Овде на западу у селима и око градова живи елита а у градовима углавном нижи и средњи слој.

Преузето са Политика Онлајн (коментари корисника)

Живот који нестаје

…

Стицајем околности, прошле суботе (20. јуна) враћао сам се из свог краја (тамо су села претворена у старачке резервате, да не кажем домове) за Београд. Сумрак ме ухватио на путу између Краљева и Крагујевца. Пут празан, ретко ми у сусрет долазе кола. И села кроз која пролазим пуста, мало света чак и у центру. Само у кућама светлуцају ТВ екрани. Тад се сетим серије.

Над тим делом Шумадије полако се спуштала ноћ. Само су још врхови Гледићких планина горели од одсјаја замирућих сунчевих зрака. Изнад планине пукло плаво, бескрајно небо, с првом трептавом звездом негде на северу. Србија је изгледала као у неком добром рекламном споту. Или као у почетним и завршним кадровима серије „Село гори а баба се чешља“.Има, још има Србије! – како би рекао мој омиљени писац.

књижевник

Милисав Савић

[објављено: 26/06/2009]

Милан Стевић, 26/06/2009,

Села умиру јер су препуштена сама себи. Неравномерни развој у Србији је толико несразмеран да се само улаже у неколико градова а остало пустош. Када би се индустрија будућа ако је буде било равномерно распоредила по Србији неби људи напуштали своја прелепа домаћинства, већ би били запошљени а живели би код своје куће.

А тамо где има људи има потребе и за бизнисом од производње преко разних услужних делатности,трговине,угоститељства итд. Све једно друго вуче. Овако по селима има по нека продавница и кафана и то је све. Па нормално да људи онда траже посао у граду јер га само тамо има. А немогу ни сви да се баве пољопривредом. Што наши политичари не оду мало на запад да виде каква су села. Овде на западу у селима и око градова живи елита а у градовима углавном нижи и средњи слој.

Тек кад почну своје међусобне односе да уређују по Знању и принципу узајамног помагања и сарадње, организација постаје трајно стабилна и чврста

Људска права и слободе

dulebg (posmatrach) – 7. novembar 2007.

Ето проведосмо крај 80-тих и целе 90-те, до 5.октобра, жудећи за људским правима и слободама. Лепо нам рекло са Запада – ел оћете права и слободе? е онда да оборите оног диктатора, ако нећете ви – ми ћемо, ево за почетак да вам напакујемо ратове, изолацију и бомбардовање.

Ал се наш народ не да опепелити – оће права и слободе од оних што га изолују и бомбардују, оних што му малдост развукоше, а пензионере у понижење …

Ево сад дошла права и слободе, ал отишла правда и једнакост! Шта ћеш – не може се све. Заборавили Западњаци да нам кажу да у свету права и слободе – нема правде и једнакости. Има права и слободе да будеш изнад, ако ниси испод. Изнад ће бити они, а испод има места и за нас.

Испаде да слобода кретања важи за оне што имају јахту, ил авион (они су се и раније комотно кретали), а нас остале баш не гледају радо – а и куд ћеш на толику скупоћу, седи ди си, и за ди си ниси!

Можеш да издајеш новине, или да лајеш преко телевизије – ако си тешки тајкун и то себи можеш да приуштиш. У супротном си смешан – нит те ко види, нит чује, нит зарезује. Новине си мого и под Слобом да издајеш и са телевизија да лајеш – онда су се макар чула 2 лавежа: државе и 5-те колоне, сад чујеш само 5-ту колону?!

Stiskavac (travka pobrljavka) – 7. novembar 2007.

Demokratija kao Znanje o obliku

drustvenog uredjenja organizacije

pomoću koje se ostvaruje sloboda

Kada u pojedinim državama sveta dodje do ugrozavanja ljudskih prava i sloboda, pristalice demokratije smatraju da je u tim državama potrebno uspostaviti demokratiju. Sudeci po tome, demokratija bi bila, dakle, Znanje o tome koji oblik organizacije zivota i rada (koji oblik drustvenog uredjenja) treba da bude uspostavljen u jednoj državi da bi u njoj mogla biti ostvarena ljudska prava i slobode.

