И тако почне када лавина крене јер…реч када је једном груба, тешко ће икада више бити мира…

Predrasude i Istine

&Lunja& – Mar 13, 2004

Zivim u svetu vrhunske tehnologije Ono o cemu smo citali po stripovima, zabavnicima, knjigama o naucnoj fantaziji, danas je postala ostra realnost. Nekada, prilazili smo tim izumima tehnike sa cudjenjem, po malo sa strahom, sa nevericom ali..iz toga se izrodio jedan novi svet, koji je potisnuo onaj stari…nema vise pisama koja je draga ruka pisala, onaj neko u cijim smo mislima toliko uvek hteli da budemo, odvojeni smo nekakvim zidovima po kancelarijama, ciji prostor odjednom prima nekoliko desetina ljudi, ali..nema vise onog ljudskog dodira, nema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica, zivimo sa ovom dusevno praznom i tehnoloski svemogucom kutijom ispred sebe…i otudjili smo se.

Ne znamo ko je tamo, iza ovog ekrana, kako izgleda, kako dise, kako se smeje, kakav mu je pogled kad se namrsti..da li je to samo dnevni bes na birokratiju, glupog sefa koga mora da trpi, nesnosnu koleginicu koja ne zatvara usta po ceo dan, netrpeljivost prema komsiji jer eno, opet ima nesto novo u kuci…ili..je to nesto vise, sto moze da srusi mnogo nada u svet, i ovako vec izopacen, to..sto se ne vidi..da li je bolje odmah staviti u karantin osecanja i tamo drzati, bez milosti jer..ne znamo, ako odskrinemo vrata hoce li odande izaci demon iz prica ili..tek samo covek, usamljen ali jos po malo srecan, sto je ziv…

Predrasude…doci ce nam glave i dolaze, zar ne? Cesto se plane, razbesni, tresnu nevidljiva vrata pred nosom persone non grata…
cuje se kako se lomi staklo neceg razbijenog, momentum iritiran recju, misli, izborom reci u jednoj recenici, ponekad bez tacke, ponekad spojenih reci, a ne pripadaju tako pravopisu ali..neka..samo neka bujica krene, treba je neko, „greje’ hladan zivot, „tesi“,
a dusa…Gde je dusa? Ima li je jos negde il je rec istina ubijena pojavom dva tri svemocna dugmeta, koja mogu da izbrisu iz postojanja celi jedan zivot, koji je izasao u susret nama, u ovom paralenom svetu…Gde je ta duša, o kojoj se govori, valjda kao nikada pre,
gde se veronauka, kao nauka, kao rec, vise ne kritikuje, ne stavlja se onaj ruzni pecat na nju ali..kao da je to samo rec, i dalje, samo misao, ne previse glasna i ne previse jasna…I svetost i svetla nekih dalekih svetova..pa sad, ako je neko dovoljno lud, kao ja,
da kaze da krade zvezde, ko se usudjuje da zivi zivot zbog zivota,
u prkos onom dugmetu, tako snaznom, sto moze da obrise celo moje zivot jer..jesam li ja odista ziva ili tamo neko, ko ide sa nozem skrivenim ispod plasta od stakla, doci ce, jos samo malo..i zariti taj noz, njegovo secivo jer rec, moja rec, zaseci ce njegove predrasude, bas tamo gde su najosetljivije, a taj neko, hoce da govori o svetu, o vrednosti zivota, o smislu koji se zove predrasuda.

Kazem ja, kao vividni primer ili ti, ili neko drugi, nije ni vazno..vazna je misao, koja je osnova predrasude. Zasto? Zbog cega? Da li je zivot sa njom laksi? Hoce li predrasuda osvetlati neki skriven put ili..zaviti makar i u crno jos vise jer i ovako..ko mari??? Nisam ni ja, ni ti, ni onaj tamo, izmislili zid od stakla, sto deli duse,a ipak..spaja, mnogo vise nego sto se uvidja jer..ziva rec, ostrija li je, zivlja li je, jaca li je, od ove reci, sto je oko vidi, a oko otvara dusu, odmah, nemas vremena ni da uzdahnes…
ni koraka da odstupis…

