Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Лагодан живот, изобиље и физички нерад су довеле до трулости ове цивилизације у свим сферама

Posted in друштво, образовање, филозофија, SerbianCafe by Соларић on јун 27, 2009

Moderna „filozofija”

Impuls_05. maj 2009.

„Imam diplomu, dakle, postojim”.

Ili „filozofija ili papagajizam”.

Nego, da li se još uvijek na filozofskim fakultetima kod nas izucava prevodjenje i jezici?

Naravno, o razmišljanju nigdje nema rijeci ni kod nas ni drugdje. Da bi dosao do doktorata treba da ne lipses, a kad dodjes do njega, onda je on nagrada sama za sebe. Poslije toga imaš pravo da ponavljas opste prihvacene stvari, ma kako glupe bile, inače ostajes bez plate.

Međutim, ima to sve svoje zašto, hrišćanski moral zahtijeva osrednjost, tj. da svi postanu poslusni mravi u svom mravinjaku.
Treba obuciti milijarde Kineza, Indijaca i Afrikanaca, ali i evropske seljake i kauboje po Americi.

A ako bilo ko hoće mudrost, ljepotu i sreću??? Pa ko ti je rekao da se rodis? Ti si suvisan!

kockasti 05. maj 2009.

Da, lagodan zivot, izobilje i fizicki nerad su dovele do trulosti ove civilizacije u svim sferama, pa tako i u filozofiji. Skole filozofije u najboljem slučaju proizvode istoricare filozofije. Postoje još uvek mudre knjige, ali citaci gotovo vise da ne postoje.

A sa druge strane, opste obrazovanje i era hiperinformisanosti su stvorile osecaj u ljudima da mnogo znaju, pa tako danas gotovo svako nešto misli i zakljucuje i, sto je najgore, dernja se na sav glas…

Ko je zaista mudar, a ko samo misli da je takav nije mnogo važno. Jedina razlika je sto ovi prvi zaista žive ispunjen zivot i zaista umeju uzivati u njemu.

Impuls_08. maj 2009.

Svi mi protivrijecimo jedni drugima, pa stoga treba uvijek traziti komunikaciju o stvarima u kojima se možemo sloziti, jer ćemo i tada to teško postici. A oni koji smatraju da je protivrjecenje princip filozofije, oni su tek zalutali u nju.

Mudrost prema Platonu tezi harmoniji, a po svemu sudeci nijedan od svih vas ovde nije shvatio šta su umjerenost, pravicnost, hrabrost i razumnost u oku filozofa.

Protivrjecenje je stvar plebejaca, prema nacelu svakog jakog drustva. Zato i imamo klasicnu, harmonicnu muziku u doba visoke kulture.

Prema tome, kakva je rock n roll kultura?

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Advertisements

Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/

Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a2, и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!

Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.

Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.

Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.

Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави,  продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..

… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се  створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.

Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не  одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а2, чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?

Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.

Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.

Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању  да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?

На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.

Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.

Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби,  они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења  који неће ништа да прилажу.

Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у  личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се  буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)

Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..

Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.

Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.

Отуда је  потребно  наставити,  и још  за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао,   поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му   његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.

И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.

У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.

Херберт Спенсер.

(Превео с франиуског С. А. П.)

1 Радничких друштава.

2 Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.

Већ они „фантазирају” да се спусте на Марс! Сврха? Побећи од онога, што планирају овде да ураде.

Posted in геополитика, друштво, економија, тајна удружења by Соларић on мај 19, 2009

НА КРАЈУ ЋЕ СВИ БИТИ НЕЗАДОВОЉНИ

…  Римски (про)конзул обилази традиционално непокорну, али сада већ трочетвртински пацификовану Јудеју.

Толико о „суверенитету и интегритету”.

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао

Ђорђе Вукадиновић,

[објављено: 12/05/2009]

Ceda Bradic, 12/05/2009,

Finesa…(i predznak). @ Твртко , 12/05/2009, 08:32 (1) Када је римско конзул обилазио „непокорену“ Јудеју – тамо је био један човек који је говорио јеврејима да треба да поштују цара без обзира што је окупатор и да поступају на принципу љубави. (…) (2) То ће их спасити. Тог Човека су разапели, вероватно зато што су помислили да је „издајник националне ствари“.(3) Да ли би у Србији људи препознали тог Човека у овим временима? Судећи по систему вредности – тешко да би га народ препознаo..“

FINESA: Objekat obozavanja je kreditni novac fenomen 21 veka, a ne „razapeti Covek, iz osvita covecanstva“.(„pricajte vi vasu pricu o vasoj religiji“, ja cu o religiji novca..pa da vidmo ko je u pravu? Ne vidite ocigledan dostignuca NOVCA?) Vise ne postoji „rimski konzul“, vec je on zamenjen „konzulom“ fickije coveka, o apsolutnoj vlasti, moci, novca (pa je i sam „konzul“ fikcija – predstavnik fikcije).

POSLEDICA: Po tom osnovu je i saradnja „konzula novca“ i ostalih – fikcija o fiktivnoj saradnji.

