Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Сунчаница”

Posted in књижевност, SerbianCafe by Соларић on јул 19, 2009

GluteusMaximus

02. april 2009.

vidim da su vas kereća govancad onako..uzbudila pa, evo vam jedne fantazije na tu temu..

Nazvaćemo je na primer..„Sunčanica”..

Dakle..ušla je u prodavnicu cipela, privezala svog psa i rekla mu „sačekaj tu”. Posle bezmalo sat vremena izašla je, odvezala psa i krenula dalje.

Tek što su zamakli za drugu ulicu, ispred njih se pojavi policajac na motoru i reče „Dobar dan gospođo, vaše isprave molim”.
Žena, poče da otkopčava svoju tašnu „mogu li znati o čemu se radi ?”

„Gospođo, vaš pas je izvršio defekaciju na javnom mestu, a vi niste počistili za njim..što bi bilo..dvesta pedeset hiljada evra.”
Žena pogleda policajca sa nevericom u oči i reče „to nije tačno”.

Policajac tada izvadi iz futrole nešto kao mobilni telefon i pokaza joj na njemu mapu dela grada gde su se nalazili – „Bojim se gospođo da se to ne slaže sa istinom” – na mapi je blinkalo malo zeleno svetlo, tačno na mestu gde se nalazi prodavnica cipela.

Policajac potom pritisnu dugme par puta, i mapa se pretvori u satelitski prikaz celog kvarta, a potom same ulice i konačno u prvi plan pokaza pseće govno.
„..Imamo znači i krvično delo iznošenja neistinitih podataka..što bi bilo..da vidimo.. To bi bilo još četri stotine i pedeset hiljada evra gospođo..”

„Pobogu čoveče to je mogao da uradi bilo koji pas!” reče žena vidno uznemirena činjenicom da će morati da plati toliku novčanu kaznu

„Bojim se gospođo da DNK podaci potvrđuju da…” reče policajac i poče da pritiska drugo dugme, dok su se na ekranu pojavljivale tabele i brojevi..ali žena reče „dobrodobro! recite mi šta treba da radim sada..”

„Ništa gospođo. Sa vaših računa već je skinuta suma koja vam je saopštena, moja dužnost je bila da vas o tome obavestim”

„Ali to je 700.000 evra!!”
„ Sedam stotina hiljada evra, tako je gospođo.”
„Pa ja nemam tolike pare čoveče!”

Policajac uperi aparat ka ženi, napravi jednu fotografiju njenih očiju pa opet poče da pritiska dugmad..„Da vidimo..ovako..Vi imate stan od 76 kvadrata, sa garažom, auto marke Hundai Accent star 4 godine i da vidimo.. ovde stoji da imate i akcije u vrednosti od četiri hilajde evra…onda…Sve u svemu, kada odbijemo auto, akcije i eventualno garažu..po tržišnoj vrednosti na današnji dan ostaje vam da platite…stan ide kao hipoteka..da vidimo..” „Čekajte čekajte..ČEKAJTE!” reče žena – „Da li se vi sve ovo šalite sada sa mnom?”

„Bojim se da ne gospođo. Imate psa, znali ste da nesavesno ponašanje vlasnika kućnih ljubimaca kažnjava sa najvišim novčanim kaznama..”
„Znam, ali..”

Policajac je ćutao i zakopčavao futrolu od malog aparata nalik na mobilni telefon..
Žena je očajno gledala u svog psa koji je veselo palacao jezikom i njuškao nešto oko žardinjere dok je u ruci mlitavo držala kesu sa kutijom i novim cipelama u njoj..

„Muž će me ubiti. Ubiće me..Moraću da prodam stan..moraću da radim, moraću da radim još dva posla..i da se zadužim doživotno..
”Doviđenja gospođo„ reče policajac, uzjaha svoj motor, pritisnu dugme i motor snažno zabruja.

U tom trenutku, žena se prenu iz dremeža. Pored nje je neko upalio mašinu za košenje trave. Sunce joj je i dalje pržilo direktno u glavu. Na klupi pored nje nije bilo nikoga, ali je zato park vrveo od dece i njihovih roditelja. ”Gde mi je Grici..?„ žena skoči sa klupe i stade da doziva svog psa ”Grici!!..Grici..!„ ali ga nije videla nigde.

Tada joj priđe jedna druga žena i reče ” gospođo, da li je ono vaš pas?„

Iza jednog drveta Grici se naprezao u pokušaju da obavi veliku nuždu. Njegovo govno je upravo počelo da izlazi, ali tada žena skoči kao puma i hitro, u dva skoka se nađe kod psa da mu raširenim dlanovima prihvati govno koje samo što nije dodirnulo vlati trave.

