Све што не можеш да уновчиш на првом радном месту уновчићеш на другом радном месту

Alex64 – 12. juni 2007.

Nema veze koliko ko ima razreda osnovne skole, već koliko je sposoban, i koliko su njegovi rezultati rada kvalitetni.
Mi smo uvek imali razlicite zanatlije koje su popravljali i radili zanatske radove u stanu i u kuci gde su živeli moja baba i deda.
Dugo godina je za nas radio jedan moler pok. MIca koji nije imao zavrsenu osnovnu skolu, ali je zato bio ekspert u svom poslu, uvek nasmejan, vedar, iako umazan od glave do pete u krecu.
I dobro je i zaradjivao, vise je imao para nego moja pok mama koja je bila doktorka, ali je radio kao crnac na plantazama.
I svuda smo ga preporucivali našim prijateljima, i poslovnim kolegama.
A uzeli smo jednom pre toga i neke druge molere, koje su upropastili potpuno stan, te smo morali da placamo nekoga ko bi to sanirao.
Nss jedan dalji rodjak je imao staklarsku radnju, bio je takoreci bez osnovne skole ali je od svoga rada iskolovao troje dece, a najstariji sin je ostao i preuzeo ocevu radionicu, iako je imao zavrsen fakultet, mnogo je vise zaradjivao pstavljajuci staklo.
A ovde je moleraj zanimanje koje se vecina naših novodolslih imigranata bavi dok ne nauci dovoljno jezik zemlje gde žive.

Nema svako petlju da se bavi samostalnim radom, uvek se secam kada sam pitao jednog ocevog kolegu, inzenjera koji je radio kao privatnik, kako prolazi, on mi je rekao kao vuk, nekada gladan, nekad sit.
A u pravu je steksi, nije važno koliko si sati radio, već šta si uradio, ti možeš da se pojavis na posao na vreme, i da sedis ceo dan, da ne prodas ništa, ništa da doprineses i da ocekujes posle da to se plate rezultati tvoga nerada.

U vreme kada je ovde bila kriza putovanja zbog dogadjaja 91, ja sam se bavio prodajom luksuznih putovanja-krstarenja. Vecina njih je bila pokunjeni i razocarani trenutnom situacijom, i zalili se kako niko neće da putuje, već jedino dobijaju pozive su otkazivanje narucenih putovanja. Ja sam pak non stop bio na telefonu, i podsecao ljude o neverovatnim popustima za luksuzna putovanja. Naravno oni koji su očajavali posto se niko nije javljao na telefon, i komentarisali dogadjaje preko TV nisu dugo izdrzali i par njih je ili napustila ili bila otpustena zbog slabih rezultata , dok sam ja imao rekordnu prodaju u firmi. A svi su oni bolje govorili engleski od mene, i imali mnogo melodicniji glas, ali nusu bili proaktivni, i nisu se zalagali na poslu, već su ocekivali da im sve padne sa neba.

Imala je moja žena ovde jednu sekretaricu koja je radila za nju, i ciji je zadatak bio da podseti telefonom pacijente da je vreme da se dodje na redovni pregled. Posle nekoliko dana, moja žena je primetila da nema nikakvih rezultata, odnosno nekoliko zakazanih pacijenata, ali svi otkazali. Naravno ta sekretarica nije ni napravila pozive, već je nasumice upisala imena ljudi koji su bili na spisku. dakle ona je redovno dolazila na posao, pretvarala se da radi, i da zove pacijente, ali nije bilo rezultata. Moja žena je uzela telefon, nazvala par pacijenata, pitala ih šta ima novo kod njih, kako se osecaju, i zakazala nekoliko pregleda, i zahvalila se na usluzi toj sekretarici.

Naravno vecina nasih u Srbiji uvek vole sigurnost državnih poslova, bez obzira na to da li im se plate isplacuju ili ne, posto znaju da se u privatnim mora raditi da bi se imalo platu.
Takođe nikome ne pada na pamet da idu tamo gde ima posla, evc ocekuju da će se otvoriti poslovi u sred Beograda gde je poslovni prostor preskup. A u provinciji, nemaju dovoljno lekara, zubara inzinjere, advokate, ucitelje, i zanatalija kojih ih ima ali na Birou za zaposljavanje.

