараћ

Џајић је хапшен због туђих интереса

Власт хоће да прикаже да има борбе против корупције, а ја вам тврдим да те борбе уопште нема. Сигурна сам да је Џајић хапшен да би неко остварио крупне материјалне интересе у Црвеној звезди. Он је, у том односу, само жртва. А чујем да је сад син Мирослава Мишковића финансијер Црвене звезде… Мислим да је све ово афера после које би Мишковић требало, на незаконит начин, да приграби огроман капитал, као што је то било у Луци Београд, „Це-маркету“…

[објављено: 22/02/2009]

Никола Мркић, 22/02/2009,

Као што видите није тешко бити храбар, мудар, упоран. Када би се свако од нас свакодневно тако понашао, били би боље и срећније друштво. Наш проблем је што смо велике кукавице.Не смемо да се супротставимо сили, моћницима, тајкунима, политичарима. Заправо, то је веома лако. Већ при првом бунур, револту, сва та сила би се срушила као кула од карата.

Пратити Верицу Бараћ, значи бити на правом, грађанском, демократском, достојанственом, људском путу, чак и када греши. Али важан је принцип понашања, правила, етика, коју смо изгубили.

Њен лапидаран коментар о В.Д. Тужиоцу који прихвата такав статус, његовим сарадницима, о позадини афера, о Мишковићу – једноставно је бриљантан. Желим јој пуно успеха и енергије на том путу. Поштовање и место у нашем друштву је већ сама изборила.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Пуно дезинформација са мало тачних информација, мешавина лажи и истине

Posted in алтернатива by Соларић on фебруар 1, 2009

Balamory 2008-06-08

Genetika je mocna stvar . U tvz“ dobre svrhe’ Genetskom manipulacijom se može teoretski produziti zivot to jest zastaviti starenje. Izbeci trasplatacija organa jer u teoriji organi bi mogle sami da izrastaju novi bez rizika odbacivanja kao kod transplatacije etc.

Osobine ljudi su kontrolisani genima. Spritualne super andjele koji su uvek mladi i okrenuti služenju drugih i dobrocionstvu bi mogli da se stvore. Drustvo bez napravde i kriminala za to što ljudi to žele.
No za laboratorije oruzanih snaga i tajnih agencija ovo je nus produkt koji samo mali broj ovlastenih oligarha ima akces,. Za većinu to je SCI -fi čak koji rade tamo.

No oni koriste genetsku manipulaciju za “loshe“ svrhe. Kako da kreiraju osobu koja je android biloski robot koja slepo izvshava naredjenja. MNOzda Vojnika savrshenog . Robinje za seks i uzivanje bogatih . I robove klonove za nove organe bogatih..Super vojnik Ne to nije van Dam ili neki koji je kao Rambo već genetski mix coveka i svinje .

Ne izgleda lepo ali zasta im treba je buducu supervojnik koji ubija bez griže savesti izvrshava svrhu svojih stvoritelja . Homo Sapiens skracena verzija postoji bez savesti ili grize savesti ali to opasnost jer ljudi se osecaju . Za svinjsko coveciji mix neće .

Već su poceli da pripremaju javnost preko holivuda i sci-filmova ( filma 5 elemenat) To je tipična taktika Novog svetskog poredka
mix puno dezinformacija sa malo tačnih informacija mešavina laži i istine
) da se ljudi ne uplashe kada budu videli hordu ljudi svinja naurozanu do zuba…

apokalipsa4 (lovac na ucene)

2008-06-08

Vidim ja , šta tebe zanima, Balamory…seksualne robinje… Jel to neka tvoja fantazija , nešto slično kao one 62 muslimanske device?

Ne nije moja fantazija nazalost.
Za sada nije potrebno kloniranje žena (to je za buducnost kada ovaj svet većinom pomre u buducim ratovima) kada se milioni žena i devojaka kindapaju iz Ukrajine Moldavije Srbije Makedonije Rumunije. Sve to u se prodaje u Bogate zemlje bogatim oligarhima preko mafije koja to sve prevozi preko i iz Srbije gde Srpska Policija, KLA srpska i albanska mafija i politicari tajno bratski saraduju u uzimaju deo profita.

Deo kolaca uzimaju i Srpski političari ali najveci deo profita CIA. ZA jednog srpskog mafijasha on ni nezna da je shef CIA i da najveci profit tu ubere i da to što radi je za punjenje rupe budzeta Novog svetkog poredtka. Srpska mafija radi radi svog licnog egoizma i profita. Sto veci profit ubiru oni na njihovim ledjima to njih ne zanima niti znaju…

Žene i devojke su tu samo komoditet roba (nisu ljudska bica na zalost ) isto kao i heroin. Koje se slepuje iz Avganistana… Naravno sve preko Srbije i Kosova i Albanije pa brodovima via Italija na zapad ili USA..

