Тако се калило наше ново друштво које нас је од некада радно-вредног народа створило масе занесењака који би радије гладовали у граду и хладу

baresh (zanatlija)

30. mart 2009.

..

Овако нешто памтим када се калило наше ново друштво. Било је то педесетих минулог века, када су сатирали „кулака“ (читај сељака) који је служио као симбол поруге (сељачина) пружајући најжешћи отпор насиљу тадашњег времена.

Мој најстарији брат преко ноћи постаје скојевац и добија посао у државној служби. Потом се жени и ствара породицу. Највећи део прихода за опстанак, била је храна по коју је долазио сваких седам дана на бициклу.

Варошица у којој је радио, била је неких 20-ак км. од села, па му мајка спреми: пасуљ, кромпир, јаја, суво месо, пекмеза, ракије…и да не набрајам, а он никада да донесе ни паковање кафе или било чега у знак пажње.Када је почео правити кућу, мајка на пијаци нешто прода и да му новаца, а он јој и негледајући је прокоментарише: зар само оволико?

Мајка каже: немам више, ниси ти САМ. А нас било петоро деце…!

Тако се калило наше ново друштво које нас је од некада радно-вредног народа створила масе занесењака који би радије гладовали у граду и хладу. А тек како је људска машта узнапредовала кад се почело одлазити у З.Европу, тј.печалбу, а потом у трајно исељење, да не помињемо. Бата Иранац описује нас општенито (генерално) па према томе не бих рекао да си неки од ређих изузетака, судечи по твојим коментарима.

П.С. пре неколико година приликом посете завичају, снимио сам на траку са једне градске зграде овакав графит: „Боље динар у хладу него два на раду„. Када сам опет ишао прошле године, исти графит и даље постоји.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Србији недостају: некорумпирана власт, примена закона, неутрално судство и савест појединаца

harlej 25. februar 2009.

…

Neki o zapadu pricaju bajke, ali u doba savremene tehnologije i interneta, satelitskih antena, niko više ne mora da slusa već može sam da prati kako se živi u nekim zemljama.

I ovde ima kasirki koje imaju bolesne muzeve ili decu, rade za minimalnu satnicu, ali rade. Na ivici su egzistencije, ali rade i smeju se, pozdravljaju musterije. Ako neće one, ima ko hoće da radi. A platu dobijaju zato što rade i smeju se, ne rasteruju musterije i promet ne pada.

Profesionalizam, radna etika i ocekivanja rukovodstva. Jednostavno. U ostalom, direktori ili vlasnici to ne bi ni dozvolili. Njihov osmeh je profesionalan, a ne retko i iskren.

Isto je i sa administracijom ili bilo kojom drugom delatnoscu.. Napravljen je sistem koji funjkcionise koji se ne bazira na emocijama već na profitu. Uzimaju od plate deo za nezaposlene koji pod odredjenim uslovima možeš da koristis. Sistem radi, ali rade i zaposleni. Ne svi, i ne lomataju se bas do bola, ali vecina radi. Kažu ti za koliko nedelja ćeš dobiti dokument ukoliko prilozis navedeno (na internetu ili na papiru), i tako i bude. Dobra organizacija, rad i odgovornost svakog pojedinca mogu daleko da doguraju.

Ima i kradja i muvanja, lenjih i neljubaznih; ima i ubistava i kriminala. Zanatlije znaju da zabrljaju, ali moraju da poprave. Nema piva i da ih hranis. Rade za platu ili satnicu kao i mi od čega se hrane. Alkohol na poslu je nedopustiv. Svega kao i kod nas ili bilo gde. Samo mnogo manje.

Srbiji nedostaju: nekorumpirana vlast, primena zakona, neutralno sudstvo i savest pojedinaca. Narod nije los, kao ni dete. Moras ga „vaspitati“, nauciti da bude sto bolje dete zbog njegove buducnosti. Nije nigde idealno, samo negde su se stvari sredile pre vise decenija te je sve uhodano.

Na zapadu nasi ljudi rade poslove od do. Kao i u Srbiji. Niti svi rade najgore, niti najbolje poslove. Zavisi šta znaš ili hoćeš da naucis da radis. Nema veze šta si radio kod kuce, sada si ovde i ovde se prilagodi. Dokazi da znaš i dace ti posao. Moras ponovo u skolu ili na dodatnu obuku, ides i to uradis ako želiš. Cistac, kuvar ili menadzer, važno je da radis, postujes pravila i pokazes fleksibilnost.

Извор: SerbianCafe.com (дискусија)

Једина ствар која Србе гура (али не напред) је конфликт и стрес

Ne razumem šta se desava sa ljudima

mostro (junior member)
30. januar 2009. u 09.16

Ne znam kako je vama koji živite u Srbiji ili ste u inostranstvu , pa kad dodjete kuci. Ja se u Beogradu osecam kao u zemlji cuda. Nije samo zakonodavac kriv, pa mi sve ide nakrivo, već primecujem neko abnormalno ponasanje kod mase ljudi. Ništa mi ne uspeva da ostvarim bez poteskoca i bez eventualnih rasprava sa ljudima. Ne tražim ništa nemoguće, izbegavam konflikte maksimalno i uvek. Ali, kako se kod nas kaže: „ne lezi vraze“… Ni najobičniju kupovinu u samoposluzi ne mogu da obavim da mi se zeludac ne podigne.

