Контрапродуктивно је бранити приватне факултете генерално

arnold_snarb

31. maj 2008.

Kontraproduktivno je braniti privatne fakultete generalno. Oni su dio jednog problema koji je siri od njih samih, a to je kvalitet visokog obrazovanja uopste. Taj kvalitet zavisi od motivacije predavaca i studenata, kao i od iskrene zelje jednih i drugih da se stvori jedna nova vrijednost. To varira od ustanove do ustanove. Takav je slučaj i sa državnim fakultetima.

Tehnicki uslovi koji ukljucuju i organizaciona pitanja NISU presudni za kvalitet visokog obrazovanja. Oni su presudni za kvalitet rada skole, ali obrazovni proces se odvija na visem nivou od prostog okupljanja jednog broja studenata u savremenom, dobro opremljenom objektu sa mladim i perspektivnim nastavnim kadrom, sto je okosnica marketinskih kampanja privatnih fakulteta.

Ministarstvo prosvjete postavlja sljedece uslove za početak rada privatnih univerziteta: najmanje pet fakulteta u sastavu univerziteta, toliko i toliko kvadratnih metara po studentu u objektu koji je u vlasnistvu ustanove ili osnivaca, biblioteku od najmanje 3000 naslova po fakultetu, 50% predmeta u jednoj godini pokrivenih stalno zaposlenim nastavnim kadrom, bankarsku garanciju za upis na godisnjem nivou i sl.

Kad covjek pogleda, formalni uslovi za početak rada jedne privatne visokoskolske ustanove se mogu zadovoljiti za kratko vrijeme. Isti uslovi se traže i za državne fakultete, samo sto je njihov osnivac država.

Problem nije u formalnostima, nego se radi o motivisanosti studenata da ista nauce dok su na fakultetima. To je problem i jednih i drugih.

Poseban problem predstavljaju putujuci profesori koji predaju paralelno na vise fakulteta, i privatnih i državnih. To su ljudi koji svugdje pricaju isto, kradu vrijeme, prebacuju nastavu na studente zloupotrebom koncepta interaktivne nastave, prodaju prepisane udzbenike i, sve u svemu, srozavaju kvalitet nastave kako na državnim, tako i na privatnim fakultetima.

Gdje je to srozavanje u manjoj, a gdje u vecoj mjeri, zavisi od konkretne ustanove, ali se radi o procesu srozavanja i ni o cemu drugom. Svi bitni pokazatelji govore o tome da nove generacije sve manje i manje žele da uce. Vremenom se tu stvorila prica o tome da je sada, zbog postojanja svjetske baze znanja (misli se valjda na Internet), potrebno samo usmjeriti studente na pravi put u trazenju informacija, ali je ta ideja izvitoperena zeljom predavaca da se izvuku od posla i zeljom studenata da se izvuku od obaveza. Naravno, teško je izvuci generalne zakljucke, ali ovo o cemu govorimo je svakodnevica. Državni i privatni fakulteti imaju veliki broj studenata koji nisu savladali pravopis i gramatiku svog jezika, barem u onoj mjeri u kojoj bi greške bile prihvatljive u okviru nekog novog konsenzusa o potrebnom nivou pismenosti.

Prije nekoliko mjeseci sam prisustvovao intervjuisanju kandidata za mjesto internog revizora u preduzecu koje je sada u vlasnistvu kompanije Arcelor-Mittal, proizvodjaca celika. Kandidati su bili svjeze diplomirani ekonomisti i sa privatnih i sa državnih fakulteta. Ljudi koji su ih intervjuisali bili su Indijci. Volio bih da je iko ko se bavi problematikom visokog obrazovanja bio prisutan jer bi mogao da vidi u cemu je stvarni problem. Jednak je bio tretman i jednih i drugih diplomaca, čak i sarkasticni komentari tipa „hajde da vidimo šta ste naucili u tim vasim skolama”. Selekcija uopste nije bila obavljena po principu najboljeg kandidata, jer niko nije bio najbolji kandidat! Niko ništa nije znao o aktuelnim standardima interne revizije koji su kao radni materijali dostupni u bazama znanja i strucnoj literaturi.

Niko se nije pripremio za intervju. Svi su dosli s nekom apstraktnom idejom o reviziji kakva im je predstavljena u nekoj skripti. Ona nije u skripti, ona je ovdje i sada. I šta je bio komentar – bio je tipa „svakako moramo zaposliti diplomiranog ekonomistu, pa ćemo uzeti onoga ciji je engleski najmanje los”.