Svima je jasno da policaja može ako želi to da presece no veliki novac profit i snaga Novog svetskog poretka je u tome tako ono sto politicari i policija SRbije rade je samo za kozmeticke svrhe. Kada uhvate nekog to su oni koji su nezavino rade van državno odobrene mafije. Radi javnosti kobajagi da nešto rade.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Сродне теме:

Линкови:

домаћи:

EN:

„Новосадизацијом“ до високих положаја, лагодног живота и привилегија

Posted in Србија, економија, политика by Соларић on јануар 25, 2009

ВОЈВОДИНА ДУПЛИХ ОКРУГА

Политички аналитичар

Слободан Антонић

[објављено: 22/01/2009]


Сатрампампамбирослав Ћерезеремитипитиковски, 22/01/2009,

Ствари су потпуно јасне када проанализирате „лик и дело“ протагониста политике Војводина држава (за почетак аутономија са обележјима државности), по мени деструктивне и штетне по грађане Покрајине.

Поменуту елиту (и странке и појединце) карактерише доказана неспособност у вођењу економије као основног (животног) питања од интереса грађана. Погледајмо стање у економији Војводине после скоро 10 година времена доласка „елите“ на власт . Резултат ПРОПАСТ И РАСУЛО на које указују економски показатељи.

Погледајмо стање у институцијама економског система Војводине (Привредна комора са рег.мрежом,друге коморе, Задружни савез, Удружење занатлија, предузетника и сл.) за исти период. Стање горе него пре 20 год., анахроно и бирократско функционисање уз обавезу да привреда то све плати, исто као и пре 50 год.. Ни наговештаја о реформама што доказује потпуну неспособност која се може аргументовати пропашћу покушаја организовања пољопривреде фармеризмом, као најефикаснијим обликом доказаним у пракси развијених аграрних земаља,а „млате“ паролом да је ово шанса Војводине.

Стање у задругарству је изузетно тешко, што је наравно последица њихове „мудре“ политике. О елементима економске политике у аграру (гарантоване-откупне цене, паритети, сем неких стимулација које чине привид помоћи) што је суштина проблема, ни речи. То је (као и др.сличне ствари и питања) суштина залагања за праву аутономију.

Паори (сељци) у Војводини кажу да се ови (елита) „не ватају за овај лебац“. Иста та елита заменом теза да је за ово крив Београд, без праве јавне расправе,као кукавичије јаје потура предлог Статута.То говори о нивоу демократије.

Намера им је јасна да „новосадизацијом“ дођу до високих положаја, лагодног живота и привилегија. Животни стандард грађана им је „задња рупа на свирали“.

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)

Тајкунска власт путем квазиполитичара сумњивог морала је главни проблем Србије

Posted in економија, политика by Соларић on јануар 15, 2009

ЗЛИ ДУХ 2009.

Светска криза је само оквир у коме је зли дух српске економије коначно изашао из боце

Генеза и узроци кризе још увек не допиру до најважнијих економских актера у Србији. Када пословна елита тражи да се држава задужи како би се наставило са политиком прецењеног динара, она заправо захтева континуитет економске политике која је уништила Србију.

www.nkatic.wordpress.com

Финансијски консултант

Небојша Катић

[објављено: 13/01/2009]


Dimitrije , 13/01/2009

Katic opet sjajno identifikuje glavne krivce iako ih javno ne spominje. Tajkunska vlast putem kvazipoliticara sumnjivog morala je glavni problem Srbije. Privredni klub iz Sekspirove vodi proksi rat protiv privrede Srbije i bahato ubija svaku proizvodnju u Srbiji zarad svoje uvozno-trgovinske delatnosti ne shvatajuci da time seku granu na kojoj sede.

Ovde ne postoji svest o ozbiljnosti situacije u kojoj moze doci do potpunog kolapsa privrede i drzave. Kao sto rece jednom jedan analiticar: „koliko ima od Silerove do Sekspirove?“ Parlament lici na cirkus u kojem se deca igraju ne shvatajuci da dolazi oluja. Politicka drzava nastala kalemljenjem neoliberalizma direktno na samoupravni socijalizam je bila unapred osudjena na propast.

Ostalo je samo da pokradu javna preduzeca a onda mozemo da ugasimo svetlo u ducanu. Ova drzava nema elitu vec priucene demagoge i poltrone koji bi zarad svoje sake vlasti prodali i oca i majku. Moze samo cudo da nas spasi od propasti

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)

Генетски инжињеринг инфатилних времена деценијама ствара палету поданичких касти Династије

Posted in друштво, књижевност, политика, тајна удружења, хумор by Соларић on јануар 5, 2009

Снађи се у душегупки

Шта нам то доноси нова година,вероватно ништа, а ти у томе треба да нађеш нешто, једино под условом ако задржиш вештину и ведрину духа и не изгубиш своју личност. Створити себи свој свет на развалини овог постојећег. Мира нема, ми тражимо и даље своје место. Бити одметник уметник, наћи небо у самом себи.