Ovde ljudi voze i po dva sata u jednom pravcu na posao, a ne verujem da bi kod nas iz Beograda isli do Stare Pazove, i Galenika u Zemunu im je daleko. Moj brat od tetke je kukao da nema posla, i tražio pare od njegovog rodjaka koji je tada bio direktor na Torlaku (sada u zatvoru posto je radio za Zlobu), ali kada mu je njegov rodjak ponudio posao da radi na održavanju zivotinja za ispitivanje placen preko nekoliko stotina evra mesecno, odbio jer je daleko, treba ustati u 5 sati da se dodje od Terazija do Torlaka.

jedna je stvar zašto covek otvori biznis, i to mogu biti razlozi: da bude sam svoj gazda (možda ne voli da radi za drugog možda je to genetski ili etnicki nap primer Jevreji i Persijanci), da uradi nešto što ne bih mogao radeci za drugoga.
Druga je stvar šta u tome biznisu sve ostvari i koliko mu taj biznis pruza: ugled, i prestiz u drustvu, mogućnost da pozitivno utice na okolinu tako što daje sansu onima kojima velike organizacije ne bi dale sansu, mogusnost da uoci u nekome talent koja ta osoba nije svesna, da mu biznis omogući da živi u kraju u kome ne bi mogao živeti da radi za drugoga, i profit koji će da iskoristi tako što će da skoluje svoje dete da mu pruisti ono što ne bih mogao(la) radeci za drugoga.

Moji su u porodici uvek imali neku tezgu iako su radili za naučne institucije, te tezge su omogućili meni i mojoj sestri da ostvarimo ono sto oni nisu uspeli.
A neko pomene ne-profitnu organizaciju, sticajem okolnosti smo ucestvovali u jednoj od takvih organizacija (iako nema profita predsednik i potpredsednik imaju neverovatno dobru platu, i svi putni troskovi vezani za tu organizaciju su placeni)

Ja sam inače poceo moju biznis (poslovnu) karijeru tako što sam bio mladi novinar (napustio sam i presao u komercijaliste zato što nije bilo placeno redovno) i pisao sam clanke o tome zašto i kako ljudi osnivaju svoj biznis, i na stotine sam „intervjuisao“ vlasnika malih biznisa i u Americi kao i svojevremeno u Srbiji, i jedna je crta svim njima zajednicka ljudi koji vole rizik koji je sracunat, i zelja da se uradi nešto sto bi bilo spektakularno i fascinatno, mnogi i promene sredinu i emigriraju u preko-okeanke zemlje i pocnu od nule, na primer: razgovarao sam sa Italijanom (inače prijateljem moje porodice) iz Venecuele koji je stigao sa praznim koferom pre 40 godina, a sada je jedan od najbogatijih u drugom po velicini gradova u toj zemlji poceo je popravljajuci radio-aparate, jer mu za to nije bio potreban kapital.

Neki od njih možda nisu nikada imali pravu sansu da urade u većim organizacijama, zbog razlicitih razloga, pa su onda otvorili svoje firme, nekoliko sam njih upoznao koji su otvorili firme da bi sami sebe sponzorirali (sa par njih sam i radio i saradjivao).
nnogi su i workoholic (pravog prevoda nema u sprskom jeziku: vole previse da rade).

Moja mišljenje da je to nešto sto je urođeno kod vas, da nešto coveku neda mira i tere ga nemoguće poduhvate kako bih uradio nešto izuzetno teško i uzivao u svomjim plodovima napora.
Desetine knjiga i predavanja ne mogu coveka ubediti ako nema u sebi tu petlju, jer neki ne vole tu neizvesnost.

Mnogima je lakse ako im se kaže imaš zagarantovano primera radi: 400 dolara na dan (dnevna plata zubara za 8 sati rada), zašto bi se mucili ako neki dan može da bude profit manje od 100 dolara a drugi dan možda 1000 dolara (dnevna zarada male zubarske ordinacije bez rashoda). Bolje bravac u ruci nego golub na grani.

A za one sto pricaju o izrabljivanju radnika, mnogi mali biznisi investiraju vreme da bi obucili radnike koji u treneutaku kada su sposobni da konacnio zarade za vlasnika odlaze u organizacije koje su u stanju da vise plate, secam se kada mi je moj prvi sef u Americi (inače profesor na nekoliko fakulteta u Njujorku) rekao onoga trenutka kada pocnem da mu zaradjujem i pravim novac ja ću otici, ja sam se tada smejao govoreci da je to nemoguće, a upravo sam to i uradio posle 2.5 godine segrtovanja i ucenja kompjuterskih programa.

Otac mi je uvek govorio sve što ne možeš da unovcis na prvom radnom mestu unovcices na drugom radnom mestu, samo ako imaš neohodno znanje, strpljivost, sigurnost u sebe i iskustvo u resavanju problema.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

У нашем школству се истицао лажни колективизам, на Западу се инсистира на лажном индивидуализму

Nemilosrdnost je kljuc uspesnosti?