POSLEDICA: izvrsavanje naloga „boga novca“ („umnoziti me“, tj IZRICIT, APSOLUTNI ZAHTEV fikcije ljudi, da novac prozivodi novac). To je besmislica, sama po sebi, i kriminal prema zakonitostima u ekonomiji. Medjutim, prihvatanjem tog „bozanstva“, prihvata se i njegov „nalog“ pa takva bes_smislica, postaje bes_smisleni izvor konflikata i saradnje. Aktivnsoti, saradnja, konflikti… su bez veze i smisla jer je i uzrok (motiv) – bes_smislica (fikcija, koja ne moze da postoji u realnosti).
Resenje:

1 –Novac je u osnovi DOGOVOR izmedju ljudi, (dogovoreno merilo vrednosti ljudskog rada, u ekonomiji, ali nije elemenat ekonomije, produktivnost, organizacija i sl).

2 – prihvatiti besmislicu kao temelj razvoja je besmisao (u relansoti to mora da proizvede katastrofu). Protivrecnosti se „kontroisano“ umnozavaju, dok ne postanu „nekontrolisane“ (ludilo, katastrofa bez realnog razloga). Civilizovani covek 21 veka je sposoban, da sacini NOVI DOGOVOR o merilu vrednosti ljudskoga rada (kolicina i kvalitet), koji je primeren 21 veku, a ne „osvitu covecanstva“ (gde je vrednost kvaliteta ljudskog rada, zanemarljiiva).. U REALNOSTI – alternativa (novom dogovoru LJUDI), ne postoji. Bilo sta drugo proizvesce „restauraciju“ sistema vrednosti „pecinskog coveka“.

Naslov: НА КРАЈУ ЋЕ СВИ БИТИ НЕЗАДОВОЉНИ

KOM: razume se. resenja se traze, tamo gde ona NE POSTOJE. medjutim, nije znacajno STA se vidi kao resenje, vec KAKO pronaci resenje ? Da li zadrzati merila u ekonomiji tipicnim za pecinskog coveka (i naredne „epohe“), ili sma merila u ekonomiji, korigovati u skladu sa realnoсcu, i potrebama COVEKA 21 veka. Ako ovo izostane, neminovno je, da se „restauriraju“ uslovi, koji su primereni „osvitu covecanstva“ – katastrofa, nezamislivih razmera.

CEmu, i sa kojim razlogom. Ocuvati. „elitni sistem“ (sistem, koji afirmise „samozvanu elitu“ – nasilnike, zalutale u 21 vek iz ‘osvita covecanstva“). Ne mozemo da shvatimo, da je RAD osnovna ljudska potreba, a ne-rad (parazitizam), osnovna potrеba – „elita“. Elita – u cemu? Imaju dve glave i 5 ruku? Pa, ako se nastavi sa genetskim inzinjeringom, i „friziderima“, za „ozivljavanje“ preminulih…mozda se, napokon to i ostvari? Ukratko – to, (KOME – CEMU ?) tezimo, to cemo i dobiti.

Dokaz: vec oni „fantaziraju“ da se spuste na MARS! Svrha? Pobeci od onoga, sto planiraju ovde da urade. Sta drugo? Koji drugi razlog moze da postoji? Ma, kada bi imali „medjugalakticki transport“, pa da osvoje Univerzum!? Odlicna ideja – eto napretka! A biti gospodar Univerzuma -napor, vredan paznje. (KOGA?) Ko li te stvari zamislja? Napoleon, Hitler, Staljin..Zato, najbolje, da odmah „prilegnu“ pored istomisljenika.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

КОРИСНОСТ УМЕТНИКА

Posted in друштво, култура, образовање, уметност by Соларић on март 24, 2009

КОРИСНОСТ УМЕТНИКА.1

ОГИСТ РОДЕН

I

У очи вернисажа, сретох Огиста Родена у Салону Националног Друштва. Пратила су га два његова ученика, који су и сами постали мајстори : изврсни вајар Бурдел, који je ове године изложио једног дивљачног Херкула који стрелама туче тице симфалског језера, Деспјеа, који моделише попрсја изредне финоће.

