ПОЛНИ ЖИВОТ И УМЕТНОСТ

Др. А. ФОРЕЛ.

(С немачког превео ПЕТАР М. ИЛИЋ.)

Уметност нам представља покрете нашега осећајнога живота у хармоничноме облику. Што je тананије везивање уметности са елементима сазнања, у толико je она виша, у толико она већма утиче. Јачина њенога утицања пак зависи још нарочито од силине којом она покреће наша осећања. И уметности требају дисонанце, као год и у музици, да би се супротним учинима већма истакла хармонија њених осећајних тонова, да би у исто време утицала на душу моћније и разноврсније. Живим описивањем ругобе пробуђује се чежња за лепим. Но уметност мора бити спонтана, изнутра истинита. На њој се не сме запазити ништа камештано, удешавано по неком маниру, па ни интелектуална или морална школска правила. Уосталом, естетично осећање или чуство о лепоме веома je релативно и зависи у битној мери од филогенетичног прилагођивања човечјих чустава и од обичаја и нарави. За извесне бубе су ђубре и његов мирис зацело пријатни, али за нас су гадни. Хомосексуалац налази да je мушкарац лепши од женскиња. Дивљак и неотесан човек налазе да je нешто лепо што je за културног човека и за образованог зналца ружно.

Стога није никакво чудо што се у свима уметностима тако многоструко потреса баш она жица чији звук најсилније заталасава човечји чуствени живот, наиме полна љубав. Музика даје израза полним осећањима и њиховим психичким зрачењима помоћу тонова чежње, страствености, ликовања, жалости, разочараности и очајања, заносне преданости и усхићења. У вајарству и сликарству пружа љубав у свима својим преливима предмет који никада не пресушује нити пропада. У лепој књижевности тек слави полна љубав своје триумфе, a не ретко и оргије. Романи и позоришни комади у којима она не игра никакву улогу, могу се на прсте избројати. Ми не мислимо овде само на оне баналне љубавне приче и драме које, понављајући до досаде сентименталне и прежватане мотиве, ипак још заталасавају осећања светине којој недостаје уметничка образованост. Виша уметност je кадра да представља веома узвишене и мучне, утанчане и заплетене сударе човечанских сексуалних осећања и њихових одсјајкивања, и тим да изазове треперења најдубљих и најскривенијих струна у осетљивих душа. Сетимо се само песника као што су Шекспир, Гете, Мисе, Хајне, Мопасан; музичара као што су Моцарт, Бетовен, Вагнер, Шуман, Леве, н т д.; сликара, као Тицијан, Мурило или Беклин; вајара, као што беху стари јелински, или данашња француска школа. Уметност и умност не чине супротности, оне су исто тако узајамно спојене као осећање и мишљење у човечјем мозгу, мада свака област има донекле своју самосталност. Свако уметничко излагање потребује интелектуалних стихија као основицу, као што се свако осећање обично везује за представе.

Уметник узима своју грађу из спољнега света, из живота и догађаја свих времена; духовне струје, погледи и тековине његова сопствена доба увек ће да одјекују у његовим делима; научни и технички напретци без сумње ће добро доћи при спољнем руковању његове уметности. Но права обрада грађе у заокругљену слику, у заокружено, јединствено дело, у хармонично проосећану слику; даље вештина да одузме грађи случајно и споредно, a напротив да упозна и да истакне битно, нужно и типично, тако да поједини догађај, поједини случај постане уметничким делом и симболом општечовечанскога, што уопште важи, што говори сваком примљивом срцу са ганућем: то je све дело творачког уметничког генија, то ће рећи, пластичне маштине снаге, његова осећања.
Права уметност сама по себи нити je морална нити неморална. Овде важи изрека: оmniа pura puris (чистима je све чисто). У огледалу нечисте душе може свака уметничка творевина, као и сви високи етички производи, да изгледа као наказна или порнографска карикатура, докле међутим чисти духови тамо налазе отеловљење узвишених идеала. Томе нису криве уметност и њене творевине, већ начин и особеност схватања појединих људи. Тако могу најлепша уметничка дела да изазову у прљавој, еротичној нарави простачка полна осећања, где би бољи људи осећали баш противно,

Но пошто смо напоменули ове основне чињенице, морамо још додати неколике које су за нас нарочито важне. Под заставом уметности плови мноштво човекових творевина које то име бaш ни најмање не заслужују. Мало je

правих, узвишених уметника, a при том има хиљадама надри уметника. О томе нема сумње. Многа лица којима муза никада није целивала чело, која немају ни осећања ни слутње о високом достојанству к озбиљности уметности, који je највише сматрају тек као краву музару, упражњавају место уметности, која им се никако не да, свакојаке вештине мање вредности, којима се они, ради успеха и новчане добити, обраћају ниским нагонима светине, место да закуцају на врата бољих људи, будећи њихова племенитија осећања.

