Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Нигдје на свету не постоји толики број политичких емисија и корумпираних политичара

Posted in Србија, друштво, здравље, медији, SerbianCafe by Соларић on 1 марта, 2009

Giddens (Sociolog)
16. februar 2009.

Zašto je Balkan razlicit nego sav normalan svijet?Ako želimo da aliziramo Balkan kao fenomen,možemo zapaziti da kod nas ništa nefunkconise kao kod drugih naroda.U Japanu vozovi godisnje kasne ukupno pet minuta, a kod nas svaki voz najmanje sat vremena.

Svuda u svjetu se postuje red i zakon, a kod nas su antiheroji glavni protagonisti u javnom zivotu. Nigdje na svijetu nepostoji toliki broj politickih emisija, i toliki broj korumpiranih politicara. I najlosiji politicar ima svoje vlastito obezbedjenje i vilu za koju mogu zavidjeti i holivudske zvijezde. Kada je u pitanju „estrada“, to je već posebna prica. Svuda na svijetu vlada pravilo„Bavi se profesijom za koju si kompetentan“,međutim kod nas u svijetu „novokonponovane“ muzike postoji najveci broj muzicko nepismeni individua. Dovoljno je da imate dobro tjelo (čitaj-seksipilnost za mase), arogantano drzanje, napumpana usta i grudi, prepoznatljivo estradno ime tipa (Kiki,Ciki,Viki,Riki,Siki,Miki;Cica Maca i nadalje…), sumnjivog sponzora i urednika diskografske kuce (koji za protivuslugu izdavanja CD, trazi uslugu u krevetu).

U institucijama kao posta i banke, obično rade jarko nasminkane gospodje, koje te streljaju svojim mrkim i pesimistickim pogledom. Redovi su ogromni, a cekanje u redovima je mala vjecnost. Vozaci autobusa su posebana prica, oni kasne po obicaju, čitaju novine na parkiralistu, dok ljudi cekaju, deru se i nikada nisu nasmijani, zatvaraju srednja vrata negledajuci imali putnika…Na Balkanu vecina imaju velike poslove, iako nemaju da ti plate za kafu. Obično cifre su astronomske prirode (milioni eura) u dilu.

Nigdje na svijetu ne postoji toliko samopouzdanja a manje podloge za takvo samopouzdanje. U novije vrijeme postoji trend „Sto si deblji to si veca faca“, zaboravljajuci na zdrastvene probleme tipa (poviseni krvni pritisak, stomak ala jastuk, reuma, proširene vene, podvoljak ..) Vecina stanovnista se nebavi nikakvim sportskim aktivnostima, i već poslije tridesete kada metabolizam se radikalno mjenja dobiva tjelo „Oliva na cackalici“ (čitaj-nepropocionalno mrsave noge na debelom djelu tjela).

Mi smo veoma cudan narod, smatramo da smo bolji od drugih, a nevidimo nasu puku realnost. Ljubomora je posebna kategorija, nedaj boze da si bolji od mene. Sve se oprasta samo ne uspjeh. Ljudi se parnice na sudu, braca i sestre nepricaju radi podjele zemlje (izuzetna situacija-svi se okupljaju samo kada treba jesti i piti,obično kod onoga sto najmanje zna za sebe).

Medicinske sestre su arogante i ocekuju za svaku malu uslugu protivuslugu (bombonjera,pare,cvijece). Komsije vise znaju o tebi nego ti sam o svome zivotu. Oni koji rade u inostranstvu su crne ovce, koje su duzne da donose poklone i ispunjavaju zelje kao djeda mraz. Nasi ljudi većinu svoje ustedjevine ulazu u kuce i skupa auta. Dok je u svijetu trend sto manja auta, kod nas nisi interesantan ako imaš malo i ekonomicno auto i kucu bez tri sprata (veću nego komsijina). Da bi impresioniro komsije kupuju se automobili sa najvecom kubikazom i najvcim brojem konja. Obični ljudi vise znaju o zivotu politicara, nego o svojoj vlastitoj rodbini. Vecina ljudi je pesimistickoga svatanja, i nesmatraju da postoji optimizam za buducnost.

Takav je Balkan…

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

У супротном неби се деценијама исељавали у друге земље у којима има реда и поретка

Posted in Срби у расејању, Србија, друштво, SerbianCafe by Соларић on 28 фебруара, 2009

baresh (zanatlija)
25. februar 2009. u 10.49

„Kod nas su malo poremecene vrednosti i ima se jako pogresna predstava o zapadu sve dok se ne ode i proba.“

Ova recenica od postavljaca teme, potstakla me je na komentar.