Сва тројица су се била зауставила пред једном приказом бога Пана, кога je Бурдел, у својој уметничкој фантазији, извајао сличнога Родену. Аутор тога дела извињавао се што je ставио два мала рога на чело свога учитеља. A Роден рече, смејући се:
Ви сте то морали учинити, јер сте представљали Пана. У осталом, и Микел-Анџело дао je сличне рогове своме Мојсеју. Они су ознаке свемоћи и свемудрости, и ja сам врло поласкан тиме што сте их и мени ставили.
Како je било подне, учитељ нас позва да ручамо у каквом оближњем ресторану.
Изађосмо. Били смо у авниу Јелисејских Поља.
Под младим оштрим лишћем кестенова, аутомобили и запрегнути екипажи клизили су у блиставом реду. То je било искрање париског луксуза у његовом најзрачнијем и најзаноснијем оквиру.
Где ћемо ручати ? упита Бурдел са смешном зебњом. У ресторанима овога краја обично служе момци у фраку, a то ja не могу да подносим : јер те особе ме плаше. Како ja мислим, требало би ићи негде где се скупљају кочијаши.
Тада Деспјо :
Одиста, тамо се боље једе но y раскошним ресторанима где су јела прекрштена. И то je тајна мисао Бурделова : јер тобожња скромност његова укуса није нешто друго до изешност и разумевање у јелу.
Помирљиви Роден даде се одвести код једнога малога гостионичара који се скривао у једној улици близу Јелисејских Поља. Ту изабрасмо један угодан кут, и поседасмо како нам се свидело.
Деспјо je веселе и задиркивачке ћуди. Он рече Бурделу, додајући му једно јело :
Служи се, Бурделе, и ако не заслужујеш да будеш рањен, јер ти си уметник, a то ће рећи некористан човек.
–   Ja ти опраштам ту дрскост, рече Будел, јер половином она пада и на тебе.
Свакако je пролазио кроз привремену кризу песимизма, jep додаде :
–  У осталом, нећу да ти   противречим.   Извесно  je да ми нисмо ни за шта.

Када се сетим мога оца, који je био каменорезац, ja себи велим: тај je радио посао потребан друштву. Он je спремао грађу којом су дизани станови људи. Ja га и сада видим доброг мог старца, како савесно сече своје камење, зими као и лети, у радионицама   под   ведрим   небом.   То je био силан радник, каквих нема више.

Али ja…, али ми, какву услугу ми чинимо нашим ближњима ? Ми смо пеливани, играчи на ужету, химеричне личности, ми занимамо публику по вашарима. Једва ако се и интересује за наше напоре. Мало људи je способно да их разуме. И ja не знам да ли смо и достојни људске благонаклоности, јер свет би врло лако могао бити без нас

II

A на то Роден :

–  Држим да наш Бурдел не верује ни у једну реч коју je казао. Што се мене тиче, ja мислим сасвим обратно оном што je он малочас рекао.   Ja мислим да су уметници   најкориснији људи.

A Бурдел, ударивши у смеј:

–  Љубав вашег заната заслепљује вас.

Ни најмање, јер мој суд оснива се на солидним разлозима које вам могу рећи.

–  Учитељу, ja јако желим да их сазнам.

–  Узмите   мало   овога   напитка   које нам   домаћин ове куће препоручује. То ће вам дати   боље расположење да ме саслушате.

И када нам je насуо да пијемо, рече:

–  Једна прва примедба. Je ли вам падало на ум да, у модерном друштву,   уметници,   хоћу да   речем:   прави уметници, јесу готово једини људи који свој занат раде са задовољством.

Извесно je, узвикну Бурдел, да je рад сва наша радост, сав наш живот…; али то значи само да…

Чекајте! Оно што највише оскудева нашим сувременицима, како ми изгледа, то je љубав према свом занимању. Они свој посао врше тек са одвратношћу. Они га преко колена и несавесно раде. Тако je од врха до дна друштвених степеница. Политичари на својим положајима гледају само на материјалне користи које могу из њих извући, и изгледа да више и не знају за задовољство које су осећали некадашњи државници вешто водећи послове своје земље.

Индустријалци, у место да одржавају   част своје марке, траже да зараде што више новаца, фалсификујући своје производе; радници, осећајући према својим послодавцима више или мање оправдано непријатељство, на врат на нос раде свој посао. Готово сви данашњи људи изгледа да гледају на рад као на страшну нужност, као на какав проклет кулук, док би требали да га сматрају као наш разлог опстанка и као нашу срећу.

(more…)

Наш народ очекује да му политичар реши приватне проблеме и у томе је невоља

Posted in Срби у расејању, Србија, друштво, политика, SerbianCafe by Соларић on фебруар 28, 2009

DalaiLama (bolnicar)
30. januar 2009.

Ja sam dosta sit od kukanja onih sto su ostali dole da žive u Srbiji.
Sa druge strane redovno pratim´svaki dan šta se desava ovde na zapadu i
na svako kukanje kako je u srbiji loše mogu da postavim 1000. slučajeva kako ni na zapadu nije idelano. Zavisi na šta hoće ljudi da se koncentrisu. Evo danas čitam covek cekao u bolnici 19 sati dok mu nisu na kraju rekli da ima probleme sa nogom. Masa stvari ni ovde ne rade bas perfektno kao sto ljudi zavaravaju sami sebe.

Biće bolje to drustvo kada ljudi sednu za sto i lepo se dogovore da stvore jednu lepu i humanu zemlju sa redom, radom i disciplinom. Valjda narod bira svoje politicare. Onda kada loše izabere drugi mu je kriv i tako ukrug. Svako ceka da mu drugi resi svoje probleme i situaciju. Niko ne shvata da politicari u svakoj zemlji samo lažu i kradu za sebe.
Nas narod ocekuje da mu taj politicar resi privatne probleme i u tome je nevolja. Narod je naivan i misli da će ulaskom u Evropu sami od sebe problemi rešiti. Mora jedna zemlja da nešto proizvodi sama, da se pokaze poznata po nečemu, ne možeš sve da uvozis preko bare a imaš tolike kvazi strucnjake koji ničemu ne vrede. Nas narod živi zivot u iluzijama, svi misle da žive zivot lagodno kao u filmovima a niko ne shvata da je surovi kapitalizam neposten svuda..