Bespotrebno je prebacivati krivicu nekome, bio to državni ili privatni fakultet. Sve to na kraju zavrsi u istom kosu i s komentarom „hajde da vidimo šta ste to naucili u toj vasoj skoli”. Ili to ili uhljebljenje negdje na državnim jaslama.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Европско (западно) школство је готово исто као и наше, једино да су далеко боље опремљени

Obrazovanje u inostranstvu

hdemortsauf (skupljacica perja)

07. decembar 2008. u 23.26

Ova pitanje mi je ‘palo na pamet’ citajuci davno postavljenu temu o obrazovanju na privatnim fakultetima Srbije.

Zanima me kako vi, koji živite u Srbiji, dozivljavate i prihvatate obrazovanje onih koji se vratise iz inostranstva?

Da li vam se njihove diplome cine vrednijim?

Da ste u situaciji da zaposljavate, koga biste pre zaposlili – nekog recimo inzenjera sa nekog beogradskog fakulteta, ili recimo nemackog, ili americkog, nevažno. Pretpostavite da su osobine tih dveju licnosti jako slične..

ecolid19 (hemicar)

09. decembar 2008.

U Srbiji su se loše prihvatali ljudi sa stranim obrazovanjem, ljubomora i zavist, i onda svi krenu da kukakju kako je loše, pa ostani tamo gde si, ja bih otisao da mogu i sl.

Sad u novije vreme se uglavnom traže neki menadzeri i finansijski strucnjaci, tamo se ništa ne radi samo se uvozi i prodaje, to je opsti utisak.

Drugo za dobre poslove treba imati veze i biti u nekoj partiji da bi te pogurali, to da mogu da se hvale da su doveli stucnjaka iz inostranstva.

Trebalo bi da ljudi sa stranim diplomama i odličnim znajem engleskog i computera imaju prednost na mnogim mestima, to opet zavisi od zanimanja.

Dobri poslovi su uglavnom u BG i NS, ostalo je sumrak. Sad ja nisam tamo, ali bila sam skoro godinu pa eto da se javim jer nema nikog, ova diskusija je opustela.

Neko ministarstvo (valjda za dijasporu) je pokrenulo da se vrate strucnjaci iz inostranstva, ide preko http://poslovi.infostud.com/

Evropsko skolstvo je koncipirano vise na teorijska znanja, a praksa se stice na poslu, posto je tamo obavezan neki pripravnicki (entry level), a Srbija je posebna prica, fakulteti su loše opremljni.

Diskusije se opustele nedavno kad su moderatori postali stroziji.

Mislim da treba rascistiti pojam ZAPAD. Evropa je jedno a amerika nešto sasvim drugo.

Pošto sam radila na univerzitetima u Beogradu u Nemackoj i USA, znam razliku. Evropsko (zapadno) skolstvo je gotovo isto kao i naše, jedino da su daleko bolje opremljeni. U Nemackoj recimo može studirati samo onaj ko je zavrsio gimnaziju, sa srednjim strucnim skolama je toliko teško da i ne pomišljaju.

Americko skolstvo se mnogo razlikuje, do univerziteta je slabije od našeg, dalje je uporedivo, mada amerikanci sa zavrsenom high school (srednja skola) ne mogu studirati medicinu već moraju prvo studirati 3 godine za BS iz prirodnih nauka i tek tada upisuju studije medicine.

U Evropi se sa zavresnom srednjom skolom tj. gimnazijom odmah studira medicina. Na ovom primeru se najbolje vidi vrednost srednje skole.

Po meni je americki BS slabiji od našeg diplomoranog bilo šta od ranije sa 4 godina studija, i opet njihov MS slabiji od našeg, tek kod doktorata se izjednacava. Ali su oni daleko ispred u prakticnom radu, jer su univerziteti opremljeni sa svom mogućom opremom (vise nego u Evropi) na kojoj studenti samostalno rade, sto nije slučaj u Evropi jer tamo rade tehnicari a studenti samo interpertiraju rezultate.

Recimo diplomirani hemicar iz BG se u Nemackoj priznaje kao MS (zbog diplomskog rada)i radi se odmah doktorat, na kraju nemacki doktorat je ravan americkom, dok se u americi nasa diploma priznaje za BS (mada je bilo i izuzetaka) i radi se MS, pa tek onda doktorat, kao i kod nas. To sve pre Boljonje.

Moj je utisak da ovi na zapadu od rođenja uce da lažu i varju tj. foliraju i blefiraju, ali oni dobro znaju gde i kada sme i gde ne sme, prepredeni su i podmukli nevidjeno. Dobro ja sam starija doktorirala pre 22 godine u BG i malo sam staromodna.

Sad profesori nekad nemaju vremena i ne kontrolisu studente sto bi trebalo da rade, nekad ih nije briga, a nekad i sami to isto rade.

Čula sam da je sa patentima još gore, tj. da je lakse napraviti patent nego objaviti rad.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)