Pocetkom sezdesetih pohadjao sam i zavrsio turisticko-ugostiteljsku
skolu u BG,u vremenu kada se još uvek znao nekakav red i poredak.
Ovo zahvaljujuci tadasnjim generacijama koje su stekle radno-moralne
i ostale vrednosti u prethodnoj drustvenoj zajednici.
Reč je o strucnim nastavnicima i ostalim kadrovima koji su imali sasvim drugaciji pristup prema radu, obavezama istog, moralu i ostalim
vrednostima jedne zajednice koja je tada trajala – funkcionisala.

Moji strucni nastavnici bili su uglavnom srednjeg ili starijeg doba,
sa radnim iskustvom iz evropskih metropola, sto podrazumeva strucnost
i znanje dva-tri ili vise svetskih jezika.
Po zavrsetku skole, cekalo me zaposlenje u firmi ciji sam bio stipendist. Ova firma je bila poznata sa poslovanjem, gde su zaposleni osim plate primali tkzv. „viskove“,ravne prosecim primanjima, ali je to nazalost trajalo kratko. Ovo sam saznao od osoblja firme kada sam poceo raditi posle skolovanja.

Šta se dogodilo: direktor je bio covek „starog kova“, koji je često
dolazio pola sata pred početak radnog vremena, i pratio dolazak zaposlenih koje pocinje u 6 ujutro. Zakasnjenje nije tolerisano, osim
u izuzetnim slučajevima, sto je uticalo na smanjenje prihoda doticnog u procentima. Ovo je bila javna tajna i trn u oku gradskom komitetu.
Isti su hteli da ova firma prihvati u svoje okrilje drugu koja je bankrotirala, sto podrazumeva i gubitke. Kada se ovaj usprotivio imajuci podrsku zaposlenih, onda mu „drugovi“ isceniraju skandal, o cemu se na veliko pricalo u javnosti. Naime bio je „zenskaros“, i pojavilo se na sudu nekoliko pripadnica lepseg pola razlicitih zanimanja gde nije postedjena ni starija cistacica.

U toku pritvora, na njegovo mesto postave coveka od poverenja, pripoje drugu firmu, i od tada firma nije imala nekadasnjih viskova.
Posle vise meseci sudskog procesa gde su dokazane lazne izjave, isti bude oslobodjen optuzbe i ode daleko u drugu firmu.
Ovo je samo jedan u nizu primera kako i pod kojim okolnostima i uslovima je nastajala nova zajednica ciji smo savremenici svedoci.

Zavrsetkom radnog veka ove generacije„stare skole“, krajem sezdesetih
i polovinom sedamdesetih, iscezle su i vrednosti jedne zajednice koja
se kasnije sama od sebe raspala.
Po onoj narodnoj: „Zlo radjenje – gotovo sudjenje.
Pocetkom sedamdesetih otisao sam sa porodicom u iseljenje. Nije mi
trebalo mnogo vremena za prilagodjavanje, jer sam već imao stecene
radne navike ne birajuci poslove u početku.
U posete odlazimo prosecno svake četvrte godine,uglavnom zbog poseta uzoj rodbini, prijateljima i znamenitostima kojih ima na svakom koraku.

P.S.,razlog mojeg javljanja je da napomenem da sam poznavao i drugacijeg našeg coveka, cije se vrednosti nisu mnogo razlikovale od drugih evropskih naroda, na koje smo hteli ili ne upuceni i zavisni. U suprotnom nebi se decenijama masovno iseljavali u druge zemlje u kojima ima reda i poretka.“

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Не ваља систем, не ваљају навике, не ваља карактер наших лекара и наших пацијената

Posted in Србија, друштво, здравље, култура, медији, SerbianCafe by Соларић on 8 фебруара, 2009

ChromVanadiumTabletten – 11. novembar 2007.

Postovani g. Ministre Milosavljevic,

Jedan od najvaznijih resora u Srbiji je zdravstvo a koje drasticno zaostaje za Evropom.! Znamo da nedostaju mnogi aparati u zdravstvu kao i skupoceni lekovi ali u nasem zdravstvu još vise prednjaci nedostatak organizovanosti, administrativne olaksice i kultura zdravstvenih radnika prema pacijentima, sto budimo iskreni ne iziskuje neka novcana ulaganja.

