Преобраћени Срби, убеђени муслимани, очували су пркосни али у исто време консервативан дух, заљубљен у независност…

„За разлику од Истока Санџака, често је овде врло тешко да се разликује хришћанин од муслиманина, нарочито с леве стране Лима, јер у опште и једни и други носе скоро истоветно одело: само корак и држање могу да помогну за распознавање. И ако су фанатичнији него ма које друго становништво европске Турске, ма да су пуни презирања и гнушања према „Власима“, ипак се ови муслимани слажу са њима, и при свој пошти према султану, показују неповерење и антипатију према властима који представљају људи друге расе, и у исто време хране злобу, дубоку мржњу према суседу који је на њиховим вратима узео Босну. Инстинкт расе се овако одржава врло живахан, чак и код ових преобраћених Срба, убеђених муслимана, који, без сваког националног осећања, очували су пркосни али у исто време консервативан дух, заљубљен у независност, и непријатељски расположени мешању с поља. Босански муслимани, како се они зову званично, или, Турци како их називају хришћани, деле се и сами на две категорије : урођеници и усељеници, или „мухаџири.“

Извор:

Новопазарски Санџак, Гастон Гравје, 1912. г

Historical review of Bosnia

Evans, Arthur J
Through Bosnia and the Herzegovina on foot during the insurrections, August and September 1875
With an historical review of Bosnia

. . .

HISTORICAL REVIEW OF BOSNIA. XXV

with the exception of the barren corner called the Kraina, or Turkish Croatia, the whole of what is now known as Bosnia, with which we have particularly to deal, belongs to the Serbian branch of the Sclaves.

For long the history of what later became the Bosnian kingdom is indistinguishable from that of the rest of the Serbs.

The whole Illyrian triangle was divided into a great number of small independent districts, somewhat answering to the Teutonic ‘ Gaus,“ called Zupy. Zupa means ‘ bond ‘  or confederation, and each Zupa was simply a confederation of village communities, whose union was represented by a magistrate or governor, called a zupan. The Zupans in turn seem to have chosen a Grand-Zupan, who may be looked on as the President of the Serbian Federation.

We know little about the earlyZupanships of the Bosnian area, but a few of the petty commonwealths of the Serbian coastland, and what later on became the Herzegovina, are mentioned by the Byzantine Emperor Constantine Porphyrogenitus, who wrote about 950, and the names and situation of some in the Bosnian interior may begathered from ecclesiastical diplomas. Here and there we read of a ‘ Ban ‘ (translated, in Diocleas, by the Latin word ‘ Dux ‘), who was rather higher than an ordinary Zupan.

These Serbian ‘ Archons,’ as the Byzantine historians speak of them, acknowledged the suzerainty of the Eastern Empire, and even, in some cases (though doubtless to a less extent than the Croats), accepted Byzantine dignities. Thus a Ban of Zachlumia accepted the titles of Proconsul and Patrician.  Later on, when Czar Simeon erected the new Bulgarian Empire, Serbia was forced for a while to bow to the dominion of the conqueror of Leo Phocas. In the tenth century the Serbs shake off the Bulgarian yoke, and we now begin to hear of four Grrand-Zupans, whose jurisdictions answer to Serbia proper, Rascia, Dioclea, and Bosnia.

The power of the lesser Zupans was during this period being diminished for the benefit of these greater potentates, who in Bosnia are generally known as Bans.

. . .

By the beginning of the twelfth century the Bogomilian heresy had struck such firm root in Bosnia as to rouse the faithful sons of the Church in Hungary and Dalmatia to armed opposition, insomuch that in 1138 Bela II. was induced to make an incursion against the ‘ Patarenes,’ in the country between the Cetina and Narenta.

It was not, however, till the end of this century that the progress of heresy in other parts turned the Pope’s serious attention to the fountain-head of the ‘Bulgarian heresy,’ then undoubtedly his Illyrian province.

Nominally, Bosnia had long belonged to the Church of Kome, which claimed Western lllyricum as an inheritance from the Western Empire. Practically, what orthodox Christianity Bosnia and the other Serbian lands possessed was of a strongly national character, and derived, not from Roman sources, but from the missionary efforts of the Sclavonic apostles, Cyril and Methodius.  But the Church of Bosnia, though using the native liturgy and eschewing the Latin language, acknowledged some allegiance to Rome, and the bishops of Bosnia recognized the Archbishop of Salona as their metropolitan.

In the year 1180 Culin himself is still considered a dutiful son of the Church. But a few years later Culin ‘ has degenerated from himself ‘ and fallen into heresy, and together with his wife  and his sister, the widow of the Count of Chelm, had given ear to the Patarenes, as Roman ecclesiastics begin to call the Bogomiles who have now spread their heresy into Italy and the West.