Kad pomenuh samoposlugu ( da je samo to, bilo bi super), da ih pohvalim da su im korpe prljave, a u njih treba nekad staviti i hleb. Prodavacice smotane, pa ih i ne interesuje koliko ljudi ceka, već se i zapricaju između sebe. U samoposluzi u mojoj blizini prodaju sijalice samo od 40 i 200 Wati i to je tako mesecima, a da i ne primecuju da nešto hvali. Roba koja se jednom brzo proda, vise se i ne dobavlja. I to sam primetio. Natrpali su neke velike korpe sa glupostima da ne možeš ni da prođes ko covek, niti sa nekim da se mimoidjes. U sred radnog vremena razvuku gajtane i ciste nekom glomaznom masinom za podove svakodnevno. Na kasi je zaprska. Uvek su redovi i dosta njih placa karticama, često sume od 200-300 dinara, pa im i oni aparati za provlacenje kartica neispravni, pa im ne radi dovoljan broj kasa i stalno su neki redovi. I da ti se smuci kad kad treba da udjes da kupis neku sitnicu. A u većim supermarketima idu po sledovanja, pa se kase zacepe onima koji cekaju sa onim velikim kolicima prepunim, kao da nikad u zivotu nisu ništa jeli.

Ali nisam bas o samouslugama hteo…
Najcesce nasi ljudi ne postuju dogovor i muke imam na svakom koraku. Kad god vam nešto obecaju, to je: „obecanje ludom radovanje“! Ako pri nekoj pogodbi ili trgovini date novac, a odmah ne dobijete uslugu ili robu, već obecanje, onda u najvecem broju slučajeva postajete žrtva obmane, zavlacenja, neadekvatnog ispunjenja obaveze i ostalih problema. Ne znam da li se još nekome desavaju problemi u komunikacijama sa ljudima ? Ili ja možda delujem nekako blentavo, pa svako misli da može da me prevari, pa imam redovno probleme i sa najbanalnijim stvarima. Ali, covek nije pustinjak po prirodi i mora se sa tim ljudima komunicirati, pa i da su svi takvi problematicni. Da poverujem nekome da će ispostovati nas dogovor da mi se javi telefonom, ni to više ne verujem ako je Srbin u pitanju !

I bas me interesuje da li još neko ima slične utiske o stanju u Srbiji i o takvom ponasanju ljudi ?

verba 30. januar 2009.

Takvo stanje je oduvek, s tim sto ti je ranije, dok si živeo u Srbiji, to bilo normalno. Sada, kada znaš razliku, smeta ti.
Premda ima samoposluga koje su ciste i gde je usluga na pristojnom nivou.
Ponasanje ljudi ne možeš generalizovati, na celu naciju. Nisu svi ljudi kod nas takvi kako opisujes. Svuda toga ima, zavisi s kim se družiš i skim poslujes.

mostro (junior member) 30. januar 2009.

Pa to je tačno Verba, ali… meni se u zadnjih nekoliko godina vuce puno neobavljenih poslova zbog toga i stvarno više ne znam da li treba da budem grub i da vatam ljude za gusu.
Na primer, geometru sam platio unapred 300 evra, odmah je dosao i premerio šta je trebalo i dogovorili smo se da postavi dva kamena između mene i komsije. Odgovor je bio: ma to je cas posla, ne brini, neće biti problema. Podsecao sam ga 20 puta da hoću da to zavrsi. Već je evo 3 godine i opet ništa. Vidim da mu je neprijatno kad me vidi, ali opet se sve svodi na obecanjima i nastavlja se cekanje.

Tražio sam prošle godine limara da mi postavi oluke, jer mi je to već jednom brzo i kvalitetno uradio. Isao sam kod njega 5-6 puta da ga zamolim da dodje, obecanja… cucemo se telefonom, nazovi me sutra, nazovi me u nedelju… i tako 5-6 meseci. Nađem drugog koga poznajem od ranije i primi me lepo, popijemo po pice i ostane na dogovoru da mi se javi sredinom naredne nedelje. Nikad se nije ni javio, već sam posle mesec dana nasao treceg i rekao mu da ima 5 dana ako hoće da uradi taj posao. Cena mi nije bila bitna. Nije stigao da nadje vremena za 5 dana, ali se javio telefonom i dosao je posle 3 dana i to je bilo 3 sata posla na montazi, uzeo 500 evra i dovidjenja.

I da ne navodim more takvih primera, ali evo sada opet imam problema sa prodavcem koji nema vremena da mi isporuci nekretninu koju sam kupio i u potpunosti isplatio ! Čak je toliko „zauzet“ da nema vremena ni da se čujemo telefonom već danima, iako stalno zovem i ostavljam poruke. I eto, pokusacu još sutra, pa idem u MUP u ponedeljak da tražim pomoć. To je samo još jedan od mnogobrojnih slučajeva „poslovanja“ u Srbiji. Nemam vise volje da se bakcem sa jajarama, gubim vreme cekajuci i setajuci, ali gospoda ocigledno „nemaju vremena“ za posao od nekih svojih obaveza.

I tako sve u krug, zaludjivanja da je u Srbiji dobro i da je jeftino, a sto ti svako poslovanje sa ljudima izadje na nos, to nema veze. Zamlacivanja sa svakakvim „profesionalcima“ na svakom koraku su svakodnevna pojava, laži i prevare su ko „dobar dan“.

Ovo sam gore naveo samo par primera, a o svakodnevnim sitnicama ne znam da li da ih nabrajam, bilo bi preterano, još bi mi verovatno neki rekli i da lažem :))

iciparis (profesor) 30. januar 2009.