Dva znanja – dve demokratije

Po Zakonu postojanja, prilikom vecitog pretakanja kroz svoja tri prirodna stanja Zivot je ciklično uvek iznova podlozan razvoju. Taj razvoj se svodi iskljucivo na pronalazenje najboljeg Znanja (recepta) po kojem će se stvoriti okolnosti koje omogućuju Zivotu da se neometano pretace kroz svoja tri prirodna stanja. Na početku razvoja svakog ciklusa Zivot smatra da je borba najbolje (rešenje) Znanje, da u borbi jači prezivljava i da je pravo jacega njegovo prirodno pravo. Ovo Znanje podrazumeva da je sloboda bezgranicna i da su dozvoljena sva sredstva samoodrzanja.

Međutim, kada se ovo Znanje oproba u praksi, postepeno se dolazi do saznanja da Zivot teško opstaje u uslovima borbe i bezgranicne slobode, odnosno da borba i bezgranicna sloboda ne predstavljaju okolnost u kojoj Zivot može neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja, posto se pomoću njih ne ostvaruje cilj Zivota, red i Zadovoljstvo, već izaziva i produzava nered i Nezadovoljstvo. Zbog toga se ovakva demokratija kao recept samoodrzanja Zivota ne može prihvatiti, ni tumaciti kao Znanje, već kao laz, odnosno, neznanje.

Na visem stepenu razvoja Zivota, suprotno bezgranicnoj slobodi kao neznanju, je Znanje o uzajamnom pomaganju i saradnji. Po ovom Znanju, umesto bezgranicne slobode uvodi se ogranicena sloboda po kojoj je sve zabranjeno, sem uzajamno pomaganje i saradnja. U prvi mah može izgledati da sada slobode i nema, ali tek pomoću ovakvog oblika slobode moguće je stvoriti organizaciju Zivota, tj. okolnost u kojoj će Zivot moći neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja – sto i jeste potreba, namera i cilj Zivota – zbog čega tek ovakav oblik slobode treba smatrati istinskom slobodom, a recept po kojem se ona uspostavlja, istinskom demokratijom i Znanjem.

Dok god pojedinci unutar jednog drustva pokusavaju da uredjuju svoje međusobne odnose po Znanju i principu međusobnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe, organizacija njihovog Zivota i rada se neprestano i uvek iznova gradi i rusi. Tek kad pocnu svoje međusobne odnose da uredjuju po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, organizacija postaje trajno stabilna i cvrsta.

Sve organizacije od kojih se Priroda sastoji, od atoma, nebeskih tela i njihovih sistema, pa do tela jednocelijskih organizama i tela visecelijskih organizama, kao sto su, na primer, tela biljaka. zivotinja i ljudi, su stabilne i cvrste, sto dokazuje da svet materijalnih oblika u Prirodi nije stvoren i ne postoji po Znanju i principu uzajamnog nadmetanja, nadmudrivanja konkurencije i borbe, već po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje. Ovo jedino ne vazi za organizacije Zivota i rada unutar ljudskog drustva, koje se neprestano, uvek iznova, grade i ruse. To dokazuje da je svest ljudi još uvek veoma niska, odnosno, dokazuje da se ljudi s ciljem svog opstanka još uvek međusobno bore.

Zavisno od toga da li pojedinci u jednom drustvu svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu međusobnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe ili Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, zavisi i koji oblik podeljenosti pojedinaca će da bude u tom drustvu zastupljen.

Ako pojedinci svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu uzajamnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe, to drustvo će biti podeljeno na pobednike i pobedjene tj. biće podeljeno po klasama. Pobedjena klasa će se deliti još po profesijama, tj. po proizvodnim zanimanjima i radnim zadacima koje je kao pobedjena klasa prinudjena da obavlja u korist klase pobednika.

Ako pojedinci u jednom drustvu svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, to drustvo će biti podeljeno samo po profesijama i proizvodnim zanimanjima u skladu sa podelom rada koja je nužna da bi se stvorila okolnost u kojoj će Zivot u zajednici, svih pojedinaca podjednako, moći neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja. Kao u ljudskom telu u kojem sem podele rada drugi oblici podeljenosti ne postoje. Sto vazi i za ostalu Prirodu, sem za ljudsko drustvo.

Апсурд технолошког развоја

ecolid19 (hemicar)

26. avgust 2007.

Ima mnogo vise, mnogi nikad nisu ni bili u evidenciji nezaposlenih.
Znam dva doktora hemije 50+ koji isto kao i ja već godinama ne rade ništa, nisu prijavljeni na biro, jedna je u inostranstvu sa stalnim boravkom domaćica, drugi u BG sa americkim doktoratom i postocom. Nekada smo zajedno radili u BG i svi mi redovno konkurisemo i ništa.

