Ако нешто „МОРА ПОСТОЈАТИ” у односу према нечему другом онда је то релативно постојање

Filozofija života

DrCornelius (uncleDoc4You)

20. avgust 2008.

kako ono rece jedan pisac sa prostora bifse (SFRJ) (YU)

vilin konjic živi samo jedan dan i od jutra pa do mraka leprsa krilima i uziva u zivotu…
sad ja:
mi ljudi živimo po 365 000 dana i ne uzivamo a nemamo ništa u sebi lijepoga ili pametnoga da proširimo ili podarimo drugima …

pa pisac kaže šta bi on dao samo da može da živi još jedan dan :-)

šta je najveca radost zivota?

sloboda ? biti slobodan u pokretu u umu u djelovanju u razmišljanju u zivotu na zivotu?

nerazumem sada (pre sam bio sam slijep) zašto se ljudi pozatvaraju u ladice, zašto se ljudi lisavaaju sami svoje slobode?

zatvaraju se u religiju u državu u nacionalnost u grad u selo u ulicu u kontinent u fudbalski klub u boju koze u vrstu auta u spoljni pol u visinu u jacinu u oblik u formu u klasu u djelovanje u u u…

svako gradi neke ograde oko sebe i strahuje sam od svoje slabosti…

gdje su ti veliki filozofi koji mogu nešto stvarno da pokrenu i promjene?

nema ih ? naravno ih nema jer nema ideja u narodu…

zašto nema ideja u narodu?

nema ideja jer si ti, bas ti koji čitaš ovo, ti si kriv za ne pridonosenje ravnopravnosti ljudi i njihovoga bratstva i ljubimstva…

svo dobro pocinje u tebi i siri se dalje od tebe a tako i svo zlo...

zlo je ne pokusati ništa poboljsati…

zxcvb (na) 23. avgust 2008.

…
Ipak kada sam već ovde da dam i svoje mišljenje.

Svaki oblik, svaka slika, svaki opazaj, koji je kreirao razum, po svojoj sustini predstavlja određen stepen objektivacije metafizicke volje.
Dakle kada bi vilin konjic imao svest, kada bi ta svest imala moc ljudskog intelekta i kad bi taj intelekt sa posrednog saznanja objektivnog sveta bio „usmeren” ka neposrednom unutrasnjem svetu, onda bi vilin konjic imao dozivljaj volje. Dzovljas onoga nečeg sto nalazimo unutar sebe a sto je (iako razlicito ) ipak najblize stvari po sebi.
Pošto je sa druge strane volja neprestano stremeljenje i patnja a zadovoljstvo predstavlja samo kratkotrajnu i iluzornu negaciju patnje, onda ni on ne bi mnogo uzivao u svom jednodnevnom zivotu već bi osecao sve muke SPOZNAVANJA individualnog htenja olicenog u gladi, bolu, zedji, zalosti itd,itd.  znaci patio bi a ne bi uzivao jedan dan.

Неселективно смо пренатрпани непотребним… у гомилама информација мало је знања

Diskusije i negativne reakcije

Nord-Eu (Inzenjer)

22. april 2009.

Skoro svugdje gdje se ljudi susrecu i vode bilo kakve rasprave dolazi do sukoba mišljenja. Cesto možemo vidjeti bez obzira na kulturu da se npr u parlamentu neke zemlje fizicki obracunavaju a o psovkama i međusobnom vrijedjanju da i ne govorimo.

Net forumi su posebno karakteristicni po „izlivu bijesa“ na protivnika jer ove vrste komunikacija stite napadace ili sukobljene da se fizicki priblize u D momentu pa se paljba oglavnom svodi na upotrebu ruznih rijeci kojima se sagovornik pokusava na sve moguće nacine poniziti i omalovažiti.

Osjećaji koji leže u pozadini ljutnje, zapravo nas čine ranjivima i slabima a ljutnja je odbrambena reakcija koja nas ojačava i daje nam osjećaj kontrole.

Šta je to u ljudima koji npr na ovom forumu imaju nizak prag tolerancije i vrlo brzo pocinju da koriste nepristojnosti ?