Ну баш у овој области игра еротика моћну и жалосну улогу. Ту се не оставља неокушано ниједно средство, маколико било прљаво, само да заголица ниску чулност и тим да примами публику. Раскалашне песме, шкакљиви романи и позоришни комади, безочне игре и сличне тачке тингл-танглова, похотљиве слике и слично, све то без икаква трага од уметничке вредности, утркује се и погађа простачке еротске нагоне светине, да би јој измамило новац из џепова. То се све високопарно назива „уметношћу“. Овакве вештине узносе најпрљавије пороке, па и саме њихове патолошке израштаје. A при том je најжалосније што општи зачин ових надри-уметности тако поквари ухус народу, да у њему убијају смисао за истинску, вишу уметност. Макар ме држао свет за мономана, морам овде поновити и нагласити: да при ближем испитивању увек и свагда налазим новчану корупцију и алкохолизам као земљиште које потхрањује ово изметање уметничког осећања и уметничког стварања у сексуалној области. Намерно велим: уметничког осећања и уметничког стварања, јер није довољно да само истински уметници стварају, већ они морају да нађу одзива у народу, у друштву, које треба да их појима. Једно иде напоредо са другим, као тражња и понуда. Тамо где опада у народу способнсст за осећање уметности, тамо опада и каквоћа уметничке производње, и обратно. Угледни управитељ уметничке занатлијске школе у Диселдорфу, професор Беренс, изјавио нам je y једном своме јавном предавању своје потпуно слагање с нама што се тиче штетног утицаја алкохола на уметност.

Пошто смо ову чињеницу утврдили, морамо се обратити главном и најглавнијем питању. По чему ћемо разликовати праву еротску уметност од порнографске надри-уметности? Докле би неки фанатично-аскетични морални букачи у својој

ревности најрадије разлупали или сагорели сваку еротску уметничку творевину као порнографију, дотле видимо с друге стране извесне свештенике култа дегенерације, где сваку, па и најодвратнију порнографију покривају и заклапају штитом уметности. Који ће уметнички критеријум ту да решава.

Навешћу само неколико примера. Кад су у једном честитом и богобојажљивом крају Тиролске поставили јавно неколико голих, иначе посве невиних, кипова и попрсја. тамошњи сељаци су их одмах порушили, јер се тим њихово осећање стида било у највећој мери повредило, јер су налазили у представљању голог човечјега тела најсилније дражење на неморал. Њима се могло доиста довикнути: „Ви спадате у оне духове који се сраме своје сопствене природе, јер се кљукају само натприродним стварима“. Слично се могло рећи оном прослављеном полицијском управнику у Цириху, који je наредио да се уклони из излога Беклинова слика „Игра таласа“, сматрајући да je y најадама што се купају било опасности за врлину и морал циришких грађана.

Обратно, ван сваке je сумње да забавне игре нагих или полунагих особа, („bal des quat’ z’Arts“), што су их приређивали млади париски уметници са својим моделима и пријатељима, не спадају никако у уметничке ствари, већ у покварене полне безочности које ваља одлучно сузбијати.

Кад се овака изопачена или патолошка порнографија хоће да закити или покрије речју уметност, онда ja то називам преваром. Истина, може се и мора се извинити што уметничке природе, чија су осећања веома силна, врло често и патолошки пренадражена, чине у полном погледу чудновате скокове, што се показују у љубави несталнима, ћудљивима и претеранима. То спада у уметнички темпераменат. Но амо не спада никако порнографија која се систематски негује, као и праве сексуалне оргије, које се најбезочније и у јавности испољавају. Све то најмање заслужује име уметности. Индивидуалне и патолошке слабости уметника и њихове ексцентричности, чије су жртве често пута и они сами, не смеју се бркати са самом уметношћу и њеним производима, a нарочито се не смеју јавно узети као правило за живот, нити подићи до обичаја.