Mostro (junior member),

Bilo bi veoma probitačno i zanimljivo da ovo vase opazanje o tome kako funkcionisu ustanove i ljudi u dragoj nam Srbiji, pribelezite, tj.okacite na staro-novoj temi koja nije iscrpljena, a još nije izdvojena od Modernog:

Kakvo nam je drustvo u kome živimo u Srbiji?

Hajdemo, učinimo nešto veoma korisno za institucije i ljude u Srbiji koji hoće da postanu deo Evrope i deo civilizovanog i ozbilnog sveta!

Dalailama (bolnicar) 30. januar 2009. u 14.18

Ja sam dosta sit od kukanja onih sto su ostali dole da žive u Srbiji.
Sa druge strane redovno pratim´svaki dan šta se desava ovde na zapadu i
na svako kukanje kako je u srbiji loše mogu da postavim 1000. slučajeva kako ni na zapadu nije idelano. Zavisi na šta hoće ljudi da se koncentrisu. Evo danas čitam covek cekao u bolnici 19 sati dok mu nisu na kraju rekli da ima probleme sa nogom. Masa stvari ni ovde ne rade bas perfektno kao sto ljudi zavaravaju sami sebe.

Mostro (junior member) 30. januar 2009.
Dalailama
———
Pa tačno je da ni na zapadu nije bez prevara i problema, ali se bar stvari resavaju brzo. Tolikog bespotrebnog gubljenja vremena i nepostovanja musterije kao kod nas nema nigde.

sta-li-ja-radim-ovde (radim)
12. februar 2009.

Mostro, sve sto si napisao je tačno tako, i ne samo da je to bilo moje iskustvo već i svih ljudi koje tamo poznajem ili koji su nešto više od dve nedelje provodili u Srbiji. A ima naravno i daleko gorih prica, ali o njima ne smem jer se tu već radi o zivotima neduznih ljudi na koje su se sjatili „veliki Srbi“.

Svaka nacija ima nešto sto ih gura: Englezi pate od toga da su iznad svih drugih, mada su ih Francuzi prestigli po pitanju arogancije pa su im oni oduvek ostali neka bolna tacka… Amerikanci na istocnoj obali pa sve to mid-west-a vole da imaju najvece bombe na svetu i najviše para a za sve ostalo ih zabole, dok na zapadnoj obali vole da im se dive, da budu u centru paznje i da imaju najbolja kola u gradu. Kanadjani se ponose time da su poslusni i tamo bi nacizam mogao da procveta preko noćisamo još da se rodi Hitler. Japanci su fanaticno posveceni svojoj naciji i tome da budu najsavrseniji po svakom pitanju, pa čim malo pogrese, odmah harakiri… a i ako nema samoubistva zbog greške, onda će da nadju neki drugi izgovor – ili preterani rad, ili kamikaze sto je sve dokaz posvecenosti svojoj naciji.

Srbe ne gura ništa od svega toga: ni novac, ni uspeh, ni najvece bombe, ni najlepsa kola u gradu, čak ni lepe devojke a najmanje posvecenost svojoj naciji. Sve je to samo prolazno interesovanje i ne traje duže od jedne loše utakmice.

Jedina stvar koja Srbe gura (ali ne napred) je konflikt i stres. Ako toga nema, Srbin mora da izmisli svadju da bi nekako preziveo do sledećeg konflikta. Ako je sve mirno i fino, Srbin odumire. Da su to siptari i ostali neprijatelji znali na vreme, unistili bi nas organizovanim drustvom brze nego bombama. Da smo sklopili pakt sa Hitlerom i dozvolili mu da nam organizuje drustvo izgradi auto-puteve i zavrsi one telefonske centrale koje smo koristili do pre dve-tri godine, danas Srbije ne bi bilo – poubijali bi se od dosade.

Tako danas moramo da imamo kola koja zaprasuju komarce bolje od aviona da bi imali na šta da se zalimo i da se međusobno optuzujemo, mora komsija da pusti glasno „Hiljade ljudi, u moje grudi…“ u pola noći da bi sutra imao ko da ga gleda mrko, mora neki ludak da uparkira Ladu na ulaz zgrade da bi bio u ratu sa celom zgradom; i mora majstor da zabrlja posao da bi imao neko da ga juri danima, inače ga niko drugi nikada ne bi zvao na telefon!

Isto vazi i za prodavacicu u radnji, saltersku sluzbenicu, i sve ostale. Dok se na zapadu vecina zadovoljava uzivanjem u nekom filmu, koncertu, picu, hrani ili seksu, kod nas to nije dugotrajno zadovoljstvo. Jedino zadovoljstvo je psovanje, svadjanje i dizanje pritiska („svaka cast“ onima koji uzivaju u drogi, ako ništa bar su razbili monotoniju).

Droga i konflikt su hobi lenjih ljudi. Čak i za samo gledanje filma treba malo aktivnosti, makar da se kupi ili iznajmi DVD (o odlasku u bioskop da ne pricamo – potpuno su prazni tako da sve i da srbenda prica sve vreme, nema ko da mu kaže da prestane ili da mu preti batinama!); ali za svadju ne treba ništa, samo ljudi sa kojima ćemo da se svadjamo i naravno prekrsiti dogovor i sve moralne norme da bismo izazvali svadju.

Kada bi majstori zavrsavali poslove, imali bi novac, ali ne bi imali pretnje, uvrede, teske reci i milion telefonskih poziva. Ovako jeste jadan i bedan ali je bar trazen i puls mu je na konstantnih 120bpm jer stalno mora da gleda preko ramena. Mnogo je lakse i dugotrajnije tako podici puls nego fizickim naporom kao sto je to sport ili seks. Problem je samo sto je opasnije za zdravlje pa ljudi u Srbiji imaju najkraci zivotni vek u Evropi a najcesci uzrok smrti je upravo povisen pritisak.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

У супротном неби се деценијама исељавали у друге земље у којима има реда и поретка

baresh (zanatlija)
25. februar 2009. u 10.49

„Kod nas su malo poremecene vrednosti i ima se jako pogresna predstava o zapadu sve dok se ne ode i proba.“

Ova recenica od postavljaca teme, potstakla me je na komentar.