Istina je tu, slusa nas, smeska se i ceka, strpljivo, doci ce njen red. Kaze: „Samo se vi gospodo, igrajte na ovoj pozornoci, menjajte maske, kostime, neka neka vas, imam ja vremena…vase je vreme ovde, a moje..tamo gore…tamo gde vi necet, ne mozete, a ja, evo i sada me tamo ima…Igrajte na vasem maskenbalu…ludo se zabavljajte..neka vas neka…Vi ste ipak, samo ljudi, a ja..ja sam vreme, vase, proslo i buduce“…

Eto..pa sad, kako vam drago…ko zna, mozda i u predrasudi zivi neki zivot ali..dobro je da nije moj…

..Stela – Mar 13, 2004 00:40

„ali..nema vise onog ljudskog dodira, ema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica“

Draga, Lunjo, ne mogu se sloziti sa tobom po pitanju ljudi koji me okruzuju. Mozda sam, sticajem okolnosti i ziveci u podneblju vecito zelenih prostranstava gde su ljudi neposredni, spontani, veseli, dragi i izuzetno ljubazni, imala srece da upoznam i drugaciji svet od tebe. Mozda, samo drugacije gledamo na ljude ili osecamo potrebu za vecom paznjom, ne znam. Ljudi koji me okruzuju, imaju za mene specijalna mesta u memoriji a u srcu su samo oni koji to zaista i zasluzuju a ima ih jako mnogo.

Благо ономе што уме осмехе да поклања

Osmeh
Stela_ (prevodilac) – Jan 19, 2004

Retke su osobe koje se iskreno smeju. Postoji toliko vrsta osmeha od onih cinicnih, upucenih reda radi, osmeh ljubaznosti, kiselih osmeha, neznih, obazrivih, lezernih……itd. Ali onaj osmeh kada osoba prosto zraci, ona se smeje iz duse i takvoj osobi se uvek vracate jer ona izaziva pomesana osecanja, protivrecne misli, uzbudjenje, srecu….
A oci zaiskre dobrotom i neznoscu najdublje ljudske topline. Celo lice poprima sklad, nadahnjuje ……. as someone’s horizon on smiley days might…….(kao vidik u lepe i nasmejane dane).

&Lunja& – Jan 20, 2004
Eh,,druzenje..skromnosti, kako si lepa…Zivot, pa bude jos lepse,
pa te i u najtamnije dane, toplina umiva. Zaboravis neke davne suze
i neke numitnosti jer oni mali vragovi u necijim ocima, nemirno poigravaju i malo ima nebo da se istrce, da ee umore..i kada se sklope, tu..u snu kraj tebe, kao jezerske vode mirne, dovuce se san.
A spokojan…
Ume da bude zivot lep, sa tim osmehom…cak i kada ga neko proda
za topli kaput, kada pokloni gladnome psu koricu suvog hleba,
taj osmeh ugreje ruke u hladnoj noci. Kao majcin dodir nad kolevkom…prvi osmeh sto se na licu probudi, uvuce se u svaki novi dan, cak i sa setom, sa suzom neisplakanom…Osmeh, sto cutnjom moze zivot da isprica, da svet obgrli i da jos malo mesta ostane u njegovom kutku..kada u tebi novi zivot zaigra…
Blago onom sto ume osmehe da poklanja, ma da ih prodaje bre..
samo da ih je jos tu, do nas, u svemu, da ih je vise no kapi kisa
sto u jednoj jeseni ume da trave nahrani, toliko..da snegovi
pozavide raskosi i lepoti, kao latice pred oltarom gde se upali
sveca za necije zdravlje, za neciju dusu, osmeh..kad pogledas fotografiju, pozutelu, iskrzanu, ali na njoj jedan osmeh i onda dodirnes nebo od radosti, sto jedan u milione drugih, bas ti,
cuvas taj osmeh, prvi, detinji, cistom radoscu zivota podaren..tebi..
da ga jednom, sa neke klupe, k’o tebi nekada, ispod bora, kada
preko cela preleti zivot i opet ga das, u suton dana, detetu nekom, kao neocekivani poklon…

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)