Nedavno smo propratili i neke novosti oko izdavnja lekarskih recepata i pitamo se zašto su u Srbiji velike guzve u ambulantama i bolnicama?

Ako se pak zbog nedostatka bolnica, lekova zdravstvo ne može rešiti guzvi, trebalo bi bar da se uvede reda oko prijema pacijenata i izdavanja i popunjavanja recepata. U tom danasnjem sistemu rada, mora se pod hitno nešto menjati ako država Srbija želi da udje u EU.

U Svajcarskoj kad narucimo dolazak kod lekara ili u bolnicu, vreme prijema se tačno u minutu fiksira. Nikad niko ne ceka vise od 10-15 a najviše 30 minuta!.

Tamo nema desetine saltera na koje pacijenti moraju da cekaju satima, sve se to resava na prijemu u roku od desetak minuta.

Na prijemu je samo jedna ili dve sestre kojoj se pacijenti javljaju, sestra pripremi karton a pacijent samo saceka u cekaonici poziv doktora.

Nema tu dogovaranja ili pitanje između pacijenata, da li sam ja ili onaj na redu. A nema ni ulaska preko reda ili veze.!

Sve je to rešeno na prijemnom i lekar uzimajuci karton koji je po redosledu i zakazanom terminu pripremljen, on ili sestra prozivaju pacijenta i pregled može da pocne..

Kod lekara sve pretrage odmah se zavrsavaju. Vadenje krvi, davanje urina ili eventualna snimanja. Ako pacijenta upute za daljnje pretrage, proces u upucenoj ustanovi odvija se na isti način. Kad se kod lekara zavrsi pregled, lekar lično popunjava recept, udara pecat i samo još treba otici do apoteke. Zar je to dakle toliko komplikovano da se i kod nas tako nešto primenjuje? Zar nasi lekari ne umeju sami da popunjavaju recepte?

Na ovakav način, sve bi se disciplinovalo a najviše pacijenti i niko ne bi ulazio kod lekara stampedom i na ho ruk ili po preporuci. A kako je kod nas u Srbiji?

Jedne prilike zbog trovanja zeludca dosao sam u jednu nasu državnu bolnicu (ime i mesto nije bitno) jer to ništa ne menja, – jer u svim bolnicama u Srbiji je isti način prijema i isti stampedo pacijenata.

Usao sam u bolnicu i pokusao da se snadem da nadem mesto gde se vrsi prijem pacijenata. Nisam znao na koja vrata da udem a nisam mogao da bilo koga pitam. Gde sam god pokusao na ulazu kroz neka vrata da pitam, svi su imali brze pitanje od mene: stA HOćeš COVECE, IZLAZI VANI!

Nivo kulture na nuli a zovu se zdravstveni radnici!

Prilikom takvih otvaranja vrata, dogadao se je stampedo onih koji su takode cekali u hodnicima i koji su takode želeli da udu na neka vrata.

Takav tretman prema pacijentima pretezno starim osobama i naravno najviše sirotinji, koja satima ceka bez ikakva reda i bez orijentacije je van svake organizovanosti i naravno postovanja prava bolesnih.

Kad sam nekako i nasao prijemno, naisao sam na brojne administrativne prepreke i neljubaznost osoblja. Kao da sam dosao u pritvorsku celiju, pocela su ispitivanja koja nemaju veze s namerom jednog pacijenta koji se previja od bolova.

Prvenstveno vam traže knjizicu, pruzaju vam neke formulare da popunjavate uz neljubaznost ko će to da plati i naredenje, popunite to i dodite ponovo.

Dakle, opet sve iznova, stampedo, guranje kroz masu i slusanje dobacivanje pacijenata. Umesto da je to sve organizovano i koordinirano od osoblja koje tamo radi, pacijenti su bili primorani da se sami organizuju i dovikuju, da pitaju ko je na redu itd.

Kad se sve to popuni ponovo se probijam do sestre koja ili ne cuje ili nešto zvace ili nema volje za zivotom ili razmišlja o necem trecem.

Kojoj je, da budemo iskreni, potrebnija batina da je neko izudara ili momentalni otkaz, nego to što radi.