С друге стране налазимо често  пута  еротизам скривен на местима  где   бисмо   га  најмање  очекнвали,   наиме  у   извесним побожним књигама за моралисање и у такозваном ружичасто-воденим романима. И он ту не остаје без утицаја, мада старе уседелице и побожна госпоштина држе ове књиге по својим књижницама, препоручујући их као штиво које окрепљује.

Неки досетљивац je с правом приметио: „На голом кипу je непристојан смоквин лист, a не оно што je под њим“. Баш ти смоквини листићи, сликани, вајани, или и писани и изговорени, и ако употребљени у добром и честитом смеру, буде много више похоту него што je стишавају. То je исто као што се чулност много више распаљује полупровидним покривалима од газе и трикоа, испод којих се доста разговетно могу назрети предмети који се тобож хоће да прикрију, него ли чистом, природном голотињом. Еротизам који се игра жмуркеутиче, једном речју, најсилније, и према томе се умеју врло добро управљати приређивачи балета и сличних представа са свима својим ефектима помоћу газе и трикоа.

Како je тешко повући границу између уметности и порнографије, показаћу још на једном примеру. Познато je да je Гиј де Мопасан можда ненадмашан у својим романима, a нарочито новелама, у погледу утанчане психологије љубави и полнога нагона. Ja не допуштам да се његови описи – са малим изузетцима – смеју обележити као порнографски, и ако садрже најсмелије описе сексуалних ствари. Они нису порнографски стога што су дубоко човечански и истинити, и што се ругоба и неморал у њима не представљају жељенима, мада се и не куде моралишући. Стара досетка привидно светитељског еротизма баш ce y томе састоји што се забрањени сек суални плод у највећој мери прижељкује под муселинском маском побожних фраза и речи пуних негодовања. Порок се истина проклиње, али се тако описује да читаоцу вода пљушти на уста. Нишга од тога нема у Гија де Мопасана, па ни у Золе. Обојица изазивају шта више у читалаца својим описима одвратност и жалост због полних порока, но што буде полну похотљивост. Сасвим друкче je схватио ствар издавач Мопасанових дела, коме je било пре свега до рекламе и велике прође. Он je додао уз уметничка дела Мопасанова такве порнографске слике да човек мора жалити писца. Ову ствар ће објаснити још једно поређење. Нека се сравне Хајнеове еротске песме са романима Мопасановим. Сваки he одмах приметити да je y Хајнеа, и поред свих утанчаности његове уметности, порнографска црта кудикамо јача, пошто у њега морално осећање сваког тренутка пресушује, докле су Мопасанова дела ипак прожета њим.

Висока и утанчана уметност Јелина садржи врло много еротике са врло много голотиње, које ипак не утичу неморално, нешто стога што je јелинска уметност безазлена, a нешто стога што се јавља, нарочито у вајарству, са чистом лепотом, која je још удружена са самониклошћу. Ради тога ваља само посматрати античке, нарочито грчке кипове ; ваља прочитати само у Омира причу о Аресу и Афродити; ваља прочитати, ради уверења, пастирску идилу о Дафнису и Хлое. Не чини то голотиња нити природно представљање полних ствари, већ прљави смер представљача, његови скривени, нечисти, често пута и користољубиви циљеви утичу неморално. Ваља још једном нагласити да и најчистија уметничка творевина може бити порнографски повод за онога који je навикао да свугде уноси своју сопствену поквареност, свој неморал и своје ниско, прљаво мишљење. У осталом, не може се ипак порећи да су у старо доба, нарочито у староме Риму, често пута владале порнографија и циничка суровост. Рушевине у Помпеји и историја нам то довољно доказују. Но такве појаве обично иду напоредо са опадањем поменутих народа.