”He..he..he..„ uzdahnu ona sa olakšanjem dok su joj se dlanovi punili vrućom i smradnom žitkom masom braon boje ..i pomisli koliko će cipela moći da kupi od akcija što joj se množe.
I tako, žena je čučala i veselo držala dlanove spremne za novu turu…dok je sunce pržilo..

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Advertisements

Мушке руке

Muške ruke

Stela – Mar 17, 2004

Uvek sam bila privrzena ocu, nekako je znao, osecao, umeo da me razmazi bas, bas, onako PRAVO, nalazio je neku sredinu. Secam se, njegovih ruku, bila sam mala, setamo i ja ga svojim malim rucicama drzim cvrsto a on blago, suvo, nezno i snazno, uliva osecaj sigurnosti, nasim hodom kroz moje detinjstvo i njegovo roditeljstvo. Umela sam tako i da zaspim hodajuci, naslonivsi lice na njegovu ruku i kada stignemo kuci, vise se nisam ni osecala umornom jer mi je taj sinhronizovan hod, godio i ulivao snagu. Nikada necu zaboraviti miris ocevih ruku, topao i nezan ali cvrst dodir. Secam se, moja sestra nije volela da jede pa je moj otac izmisljao citave predstave kako bi je naterao da pojede makar nesto iz svoga tanjira. Pravio nam je pijace, svaki zalogaj je slagao, jedan pored drugoga kako bi izgledali lepo i nazvao ih je pijacama. Tada je moja sestra jela ali sa mukom. Ujutru, kada se probudim, uvek me je cekala oljustena banana za dorucak i mleko. Uvece, smo gledali filmove i tata nam je objasnjavao sve sto nam nije bilo jasno. Postavljale smo, sestra i ja gomilu glupavih pitanja ali je on, uvek sa osmehom i strascu, strpljivo sve to nama tumacio. Bile smo obe, nevaljale i kada smo pospane, koristile smo onu zensku lukavost i pravile se da nismo pospane, pa nas je tata pustao da jos malo uz nas nagovor ostanemo. Uvek se taj nas divlji dogovor zavrsavao tako sto nas je tata svlacio jer smo obe zaspale a on nas je nosio u krevet, to nam je bilo najlepse, ja se toga u polusnu secam. Uvek sam osecala najvecu sigurnost kada je moj tata u blizini i sada se secam njegovog glasa ali najvise njegovih ruku koje su mi toliko ostale u secanju, tople, suve, velike, nezne, cvrste i snazne. Nista na svetu mi nije ulilo toliko samopouzdanja kao te ruke, MUSKE RUKE!

(more…)

„Ја сам рођен у Београду, али нисам Београђанин. Ја сам Србин по оцу и мајци…”

Pravi Beogradjanin?

MilojkoTheGreat (srbin u americi)

10. april 2009.

Da li je ikada ovde bio prisutan , komentarisao ili samo gledao jedan PRAVI BEOGRADJANIN ?

Pod ovim pravi podrazumevam ljude kojima su recimo i OTAC i DEDA ili sa majcine strane …rođeni u BEOGRADU ?

Bilo bi interesantno cuti i mišljenje jednog takvog coveka ili žene …ako oni josh uvek postoje…i ako se zamlacuju kao mi na ovakvim mestima .

Vecina onih koje ja znam ovde su „odnekuda“ …kao i ja sam .

Od mojih predaka ni jedan nije rođen u Beogradu , osim od savremenih rodjaka mojih godina .

A ovo sto je sada uzjahalo na pozicije u vlasti…ili je rođeno posle oklupacije Beograda 45 te ili je u njega doslo raznim sistemima i kanalima .

dakle , pravi Beogradjanine/ Beogradjanko , imate cast i reč.

SrboPeuljanac (Sanjar)

10. april 2009.

Ma kakve to ima veze, brate moj…

Ja sam Krajisnik, ali ne bih se majke Srbije ni Beograda odrekao ni za šta.

Takva je, kakva je – moja je.

Al’ dobro, ako ti je bas stalo, evo da onda ne ispadne da miniram temu…

Samo rekoh šta mislim.

Svako dobro…

Todorov10. april 2009.

Ovakve teme obično zaobilazim ali dozvoli jedno pitanje Milojko:
Šta mislis koliko se Srba pre „dede“ rodilo u Beogradu?
Pa Beograd je bio oduvek naseljen raznim okupatorskim zivljem (cinovnici, trgovci, diplomate, zanatlije, vojnici,…) do posle Karadjordja ili čak Kralja Petra I ! Beograd do pre 100 godina jedva da je brojao četvrt milona stanovnika. Beograd, kao i svaki veliki grad u svetu, su izgradili i naselili ljudi iz provincije! Ovo nije ni kompliment ni ismejavanje, ovo je jednostavno pravilo. Ja nemam problem s tim. Kada danas cujes Beogradjane kako argumentuju svojim autenticnim poreklom grada Beograda, svaki stranac bi im se slatko nasmejao. Po tome se pozna seljacki mentalitet;)
Ja nemam nikakve veze sa Beogradom, osim one emocionalno-nacionalne, to je jednostavno moj glavni grad i amin! Kada dodjem u posetu, sve je za mene tako normalno u njemu: dzeparosi, skupoca, napasni trgovci svega i svačega, sirotinja, drogeri, kurve, kriminal, siroke ulice, ponosna arhitekturska zdanja(iako je veci deo unisten kroz razne ratove), najlepse devojke, fakulteti, industrija, hoteli, sav glamur i elegancija! Sve je u redu.

Kroz istoriju najmanje Srba je živelo u Beogradu, ali skoro da i nema Srbina ciji preci nisu ginuli za Beograd!

Dusko_10. april 2009.

Они који се хвале да су рођени Београђани обично немају чиме друго да се похвале. То је нешто за шта они немају никакве заслуге, а само будала може тиме да се хвали.

Не кажем да је бити рођени Београђанин нешто само по себи лоше. Али није ни добро.

Уопште, промашена тема.

Jahac_magle 10. april 2009.

pavlimir_ratnik
(Edukator)

10. april 2009.

„Stari Beogradani su ili cincarskog porekla ili ,jevrejskog,ili od nekog odbeglog “

Ако неко може да ми објасни шта је то „јеврејско“ порекло и како је могуће да постоји нешто као верско порекло?

Вера нема боју крви, а нема ни боју коже ни гене. Вера може да постоји и не мора. Постоји свет и без вере, али не постоји без крви и гена. Крв и гени могу да се наследе, али вера не може. Ако неко тог „јеврејског порекла“ добије дете које неко други преузме да одгаја, то дете никада неће знати да је „јеврејског порекла“. Ако нека породица преузме да одгаја дете из Вијетнама, то дете ће увек изгледати другачије од људи који га одгајају.

Дакле, када неко каже „јеврејски народ“ или „јеврејско порекло“, ја схватам да је та особа у проблему да схвати основне појмове да би могла квалитетно да разговара. Ако грађевински инжењер не зна да су 1 и 1 једнако 2, онда нема потребе ни да прича о било каквој градњи.

За крај, рашчлани да ли је јеврејство вера или нација па се јави да даље причамо…

Има онај Оксфорд што тврди да се јавља из Русије. И он каже: жена ми је Рускиња, не јеврејкА.

И он јадан меша бабе и жабе као и ти…

Душко, ја сам рођен у Београду, али нисам Београђанин. Ја сам Србин по оцу и мајци…

Beli_Tigar
(Centarfor)

„Moji su seljaci 8000 godina!
Koja gospodska loza!“


Твоји су по карактеру били господа, а по занимању сељаци.

Ти си по занимању господин, а по карактеру сељак…

Aristokrat (unuk narodnog neprijatelja)

Ja sam beogradjanin četvrto koleno. Deda i po ocu i po majci kraljevi generali. Šta da vam kažem, sa dva meseca zivota sam bio izbacen iz našeg petosobnog stana u samom centru Beograda, kod Londona, blizu Generalstaba, samo zato što mi se deda nije iz zarobljenistva u Nemackoj – Osnabrik vratio u Beograd (gde bi bio istog momenta streljan) već je otisao za Englesku sa kanadskim trupama koje su oslobodile taj logor. Smestili su nas u jedan zajednicki stan koji je istina bio u centru Beograda, ali sa još dve porodice u njemu. U nas petosoban stan uselio se tadasnji direktor „Prve brazde“ … Kod moga oca su godinama dolazili Rankovicevi udbasi i odlazili sa njim u sobu da nasamo razgovaraju, odnosno kako je to moj otac govorio, da ga prevaspitavaju, jer moj otac je imao dugacak jezik, jer su ga stvarno te komunjare nervirale. Pošto su mu stalno bili za petama gde god je poceo da radi, a radio je u spoljnoj trgovini, imao je ekonomski fakultet i govorio je tri svetska jezika (na ucenje jezika se pre rata veoma mnogo polagalo pa su moj deda i baba mom ocu uzimali casove jezika, a baba je govorila nemacki i francuski pa je on pored nje ta dva jezika veoma dobro usavrsio). Kao takav skolovan covek dobijao je dobra mesta u spoljnotrgovinskim firmama ali posle nepunih godinu dana jednostavno ga sklone sa tih mesta koja su bila sefovska i stave ga negde za poslednjeg referenta, i to bez ikakvog obrazlozenja. Tako je bilo 7-8 puta i na kraju je mom ocu pukao film i čim je pao Rankovic i čim je mogao da dobije svoj pasos (a dotle ga nije imao, tj. nije mogao da ga dobije) on je otisao kod dede u Englesku. Tamo je živeo i radio, a moja majka nije htela da ide, ona je isto radila u spoljnoj trgovini, ali ona nije se gurala na sefovska mesta i nju nisu mnogo maltretirali.

Inače šta da vam kažem o pravim beogradjanima. To su danas ljudi koji ne umeju da se bore za svoja prava sa ovim dripcima. Ako ih pomere sa radnog mesta oni jednostavno ne umeju da se bune, da idu da moljakaju, tako to prihvataju i cute. Druže se međusobno, uglavnom su moji najbolji drugovi sinovi i unuci moga oca i majke i moga dede i babe. Uredni su, doterani su, ali nisu ekstravagantni, mada drže do finog oblacenja, a jedna mi je komsinica rekla nedavno nešto u stilu, pa šta ovi predratni izigravaju, šta nose cipele na stikle kada idu na pijacu, sto stalno idu kod frizera i tako te slične stvari. Ja sam joj rekao, gospodjo oni su takvi i drukciji ne umeju da budu. Moja je majka na primer poslednji dinar od penzije davala da ode kod frizera. Inače cuvaju svoj stari namestaj, svoje porcelane, i tako te neke stvari koje za njih predstavljaju uspomene. Neki su se oslobodili sustanara (koji su ili pomrli ili dobili vece stanove od svojih firmi pa otisli) i otkupili su te stanove a neki još uvek se akaju sa po nekim sustanarom u delovima stana pretrpani svojim predratnim namestajem koga se ni po koju cemu ne bi odvojili. Inače, u svakom tom zajednickom stanu u koje su nas smestali, bio je jedan stanar dousnik Udbe. Tako u nasem tom zajednickom stanu bila je jedna žena Slovenka, navodno neka profesorka, mada je moj otac stalno govorio da je ona pre rata bila sluzavka, i ona je kontrolisala uvek ko dolazi kod koga u posetu. Tako kada sam ja bio klinac, igram se napolju i onda malo malo pa zvonim kuci da pijem vode, jer smo jurcali i često ozednimo. A na vratima su bila tri zvoncete. Pa onda pored zvonceta piše na primer za moju porodicu „zvoni dva puta“, za onu drugu „zvoni jedanput“ itd, i ja kad god dodjem iz dvorista i zvonim da pijem vode ili da uzmem nešto, ova žena spijunka otvori svoja vrata ( a njena vrata su gledala pravo na ulazna vrata) i stane lepo na svoja vrata okrenuta prema hodniku i prema ulaznim vratima da bi videla ko to kod nas dolazi. I onda kad vidi da sam ja po peti put dosao ona promrmlja nešto negodojuci jer mora uvek da ustane i da otvori vrata da dobro pogleda ko dolazi, naravno da bi javila tamo gde treba. Oni se uopste nisu krili, otvoreno su spijunirali, tj. nisu provirivali iz svojih vrata već izadju i stanu na spram tebe i bulje otvoreno. Znam da je baba često znala da se okrene prema njoj i da joj kaže „pa zar bas svaki put moras da gledaš“, a ona ništa, cuti ništa ne govori. Tako je bilo kod svih tih porodica. Jedan nas prijatelj isto je imao sustanara koji je isto izlazio iz svog stana kad god neko zazvoni kod ovog našeg prijatelja. I secam se bio sam decko, i dodjemo na slavu kod tog prijatelja moga oca, i uvek ovaj njegov sustanar izadje iz svog dela stana i blene u nas koji ulazimo. I ja se secam jednom kažem „pa sto ovaj covek gleda u nas“, a nas prijatelj kaže, pusti sine, to je stoka. I mi smo tog njegovog sustanara zapamtili kao da se stvarno zove stoka, i secam se jednom me majka zove telefonom i kaže mi „znaš šta je novo, umro Rakin stoka, sad će Raka da se proširi u stanu“, a stan mu je bio ogroman 200 kvadrata, ali Raka siromah kad je „stoka“ umro imao je blizu 80 godina i nije se uopste proširivao u taj deo stana već su te sobe stajale tako prazne. Cerka mu je živela u Americi, i on nije imao snage da tu nešto namesta te sobe. Ja sam jednom dosao da vidim taj deo stana, i vidim cika Raka star, sobe prazne, bas tuzno je bilo. Posle dve tri godine cika Raka je umro.

Tako je to bilo. Eto, vratili ste me malo u detinjstvo. Inače niko od tih porodica nije ni u kakvim strankama, dosta ima lekara među njima, ima onih koji su arhitekte (ima ih bas dosta arhitekata), ovi mladji su sada elektroinzenjeri, dosta njih je islo da studira prirodne nauke, a manje njih je islo na prava i ekonomiju (mada je bilo i advokata), jer su znali da sa pravima i ekonomijom nema im mesta kod komunista.

Donnie_Darko (cekam)

10. april 2009.

Aristokrat
(unuk narodnog neprijatelja)10. april 2009.
——————————

Hvala ti sto si svoju pricu podijelio sa nama.

Moji su (davni) preci iz Sarajeva, i dozivjeli su vrlo sličnu sudbinu, i sada, poslije ovog rata, vise nikog mog nema tamo, osim jedne stare i bolesne tete. A šta ćeš :(

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

ТЕБИ, ПРВА ЉУБАВИ…

Posted in Срби у расејању, књижевност, SerbianCafe by Соларић on април 9, 2009

SrboPeuljanac (Sanjar)

24. mart 2009.

ТЕБИ, ПРВА ЉУБАВИ…

Волио сам је као никога до тада.

Угледао сам је случајно, први дан средње школе, када смо сви били ионако збуњени и уплашени од напуштања дјетињства и преласка у одраслије доба.

Стајала је испред мене у реду, коса јој је мирисала на прољеће а у очима јој се огледала дуга. Волио сам је а нисам смио да јој признам. Ни школа ме није ишла то полугодиште, предавали су профе али сам их ја слабо нешто чуо, код куће ме мајка стално тјерала да једем али ни то ми није најбоље ишло, увече сједне са старим и онако озбиљно му шапатом каже:

„С малим се нешто дешава..“ а стари се само онако искусно осмјехне и вели јој „…ма пусти га, добар је он…“.

Можда се сјећао себе из тих времена.

Ни са другарима нисам нешто проводио вријеме, често сам мјењао фризуру и гледао да у школском ходнику стојим баш ту куда она пролази, али кад прође ја спустим главу и једва промуцам „здраво“. Да само знате како ми је срце брзо ударало и кољена клецала! А она ме је гледала весело, румених образа и враголастог осмјеха, знала је шта се дешава али ми никад ништа није рекла сем „Ћао“.

Колико сам само пјесама написао те јесени, како ми је сваки дан изгледао сунчан и ведар, свака ми је звијезда намигивала и крајишки вјетрови су ми шапутали њено име.

Пољубила ме кад сам се најмање надао, стајао сам испод ораха поред школе и сањао о њој, када се она одједном ниодакле створила испред мене, равно је из мојих снова изашла и стала преда ме, пољубила ме благо на усне и отрчала низ школско двориште да стигне на час.

Дрхтавом руком сам чакијом урезао на орах „Србо +…“ и опкружио срцем…

Много година касније стајао сам поред порушене средње школе и на изгорјелом стаблу нашег ораха сам, док ми је снијег падао по коси, тражио наша имена али их више није било…

„Познавао сам послије ње још много дјевојака, и многе су ме питале да ли ћу их запамтити, и ја сам одговарао да хоћу јер сам искрено вјеровао у то у том тренутку, али запамтио сам само ону која никад није питала…“

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Међутим како све има свој почетак и крај, тако је са 5. октобарским променама, привредно чудо постало „чудовиште”…

Posted in Срби у расејању, Србија, економија, SerbianCafe by Соларић on април 1, 2009

Moj grad/selo -GaRaVoOko-(Student)
24. avgust 2007.

Ovde mozete da napisete nešto o svom mestu gde ste rođeni. Možda se nekome svidi pa odluci da poseti to mesto.

Da krenem:

Gornji Milanovac i Selo Savinac
Ovo je kraj izuzetno obdaren pitomim šumovitim planinama i čistim rečicama i potocima, predelom privlačnim u sva četiri godišnja doba. Takođe u Takovu je pod barjakom Miloša Obrenovića počelo stvaranje prve srpske države o čemu svedoči muzej, crkva brvnara, i spomenici drugog srpskog ustanka. Iz najstarije zgrade suda u Srbiji, legendarni vojvoda Mišić komandovao je suvoborsko kolubarskom bitkom.
Manastir Vraćevšnica, na putu Gornji Milanovac-Kragujevac, podignut je početkom 15. veka. U dvorištu manastira su tri konaka i riznica u kojoj se čuvaju Takovski krst i delovi nameštaja dinastije Obrenović.

Savinac je zaseok sela Šarani udaljen 4 km od Takova. Legenda kaže da je ovim putem prošao Sveti Sava i da se u kamenu može videti otisak kopita njegovog konja. Miloš Obrenović je ovde podigao svoju prvu zadužbinu, u spomen svoje supruge knjeginje Ljubice. Ovde počivaju i kosti Vukove ćerke Mine, slikarke i pesnikinje. Sačuvan je i čardak iz Miloševog doba.
Za smeštaj gostiju mogu se koristiti brojne vikendice i sobe u seoskim domaćinstvima.

Ekonomska skola – Pristina
27. avgust 2007.

I ja sam zavrsila Ekonomsku preko puta kasarne. 80 godiste. Ne mogu da se sjetim ko mi je bio razredi al se zato sjecam profesora Rase.
Nisam bila tamo od 1999, nit planiram da idem. Bas sam gledala neke slike na internetu i vidim da je Priština postala još gora i prljavija. I kad se sjetim one buregdzinice ispred skole i koliko su puta prodavili pokvareni sir. Stvarno mi se ne vraca. Al bilo je cool profesora i par normalni ljudi, tako da za vrijeme sokolovanja nije bilo ni loše.

RUDNICKI_SOKO (gorski car)
27. avgust 2007.

He, he, rece neko nema veze odakle si, nego kakav si. Slazem se u potpunosti…
Inače ja sam rođen u Gornjem Milanovcu, podno Rudnika, ali već deset godina ne živim u njemu…
U vreme mog detinjstva Gornji Milanovac je bio privredno cudo Jugoslavije. Kompanije poput PIK „Takova“, „Metalca“, konfekcije „RUDNIK“, nadaleko poznatih „Decijih Novina“, ime grada pod Rudnikom pronosili su sirom sveta. Gornji Milanovac je u to vreme imao vise zaposlenih nego stanovnika, po cemu je bio jedinstven na ovim prostorima. Nedostatak radne snage nadomestao se radnicima iz okolnih gradova, Cacka, Arandjelovca, Topole…
Gornjomilanovcani su u to vreme, zahvaljujuci razvijenoj privredi putovali po svetu i vracajuci se sobom donosili smek svetskih gradova…U to vreme su „Decije novine“ inicirale izgradnju Jugoslovenskog Diznilenda, bas u Gornjem Milanovcu. Obezbedili su i lokaciju, ali…

Čak i u vreme sankcija Gornji Milanovac je bio ispred mnogih gradova u zemlji…Ne retko su se i u to vreme po gradu vidjale privredne delegacije i vijorile zastave zemalja koje su saradjivale sa milanovackom privredom (Norveska, Svedska, Austrija, Ceska…)…

Međutim kako sve ima svoj početak i kraj, tako je sa 5. oktobarskim promenama, privredno cudo postalo „cudoviste“…Opsta otimacina i grabez, pred privatizaciju velikih firmi su grad odveli na ivicu ambisa.Veliki broj ljudi je ostao bez posla, rejting firmi je degradiran do maksimuma (kako bi se prodale za sto manje pare), a sa ulica je nestalo one pozitivne energije koja je grad krasila decenijama unazad…

Danas se Gornji Milanovac prepoznatljiv, bas kao sto rece inicijator ove teme, samo po istorijskim spomenicima i dinastiji Obrenovic i nije ni nalik onom gradu koji je svakog svog gradjanina cinio ponosnim time sto je Gornjomilanovcanin…

curaodBobana (VSS)
28. avgust 2007.

Rođena sam u Banjaluci, jednom od ljepših gradova u BiH,gdje trenutno i živim. Ranije se mnogo ljepše i bezbrižnije živjelo. Grad je nudio više mogućnosti i sadržaja, dok se danas sve svelo na ogroman broj kafića i klubova. Uveče je glavno šetalište gospodska ulica i parkić :-) prepuna mladih ljudi (uglavnom lijepih i zgodnih cura, kako bi rekli pripadnici jačeg pola). Ja sam 7 godina živjela u BG-u, sigurno najljepšem gradu na Balkanu, tako da mi je sad Banjaluka nekako mala i skučena. Opet, kad odem u druge dijelove RS, Banjaluka mi se učini kao NY :-).

gde-sam-rodena!!
28. avgust 2007.

rodjea sam tamo gde cvece, mirise al i saznanje da moje majke nema vise. A sad živim; gde cvece ne mirise, gde se ljudi ne vole i gde samo jedni drugima pakost žele. Gde je majka tamo je dom, a gde je dom tamo je majka – jer majka docekuje, majka ispraca, majka se raduje (uf sto je tuzna tema) idem da se isplacem vraticu se ,,, ponovo ovde al nikad u rodni kraj.

Milicac (…)
28. avgust 2007.

E ovako rođena sam u Gračacu u Hrvatskoj, onda sam živela u Indjiji, pa onda u Lipljanu na Kosovu pa onda u Brusu kod Krusevca pa sam sad u Americi…al najlepsi i najmiliji grad mi je Inđija.

dijana-bl (boginja lova)
29. avgust 2007.

Ja sam rođena u Karlovcu u Hrvatskoj. Jedini grad u Evropi sa 4 reke. Jedan od 5 gradova na svet koji su na 4 reke. Jedan od 3 grada na svetu cija je gradska jezgra i danas sacuvana u obliku sestokrake zvezde.
Sada živim u Beogradu. Jedini grad na svetu koji ima Kalemegdan na uscu Save u Dunav.

Извор и наставак на: SerbianCafe.com

уместо да се држимо нашега, нама слађе туђе

Posted in Србија, друштво, књижевност, медији, SerbianCafe by Соларић on фебруар 24, 2009

Nish

vocko – 3. maj 2005.

dobro jutro nislije i komsije!
kad bi samo mogli da vidite ono sto ja gledam iz dvorista.
pukla zvezda, razasula zrake (ko lubendinja kad se raspukne zrela pa poseje semenke) na sve strane, sve ozelenlo, grad zuji, bruji. dole, u centru već lici na kosnicu (pretpostavka). pitanje za vas, drugari, zašto volite ovu nasu palanku s dusom?

vocko – 4. maj 2005.

zbog letnjih subotnjih prepodneva.
zbog merakluka.
zbog dobrih ljudi.
zbog okolne prirode.
zbog ljubicastih brda.
zbog niske banje.
zbog dobrih komsija.
zbog mirisa lipa u nekim ulicama.
zbog spokojnog detinjstva.
zbog juznjackog temperamenta.
zbog leskovackih pljeski i bureka s jogurtom.
zbog stare srbije i galije i drine.
zbog toga sto je carski grad.
zbog kazandziskog sokaceta.
zbog caira i palilule i secermale.
zbog tvrdjave.
vocko – 10. maj 2005. u 15.21 (registrovani član)

savke, na zapadu kulturni ljudi izmenjaju svoje vizitkartice, vizitkartice svojih advokata i psihijatara, pa idu na grupne terapije, na vrelom jugu rade skakavci, pistolji, pesnice i ostalo. bez obzira na sve, draži mi je vreli jug nego hladni zapad ili još hladniji sever. a najdraza mi nasa palanka, varosica (sto bi reko golemi mile). ma volim je samo zato što je takva, sto postoji, a da ne postoji opet bi je mi izgradili.

nesrecnim slučajem izgore nam crkva, sagradismo novu, istu takvu, ako ne i lepsu. sve ćemo ponovo da uradimo, podignemo, sastavimo, dok je glave na ramenima i dok ta glava i srce vole svoje. to o cemu ti pišes još uvek je (fala bogu) mnogo retko, nego novine zude za takvim stvarima jer ih prodaju krv, znoj i suze. zato nigde i nenapisase naše novine o nasem coveku iz cikaga sto donese ponude za naše male genijalce i za crkvu. lenje su guzice ovi nasi novinari pa pišu samo ono sto će da privuce citaoce zeljne one tri stvari odozgore. ali, nema veze, volimo i njih. i oni su si nasi

vocko – 10. maj 2005.

ma živeo pulitzer!
if it bleeds, it leads, te mero mo kids! umesto da se držimo nasega, nama sladje tudje. (u tudjega tatka…). moj pokojni stanko vecito pricao da novinama ne treba verovati. isto i televiziji. pa vidis da zavadise pola sveta. cnn stvara ratove a velike novine stvaraju masovne ubice i child molestere. ne znam zašto onda novinice ko ove naše – malecne, male, i još manje televizijice zude da lice na oni djinovi. a ima da se piše, nije da nema, od nasi krajevi, lepi, pitomi, zeleni i ljubicasti, sicevacke klisure, davno zaboravljeni i unesreceni vinski podrumi koje nema koj da opsuje, a kamo li vina da pije, o napustena a prelepa sela, o naše reke i mostovi na istima, o drvenim cuprijicama, camdjimama, skeledjijama, vocnjacima, skolama, graji dece, prasnjavim letnjim ulicama, tihim letnjim popodnevima, parkovima sa decama i tatama i mamama i konjicima, vozicima, poslasticarama, sa trista vrsta sladoleda, hladnom bozom, kiselkastom limunadom, pa sto da ne, i pivom/tokajcem od one najbolje niksicanske vrste – daj jedno ledno niksicko da ..be oca ochinjega…o našim pijacama, deponijama koje vape za većim prostorom, kamenolomima, staklenicima, ranom vocu (o jagodama i Jagodama) i povrcu…

ma ima bre, savke, prelepih tema, ali mora da izmišljamo još bolju cocacolu – exclusivu nego ovi tvoji iz fabrike bluda, da budemo veci rimljani od samih rimljana, hoćemo da smo u skladu s vremenom, a kad ukapiramo da nam je vreme isteklo, kartica nam otkucana, krstenica pozutela, biće kasno.
zato si volim ovo naše sirotinjsko, malo, a vece i bogatije od najbogatije amerike, sarenolikije i sladje od najsarenije vasarske secerne vune. i bas me briga za if it bleeds…dosta toga. hoćemo i mi parce nečeg lepseg, da cepamo sladzu a ne gorchu, da pijemo bozu vazdan a ne kiselkastu limunadu. zato ne čitam crnu hroniku, zato me ne vata depresija, nego samo bes, pa pobesnim ko besnik kad mi se popnu na vr’ neke stvari sa negativiteti, pa mi dodje da explodiram ko hertz bonba i da onda sve pochnem iz početka. ja sam ko onaj strumf samo malo obrnut. volim da volim a ne obrnuto

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Жикина прича

Posted in књижевност, SerbianCafe by Соларић on фебруар 8, 2009

Zika ,, – 24. novembar 2004

Da li ste svesni da ste ucesnici jedne totalno nezanimljive teme?
Mislio sam da sam dosao na knjizevnost, a ono gramatika, sintaksa, interpukcija, sve sem prave knjizevnosti. Šta se to dogadja ljudi sa vama. Napisite nešto zgodno, ne mora biti gramaticki ispravno, to sad rade kompjuteri, zajebite formu i zapete, dajte neko stivo. Otvori te dusu za trenutak, „šta te boli brate dok rmbas u tudjini?, tako nešto. Pa se lepo ispraznis, kažeš i nama tvoju bol, podelimo ko drugari kruske.

A ovo , kako rece ona gospodjica gore, Begaj joj para njene nezne usi sa dijamantskim mindzusama . Kaže se pravilno Bezi. Pa shvata te li da u knjizevnom delu ne razgovaraju, nisu junaci knjizevnici, nego običan, neobičan, kulturan i nekulturan lik i onda naravno može biti i begaj, i bezi, i goni se u lepu pizdu materinu…Ovaj poslednji je preterao u slikovitosti ali covek nadaren.

Toliko, već mi se iskreno govoreci smucilo da čitam gramatiku, a svratim obično da nađem neciju ispovest, dozivljaj, stih izgubljenih stada sa naših pasnjaka, onih pasnjaka gde u blizini zvrje prazne i napustene vodenice i kuce u koje se praznina uselila i svojim zajedljivim smehom bez zivota, prica o svojoj usamljenosti, polako prica i necujno, ali svi koji prodju stazama pored reke ili onim brdskim putevima cuju tu njenu tisinu koja razara sluh.

Skoro sam isao tamo pored morave, tri kilometra od stalaca u brdu
sakrivena da jednom maloj zaravni, u zagrljaju hladnih ruku ogolelog drveca videh tu crkvicu. Zapitah jednog seljka koji je tupom sekirom sekao jedno suvo drvo; ko je i zašto gradio crkvu u ovako neprohodnom terenu i kako se crkva zove. Seljaku se nije pricalo stojeci. izvadi maramicu, obrisa lice i znojav vrat sede na neki panj i poce; namernice, crkvu je sazidao dosta davno neki monah bezeci sa svete gore koju su turci palili i monahe gonili.

Tu on uz Bozju pomoć napravi ovu crkvicu i kucicu pored nje u kojoj je živeo. U crkvu svake nedelje navrati neko od mestana okolnih sela, pociste , izluftiraju, upale svecu. Nema sinko moj napustenih crkava, uvek bar jedna ili dve duse dodju i Bogu se pomole, a da stignu dovde sa puta koji ide pored morave, treba im dobar sat uzbrto po strmom terenu. Pravo je mucenje doći dovde kolima za drva, ali se dodje, kad se hoće. I bolesni krenu i stignu, bolesni, stari i malaksali pa kad dodju nije im jasno kako stigise a kucni prag jedva preskoce na polasku. E moj sinko, kad ti napravis jedan korak prema Bogu, on napravi tri prema tebi. Važno je da mu ne okrenes ledja.

Zaboravih ime crkve ali zapantih blazeni mir i neku lepotu tisine koja me svog prihvati kad udjoh unutra. Gorelo je nekoliko sveca, znaci neko je već bio jutros, pomisli i zapalih svece za svoje žive i mrtve. Za nas ima živih i mrtvih, namernice, a za Gospoda svi su živi, rece mi strac ulazecu u crkvu da i sam upali svecu.

Da, pomislih u onoj blazenoj tisini dok je vosak mirisao i svece dogorevale, zar bi Otac voleo da mu deca umiru, sigurno ne. Htedoh to da kažem starcu ali njega nije bilo. Cuh u daljini kako onom tupom sekirom sece suvo drvo…

Извор:  SerbianCafe.com (дискусије)