. . .

Marcus Perpich de Kernpothi Rascianus

Pentium4 (master)

04. januar 2009.

evo napr. Brdjini preci (Bunjevci krmpcani, odnosno Vlasi katolici) su bili gastarbbajteri u Zagrebu, a izjasnjavali su se – Rasanima.
Inače su porijeklom iz jugozapadne BiH.

Реч је о службеном записнику од 13. маја 1681. године са исказима сведока, двојице Влаха Крмпоћана и једног становника Леденица, које је Дворска комора позвала да сведоче о ранијим обавезама становника Лича, Крмпота и Леденица према грофовима Зринским. Сведочећи под заклетвом пред Кристофором Зником, представником загребачке жупаније, и Кристофором Першићем, загребачким каноником, сведоци Крмпоћани су у својим генералијама навели да су Расциани, па је тако уписано и у службени записник: „Marcus Perpich de Kernpothi Rascianus” i „Stephanus Duich de dicta Kernpothi itidem Rascianus”. У време када је сведочио, Марко Прпић је био, што није без значаја, кнез крмпотски, а за сведока је био позван као представник Влаха Крмпоћана, насељених у Личу и Светом Јакову у првој половини XVII века. Прпићи су, уједно, били и најбројнији род Влаха Крмпоћана; почетком XVIII века, према истраживањима Стјепана Павичића, живело је у Личу, Крмпотама, Подгорју и Лици и Крбави 296 припадника овог рода. О поменутом Стефану Дујићу се не зна ништа поближе.

Извор: SerbianCafe (Дискусије)

Пропаст Византије је порука западној Европи

Lavovic

11. decembar 2008

Поука оца Тихона

(Н. Коцић)

Откако је 31. јануара први пут приказан на програму руске државне телевизије, документарни филм „Пропаст империје – византијска поука” не престаје да узбуђује јавност у највећој земљи на свету. Ускомешали су се и многи духови ван њених граница. Не без разлога. „Пропаст империје – византијска поука” у основи се бави успоном и падом хиљадугодишњег царства, али, истовремено, и на не много скривен начин, говори о свему што се дешава у данашњој Русији, о проблемима са којима се она суочава, али и онима који јој се свакодневно намећу од стране такозваног Запада. Није стога чудно што је судбина Византије готово преко ноћи прерасла оквире средњошколских уџбеника и постала незаобилазна тема разговора свугде – од научних института и телевизијских дебата, до подземне железнице и фризерских салона…

iciparis (profesor)

11. decembar 2008.

Uzalud se svadjate i pokusavate nemoguće:

-ispravljati greške ili

-ponistavati uspehe istoriskih vojskovodja i careva!

Rastko Nemanjic je duhovni poglavar koji je putovao po istocnim hrišćanskim državama srednjega veka i sklapao mir sa duhovnim-crkvenim vlastima, koje su u to vreme krunisale Evropske i istocno-hrišćanske careve.

On je pripremao duhovno odlazak Stefana Nemanje sa prestola i primopredaju srpskog srednjevekovnog prestola, dok su se njegova dva brata (kao i danasnji Srbi, ) borila za prevlast (presto-krunu).

Stefan Nemanja je ocenivsi propadanje Vizantije, napravio kao veliki vojskovodja i svaki ujedinitelj, pokusao za zivota, da ujedini rasturene srpske državice na Balkanu u jednu veću hrišćansku i snazniju državu, poput Vizantije.

Dakle: Vizantija mu sluzi kao u z o r , u stvaranju nacionalnih država -zupa :Raska, Zeta, Duklja, Hum…kojima je na celu car ili kralj.

Sveti Sava je duhovno, u ime Hrista Spasitelja putovao i mirio zavadjene vojskovodje i otudjene srpske zupane, od svojih podanika Zecana, Dukljana, Rascijana, Humljana, Kotorana…

Za sve sto je radio i kao misionar postupao, Sveti Sava je iza svojih postupaka imao odobrenje rimskih poglavara i Konstantinopoljskih Patrijarha!

Propast Vizantije je poruka i Zapadnoj Evropi, Ujedinjenim Americkim Državama, Engleskom Komonveltu, da je propast imperije neizbezna kad nestanu duhovne vrednosti jedne ogromne ljudske zajednice koja živi na zajednickom državnom prostoru, pod istim barjakom, pod istim najvisim Zakonom-Ustavom, pod istim amblemima i vodjenoj istim geslom.

Npr. u Francuskoj: Liberté-Egalite-Fraternite, kod Srba: Samo Sloga Srbe Spasava…itd

Kada se iznevere duhovna gesla-devize, pocinje propast državnosti i raspad države i imperije.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)