Па ко треба да буде судија ? Ко треба да одлучи где престаје уметност, a где настаје порнографија, или докле сме да иде еротизам јавно у уметности ? Ово je питање тако тугаљнво да ja себи не могу допустити никакав одређен одговор. из недостатка надлежности. Само верујем да кад једном буду побеђени владавина новца и обичаји алкохолних пића, тада ће се веома, скоро до ништавила, свести социјална опасност порнографије. С друге стране верујем да се и овде треба чувати од крајности у оба правца. Тамо где се порнографија јавља само као голо просташтво, лишено сваке уметности, друштво може и треба безусловно да се окоми противу ње. Појављује ли се напротив она у уметничком руху, онда мора у сваком посебном случају да се одмери уметничка вредност дела према његовим мање више скривеним нечистим тенденцијама, па да одлучује релативна мера оба елемента, у вези са свима другим околностима. Даље, мора да се брижљиво узме у вид и кварежни утицај извесних такозваних уметничких дела или „уметничких“ представа на народ, што се из искуства може утврдити, као на пример код многих врста тингл-танглова. Даљи недостатак наше модерне уметности налази се у патолошкој црти њеној, која све више узима маха. Ово je нарочито веома важно у полној области. Овде се ваља само сетити француског песника Бодлера. Еротска уметност не треба да постане болница за сексуалне изметнике и болеснике; она не треба у ових особа, правећи их јунацима и средиштем књижевних дела, да одгаји уверење да су они нарочито занимљиви и заслужни представници човечје врсте. Тим ће их она сама учврстити у његовој ненормалности, a покадшто окужити и права лица. Великом броју модерних романа, па и савремених слика, мора се одсудно пребацити да су патолошки. Ту се описују као типови љубавног и полног живота и његових психолошких зрачења такве особе које се находе само у санаторијима за живчане болеснике, или шта више у лудницама, па и такве који се уопште врзмају само у патолошкој глави пишчевој. Као што се не сме допустити да уметност покаскује за моралним школским проповедима, тако исто не смеју с друге стране уметници заборавити високи социјални позив своје уметности, који се у томе састоји: да се људи уздижу и да се одушевљавају за идеалне циљеве, a не да се заводе у нездраве баруштине.

Уметност je кадра да учини огромно много, пошто осећања руководе људима ; да, као што увек морамо наглашавати, много јаче и силније него ли сви разлози разума. Уметност треба да буде здрава. Ако не мора да трпи морални учитељски прутић, њена je зато дужност да свој полет управља навише и да показује народу, који на њу полаже, пут ка небу, али не к небу сваковрсног веровања, већ ка небу бољега и срећнијега човечанства. Своју вечиту тему о љубави она не мора стога да обрађује без снаге и сока; она не треба да се лишава ни зачина еротике тамо где je то уметнички потребно; али она не треба да се проституише у служби прљавштине и изметања. Како ће она ићи за својим циљевима, то je цела ствар, то јест ствар истинског уметника, Њему немамо шта да прописујемо.

Ипак се не могу уздржати, a да не пружим савет извесним модерним уметницима. Кад хоће да обрађују у својим делима друштвено етичка, лекарска или научна питања, они треба да се причувају да не проучавају своју грађу у стручним научним књигама. Они би пре требали да се угледају на Мопасанов пример, и да покушају најпре да у животу огледају неке ствири, пре но што се подухвате да их уметнички прераде, иначе ће потпуно промашити уметнички ефекат, те ће се изменути у тенденциозне теоретичаре, у лоше научнике, моралисте или социјалне политичаре, a уз то ће престати да буду добри уметници. Метерленкова „Пчела“ није само стога лепа што je он одличан писац, већ и стога што он саме пчеле познаје, и што се његов уметнички производ оснива не ка компилацији из књига, већ на сопственом проматрању.

Сем сузбијања развратног утицаја новца и алкохола, још ће свакако допринети угушивању лоше, порнографске естетике, и подизање уметничког укуса у народу. Глупа, неистинита, неприродна, еротском похотом зачињена сентименталност, која се шепури у безначајним и лошим делима што се пружају народу под именом „уметности“, испуњава здравом одвратношћу сваког човека од иоле уметничког укуса. Одвратност je овде без сумње благотворна духовна медицина, и ми не можемо делити мишљење оних строгих, аскетских душица, које веле да истинска етика нема никаква посла са уметношћу, или чак да све морално мора бити без уметности. Ови људи потпуно се варају и иду нехотично на руку порнографији, јер својом сухопарношћу и празноћом одбијају од себе сав свет, гонећи га противноме стожеру. Естетична и морална осећања морају, у складном савезу са разумом и вољом, да припомогну уздизању човечанства.

Извор: Српски Књижевни Гласник

База привреде и друштва лежи у онима који умеју, знају и могу да стварају реални друштвени производ

Бећарска економија

Arandjel (moler) 21. januar 2009.

Економска политика

Светска економска криза као алиби
Јован Б. Душанић

уторак, 20. јануар 2009.

– Сведоци смо озбиљне светске економске депресије, кризе либерализма и краха тржишног фундаментализма. Да ли наша управљачка елита има адекватне одговоре на изазове са којима се суочавамо ?