Pocetkom sezdesetih pohadjao sam i zavrsio turisticko-ugostiteljsku
skolu u BG,u vremenu kada se još uvek znao nekakav red i poredak.
Ovo zahvaljujuci tadasnjim generacijama koje su stekle radno-moralne
i ostale vrednosti u prethodnoj drustvenoj zajednici.
Reč je o strucnim nastavnicima i ostalim kadrovima koji su imali sasvim drugaciji pristup prema radu, obavezama istog, moralu i ostalim
vrednostima jedne zajednice koja je tada trajala – funkcionisala.

Moji strucni nastavnici bili su uglavnom srednjeg ili starijeg doba,
sa radnim iskustvom iz evropskih metropola, sto podrazumeva strucnost
i znanje dva-tri ili vise svetskih jezika.
Po zavrsetku skole, cekalo me zaposlenje u firmi ciji sam bio stipendist. Ova firma je bila poznata sa poslovanjem, gde su zaposleni osim plate primali tkzv. „viskove“,ravne prosecim primanjima, ali je to nazalost trajalo kratko. Ovo sam saznao od osoblja firme kada sam poceo raditi posle skolovanja.

Šta se dogodilo: direktor je bio covek „starog kova“, koji je često
dolazio pola sata pred početak radnog vremena, i pratio dolazak zaposlenih koje pocinje u 6 ujutro. Zakasnjenje nije tolerisano, osim
u izuzetnim slučajevima, sto je uticalo na smanjenje prihoda doticnog u procentima. Ovo je bila javna tajna i trn u oku gradskom komitetu.
Isti su hteli da ova firma prihvati u svoje okrilje drugu koja je bankrotirala, sto podrazumeva i gubitke. Kada se ovaj usprotivio imajuci podrsku zaposlenih, onda mu „drugovi“ isceniraju skandal, o cemu se na veliko pricalo u javnosti. Naime bio je „zenskaros“, i pojavilo se na sudu nekoliko pripadnica lepseg pola razlicitih zanimanja gde nije postedjena ni starija cistacica.

U toku pritvora, na njegovo mesto postave coveka od poverenja, pripoje drugu firmu, i od tada firma nije imala nekadasnjih viskova.
Posle vise meseci sudskog procesa gde su dokazane lazne izjave, isti bude oslobodjen optuzbe i ode daleko u drugu firmu.
Ovo je samo jedan u nizu primera kako i pod kojim okolnostima i uslovima je nastajala nova zajednica ciji smo savremenici svedoci.

Zavrsetkom radnog veka ove generacije„stare skole“, krajem sezdesetih
i polovinom sedamdesetih, iscezle su i vrednosti jedne zajednice koja
se kasnije sama od sebe raspala. Po onoj narodnoj: „Zlo radjenje – gotovo sudjenje.
Pocetkom sedamdesetih otisao sam sa porodicom u iseljenje. Nije mi
trebalo mnogo vremena za prilagodjavanje, jer sam već imao stecene
radne navike ne birajuci poslove u početku.
U posete odlazimo prosecno svake četvrte godine,uglavnom zbog poseta uzoj rodbini, prijateljima i znamenitostima kojih ima na svakom koraku.

P.S.,razlog mojeg javljanja je da napomenem da sam poznavao i drugacijeg našeg coveka, cije se vrednosti nisu mnogo razlikovale od drugih evropskih naroda, na koje smo hteli ili ne upuceni i zavisni. U suprotnom nebi se decenijama masovno iseljavali u druge zemlje u kojima ima reda i poretka.“

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Родитељ се постаје, али родитељ се и учи бити

Ima li svako pravo da bude roditelj?

skomu! – Dec 17, 2002

Znam da na fakultetima u Izraelu studenti prolaze kroz neke psiholske testove da se provjeri da li su oni psiholoski spremni da obavljaju te poslove za koje se skoluju.

Mislim da bi bilo dobro, i da buduci roditelji prodju kroz slicne psiholoske testove jer mislim da mnogi ne zasluzuju da imaju djecu, posto ih odgajaju na taj nacin, koji ce im ostaviti trajne posljedici na njihoj psihi. Ovo bi bilo uskracivanje ljudskih prava, ali tako bi se zastitilo buduce dijete od psiholoskih poremecaja.

Tesko je uzivo uci dublje u stvarne odnose koje vladaju u nekoj porodici, ili saznati necija intimna razmisljanja, strahove… ali postoje slucajevi gdje se otvoreno vidi pogresan odgoj, i tkav odgoj gdje ce trajno ostati poremecena psiha te djece, i kasnije napraviti od njih psiholoski poremecene osobe, ili najcesce benigno poremecene tj, na prelazu ka normalnosti.

Vec sam godinu i po na ovim diskusijama, i moglo se susresti svakakvih osoba. Primjetio sam da se zenske osobe sa jednom vrstom psiho poremecaja slicno ponasaju. Uglavnom na bezazlene tudje rijeci burno reaguju, sa psovkama…U svemu osjecaju neku ugrozenost svoje licnosti i sl. I skoro nikad ne obracaju paznju na tekst koji im neko pise, tj, ne kometarisu njega, nego pisu o nekim stvarima koje nemaju veze sa tekstom koji im je upucen… i tu grcevito se brane a zapravo ih niko ne napada, nego su one same umislile da su ugrozene pa se ponasaju kao ranjene zvijeri. Necu ih konkretno imenovati.

Sto sam stariji sve vise mislim da bi bilo pozeljno da se psihologija od ranog djetinjstva proucava. Naravno, u skladu sa godinama te ciljne grupe. Da bi pokusali tu djecu sto ranije uvoditi u osnove kako porodica treba da izgleda, međuljudski odnosi…da bi mogla prepoznati psihicko,fizicko, seksualno nasilje u porodici.

Necije normalno ponasanje u svakodnevnom zivotu uopste ne garantuju njegovu psihicku normalnost, pogotovo normalnost u porodici, prema zeni i djeci, to se zna.

Mislim da je grijeh dopustiti da svako ko zeli moze da ima dijete i da bi bilo pozeljno da se prodju psihotestovi da se vide da li su ljudi sposobni za tako nesto. Jer roditelj ne brine se samo o hrani,odjeci…on najvecim dijelom formira djeciji karakter i formira neciju licnost, koju ce to dijete imati kad odraste.

Mislim da je psihlogija premalo zastupljena u ljudskom zivotu. Karakter i to, da li ce neko izrasti u psihlosko normalnu osobu, se oblikuje u djetinjstvu, i jedini ispravke su mozda moguce u adolescenciji jer kasnije je kasno.

hej – Dec 17, 2002

?????

ne treba svako da ima bude roditelj?

pismen?

Vidish, pravo na obrazovanje je socio-kulturoloshko pravo na nadgradnju, o kojem se moze diskutovati…

medjutim pravo na reprodukciju je prirodno pravo, pravo koje proizilazi iz same sushtine nasheg bitja…..zbog kojeg se bijemo, volimo, ratujemo, ubijamo,

stvaramo, zrtvujemo, lijechimo, spletkarimo,

podmecemo, gradimo i razgradjujemo….

Iz koje perspektive bi neko imao pravo da odredjuje ko moze da se reprodukuje a ko ne?

U danashnjim kulturoloshkim uslovima,

iz nekog specifichnog „moralnog“ miljea,

moze izgledati nepodobno za roditeljstvo neko stvorenje koje bi u samo malo promijenjenim okolnostima imalo sve atribute

za prvoklasnog roditelja….

Da, bilo bi idealno kada bi svi bili psihichki i fizichki i kulturoloshki opremljeni najbolje moguce za tu ulogu.

Postojali su pravci filozofske misli koji su , primjenjeni u praksi, postajali politichki eksperimenti, a koji su zamishljali izgradnju drushtva koje bi bilo sposobno da stvara individue koje bi mogle da odgajaju potomstvo pod skoro idealnim uslovima….

Nazalost, skoro svi takvi pokushaji su do sada zavrshili sa fijaskom, moguce opravdano, zbog ljudskih slabosti i nestrpljenja….

ili mozda jednostavno zato shto priroda koja se kroz nas ispoljava i u kulturoloshkim i socioloshkim fenomenima, nije tako jednostavna kako je mali Perica zamishlja….

hej – Dec 17, 2002

„mali Perica“ nije bilo namjenjeno nikome na ovoj diskusiji, nego je trebalo da naznachi naivan stav pri pristupu ovom problemu…..

„mali Perica“ je personifikacija djechijeg, nedovoljno informisanog, laichkog….. jeste skomu, porodica je osnovna jedinica u drushtvu iz koje i od koje mnogo shta zavisi….a zdrava porodica zavisi od ekonomskih i  socioloshko-kulturoloshkih chinilaca (ovi drugi od prvih opet), tako da imash jednu „uzvratnu spregu“.

Ne mozesh traziti od porodice da bude „zdrava“ ako je smjeshtena u „ne zdravo“ okruzenje.

Rezultat je da je svaka zajednica sastavljena od pojedinaca u chijem je oblikovanju uchestvovala…

Drushtvo koje „proizvodi“ vishe nego shto je prirodno normalno, poremecenih i upropashtenih pojedinaca, jeste drushtvo koje je poremeceno i funkcionishe na „silaznoj“ skali.

No i to je prirodan proces, jer svaka civilizacija , prije ili kasnije, svaka kultura, „potroshi“ svoja pravila i vrijednosti….

dolazi do razvodnjavanja i dekadencije, za koju je potrebno da dosegne svoju najnizu tachku da bi moglo doci do promjene nabolje…..

Polovichna rjeshenja samo produzavaju agoniju, i krpe vodu dok majstori odu.

Ti, skomu o paprikama, u bashtici iza kuce, a ja o ekosistemu i klimi u kojoj je ta kucica, bashtica i mozda saksijica sa paprikama…

odoh sad na kafu sa neobee…..

Alfons Kauders – Dec 17, 2002

Ima jedna prica u Kunderinom romanu „Oprostajni Valcer“ koja se dobro uklapa u ovaj topic.

Doktor Skreta (jedna od glavnih licnosti) je ginekolog i njegove pacijentkinje su neplodne zene zeljne da svijetu podare bar jednu kopiju svoje bezvrijednosti.

Skreta vjeruje da da je ruznoca svijeta direktno srazmjerna zelji njegovih najruznijih i najglupljih primjeraka za razmnozavanjem.

S druge strane najvrijedniji i najumniji ljudi, obicno nemaju potomstva.