Druga je stvar sto smo mi plemenska zajednica pa kod nas privatnici ne uplacuju zdravstveno i socijalno osiguranje radniku niti mu daju prava kao na zapadu. Jer smo sami krivi ili nam zapad kriv što ne donesemo bolje zakone da se postuju i da onaj poslodavac koji ponizi radnika izgubi pravo da drzi privatnu radnju. Ne može to tako da biras neke pijanice politicare ili neke dramske glumce i da imaš ozbiljnu zemlju.

Ti mladi ljudi se ne brinu za ništa samo da se napiju i tuku po stadionima onda neka uzivaju u javasluku i cute.
Ne možeš da uporedis te jače zemlje sa Srbijom. Besmisleno je da ocekujes da Srbija bude kao Amerika ili Norveska ili Svajcarska.
U tim zemljama tamo neki Velja Ilic ili Ceda bi cistili možda WC 8 sati. A kod nas narod ih bira da se bave politikom. Omladina je kriva, zašto ne bira pametnije ljude…

Ma sve ja razumem ljudi sto vi pricate ali ko će sad pa da ispravi krivu drinu. Jednostavno resio sam da me boli uvo za sve i da mi svuda bude lepo. Kad ne možeš da ga razumes ti mu se pridruzi. Zaista skupo kosta da sad mi narusavamo naše psihicno zdravlje zbog nečega što ne možemo ispraviti. Drugo ljudska pamet je takva svako gleda da pokrije svoju guzicu a za drugoga bas ga briga.

Ja sam bio letos dole jedan mesec i bilo mi je fino. Pre toga sam prvo sebe fizicki i psihicki spremio da mi dole bude lepo. I da vidis cuda. Bilo mi je lepo. Ljudi se svi zale, da li je siromasan ili bogat sve mu nešto fali. Mogla je kuca da se rusi pored mene, nije me bilo briga za ništa. Narod je bio ljubazan i usluzan po supermarketima. Super mi je bilo. Sve je to tvoje mentalno stanje psihe. Ako se opredelis da zapazas samo pozitivne slike oko tebe ili želiš da primetis i negativne.

Obično narod polazi od toga na zapadu da svako radi svoj posao pa su odavno ovde ljudi umislili da je ovde med i mleko. Lepo ti operu ovde mozak i osuse glavu tako da možeš da živis posle bilo gde. Bio sam u Srbiji strpljiv i tolerantan sa ljudima svuda. Gledam moj cale se nervira čak i kad pakuje robu u kese na kasama supermarketa pa čujem kako nešto dobacije kevi i ljuti se. Malo ima nešto i u nasem mentalitetu. Mi sto živimo vani 20 godina znamo dobro kako je ovde preko bare pa nam nije teško da se uklopimo u neku novu sredinu.

Na Zapadu niko ne prati vesti i politiku, živis stalno za to da gledaš svoj posao i svoj pravas za ostalo verujes sistemu i državi. gde će sad taj umoran covek sa posla da ima snage da se udubi malo dublje ispod povrsine pa često cujes ovde samo odabrane pozitivne recenice i misli. jednostavno svako zapaza i vidi ispred sebe samo sto on želi da vidi, za ostalo ga nije briga. I tu je tajna dugog zivota…

Najbolja i najeftinija psihologija danas ti je da spavas, radis, jedes, gledaš te americke sapunice i uklopis se u taj trend.
Svakog koga pitas ima da ti kaže kako mu je idealno i super, on gleda samo pozitivne slike zivota, za onog sto umire i skapava u socijalnoj bedi, za njega slabo ima vremena… Ljudi su ti se pretvorili u robote nekakve, kao zombi slično…

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Родитељ се постаје, али родитељ се и учи бити

Posted in друштво, породица, родитељи, SerbianCafe by Соларић on фебруар 21, 2009

Ima li svako pravo da bude roditelj?

skomu! – Dec 17, 2002

Znam da na fakultetima u Izraelu studenti prolaze kroz neke psiholske testove da se provjeri da li su oni psiholoski spremni da obavljaju te poslove za koje se skoluju.

Mislim da bi bilo dobro, i da buduci roditelji prodju kroz slicne psiholoske testove jer mislim da mnogi ne zasluzuju da imaju djecu, posto ih odgajaju na taj nacin, koji ce im ostaviti trajne posljedici na njihoj psihi. Ovo bi bilo uskracivanje ljudskih prava, ali tako bi se zastitilo buduce dijete od psiholoskih poremecaja.

Tesko je uzivo uci dublje u stvarne odnose koje vladaju u nekoj porodici, ili saznati necija intimna razmisljanja, strahove… ali postoje slucajevi gdje se otvoreno vidi pogresan odgoj, i tkav odgoj gdje ce trajno ostati poremecena psiha te djece, i kasnije napraviti od njih psiholoski poremecene osobe, ili najcesce benigno poremecene tj, na prelazu ka normalnosti.