Nunki – 08. септембар 2004.

Preovladjujuce misljenje i ponasanje uspesnih biznismena je da – da bi uspeli, neophodno je da budu nemilosrdni.

Ospustice koliko smatraju i kad smatraju, bez imalo samilosti, platice koliko treba da im vrhunski strucnjaci ukazu na sve moguce rupe u zakonu, dace vam da potpisete primamljivu ponudu (kredit) kad kupujete njihove proizvode ili ce jednostavno na prilozenom uputstvu za upotrebu ono sto je problematicno, kao i kad je kredit u pitanju, da bude odstampano toliko sitno da vecina i ne može i nema zivaca da cita…sto ce kasnije da vas najverovatnije dovede do ludila jer niste bili pazljivi, a već je kasno, potpisali ste/kupili ste.

Nemilosrdno se uglavnom poistovecuje sa uspesnim. Neminovna cena rasta? Ili je pohlepa glavni pokretac, a empatiju mozemo da odlozimo na prasnjavu policu zaborava…

O ovom je rec: da li su ti uspesni, bogati, kvalitetniji od ostalih? Ne, nisu, samo su nemilosrdniji. I da, ako je nekom stalo da dospe „tamo“ mora da po pravilu (manimo se izuzetaka) bude „gadan“, verovatno jos „gadniji“.

Jedino sto ‘ohrabruje’ je, da kad se jednom covek odluci na takav potez, i pregrmi početne dileme i nedoumice, posle je nekako lako, vise se po pravilu ne osvrce. Jer, kad se jednom suocila sa prevladavanjem nad ljudima koji su pametniji, naterala ih da u njenom prisustvu drhte, takva osoba se više ne vraca nazad, nema refleksiju da li je ispravno, moralno, opravdano to sto cini. Ta osoba je uverena da jeste ispravno i da zasluzuje to sto dobija takvim nacinom. Nema tu straha, nema emocija. Nema moralisanja. Skalp, po skalp, samo napred.

Oni to cine. Oni to umeju. Ako neko nema nerava da uspe, u redu, uvek može da postane socijalni radnik, da peva narodnjake za drustvo u kafanama, da peca, da crta…

Laz, manipulacija, izlivi laznog besa, pokazivanje stvarnog besa, pretnje, izazivanje osecaja krivice kod drugih, ma, ceo arsenal, to je alat i taktika uspesnih ljudi danas.

Makiaveli bi se divno osecao u nase vreme. Kao i svaki prorok, bio je pred svojim vremenom.

Voleti sebe, nikad se ne izvinjavati za svoje postupke, kakvi god da su, čak i ako sve ode dodjavola, jer, istina je rastegljiva, može da se uvek savije na stranu koja vam odgovara.

Dakle, vratimo se temi: reč je o tome da je moguce da se bude uspesan, bez obzira sto vecina to tako ne uvidja, tako što se uspostavi funkcionalan i efikasan poslovni model na osnovu sposobnosti da se privuku ljudi, resursi i novac i usklade u okviru takvog modela koji obezbedjuje izuzetan kvalitet kako konzumentima, tako i partnerima, zaposlenim, investitorima.

Nazalost, brojcano posmatrano, daleko je manje uspesnih preduzetnistava postavljeno na potonjim principima, nego na principu nemilosrdnosti. Za sada je takvo stanje. Mozda je ohrabrujuci podatak da vecina novoosnovanih preduzetnistva prestaje da postoji nakon pet godina. Mozda i nije, jer ogroman procent registracija, bilo gde u svetu, upravo i ima za cilj ‘jednokratnu upotrebu’, sto opet govori u prilog prvobitno izlozene teze…

Malkovich (gerila) – 08. септембар 2004.

nunki,
mislim da ti je postavka tacna 100%.
jer se zasniva na jednom od osnovnih prirodnih i evolucijskih zakona:
prirodne selekcije i opstanka najjacih.
ova zakonitost je samo transponirana u najuspesniji ekonomski model danas,  americki kapitalizam liberalnog tipa, koji postaje globalni model uspesnosti i recepta za profit. to je makro sistem, a na mikro nivou tj. kada su pojedinci u pitanju, oni jadnicki samo plivaju po zakonitostima sistema, naravno za svoje dobro. iza svega je ljudska pohlepa (greed), a psiholoski možda egzistencijalni strah.
u moralnost toga ne vredi ulaziti. ima filozofija, religija, vojska spasa, un da izbalansira nepravde ovakvog sistema. ali takav nam je nivo danas, takav nam grah pao ;)