Ekscentrican kakav jeste Doktor pocinje da ubrizgava svoju i spermu svojih prijatelja u „neplodne“ materice svojih pacijentkinja.

Nekoliko godina kasnije Skreta ce imati stotine sinova koji ce i bukvalno pripaati tajnom bratstvu spremnom da promijeni ovaj svijet na jedini moguci nacin.

Prirodnom selekcijom

skomu! – Dec 18, 2002

hej, jesi li primjetila da tebe i na netu vodi sujeta i strah da te nece neko iskoristiti, napraviti budalom, da te nece posmatrati ravnopravnom pa se stalno boris za neka svoja prava, misljenje… Isti je slucaj i sa Silky.

Znam sta je u pitanju, ali bolje da ne objasnjavam. Pokusajte malo reagovati mozgom a ne emocijama.

Hey, ako se dobro sjecam ti si bila ona „scila“ sto je stalno isla na bazen? I sto je nekom momkom iz Holandije rekla sve „divne“ rijeci srpskog jezika…jer je izgubila povjerenje u njega:)

Sta ima na bazenu?

Divna – Dec 19, 2002

Skomu

Kao prvo veliki pozdrav i duboko izvinjenje za one bljuvotine iz prosle diskusije.

Ti si vidi se dobro upucen u psiho-socijalne proceser formiranja licnosti i u normalnim uvjetima (optimalninma) ti i ja bismo bili veliki prijatelji, iako imamo razlike u stavovima i razlicite familijarne mustre.

Medjutim ovo je Internet-svijet, prljava igra, psihološki rat, gdje kako si sam primjetio svako svakoga gura, pa tako se i ja sluzim prljavim metodama. Cim prepoznas nekoga ko bi ti mogao biti ravan, guras ga bez milosti. Jos ako je suprotnog spola udri zesce.

Dobro si ocijenio moju „licnost“, ali zaboravljas da ljudi koji rade s psihicki/mentalno bolesnim licima znaju kako se pacijent ponasa, i umiju da koriste njegov rijecnik i reakcije. Nadalje strucno lice zna da predvidi i reakciju okoline, pa baca uvrede toga tipa.

Sto se nas Balkanaca tice pravilo je jasno: udri u nacionalni identitet, muskost i majku.

Dostojanstvo ti si posten covjek. Izvinjavam se i tebi. Pokazao si musku solidarnost, svaka cast. To je ono sto nama zenama nedostaje. Medjutim ima jedna gorka istina. „O mrtvima sve najbolje“, posebno majci. Postujem stav. Nije ni moja majka medju zivima. Ali postavljam pitanje: Zasto ne spominjati sex, kad pricamo o roditeljima? Pricamo rado o tome sto su jeli, koje boje su nosili na odjeci, kako su slavili slavu, ali sex je tabu. Balkanstina. Jos da ti se zahvalim za ono 40+. Uvijek sam bila zrelija od svojih godina, a debela nisam. Tesko je popuniti 183 cm na jednoj zeni.

Nazad na temu. Biti roditelj nije samo produzavanje vrste, to je najteza uloga koju sami sebi dodijelimo, a nemamo spreman scenario. Moramo ga pisati zajedno sa „malim glumcima“. Uciti ih da hodaju, jedu, uce, ali i da vole, mrze, raspoznaju zivot oko sebe. Uciti ih da se bore, da se hvataju u kostac s tim svijetom. Obrazovanje prije svega s nama, kao djecom, pa kao s mladim ljudima, prije „parenja“, pa naravno priprema za roditeljstvo. U Danskoj postoje takvi kursevi, medjutim ne mozes stvari uciti iz knjige. Ne mozes ljubav uciti iz knjige. Ne mozes dijete predvijeti iz knjige.

Не ваља систем, не ваљају навике, не ваља карактер наших лекара и наших пацијената

ChromVanadiumTabletten – 11. novembar 2007.

Postovani g. Ministre Milosavljevic,

Jedan od najvaznijih resora u Srbiji je zdravstvo a koje drasticno zaostaje za Evropom.! Znamo da nedostaju mnogi aparati u zdravstvu kao i skupoceni lekovi ali u nasem zdravstvu još vise prednjaci nedostatak organizovanosti, administrativne olaksice i kultura zdravstvenih radnika prema pacijentima, sto budimo iskreni ne iziskuje neka novcana ulaganja.

Nedavno smo propratili i neke novosti oko izdavnja lekarskih recepata i pitamo se zašto su u Srbiji velike guzve u ambulantama i bolnicama?

Ako se pak zbog nedostatka bolnica, lekova zdravstvo ne može rešiti guzvi, trebalo bi bar da se uvede reda oko prijema pacijenata i izdavanja i popunjavanja recepata. U tom danasnjem sistemu rada, mora se pod hitno nešto menjati ako država Srbija želi da udje u EU.

U Svajcarskoj kad narucimo dolazak kod lekara ili u bolnicu, vreme prijema se tačno u minutu fiksira. Nikad niko ne ceka vise od 10-15 a najviše 30 minuta!.

Tamo nema desetine saltera na koje pacijenti moraju da cekaju satima, sve se to resava na prijemu u roku od desetak minuta.

Na prijemu je samo jedna ili dve sestre kojoj se pacijenti javljaju, sestra pripremi karton a pacijent samo saceka u cekaonici poziv doktora.

Nema tu dogovaranja ili pitanje između pacijenata, da li sam ja ili onaj na redu. A nema ni ulaska preko reda ili veze.!

Sve je to rešeno na prijemnom i lekar uzimajuci karton koji je po redosledu i zakazanom terminu pripremljen, on ili sestra prozivaju pacijenta i pregled može da pocne..

Kod lekara sve pretrage odmah se zavrsavaju. Vadenje krvi, davanje urina ili eventualna snimanja. Ako pacijenta upute za daljnje pretrage, proces u upucenoj ustanovi odvija se na isti način. Kad se kod lekara zavrsi pregled, lekar lično popunjava recept, udara pecat i samo još treba otici do apoteke. Zar je to dakle toliko komplikovano da se i kod nas tako nešto primenjuje? Zar nasi lekari ne umeju sami da popunjavaju recepte?

Na ovakav način, sve bi se disciplinovalo a najviše pacijenti i niko ne bi ulazio kod lekara stampedom i na ho ruk ili po preporuci. A kako je kod nas u Srbiji?

Jedne prilike zbog trovanja zeludca dosao sam u jednu nasu državnu bolnicu (ime i mesto nije bitno) jer to ništa ne menja, – jer u svim bolnicama u Srbiji je isti način prijema i isti stampedo pacijenata.

Usao sam u bolnicu i pokusao da se snadem da nadem mesto gde se vrsi prijem pacijenata. Nisam znao na koja vrata da udem a nisam mogao da bilo koga pitam. Gde sam god pokusao na ulazu kroz neka vrata da pitam, svi su imali brze pitanje od mene: stA HOćeš COVECE, IZLAZI VANI!

Nivo kulture na nuli a zovu se zdravstveni radnici!

Prilikom takvih otvaranja vrata, dogadao se je stampedo onih koji su takode cekali u hodnicima i koji su takode želeli da udu na neka vrata.

Takav tretman prema pacijentima pretezno starim osobama i naravno najviše sirotinji, koja satima ceka bez ikakva reda i bez orijentacije je van svake organizovanosti i naravno postovanja prava bolesnih.

Kad sam nekako i nasao prijemno, naisao sam na brojne administrativne prepreke i neljubaznost osoblja. Kao da sam dosao u pritvorsku celiju, pocela su ispitivanja koja nemaju veze s namerom jednog pacijenta koji se previja od bolova.

Prvenstveno vam traže knjizicu, pruzaju vam neke formulare da popunjavate uz neljubaznost ko će to da plati i naredenje, popunite to i dodite ponovo.

Dakle, opet sve iznova, stampedo, guranje kroz masu i slusanje dobacivanje pacijenata. Umesto da je to sve organizovano i koordinirano od osoblja koje tamo radi, pacijenti su bili primorani da se sami organizuju i dovikuju, da pitaju ko je na redu itd.

Kad se sve to popuni ponovo se probijam do sestre koja ili ne cuje ili nešto zvace ili nema volje za zivotom ili razmišlja o necem trecem.

Kojoj je, da budemo iskreni, potrebnija batina da je neko izudara ili momentalni otkaz, nego to što radi.

Kad je trgnete iz tih dubokih snova, umesto da vas usluzi, odmah je u startu arogancija i protestovanje ili nije ovo dobro, trebali ste onako a ne ovako a da vam niko predhodno nije pomogao da vas nasavetuje šta treba da uradite ili kako da popunite tu kupus-administrativnu proceduru!.

I pored brojnih nepismenih pacijenata, nikoga to ne interesuje od bolnickog personala. Posle prijema kod sestre i regulisanja silne administracije, opet cekanje na red kod lekara. Dok cekate da udete kod lekara, niko vas ne pita da li ste hitan slučaj ili ne, vi morate da se raspitujete ko je još ispred vas i to može da traje satima.

Kad stignete na red ulazite kod lekara i kad zavrsite pregled, tek tada su jos vece zavrzlame. Ako još treba da date krv, morate da jurite prostoriju za koju niko nezna gde je. Cesto je vadenje krvi negde na nekom drugom spratu a možda i van ustanove u drugoj zgradi.

Na kraju recept kog ste dobili od lekara u kome je samo popunjen naziv leka, morate da nosite opet onoj zamišljenoj sestri da vam ona samo još upise ime i prezime i da stavi pecat, a to može opet da potraje satima!.

To famozno pecatiranje i popunjavanje imena i prezimena, lekar nije umeo da uradi ili mu je to zabaranjeno, a ne znam zašto bi bilo?

Kada sam trebao još samo tu „malu“ proceduricu da uradim, smucilo mi se i zbrisao sam glavom bez obzira, ijako sam bio obavio skoro ceo pregled, odmah sam otisao u jednu privatnu kliniku. Naisao sam na prijemno slično nesto u CH, i tamo je bilo 4-5 pacijenata koji su cekali na red. Odmah sam rekao šta je u pitanju, bez bilo kog komentara ili pitanja, daj knjizicu, ko placa, ili vase ime i prezime uveli su me preko reda i za 40 minuta sam zavrsio pregled i sledećih deset minuta sam cekao da poplacam i ja sam bio gotov.

Od lekara sam dobio recept, koji je bio popunjen, tako da nije bilo potrebno da ga neko naknadno još dopunjava.

Vadenje krvi i davanje urina obavio sam odmah kod lekara u susednoj prostoriji u roku od pet minuta i ponovo se vratio lekaru, bez da sam morao ponovo da idem u cekaonicu ili bilo gde drugde i da se ponovo vracam posle sat vremena. Zaista kao u Svajcarskoj.

Pitam se kako su privatnici mogli tako da regulisu pravila i da zavedu reda a državne ustanove nisu?

Pod koje Ministarstvo zdravlja podlezu ovi privatnici u Srbiji koji su mogli da uvedu reda u svojim ustanovama a državne nisu? Razlika u placanju u doticnoj bolnici i kod privatnika bila je za 1200din vise. Za tu sumu, da sam znao nikad ne bi otisao u državnu bolnicu, naravno i da neću vise nikad.

Nedavno sam pratio tv reportazu na RTS-Beograd i ne malo sam bio iznenaden i obradovao se vescu da je napokon zdravstvena ustanova Doma zdravlja Dr. Milutin Ivkovic u Knez Danilovoj u Beogradu uveo red u svoju ustanovu.

Vise nema potrebe, govorili su i cerekali se preko tv ekrana odabrani koji su se hvalisali, da se neće vise satima cekati na prijem kod lekara. Sve je to regulisano samo jednim telefonskim pozivom prilikom zakazivanja prijema kod lekara. Kao na Zapadu, govorili su ljudi u belom.!

Medjutim, to je bila prica samo za televiziju i za naivne gledaoce da to i poveruju. Prilikom dolaska na odmor namerno sam pozeleo da to i dozivim, nazvao sam ambulantu i zaista zakazao termin u 11h.

Dosao sam po zapadnom obicaju 15 minuta ranije.. U cekaonici je bilo toliko ljudi kao da sam stigao na pijacu a ne u zdravstvena ustanovu…

Za svaki slučaj sam se javio na salter i upitao za moj termin.

Mrzovoljna drugarica, koja verovatno nije ni doruckovala niti još rucala, odbrusila mi je onako po balkanski: idi tamo i cekaj na red.

Kakav red gospodo ovde ima dvadeset pacijenata, prigovorio sam, ja sam zakazao u 11h.. Pocela je da se cereka kao da sam usao u psihijatrijsku kliniku i dobaci: idi covece i cekaj, ako nećeš idi kuci…

Prisao sam pacijentima koji cekaju i upitao, imaju li i oni zakazano kao ja.. Neki su rekli da nemaju a neki da su zakazali u isto vreme kad i ja!

Pitam se kako može neko javno da obmanjuje narod, pogotovo odgovorni jedne zdravstvene ustanove? Gde je tu poslovnost, organizacija, etika i savest? Dakle sva ta silna sirotinja-pacijenti koji najviše to trpe, morace bez obzira na cene, kad tad da napuste te komplikovane kupus-ustanove.

U zemlji u kojoj ima vise bogatasa nego u Svajcarskoj a sirotinja na ivici egzistencije, država dakle još uvek ima preceg posla od zdravstva i ostalih narodnih potreba.

Šta još reci o svim i silnim cinovnicima koji doprinose atmosferi nemara, javasluka i neodgovornosti?

Ali, mislim da vise od mentaliteta pojedinaca takvoj atmosferi doprinosi cinjenica da se drustvo nije ništa promenilo, bez obzira na bilo kakav standard ili državno uredjenje u Srbiji!

Postovani g. Ministre, verovatno Vi nikad ovo pismo necete ni primiti. Ako ga nekim slučajem i primate, nemoj da potcenite ovo moje zapazanje.

Ja živim skoro 45 godina na Zapadu, tamo sam se i rodio a znam šta je kultura i usluga u zdravstvu. Ovamo kad izadete iz zdravstvene ustanove, ijako ste bolesni, ozdravicete zbog humanog ponasanja zdravstvenih radnika.

Ovo nije nikava ironija, to je istina. Nas narod pa i vlast je dapace humaniji od njihovog, ali nas narod je nedisciplinovan, nema radnih navika i nezna za red i kulturu.

U tome je razlika g. Ministre, nedisciplinovanim ljudima ne pomaze stap, nego udari po dzepu, tu ga najviše boli i to ga najcesce dovodi pameti.

Ми радимо можда и више од странаца, али радимо нерезонски, недисциплиновано, неплански

dembel 15. decembar 2008.

Srpski mentalitet?

Kakav je srpski mentalitet? Koje su osobine karakteristicne za nas narod? Koje su osobine stecene, a koje urođene?

haruki (interrogator)

16. decembar 2008.

Po mom mišljenju postoji jedna osnovna nasa osobina iz koje se grade i sve ostale „podosobine”.

Mi smo nedisciplinovan narod. Ne postujemo pravila. Pravila da bi nas udavila. Iz toga proisticu gotovo sve naše nevolje. Nije tačno da smo lenji. Mi radimo možda i vise od stranaca, ali radimo nerezonski, nedisciplinovano, neplanski. Kao elektroni prepusteni sami sebi, svi vuku u razlicitim pravcima, i rezultat je nula.

Nedisciplina vodi ka daljim problemima. Pošto ne slusamo nikoga, prepusteni smo uglavnom samo sebi. Dakle, gotovo sve moramo sami da analiziramo i donosimo odluku šta da se radi. Nema pravila koje će nam olaksati. Postupamo po sopstvenoj savesti, i stoga stalno preispitujemo svoje postupke nemajuci referencu u nečemu visem od nas. Stoga se bavimo često sporednim stvarima, gde se prioriteti brkaju ne vrednuju kako treba.

Ono sto je pozitivno iz svega ovoga je da smo emotivni. Preispitujuci same sebe, postajemo duhovniji i svesniji. Ali u nekom globalnom smislu, to vuce nazad. Na licnom planu smo mnogo razvijeniji od zapadnog sveta, koji zbog svoje privrzenisti disciplini i pravilima, kojima su isprogramirani u skolama još od četvrte godine zivota, ipak lakse prolaze kroz zivot jer je neko za njih već odlucio šta treba da rade. Za nas mi uvek to sami moramo. Pa i za najmanju sitnicu.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)