Kompleks, strah, unutrasnje nezadovoljstvo, ljubomora, zavist, zelja za dokazivanjem, nepodnosenje superniornije osobe,… ???

kuenstler-in 22. april 2009.

ne vidim svrhu svesne iritacije / provokacije bilo koga …

pisanje mozhe biti vid terapije i to veoma uspeshne, kroz potrebu da se oslobodimo sekundarne, aberirane, pervertirane, devijantne iritirane energije koja je nekada bila stopirana u nashem ciklusu potreba chime smo bili ometeni .

moguće da postoji i vid pervertirane agresije , shto nije adekvatna emocionalnost kao i shto somatsko ispoljavanje nije takođe adekvatna telesnost … chak ni radost bez razloga nije prava radost jer je posledica „super energije“ , neadekvatna …

stvari ne postoje bez osnove.

kao shto pazhnja sa bolesti mozhe biti preusmerena na zdravlje, tako je i sa ovom temom … Norde, izbaci „negativno“ iz postavke teme , shvatajuci da i u jednom bolesnom sistemu postoje zdrave stvari. svaka pojedinachna potreba mozhe biti manipulirana … svako od nas treba alat sam za sebe …

svako od nas vidi u DRUGOM CHOVEKU ono negativno shto se u njemu kao smece skuplja.

nasha vlastita pogodjenost se oslobadja na ovom mestu .kao refleksija.

mozhda bi bilo bolje da duvamo u ticeridu …

jer

neverbalni medijumi aktiviraju neverbalno vreme …

doprinoseci chishcenju jezgra hipotalamusa.

(medicinska zanimanja su već godinama prva na listi samoubilachkih, na drugom mestu su pedagozi. toliko o UMECU znanja)

neselektivno smo prenatrpani nepotrebnim … u gomilama infomacija malo je znanja.

zhelim ti jedan dan da osvanesh nenauchen Norde, veci poklon ti se teshko mozhe desiti.

kako tebi, tako u prvom redu sebi i svima nadalje .

jednako kao shto nas roditelji brzhe bolje nauche kako „se crta“ kucica pa posle muke Tantalove da tu kucicu zaboravimo , ne bi li kucicu UGLEDALI …

Nord-Eu (Inzenjer)

22. april 2009. u 09.30

kuenstler-in

Pozdrav za tebe ID !

Kada te sretnem uvjek pomislim da nije potrebno ništa reci jer sve smo ispricali u nekim drugim vremenima, tamo sada već nekih dalekih godina.

Uvjek se pitam zašto si ti toliko drago stvorenje a ne poznajem te. Zelja mi je možda bas zbog toga da te nikada ni ne upoznam.

Ono sto si pisala sam mislim procitao !

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Није узалуд Бог дао својих десет заповести које етички уређују овај пали у мржњу огрезли земаљски свет

OKRUTAN poredak na nasoj planeti-jeste li sretni?

pobunjenik_1
03. april 2009.

Kada majka radja dete,ona mu daje zivot i dok odrasta tesi ga i mazi zeleci mu svu sreću i radost. Dete i masta o uspehu i svemu lepome sto zivot pruza i sto meze da zamisli, u masti je sve kao u bajci lepo.

Međutim, kako odrasta, to dete shvata da nije bas tako bajnovito ovde. Ono se susrece sa problemima koji se nedaju rešiti i radost se smanjuje dok ogorcenje i tuga sve vise i vise raste. Kako postaje starija i iskusnija osoba, sve vise shvata da zivot nije lak i da zahteva puno truda i mudrosti. Prvo se covek pomiruje da nema tako puno radosti ili nikako, a onda se zadovoljava ako može da živi bez bola, a radost bila ne bila. Kasnije kad ulazi u zrele godine, osoba shvata da ni to ne ide, i da je i to previse pa onda se krpi dan za danom kako zna i ume. Odraz na licu postaje sve ozbiljniji i ozbiljniji, kako starost stize i nastupa. Mnogima ili vecini je teško da se pomire sa cinjenicom da ovde ne vlada pravda i ljubav, nego na zalost nasuprot, nepravda, prevara, mržnja, gramzivost, pohlepa.

Dok to covek shvati i prizna sebi, obično već bude mnogo unakazen. A kada shvati i vidi stradanja svoja ili drugih oko sebe ili u istoriji, onda postane umoran od zivota i jednostavno u nemoci da nesta promeni u tom jadnom ciklusu želi da nestane sa ove planete. Zato i covek place kad dolazi ovde a smiren je u glavnom kad odlazi. Tako se nastavlja ciklus, iz generacije u generaciju. Instikt coveka goni da se mnozi i da ima porodicu iako zna šta ceka njegovu decu, a oni koji se ne povinuju većinom bivaju eliminisani zakonima prirode.

Kada se pogleda samo jedno zlo od mnogih dosta je već, na primer rat, nasilje, to je prisutno kod nas, kod naših predaka i biće i u buduce. Kada se samo pogleda u oruzje kojemu se vecina divi, i kad se pogleda cemu to sluzi i cemu vodi, uzas. Zar u jednom ubistvu nedužnog coveka ne stoji i najveca pljačka, krađa, jer krade se od coveka bas sve maksimalno sto može a to je i goli život. A koliko nevinih ljudi strada u ratovima samo zato što se zove ovako ili onako ili je ove ili one nacije.