Зато срећни ти предстојећи празници, који су ти предах у овој борби за себе.

Цане Партибрејкерс

[објављено: 30/12/2008]

george wordy , 01/01/2009,

Genetski inzinjering infatilnih vremna decenijama stvara paletu podanickih kasti Dinastije u senci Srbije kao sto su: Prva Visoka kasta Merkanciti , spekulanti, nepostene dobiti, prevaranti , tajkuni, rigidni svaleri, trgovci na veliko ; Prva srednja kasta : Transformeri skloni preobrazavanjima, preinacavanjima od boljsevika, meljsevika, komunista preko praksisivaca, do socijalista i liberal demokrata predstavljaju imunoloski sistem Dinastije, ideolozi, teoreticari, doajeni, kolumnisti, nagradjeni, pohvaljeni, promovisani ; Prva niza kasta Mutanata , promenjenih prema potrebi Dinastije, disidenti, inagurisani u opozicione politicare, pisce, kvazi nacionaliste , crvene Vojvode ; Prva najniza kasta Provokatora, izazivaci nemira , podstrekaci, jurisnici , kerberi dinastije, fasisti i antifasisti, Druga kasta jesu Pokondireni Avidanti: lakomi , gramzivi, pohlepni , prozdrljivi ,sitni trgovci, obrtnici, narko dileri, svodnici; Druga srednja Kasta : Abritiratiti, pozivotinjeni, zaglupljeni, bez ikakvog moralnog osecanja, uvek misle da nista ne treba menjati, i uveki glasaju za stranku na vlasti, agenti, dousnici, potkazivaci, policajci, zatvorski cuvari, portiri u institucijama, recepcioneri, turbofolksabani, Druga niza kasta, Abulijanti, bezvoljni sa odsustvom volje, prepusteni vremenu, ne izlaze na glasanje, ponasaju se kao stranci, i da ih nista od onog sto se dogadja ne zanima, u razlicitim subkulturnim i podkulturnim pokretima, fetishisti, rokeri, pankeri, jezeri, Treca Kasta : Agamiti, oni koji se razmnozavaju samostalno: Treca visa kasta: Mizantropi, covekomrzci, osorni na citav svet, homofobi, Treca srednja Kasta: Mizauiti, mrzitelji sebe , preziru same sebe, Treca niza kasta: Mizarebilanti, …

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Интервју са Гералдом Целентеом

Posted in економија by Соларић on децембар 27, 2008

Intervju sa Geraldom Celenteom

Gerald Celente je prognosticar trendova, autor i direktor „Trend Research Institute”, koga je osnovao 1980. Postao je slavan sa svojim tačnim prognozama svjetskih dogadjaja, kao pad berze 1987, raspad Sovjetskog Saveza 1990, azijsku krizu 1997, pad ruske privrede 1998, eksplodiranje internet balona 2000 i recesiju 2001. Osim toga, predvidio je i početak pomame za zlatom 2002, pad trzista nekretnina 2005, recesiju 2007 i paniku 2008.


Freeman: Kako vidite trenutnu situaciju u USA?

Celente: Finansijski sistem je kompletno kolabirao. Jedine dvije stvari, koje vlada radi, da bi odrzala zemlju na zivotu, su ili stampanje još vise novca ili spustanje kamata. Mi to nazivamo „Bernankeov dvokorak”, jer postoje samo dva koraka koje sef FED-a može da učini.

Ni jedna od ov dvije mjere ne može promijeniti kurs i zaustaviti pad privrede. Potreban je novi produktivni kapacitet, kao u 1990tim, kad smo usli u recesiju, izasli smo zahvaljujuci tehnologiji interneta. Sve je bilo prebaceno na internet. To je bilo realno. Naravno da je postojala spekulacija na trzistima, ali to nije imalo nikakve veze sa postojanjem produkta. Radilo se o produktivnom kapacitetu. Tako nešto se ne može izazvati monetarnim ili fiskalnim nadrazajima.

Danas, na primjer, imamo novog predsjednika, koji, kako sam kaže, želi da stvori 2.5 miliona novih radnih mjesta. Odakle želi da uzme novac za to? Jedino ga može nastampati. Ono, sa čim smo danas konfrontirani, je hiperinflacija kao iz vremena Vajmarske Republike. To može takođe da se desi dolaru. Ja sam politicki ateista.

Ne vjerujem u bajke, ja sam odrastao covjek. Ako neko vjeruje da će nas politicari spasiti, ili je dijete ili se samozavarava. I ovo samozavaravanje je veoma izrazeno u USA. Ljudi su puni nade da će novi predsjednik nekako prouzrociti promjenu.

Наставак на: Видовдан.орг

Сродне теме: