Њ. В. КРАЉ МИЛАН I.

(1872-1889).

Ненадно, и у пуном јеку и мушкој снази, угасио се, 29 јануара у Бечу, сразмерно кратак али буран живот првога српскога краља после пропасти старе краљевине српске.

Бурно доба Краља Милана беше као што је и прошлост наша у прошломе веку ! Између каквих крајности није она осциловала! Између необичних доживљаја, прелома и скокова, манифестација животне енергије и жилавости, и наступа резигнације и анатије, – хероизма и клонулости, живота и мртвила! Несрећан удесом – а на домаку Истока и Запада и сукоба интереса великих сила – наш је народ у другој поли XIX века испаштао последице прекинутога континуитета историског развића, те је у своме обновљеном државном животу морао журити бржим темпом него други, срећнији, народи. Мучно да се игде тако брзо живело у тако кратком времену, те се силни утисци и силна искуства већ нису ни могла скристалисати и генералисати у наук из своје рођене историје. А слабе стране и врлине младости, културна нејакост и наслеђа горке прошлости, ентузијазам и воља за новим животом, нове тежње и старе навике – слили су се у необичне психолошке моменте нашега недавнога политичког живота.

Када доциији историк буде објективно ценио историски значај и рад Краља Милаиа, неће смети обићи ни један од ових момената, јер без разумевања узајамног утицаја двају чинилаца историског живота – средине (шире и уже) и личности – нема правилнога суда. Тек се тада одређује сваком своје место у историји ; тек се тада може омеђити лични моменат од утицаја општих чинилаца, и казати коме шта иде на лични рачун.

Међу нашим историским личностима друге половине XIX века рељефно ће се истицати Краљ Милан својим талентима и необично интересним, силним, животом. Сав темпераменат, и то силан, плаховит као бујица, импулсивна природа – какав беше Краљ Милан- он је у времену, у ком је делао, оставио дубока трага свога необичног духа. Успомене на оваке личности остају свеже и неизгладљиве и онда, кад се историски живот далеко одмакне од доба њихова делања. Такве необично јаке индивидуалности не дају се, без великога отпора и личних жртава, носити струјом живота, – већ њоме хоће да управљају ; оне не остављају историски ток његовим елемемтарним снагама, већ хоће да га оне кр-ћу својом рођеном енергијом, да подвласте све својој свестраној вољи.

И живот Србије беше за доба његова делања буран и интензиван, као што беше необична и силна његова индивидуалност. У историји Србије XIX века биће доба Краља Милана понајинтереснији период времена обилношћу крупних догађаја, мена, прекрета, и необичним темпом целокупнога живота.

Остављајући политичким органима јавнога мњења оцену политичкога рада Краља Милана, ми смо се у овим редовима зауставили на оном што сада већ историји припада, и на кратком помену заслуга његових на културном пољу.

Разнострани ум Краља Милана није се занео био само многобројним комбинацијама унутрашње и спољашње политике Србијине, већ се интересовао и културним животом своје земље. Познавајући европску културу, умео је схватити и значај књиге и просвете; па ипак се у те послове није мешао заповеднички. »У свашта сам се мешао«- рекао је једном приликом,- »свуда сам заповедао; за све бих, одговарао; само се у научне послове нигда нисам мешао.«

Колико је ово много значило, може се оценити, кад се имају на уму тешкоће с којима су се, у своје време, пре њега, имали борити један Вук и један Даничић. Што се на просвети српској почело и урадило за владе његових претходника, сад се наставило, тако да се целокунна просвета српска испела на ступањ модерних потреба. И у основну, и у средњу, и у вишу наставу унесен је, било коренитим било делимичним реформама, модерни дух; увећан је број просветних расадника и радника; број је основних и средњих школа готово удвојен; уз Велику је Школу подигнута ботаничка градива, опсерваторија и неколико нових лабораторија и катедара ; појачани су материјални извори за опстанак свих ових школа и уставова; уведева је обавезна основна настава, тако да се у његово доба удвојио сразмеран број писмених Срба.

Место Српског Ученог Друштва основана је Академија Наука, коју је Краљ Милан после и из својих личних средстава потпомагао. А своју љубав према Великој Школи посведочио је опет једном великом личном жртвом – поклоном Јевремовца, да се на њему подигне ботаничка градина. Волео је нумизматику, старине, као и етнографске објекте, те је посредно и непосредно потпомагао напредовању тих студија у нашем народу. А у детаљној и опсежној историји просвете и књиге ваше наћи ће места и многа друга лична или владалачка дела његова и заслуге.

Имајући укуса за лепо, Краљ Милан је био дарежљив меценат српских и других уметника. А у земљи, као што је наша, где се само државном иницијативом може уметност развијати, та је његова црта повољно утицала на смерне почетке њихова неговања.

И просветна историја с осећајима саучешћа за умрлим Краљем Миланом записује на листовима својим тековине његове владавине, која је тако интересна, обилна и значајна не само по политички, већ и по културни  живот наш !

Др. драг. Павловиђ.

Српски Књижевни Гласник, бр. 1

Нама, који имамо високе стручности, љубави и воље да радимо са децом није омогућено

Србија разговара: Судбина вишка запослених у просвети

Жарко Обрадовић: Нема пара за социјални програм. – Леонардо Ердељи: Директори запошљавају кога стигну

Александра Бркић – Јелена Беоковић – Ивана Јешић
[објављено: 23/02/2009]

Boban Medan, 23/02/2009,
Ovo znam iz prve ruke. Imam 29 godina i visoko obrazovanje, domaće i medjunarodno radno iskustvo. Preselio sam se iz Beograda u Južni Banat, želeo da se zaposlim u školi jer se bavim nekonvencionalnim obrazovanjem već par godina. Prijavio sam se na konkurse, nije bilo šanse da dobijem posao.

Geografiju u jednoj školi predaje nastavnik fizičkog vaspitanja, a nemački žena koja je završila trogodišnju školu, bila udata za nemca pa je direktor odlučila da je zaposli! U drugoj geografiju predaje čovek koji svaki dan putuje oko 80km na posao, direktor mu plaća putne troškove a 15 ljudi se iz tog grada prijvilo na konkurs.

To što se dešava u školama je ravno prosvetnoj katastrofi, ima se osećaj da se namerno radi na tome da se deca unište, da im obrazovanje bude ravno nuli. Ovo, verovatno najvažnije pitanje u Srbiji, pitanje obrazovanja naše dece je potpuno unakaženo. Nama, koji imamo visoke stručnosti, ljubavi i volje da radimo sa decom nije omogućeno.

Sećam se da mi je jednom prilikom žena nastavnik iz škole rekla da nema šanse da budem primljen da radim jer direktorka ima srednje obrazovanje i niko od nastavnika nema ni više ni visoko, jer se ona plaši da će, ako neko dodje sa univerzitetskim obrazovanjem, ona otići u penziju u kojoj je trebala da bude pre četiri godine!

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Опада број ђака а повећава се број наставника

Опада број ђака, али не и наставника

Синдикалци страхују да је око 16.000 просветара вишак, министар тврди да отпуштања неће бити

Александра Бркић

[објављено: 11/01/2009]

Arsenije Carnojevic, 11/01/2009

Tri hiljade radnika iz proizvodnih preduzeća ostalo je bez posla a koliko će još njih ostati u ovoj godini niko ne zna, važno je da niko od prosvetnih radnika, radnika u laokalnim samoupravama, bankama, osiguravajućim društvima, pošti ne ostani bez posla a koje su zaposlile stranke kako koja dođe na vlast od 2000.godine.

Navešću primer jedne škole u Leskovcu, koja je 2000.g. imala 41 upošljenika, a danas ima oko 100 upošljenika, a broj djaka je prepolovljen. Gde tu ima logike. Naslov bi trebao da glasi  „Opada broj djaka a povećava se broj nastavnika“.

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)

Контрапродуктивно је бранити приватне факултете генерално

arnold_snarb

31. maj 2008.

Kontraproduktivno je braniti privatne fakultete generalno. Oni su dio jednog problema koji je siri od njih samih, a to je kvalitet visokog obrazovanja uopste. Taj kvalitet zavisi od motivacije predavaca i studenata, kao i od iskrene zelje jednih i drugih da se stvori jedna nova vrijednost. To varira od ustanove do ustanove. Takav je slučaj i sa državnim fakultetima.

Tehnicki uslovi koji ukljucuju i organizaciona pitanja NISU presudni za kvalitet visokog obrazovanja. Oni su presudni za kvalitet rada skole, ali obrazovni proces se odvija na visem nivou od prostog okupljanja jednog broja studenata u savremenom, dobro opremljenom objektu sa mladim i perspektivnim nastavnim kadrom, sto je okosnica marketinskih kampanja privatnih fakulteta.

Ministarstvo prosvjete postavlja sljedece uslove za početak rada privatnih univerziteta: najmanje pet fakulteta u sastavu univerziteta, toliko i toliko kvadratnih metara po studentu u objektu koji je u vlasnistvu ustanove ili osnivaca, biblioteku od najmanje 3000 naslova po fakultetu, 50% predmeta u jednoj godini pokrivenih stalno zaposlenim nastavnim kadrom, bankarsku garanciju za upis na godisnjem nivou i sl.

Kad covjek pogleda, formalni uslovi za početak rada jedne privatne visokoskolske ustanove se mogu zadovoljiti za kratko vrijeme. Isti uslovi se traže i za državne fakultete, samo sto je njihov osnivac država.

Problem nije u formalnostima, nego se radi o motivisanosti studenata da ista nauce dok su na fakultetima. To je problem i jednih i drugih.

Poseban problem predstavljaju putujuci profesori koji predaju paralelno na vise fakulteta, i privatnih i državnih. To su ljudi koji svugdje pricaju isto, kradu vrijeme, prebacuju nastavu na studente zloupotrebom koncepta interaktivne nastave, prodaju prepisane udzbenike i, sve u svemu, srozavaju kvalitet nastave kako na državnim, tako i na privatnim fakultetima.

Gdje je to srozavanje u manjoj, a gdje u vecoj mjeri, zavisi od konkretne ustanove, ali se radi o procesu srozavanja i ni o cemu drugom. Svi bitni pokazatelji govore o tome da nove generacije sve manje i manje žele da uce. Vremenom se tu stvorila prica o tome da je sada, zbog postojanja svjetske baze znanja (misli se valjda na Internet), potrebno samo usmjeriti studente na pravi put u trazenju informacija, ali je ta ideja izvitoperena zeljom predavaca da se izvuku od posla i zeljom studenata da se izvuku od obaveza. Naravno, teško je izvuci generalne zakljucke, ali ovo o cemu govorimo je svakodnevica. Državni i privatni fakulteti imaju veliki broj studenata koji nisu savladali pravopis i gramatiku svog jezika, barem u onoj mjeri u kojoj bi greške bile prihvatljive u okviru nekog novog konsenzusa o potrebnom nivou pismenosti.

Prije nekoliko mjeseci sam prisustvovao intervjuisanju kandidata za mjesto internog revizora u preduzecu koje je sada u vlasnistvu kompanije Arcelor-Mittal, proizvodjaca celika. Kandidati su bili svjeze diplomirani ekonomisti i sa privatnih i sa državnih fakulteta. Ljudi koji su ih intervjuisali bili su Indijci. Volio bih da je iko ko se bavi problematikom visokog obrazovanja bio prisutan jer bi mogao da vidi u cemu je stvarni problem. Jednak je bio tretman i jednih i drugih diplomaca, čak i sarkasticni komentari tipa „hajde da vidimo šta ste naucili u tim vasim skolama”. Selekcija uopste nije bila obavljena po principu najboljeg kandidata, jer niko nije bio najbolji kandidat! Niko ništa nije znao o aktuelnim standardima interne revizije koji su kao radni materijali dostupni u bazama znanja i strucnoj literaturi.

Niko se nije pripremio za intervju. Svi su dosli s nekom apstraktnom idejom o reviziji kakva im je predstavljena u nekoj skripti. Ona nije u skripti, ona je ovdje i sada. I šta je bio komentar – bio je tipa „svakako moramo zaposliti diplomiranog ekonomistu, pa ćemo uzeti onoga ciji je engleski najmanje los”.

Bespotrebno je prebacivati krivicu nekome, bio to državni ili privatni fakultet. Sve to na kraju zavrsi u istom kosu i s komentarom „hajde da vidimo šta ste to naucili u toj vasoj skoli”. Ili to ili uhljebljenje negdje na državnim jaslama.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)