Da se ne zanemari redovan ciklus koji traje i u mirno doba,gde iskoristava ko koga stigne i krade,vara i vredja koliko može.

iciparis (profesor)
03. april 2009. u 12.26

Po cenu da me proglase gluperdom i zaostalom, zatuanom bogomoljkom,
ja velim, nije uzalud Bog dao svojih deset zapovesti koje eticki uredjuju ovaj pali u mrznju ogrezli zemaljski svet, već celih tri milenijuma, koliko je covecanstvo izbrojilo vekova i era!

Zbog nepravde, pohlepe, mrznje i beskrupulozne trgovine dobrima i ljudima, propadaju c i v i l i z a c i j e , i narodi!

Pa ako je to b o z j i promisao neka tako i bude!
Možda i ne zasluzuje da opstane onakav kakav jeste!
Sa onakvim covekomrscima i mizantropima koji ga vode u propast i beznadje!

Dace dobri i mudri Gospod Bog, da u propast i nistavilo se survaju svi oni koji drugima i bespomocnima kopaju jame i propadanje!

Mrznju seju, mrznju neka zanju!
Bedu seju, bedu neka zanju!
Krv i nevolja nevinih na njihove obesne glave i na njihova obesna potomstva!

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

КОРИСНОСТ УМЕТНИКА

КОРИСНОСТ УМЕТНИКА.1

ОГИСТ РОДЕН

I

У очи вернисажа, сретох Огиста Родена у Салону Националног Друштва. Пратила су га два његова ученика, који су и сами постали мајстори : изврсни вајар Бурдел, који je ове године изложио једног дивљачног Херкула који стрелама туче тице симфалског језера, Деспјеа, који моделише попрсја изредне финоће.

Сва тројица су се била зауставила пред једном приказом бога Пана, кога je Бурдел, у својој уметничкој фантазији, извајао сличнога Родену. Аутор тога дела извињавао се што je ставио два мала рога на чело свога учитеља. A Роден рече, смејући се:
Ви сте то морали учинити, јер сте представљали Пана. У осталом, и Микел-Анџело дао je сличне рогове своме Мојсеју. Они су ознаке свемоћи и свемудрости, и ja сам врло поласкан тиме што сте их и мени ставили.
Како je било подне, учитељ нас позва да ручамо у каквом оближњем ресторану.
Изађосмо. Били смо у авниу Јелисејских Поља.
Под младим оштрим лишћем кестенова, аутомобили и запрегнути екипажи клизили су у блиставом реду. То je било искрање париског луксуза у његовом најзрачнијем и најзаноснијем оквиру.
Где ћемо ручати ? упита Бурдел са смешном зебњом. У ресторанима овога краја обично служе момци у фраку, a то ja не могу да подносим : јер те особе ме плаше. Како ja мислим, требало би ићи негде где се скупљају кочијаши.
Тада Деспјо :
Одиста, тамо се боље једе но y раскошним ресторанима где су јела прекрштена. И то je тајна мисао Бурделова : јер тобожња скромност његова укуса није нешто друго до изешност и разумевање у јелу.
Помирљиви Роден даде се одвести код једнога малога гостионичара који се скривао у једној улици близу Јелисејских Поља. Ту изабрасмо један угодан кут, и поседасмо како нам се свидело.
Деспјо je веселе и задиркивачке ћуди. Он рече Бурделу, додајући му једно јело :
Служи се, Бурделе, и ако не заслужујеш да будеш рањен, јер ти си уметник, a то ће рећи некористан човек.
–   Ja ти опраштам ту дрскост, рече Будел, јер половином она пада и на тебе.
Свакако je пролазио кроз привремену кризу песимизма, jep додаде :
–  У осталом, нећу да ти   противречим.   Извесно  je да ми нисмо ни за шта.

Када се сетим мога оца, који je био каменорезац, ja себи велим: тај je радио посао потребан друштву. Он je спремао грађу којом су дизани станови људи. Ja га и сада видим доброг мог старца, како савесно сече своје камење, зими као и лети, у радионицама   под   ведрим   небом.   То je био силан радник, каквих нема више.

Али ja…, али ми, какву услугу ми чинимо нашим ближњима ? Ми смо пеливани, играчи на ужету, химеричне личности, ми занимамо публику по вашарима. Једва ако се и интересује за наше напоре. Мало људи je способно да их разуме. И ja не знам да ли смо и достојни људске благонаклоности, јер свет би врло лако могао бити без нас

II

A на то Роден :

–  Држим да наш Бурдел не верује ни у једну реч коју je казао. Што се мене тиче, ja мислим сасвим обратно оном што je он малочас рекао.   Ja мислим да су уметници   најкориснији људи.