Vec sam godinu i po na ovim diskusijama, i moglo se susresti svakakvih osoba. Primjetio sam da se zenske osobe sa jednom vrstom psiho poremecaja slicno ponasaju. Uglavnom na bezazlene tudje rijeci burno reaguju, sa psovkama…U svemu osjecaju neku ugrozenost svoje licnosti i sl. I skoro nikad ne obracaju paznju na tekst koji im neko pise, tj, ne kometarisu njega, nego pisu o nekim stvarima koje nemaju veze sa tekstom koji im je upucen… i tu grcevito se brane a zapravo ih niko ne napada, nego su one same umislile da su ugrozene pa se ponasaju kao ranjene zvijeri. Necu ih konkretno imenovati.

Sto sam stariji sve vise mislim da bi bilo pozeljno da se psihologija od ranog djetinjstva proucava. Naravno, u skladu sa godinama te ciljne grupe. Da bi pokusali tu djecu sto ranije uvoditi u osnove kako porodica treba da izgleda, međuljudski odnosi…da bi mogla prepoznati psihicko,fizicko, seksualno nasilje u porodici.

Necije normalno ponasanje u svakodnevnom zivotu uopste ne garantuju njegovu psihicku normalnost, pogotovo normalnost u porodici, prema zeni i djeci, to se zna.

Mislim da je grijeh dopustiti da svako ko zeli moze da ima dijete i da bi bilo pozeljno da se prodju psihotestovi da se vide da li su ljudi sposobni za tako nesto. Jer roditelj ne brine se samo o hrani,odjeci…on najvecim dijelom formira djeciji karakter i formira neciju licnost, koju ce to dijete imati kad odraste.

Mislim da je psihlogija premalo zastupljena u ljudskom zivotu. Karakter i to, da li ce neko izrasti u psihlosko normalnu osobu, se oblikuje u djetinjstvu, i jedini ispravke su mozda moguce u adolescenciji jer kasnije je kasno.

hej – Dec 17, 2002

?????

ne treba svako da ima bude roditelj?

pismen?

Vidish, pravo na obrazovanje je socio-kulturoloshko pravo na nadgradnju, o kojem se moze diskutovati…

medjutim pravo na reprodukciju je prirodno pravo, pravo koje proizilazi iz same sushtine nasheg bitja…..zbog kojeg se bijemo, volimo, ratujemo, ubijamo,

stvaramo, zrtvujemo, lijechimo, spletkarimo,

podmecemo, gradimo i razgradjujemo….

Iz koje perspektive bi neko imao pravo da odredjuje ko moze da se reprodukuje a ko ne?

U danashnjim kulturoloshkim uslovima,

iz nekog specifichnog „moralnog“ miljea,

moze izgledati nepodobno za roditeljstvo neko stvorenje koje bi u samo malo promijenjenim okolnostima imalo sve atribute

za prvoklasnog roditelja….

Da, bilo bi idealno kada bi svi bili psihichki i fizichki i kulturoloshki opremljeni najbolje moguce za tu ulogu.

Postojali su pravci filozofske misli koji su , primjenjeni u praksi, postajali politichki eksperimenti, a koji su zamishljali izgradnju drushtva koje bi bilo sposobno da stvara individue koje bi mogle da odgajaju potomstvo pod skoro idealnim uslovima….

Nazalost, skoro svi takvi pokushaji su do sada zavrshili sa fijaskom, moguce opravdano, zbog ljudskih slabosti i nestrpljenja….

ili mozda jednostavno zato shto priroda koja se kroz nas ispoljava i u kulturoloshkim i socioloshkim fenomenima, nije tako jednostavna kako je mali Perica zamishlja….

hej – Dec 17, 2002

„mali Perica“ nije bilo namjenjeno nikome na ovoj diskusiji, nego je trebalo da naznachi naivan stav pri pristupu ovom problemu…..

„mali Perica“ je personifikacija djechijeg, nedovoljno informisanog, laichkog….. jeste skomu, porodica je osnovna jedinica u drushtvu iz koje i od koje mnogo shta zavisi….a zdrava porodica zavisi od ekonomskih i  socioloshko-kulturoloshkih chinilaca (ovi drugi od prvih opet), tako da imash jednu „uzvratnu spregu“.

Ne mozesh traziti od porodice da bude „zdrava“ ako je smjeshtena u „ne zdravo“ okruzenje.

Rezultat je da je svaka zajednica sastavljena od pojedinaca u chijem je oblikovanju uchestvovala…

Drushtvo koje „proizvodi“ vishe nego shto je prirodno normalno, poremecenih i upropashtenih pojedinaca, jeste drushtvo koje je poremeceno i funkcionishe na „silaznoj“ skali.

No i to je prirodan proces, jer svaka civilizacija , prije ili kasnije, svaka kultura, „potroshi“ svoja pravila i vrijednosti….

dolazi do razvodnjavanja i dekadencije, za koju je potrebno da dosegne svoju najnizu tachku da bi moglo doci do promjene nabolje…..