U vreme Djindjiceve vlade vise stotina istrazivaca je odpusteno sa beogradskog univerziteta zbog specijalizacija u inostranstvu, sve magistri i doktori, većinom mladji.
A na visokoskolskim ustanovama u Srbiji se dobija zaposlenje samo preko teskih veza. Beogradski univerzitet (fakulteti i instituti) imaju oko 30-40% viska zaposlenih, rad se ne može se uporediti sa zapadom. Nasoj idustriji takvi kadrovi nisu potrebni jer nemaju istrazivanje i razvoj, rade po stranim licencama.

No na zapadu situacija nije ništa bolja, SVUGDE SE TRAžE SAMO MLADI, kako u americi tako isto je i u EU. Čak ni doktorati sa najelitnijih univerziteta danas nisu vise garancija za miran i bezbedan radni vek. Imam jednog kolegu iz generacije u inostranstvu koji je sa doktoratom i postdocom sa Harvarda i 16 godina u elitnoj industriji dobio otkaz pre neku godinu, nije nasao posao u tom ogromnon gradu, morao je da se preseli u provinciju, u manju firmu i na slabiji posao.

Univerzitetima u svetu su potrebni magistranti i doktoranti da jeftino odrade mnoga naucna istrazivanja, a šta će oni posle to nikog nije briga. Ima dosta onih koji godinama rade neke postdoktorate, ali posao nikako da dobiju.

Idustrija mnogo bira, može, za svako visokostrucno radno mesto konkurise vise stotina kandidata iz celog sveta. Ako traže sa iskustvom onda industrijsko i usko strucno, i ne primaju ništa manje od odnog sto traže, često se vise puta obnavljaju isti konkursi, tarze se svakojaki uski najaktuelniji profili. A kad se posle reorganizuje vrlo lako se odpustaju radnici, i zaposljavaju neki mladi novi profili. Na primer Pfizer odpusta 10.000 radnika, vise R&D se zatvara.

Sa vrlo brzim tehnoloskim razvojem (kompjuterizacija), vremena su se drasticno promenila, tako strucni profili i iskustva brzo zastarevaju, mada zvanicno diplome važe. Mladi za penzije i stari za posao. Apsurd tehnoloskog razvoja. Sto je vise obrazovanje i uzi strucni profil utoliko je teze naći posao. Teško se dobija prilika za neku manju prekvalifikaciju ili usavrsavanje zbog ogromne konkurencije, samo preko teske, teske veze.

Recimo hemija je prolazna svugde u svetu bez problema, ali se puno traže novi profili: life science ili medicinal chemistry (mesavina hemije, farmacije i biohemije), zatim material science (hemija, ficika hemija i tehnologija), biotehnologija i još uze strucniji. Toga nije bilo u moje vreme, radila sam za dve oblasti ali samo deo, ne sve sto ti novi doktoranti rade.

Ja sam gotovo digla ruke od svoje profesije i strucnosti, dosta mi svega, 25 godina u nauci i to nikom ne treba, ali je nesreca da zbog tereta diploma i radnog iskustva ne mogu dobiti ni najobičniji posao gde se trazi samo srednja strucna sprema. Ako precutim iskustvo pitanje je sa mojim godina šta sam dosada radila, a preporuke od predhodnih poslodavaca? Nema nekog izbora. Muka mi je od svega.

To je moje vidjenje prirodnih i sličnih primenjenih nauka.

Eto ja nisam kao student ništa drugo radila osim studirala, zavrsila sam za 4 godine 10 semestra i sa 30 doktorirala, nisam imala potrebe ali ni vremena.
Sad odem u neku prodavnicu da se prijavim za prodavacicu, pa mi kažu veliki je nedostatak da uopste nemate nikakvog iskustva u prodaji (retail) u velika strucnost!? i ja ne dobijam, NE MOGU DA DOBIJEM BILO KAKAV POSAO, a prijavljujem se za sve moguće, verovatno ni za čistacu me ne bi primili jer nemam iskustva u toj oblasti ili zato što nisam u stanju da dizem terete od 10-20kg svakodnevno, i nemam preporuku i vezu. Pa ja treba od nečeg da živim, ja već 2 godine ništa ne zaradjujem.

DIPLOME I AKADEMSKO RADNO ISKUSTVO SU OGROMAN HEDIKEP ZA DOBIJANJE ObičnOG POSLA, a o ponizenju da ne govorim.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)