Пре свега, историја нас подсећа да глобализација у којој живимо на прелазу ХХ и ХХI века није прва глобализација. Светска привреда се чак брже повезивала крајем XIX и почетком XX столећа, када се сматрало да капитализам делује као слободна тржишна привреда у којој ништа не спречава развитак производних снага и у којем понуда сама ствара тражњу и осигурава равнотежу. Велика економска криза 30-их година прошлог века је распршила илузију либералног капитализма о функционисање „невидљиве руке” тржишта. Данашња глобализација се од претходне – од пре једног столећа – разликује, пре свега, по превласти финансијске над реалном привредом.

maliperica1 (ing) 21. januar 2009.

Profesor je u debelom u pravu…

dobar deo dobre kriticke analize.

***

ali, baza privrede i drustva lezi u onima koji umeju, znaju i mogu da stvaraju realni drustveni proizvod i njegovu ukupnu osnovu.

ta baza je nestala, čak i svest o njoj.

***

taj noseci vitalni deo svakog drustva se ne stvara nikakvim akcionizmom, kratkorocnim intervencionizmom i aktivizmom.

1. Ne radi se u celom sistemu o nikakvom LIBERALIZMU pogotovu ne u smislu dogmatike koja mu je godinama pripisivana. Već o kompleksnom diktatu. (Preduslov liberalzma jeste usvajanje zajednickih sloboda i zajednickih osnova obavezujuceg pravnog sistema. Neimanje nikakvih obaveza i pravo na realnu i povrsnu manipulaciju nije nikakakav liberalizam, već prinuda iza koje se krije realna diktatura.

2. Period tkzv. liberalizma druge polovine 19 veka je prekopiran na ovo vreme i posledice će mu biti verovatno ako ne iste ono u sadrzaju po covecanstvo veoma slične.

3. I opet bez zelje za provociranjem. Iza svih fasada i svih tragedija sa kraja 80ih. je tekao u svojoj biti isti proces. Oni netransparetni delovi dogovaranja i obecavanja iza poverljivih fasada su sustinsko ogledalo gazenja elementranih demokratskih principa i slobode. One demokratije i slobode u svakom pogledu koja postoji kao cilj koji treba pokriti i onemogućiti.

Iza fraza se radi u realnosti stvarnih procesa o diktaturi Haosa koji se krije iza umeca igranjem jakim emocijama i egzistencijalnim strahovima – gradjana, naroda, manjinskih grupa … i njihovim nadama … – ovo je sustina POLITIKE, a ne da svako ko je u javnom zivotu zna sve o monetarizmu, MMFu ili SB. itd.

veoma važna poruka za sve o kojoj je vredno zamiliti se bez obzira na sve razlike:

citat SPC bozicna poslanica

Поред тога, данас је човечанство веома забринутозапочетом суровом економском кризом. Најчешће се, међутим, превиђа да та криза нијесамо економска него је много дубља и сложенија. Зар није чудо да се она јавља првенственокод најбогатијих: најуплашенији су управо они који су најимућнији. Њихова незајажљива похлепа за новцем и уживањима, претерана потрошња природних и материјалних добара,рађа неуравнотеженост људских односа, односа према најдубљој тајни живота и односапрема свеукупној творевини. Што значи: иза економске кризе се скрива духовна и моралнакриза, и тиме криза саме човечности. Са правом је казано да је економска криза повезанаи са политичком кризом; као и то да непоштовање међународних права и игнорисање Повеље Уједињених нација о људским правима – као и гажење правде уопште, рађају политичку кризу, а ова економскукризу и финансијски хаос. Ради властољубља и економских интереса, гази се правои правда, Божија и људска. Какве су последице стављања економских и глобалносебичнихинтереса моћника овога света изнад правде и људских права, најбоље се види на трагичномслучају наше земље и српског народа, а и других земаља и народа у савременом свету.

Нови хедонистичко-утилитаристички митови, постављанина пиједестал божанства и пропагирани свим модерним средствима, највише данас угрожавајуоне најневиније и најнеотпорније: децу и омладину. Дрога и разврат, свођење животана инстинкт и задовољење похоте тела, похоте очију и гордости живота (ср. 1. Јн2,16), плод су тих прастарих митова обучених у ново примамљиво рухо.

http://www.spc.rs/sr/bozicna_poslanica_srpske_pravoslavne_crkve_1

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)