Polovichna rjeshenja samo produzavaju agoniju, i krpe vodu dok majstori odu.

Ti, skomu o paprikama, u bashtici iza kuce, a ja o ekosistemu i klimi u kojoj je ta kucica, bashtica i mozda saksijica sa paprikama…

odoh sad na kafu sa neobee…..

Alfons Kauders – Dec 17, 2002

Ima jedna prica u Kunderinom romanu „Oprostajni Valcer“ koja se dobro uklapa u ovaj topic.

Doktor Skreta (jedna od glavnih licnosti) je ginekolog i njegove pacijentkinje su neplodne zene zeljne da svijetu podare bar jednu kopiju svoje bezvrijednosti.

Skreta vjeruje da da je ruznoca svijeta direktno srazmjerna zelji njegovih najruznijih i najglupljih primjeraka za razmnozavanjem.

S druge strane najvrijedniji i najumniji ljudi, obicno nemaju potomstva.

Ekscentrican kakav jeste Doktor pocinje da ubrizgava svoju i spermu svojih prijatelja u „neplodne“ materice svojih pacijentkinja.

Nekoliko godina kasnije Skreta ce imati stotine sinova koji ce i bukvalno pripaati tajnom bratstvu spremnom da promijeni ovaj svijet na jedini moguci nacin.

Prirodnom selekcijom

skomu! – Dec 18, 2002

hej, jesi li primjetila da tebe i na netu vodi sujeta i strah da te nece neko iskoristiti, napraviti budalom, da te nece posmatrati ravnopravnom pa se stalno boris za neka svoja prava, misljenje… Isti je slucaj i sa Silky.

Znam sta je u pitanju, ali bolje da ne objasnjavam. Pokusajte malo reagovati mozgom a ne emocijama.

Hey, ako se dobro sjecam ti si bila ona „scila“ sto je stalno isla na bazen? I sto je nekom momkom iz Holandije rekla sve „divne“ rijeci srpskog jezika…jer je izgubila povjerenje u njega:)

Sta ima na bazenu?

Divna – Dec 19, 2002

Skomu

Kao prvo veliki pozdrav i duboko izvinjenje za one bljuvotine iz prosle diskusije.

Ti si vidi se dobro upucen u psiho-socijalne proceser formiranja licnosti i u normalnim uvjetima (optimalninma) ti i ja bismo bili veliki prijatelji, iako imamo razlike u stavovima i razlicite familijarne mustre.

Medjutim ovo je Internet-svijet, prljava igra, psihološki rat, gdje kako si sam primjetio svako svakoga gura, pa tako se i ja sluzim prljavim metodama. Cim prepoznas nekoga ko bi ti mogao biti ravan, guras ga bez milosti. Jos ako je suprotnog spola udri zesce.

Dobro si ocijenio moju „licnost“, ali zaboravljas da ljudi koji rade s psihicki/mentalno bolesnim licima znaju kako se pacijent ponasa, i umiju da koriste njegov rijecnik i reakcije. Nadalje strucno lice zna da predvidi i reakciju okoline, pa baca uvrede toga tipa.

Sto se nas Balkanaca tice pravilo je jasno: udri u nacionalni identitet, muskost i majku.

Dostojanstvo ti si posten covjek. Izvinjavam se i tebi. Pokazao si musku solidarnost, svaka cast. To je ono sto nama zenama nedostaje. Medjutim ima jedna gorka istina. „O mrtvima sve najbolje“, posebno majci. Postujem stav. Nije ni moja majka medju zivima. Ali postavljam pitanje: Zasto ne spominjati sex, kad pricamo o roditeljima? Pricamo rado o tome sto su jeli, koje boje su nosili na odjeci, kako su slavili slavu, ali sex je tabu. Balkanstina. Jos da ti se zahvalim za ono 40+. Uvijek sam bila zrelija od svojih godina, a debela nisam. Tesko je popuniti 183 cm na jednoj zeni.

Nazad na temu. Biti roditelj nije samo produzavanje vrste, to je najteza uloga koju sami sebi dodijelimo, a nemamo spreman scenario. Moramo ga pisati zajedno sa „malim glumcima“. Uciti ih da hodaju, jedu, uce, ali i da vole, mrze, raspoznaju zivot oko sebe. Uciti ih da se bore, da se hvataju u kostac s tim svijetom. Obrazovanje prije svega s nama, kao djecom, pa kao s mladim ljudima, prije „parenja“, pa naravno priprema za roditeljstvo. U Danskoj postoje takvi kursevi, medjutim ne mozes stvari uciti iz knjige. Ne mozes ljubav uciti iz knjige. Ne mozes dijete predvijeti iz knjige.

(more…)

Укратко, критеријум ИСТИНЕ је ПЛАСИРАНИ КРЕДИТ

Posted in друштво, економија, филозофија by Соларић on фебруар 7, 2009

КОЈА СУ СРПСКА ПРАВА

Да ли је просечном грађанину ове земље важније право на политичко удруживање од права на рад и права на здравствено осигурање?

