Никола Тесла будућност је живота на планети. Ако је не уништимо.

Тесла, Нобел и нестале фасцикле

И у домаћим гласилима се распредало да ли је „лички Прометеј“ два пута предлаган за Нобелову награду, али тек сада се обелодањује да је у десет случајева испредњачио испред потоњих славодобитника

Станко Стојиљковић

[објављено: 02/03/2009]

inz.Svetozar Maksimovic, 02/03/2009,

Neprezaljena zelja malih ljudi je mogucnost da ljudima naplacuju udisanje vazduha i svetlost sunca. Ovo nije vic nego stvarnost. Tesla sa planovima koriscenja beskrajno obnovljive elektricne energije koja se nalazi u celokupnoj vasioni i drugacijom vizijom razvoja ljudi, drustva i planete, nije se uklapao u svet malih ljudi.

Zbog tih stvari nije bio pozvan na skup „velikih naucnika“ (Fermi, Anstajn, Openhajmer,.. i drugi)  gde su raspravljali o buducnosti razvoja nauke i drustva.  Neki od njih odrekli su se svojih radova kada su videli sta su napravili. Naravno, taj skup nisu organizovali naucnici. Trebalo bi pisati o ovome.  Za Anstajna je govorio da je sarlatan i da se ne razume u to sto prica.

1941. god. JP Morgam-mladji koji je bolovao od raka, trazi od Tesle da ga spoji sa bozanskom energijom radi izlecenja. Nije mu ispunio zelju verovatno zbog golgote koju mu je pravio. Obojica su umrla 1943. Sigurno je otrovan? Covek pomilovan od boga ne umire u 85-toj.

Ime, slavu, cast, postenje i dela Nikole Tesle prenose americki naucnici koji se svakim danom zaprepascuju njegovim postojanjem i radom. Nobelova nagrada pokazuje se malom pored njega. Veliki deo prosperiteta amerike početkom 20. veka pociva na Teslinim naizmenicnim strujama.

Nikola Tesla buducnost je zivota na planeti. Ako je ne unistimo .

Извор: Политика Online (коментари корисника)

У супротном неби се деценијама исељавали у друге земље у којима има реда и поретка

baresh (zanatlija)
25. februar 2009. u 10.49

„Kod nas su malo poremecene vrednosti i ima se jako pogresna predstava o zapadu sve dok se ne ode i proba.“

Ova recenica od postavljaca teme, potstakla me je na komentar.

Pocetkom sezdesetih pohadjao sam i zavrsio turisticko-ugostiteljsku
skolu u BG,u vremenu kada se još uvek znao nekakav red i poredak.
Ovo zahvaljujuci tadasnjim generacijama koje su stekle radno-moralne
i ostale vrednosti u prethodnoj drustvenoj zajednici.
Reč je o strucnim nastavnicima i ostalim kadrovima koji su imali sasvim drugaciji pristup prema radu, obavezama istog, moralu i ostalim
vrednostima jedne zajednice koja je tada trajala – funkcionisala.

Moji strucni nastavnici bili su uglavnom srednjeg ili starijeg doba,
sa radnim iskustvom iz evropskih metropola, sto podrazumeva strucnost
i znanje dva-tri ili vise svetskih jezika.
Po zavrsetku skole, cekalo me zaposlenje u firmi ciji sam bio stipendist. Ova firma je bila poznata sa poslovanjem, gde su zaposleni osim plate primali tkzv. „viskove“,ravne prosecim primanjima, ali je to nazalost trajalo kratko. Ovo sam saznao od osoblja firme kada sam poceo raditi posle skolovanja.

Šta se dogodilo: direktor je bio covek „starog kova“, koji je često
dolazio pola sata pred početak radnog vremena, i pratio dolazak zaposlenih koje pocinje u 6 ujutro. Zakasnjenje nije tolerisano, osim
u izuzetnim slučajevima, sto je uticalo na smanjenje prihoda doticnog u procentima. Ovo je bila javna tajna i trn u oku gradskom komitetu.
Isti su hteli da ova firma prihvati u svoje okrilje drugu koja je bankrotirala, sto podrazumeva i gubitke. Kada se ovaj usprotivio imajuci podrsku zaposlenih, onda mu „drugovi“ isceniraju skandal, o cemu se na veliko pricalo u javnosti. Naime bio je „zenskaros“, i pojavilo se na sudu nekoliko pripadnica lepseg pola razlicitih zanimanja gde nije postedjena ni starija cistacica.

U toku pritvora, na njegovo mesto postave coveka od poverenja, pripoje drugu firmu, i od tada firma nije imala nekadasnjih viskova.
Posle vise meseci sudskog procesa gde su dokazane lazne izjave, isti bude oslobodjen optuzbe i ode daleko u drugu firmu.
Ovo je samo jedan u nizu primera kako i pod kojim okolnostima i uslovima je nastajala nova zajednica ciji smo savremenici svedoci.

Zavrsetkom radnog veka ove generacije„stare skole“, krajem sezdesetih
i polovinom sedamdesetih, iscezle su i vrednosti jedne zajednice koja
se kasnije sama od sebe raspala. Po onoj narodnoj: „Zlo radjenje – gotovo sudjenje.
Pocetkom sedamdesetih otisao sam sa porodicom u iseljenje. Nije mi
trebalo mnogo vremena za prilagodjavanje, jer sam već imao stecene
radne navike ne birajuci poslove u početku.
U posete odlazimo prosecno svake četvrte godine,uglavnom zbog poseta uzoj rodbini, prijateljima i znamenitostima kojih ima na svakom koraku.

P.S.,razlog mojeg javljanja je da napomenem da sam poznavao i drugacijeg našeg coveka, cije se vrednosti nisu mnogo razlikovale od drugih evropskih naroda, na koje smo hteli ili ne upuceni i zavisni. U suprotnom nebi se decenijama masovno iseljavali u druge zemlje u kojima ima reda i poretka.“

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)