A Бурдел, ударивши у смеј:

–  Љубав вашег заната заслепљује вас.

Ни најмање, јер мој суд оснива се на солидним разлозима које вам могу рећи.

–  Учитељу, ja јако желим да их сазнам.

–  Узмите   мало   овога   напитка   које нам   домаћин ове куће препоручује. То ће вам дати   боље расположење да ме саслушате.

И када нам je насуо да пијемо, рече:

–  Једна прва примедба. Je ли вам падало на ум да, у модерном друштву,   уметници,   хоћу да   речем:   прави уметници, јесу готово једини људи који свој занат раде са задовољством.

Извесно je, узвикну Бурдел, да je рад сва наша радост, сав наш живот…; али то значи само да…

Чекајте! Оно што највише оскудева нашим сувременицима, како ми изгледа, то je љубав према свом занимању. Они свој посао врше тек са одвратношћу. Они га преко колена и несавесно раде. Тако je од врха до дна друштвених степеница. Политичари на својим положајима гледају само на материјалне користи које могу из њих извући, и изгледа да више и не знају за задовољство које су осећали некадашњи државници вешто водећи послове своје земље.

Индустријалци, у место да одржавају   част своје марке, траже да зараде што више новаца, фалсификујући своје производе; радници, осећајући према својим послодавцима више или мање оправдано непријатељство, на врат на нос раде свој посао. Готово сви данашњи људи изгледа да гледају на рад као на страшну нужност, као на какав проклет кулук, док би требали да га сматрају као наш разлог опстанка и као нашу срећу.

Живот је храброст, баш као што је и љубав храброст

Radosti i negativnosti
&Lunja& – Feb 19, 2004

Retka je iskrena radost danas. Ljudi su melanholicni, nihilisticki rapsolozeni jer su uslovi zivota, usled ispolitizivanosti zivotne sredine, ostavili vrlo snazan uticaj na ljudske reakcije i osecaje.

Medjutim, ne nalazi se radost izvan nas, vec u nama. Kaze jedna poslovica, vrlo cesto upotrebljavna u psiholoskim istrazivanjima, zavisi sve od toga kako covek gleda na svet oko sebe. Kao casu polupraznu ili polupunu…

Zasto je ljudima bliskija negativnost umesto makar, potencijalne radosti? Zbog cega se u svemu trazi ono crno umesto ono svetlo?
Sta je to, koja je to misao, koji osecaj koji utice tako snazno
da je brzi od neke, mozda, potisnute misli, pa ako ta pozitivna
misao i postoji, da joj ona druga, mracna i preteca uzme mesto prioriteta?

Koliko ljudi ume da posmatra svet oko sebe sa radosnim osecanjem,
sam za sebe, bez toga da mora da ima dodatak iz tog sposljasnjeg sveta, da pronadje prevashodno u sebi smisao zasto svet moze ili treba da bude lep i prijatan? Da covek sam da svetu svoj impuls radosti? Otudjenost i udaljenost, jos je jedan fakat koji utice
na ispoljavanje negativnosti.

Ipak, u prkos svim ovim cinjenicama koje su potencijalno „opravdanje“ za mizantropiju, zar nije zivot u sustini magija? Lep? blistav?
Zar nije moguce u njemu ima i dobroga ili nade za dobrim, zelje za dobrim? Svako moze da probudi taj osecaj u sebi, samo ako to dovoljno zeli. Posmatrati ceo zivot i svako ljudsko bice iza tamnih naocara, vodi u tamne katakombe duse, gde se osecaji dobrote i lepog ubijaju, nestaju…

Ljudima je dat osecaj ljubavi, zasto se onda tako drasticno izbegava? zar je zadovoljstvo vece, kada je covek vodjen mrznjom, crnim mislima, zeljom da nekoga povredi da bi se osecao „dobro“???

Mnogo smo izgubili u zadnjim godinama, mnogo je dobrog izgubuljeno
iz nas, zarad politike, razorenosti misljenja, nezadovoljstva u sopstvenim okruzenjima. Ostaje nam izbor, uvek, da uzmemo ipak
dobro i napredno, umesto ruznog i teskog. Samo, kao da je lakse, mnogo lakse, uzeti tu jos misao destrukcije, nego malo onog, samo za nas sto cuvamo lepog, pa da ga sebe radi, poklonimo cak i onima koji su taj osecaj zagubili negde, na nekoj raskrsnici svojih puteva.