Мирослав Лазански

[објављено: 13/12/2008]

Ceda Bradic, 13/12/2008, 09:09

(1) Koja su PRAVA VALUTA? Sledi nepreciznost u prvom delu podnaslova: „Да ли је просечном грађанину ове земље “ Taj termin ne postoji.

Prosecan covek ne moze da otme deo teritorije drzave i uspostavi marionetski sistem. Prosecan covek ne preti ubistvom ljudima, koji zele da stanuju u svojim kucama ili stanovima. Prosecan covek nikome ne skrnavi grobove. Prosecan covek nikoga ne prisiljava da zivi u enklavama. Prosecnog coveka ne stiti NATO i EULEKS od samog sebe. Prosecan covek ne obezvredjuje vrednost tudjeg ulozenog rada, rada kojeg covek ispoljava niti sputava coveka da afirmise sopstvene radne i ljudske kvalitete. Prosecan covek ne moze DA UBIJE COVEKA! A, ne moze ni da PLANIRA MASOVNO UBISTVO, pa to pravda terminom KOLATERALNA ŠTETA! Shvatamo li? epoha 21 vek, rejon Beograda ili Pristine, nije vazno!

Dokle god tako nesto postoji u nasoj EPOHI i prostoru, nemoguce je govoriti o ljudskim pravima. Govori se o PRAVIMA UZURPATORA LJUDSKIH PRAVA. Njihove aktivnosti imaju dva efekta: obezvredjivanje LJUDIMA vrednog i SPRECAVANJE (onemogućavanje) LJUDIMA da izraze svoje vrednosti – radne i moralne. Ocigledno, postupci idiota.

Idiotizam se izrazava u neshvatanju (navedenih) efekta tih aktivnosti bez obzira, sto se, po nekada radi o veoma obrazovanim pojedincima ili grupama. Ali, bez PRIHVACENIH MORALNIH REGULATORA, RAZUM ne moze da ceni sta raditi a sta ne, pa se takve osobe ponasaju NE_RAZUMNO (BEZ_umno), Tekst ukazuje na ovaj fenomen i kako se ispoljava ali, sadrzi nenamernu gresku: tekst je namenjen normalnimm LJUDIMA pa ne moze da identifikuje koren, fenomen: SAMOZAVANA (SAMO-DATA) PRAVA UZURPATORA ljudskih prava. Ispoljavanje (nacin, oblici) su u prvom delu (paragrafu) teksta g Lazanskog.

(more…)

Рад доноси радост и одгони стрес и досаду

Posted in родитељи, SerbianCafe by Соларић on фебруар 7, 2009

SvetlostVostoka – 26. avgust 2005.

Многи људи данас нису осетили радост жртве и не љубе труд. Лењост и небрига су ушли, доносећи многа кварења. Нестало је марљивости и жртве. Успехом сматрају када нешто постигну без труда, без марљивости. Не радују се, ако нешто није постигнуто без прегора. С друге стране, ако ствари сагледамо духовно, требало би да се радују онда када морају да се труде, јер им то даје прилику за борбу.

Млади данас личе на нове машине кад им се замрзне уље. Треба да промене уље, да би машина кренула, другачије не иде. У Коливију долази јадна омладина – и то не један или двојица – и питају ме: „Шта да радим, оче? Како да утрошим време? Досадно ми је„. „Нађи посао, сине„. „Имам пара„, каже ми. „Што да радим?„ „Апостол Павле каже да „ко неће да ради нека и не једе“ (2 Сол 3, 10). Треба да радиш, да би јео, ако и имаш пара. Рад помаже људима да одледе уље у њиховим машинама. Рад је стварање. Рад доноси радост и одгони стрес и досаду. Тако, дете, да нађеш неки посао који ће ти се мало допадати, и да се покренеш. Побај да видиш!„

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Економија деструкције или деструкција економије, само су „две стране новчанице“

Posted in економија, образовање, религија by Соларић on јануар 2, 2009

Интервју: Млађан Динкић

Нек се Тадић чува својих саветника

Претње изборима базирају се на потпуно погрешним проценама тзв. медијских магова око председника

Драган Јањић

[објављено: 26/12/2008]

Ceda Bradic, 26/12/2008,

Интервју: Млађан Динкић Mozemo govoriti o rezultatu, u rasponu od izvanredno uspesno do izvanredno neuspesno – i NIKADA necemo biti u pravu! Tu je rec o vise-manje uspesnoj primeni sistema koji ne moze da funkcionise! I to, 20 vekova! ROBNO-NOVCANI sistem, koji postoji 20 vekova! „Dogura“ do (elitnog) robovlasnistva i rusi se sam po sebi (kolapsira u „demokratiju“-igre bez granica).

Pre DESETINE VEKOVA je bilo jasno da ne moze da funkcionise bez protivrecnosti, koje kolapsiraju u katastrofe! Moramo shvatiti poznato i ocigledno:

1-ekonomija sa pozicije sile = 1 svetski rat

2 – politika sa pozicije sile radi ekonomije sa pozicje sile = 2 sv. rat.

E, sada su izmislili ELITNI NOVAC (ELITE-kreatori postaju ELITNI IZVRSIOCI-ocajno, za pretendente na gospodare sveta, mozda i univerzuma ?) Sistem ponovo MORA DA PADNE (WIN mora pasti J.B Tito :).

Neminovni pad je, sada, po nalogu ELITNOG NOVCA a ne po volji elite (one sada, vise NEMAJU ni uticaj ni znacaj i NE MOGU da zaustave proces!) Gubi se dragoceno vreme oko budalaste BORBE bilo za dosezanje ELITNE pozicije, bilo za njeno ocuvanje: ELITNA POZICIJA NE POSTOJI!

HITNO mora da se razmisli o vaznijim stvarima, jer plima laznog (kreditnog) novca je indikacija, da MEHANIZAM proizvodnje novca iz nicega funkcionise ali, NE DAJE nista (suprotna tvrdnja je bes_smisao).

Medjutim, postoji RAD i REZULTAT visoko-kvalitetnog RADA civilizovanih ljudi. Sa jedne strane nastaje MANJAK robe koji obesmisljava rad tih ljudi i zavrsava GENOCIDOM, a sa druge, nastaje visak.

Taj visak OBES_SMISLJAVA (prividno precenjuje) kvalitet ljudskog rada tih ljudi. BALANS NE NASTAJE utroskom viska robe, vec DEGRADACIJOM LJUDI – angazovanjem u BES_SMISLENOM radu! Latentna faza takvog rada je idiotizam, koji U SEKUNDI prerasta u otvoreno nasilje.

Propust nije do ELITA, koje ovo ne mogu da shvate jer se uporno samozavaravaju! Zato tu i nisu resenja. Elite uporno izmisljaju STA raditi, kako bi izborli ili sacuvali ELITNI polozaj, uz kompromis – KAKO raditi? (OBAVEZNO prozivode NASILJE – moralno i materijalno).

To im je maksmalni domet, bez obzira na FORMU, kojom to prikrivaju. ZAHTEV JE: potencijalni kvalitetni RAD (21vek!), pravilno usmeriti na teziste i tu, postojecu potencijalnu vrednost KVALITETA ljudskog rada u medljuljudskim relacijama AFIRMISATI u cilju ostvanja svrsishodne KOLICINE kvalitetnog ljudskog rada. Time (KAKO ?) na taj nacin, VISOKO-MORALNE ELITE (elite, po tom kriterijumu), treba da uspostave sklad. KAKO? kada odgovarajuci mehanizam-ne postoji („trzisni sistem“ je ocigledna glupost – nemoralan je!).

PRIMARNA ODGOVORNOST je od strane VERNIKA. Ne shvataju, da svestenicke elite „popuju“ o tome STA? raditi, praveci KOMPROMIS u domenu KAKO raditi. „Flertovanjem“ sa SEKUNDARNIM (samozvanim) nosiocima elitnih funkcija PRVI prave kompromis u odnosu na ISTINU i DIREKTNO su odgovorni za NASILJE. Jer, kompromis u odnosu na ISTINU znaci j-e-d-n-o-v-r-e-m-e-n-o NASILJE i u moralnoj i u materijalnoj sferi.

Zato su svestenicke elite PRIMARNO odgovorne za KUMULATIVNI PROCES (reafirmaciju NASILJA!), a politicka, ekonomska, lovacka i ribolovacka „elita“ su bezznacajan „prirepak“.

Najvise sto mogu je, da ZAJEDNO, politku („istok“) ili ekonomiju („zapad“) uzdignu na nivo RELIGIJE (videli smo kako to funkcionise). E, sada su se dosetili, da VEROVANJE u NOVAC, uzdignu na nivo religije (uz ogorcenje i zavist ostalih mernih jedinica – metara i litara:). A, to je onda, „prica“ o nafti?

Ekonomija destrukcije ili destrukcija ekonomije, samo su „dve strane novcanice“, dve FORME ispoljavanja kreditnog novca. Nemoguce je „ni makac“ dalje, dok se novac ne vrati tamo, gde mu je mesto: u ekonomiji.

G. Dinkić je UVEK, _jednovremeno_ u pravu i nije u pravu (problem je pozicija, a ne namera ili strucnsot i kompetencije).

A da sve bude jos „zamrsenije“, tu se javlja ekvivalent US$, nafta. Moramo da shvatimo, da 1 kg zlata u zemlji i 1 kg u trezoru (ili na raznim predmetima), vrede isto, i to NULA (Dinara ili bilo cega). Razlika u vrednosti nastaje zbog vrednosti KVALITETA i kolicine LJUDSKOG rada, potrebnog, da se zlato izvadi iz zemlje i uskladisti. Ali LJUDSKI RAD ne moze da se uskladisti!

Moze da se obezvredi, pa usklаdisti ROBA (ne rad). Nesto, kao sa strujom :)

Извор: Политика Онлајн (коментари корисника)