Kad je trgnete iz tih dubokih snova, umesto da vas usluzi, odmah je u startu arogancija i protestovanje ili nije ovo dobro, trebali ste onako a ne ovako a da vam niko predhodno nije pomogao da vas nasavetuje šta treba da uradite ili kako da popunite tu kupus-administrativnu proceduru!.

I pored brojnih nepismenih pacijenata, nikoga to ne interesuje od bolnickog personala. Posle prijema kod sestre i regulisanja silne administracije, opet cekanje na red kod lekara. Dok cekate da udete kod lekara, niko vas ne pita da li ste hitan slučaj ili ne, vi morate da se raspitujete ko je još ispred vas i to može da traje satima.

Kad stignete na red ulazite kod lekara i kad zavrsite pregled, tek tada su jos vece zavrzlame. Ako još treba da date krv, morate da jurite prostoriju za koju niko nezna gde je. Cesto je vadenje krvi negde na nekom drugom spratu a možda i van ustanove u drugoj zgradi.

Na kraju recept kog ste dobili od lekara u kome je samo popunjen naziv leka, morate da nosite opet onoj zamišljenoj sestri da vam ona samo još upise ime i prezime i da stavi pecat, a to može opet da potraje satima!.

To famozno pecatiranje i popunjavanje imena i prezimena, lekar nije umeo da uradi ili mu je to zabaranjeno, a ne znam zašto bi bilo?

Kada sam trebao još samo tu „malu“ proceduricu da uradim, smucilo mi se i zbrisao sam glavom bez obzira, ijako sam bio obavio skoro ceo pregled, odmah sam otisao u jednu privatnu kliniku. Naisao sam na prijemno slično nesto u CH, i tamo je bilo 4-5 pacijenata koji su cekali na red. Odmah sam rekao šta je u pitanju, bez bilo kog komentara ili pitanja, daj knjizicu, ko placa, ili vase ime i prezime uveli su me preko reda i za 40 minuta sam zavrsio pregled i sledećih deset minuta sam cekao da poplacam i ja sam bio gotov.

Od lekara sam dobio recept, koji je bio popunjen, tako da nije bilo potrebno da ga neko naknadno još dopunjava.

Vadenje krvi i davanje urina obavio sam odmah kod lekara u susednoj prostoriji u roku od pet minuta i ponovo se vratio lekaru, bez da sam morao ponovo da idem u cekaonicu ili bilo gde drugde i da se ponovo vracam posle sat vremena. Zaista kao u Svajcarskoj.

Pitam se kako su privatnici mogli tako da regulisu pravila i da zavedu reda a državne ustanove nisu?

Pod koje Ministarstvo zdravlja podlezu ovi privatnici u Srbiji koji su mogli da uvedu reda u svojim ustanovama a državne nisu? Razlika u placanju u doticnoj bolnici i kod privatnika bila je za 1200din vise. Za tu sumu, da sam znao nikad ne bi otisao u državnu bolnicu, naravno i da neću vise nikad.

Nedavno sam pratio tv reportazu na RTS-Beograd i ne malo sam bio iznenaden i obradovao se vescu da je napokon zdravstvena ustanova Doma zdravlja Dr. Milutin Ivkovic u Knez Danilovoj u Beogradu uveo red u svoju ustanovu.

Vise nema potrebe, govorili su i cerekali se preko tv ekrana odabrani koji su se hvalisali, da se neće vise satima cekati na prijem kod lekara. Sve je to regulisano samo jednim telefonskim pozivom prilikom zakazivanja prijema kod lekara. Kao na Zapadu, govorili su ljudi u belom.!

Medjutim, to je bila prica samo za televiziju i za naivne gledaoce da to i poveruju. Prilikom dolaska na odmor namerno sam pozeleo da to i dozivim, nazvao sam ambulantu i zaista zakazao termin u 11h.

Dosao sam po zapadnom obicaju 15 minuta ranije.. U cekaonici je bilo toliko ljudi kao da sam stigao na pijacu a ne u zdravstvena ustanovu…

Za svaki slučaj sam se javio na salter i upitao za moj termin.

Mrzovoljna drugarica, koja verovatno nije ni doruckovala niti još rucala, odbrusila mi je onako po balkanski: idi tamo i cekaj na red.

Kakav red gospodo ovde ima dvadeset pacijenata, prigovorio sam, ja sam zakazao u 11h.. Pocela je da se cereka kao da sam usao u psihijatrijsku kliniku i dobaci: idi covece i cekaj, ako nećeš idi kuci…

Prisao sam pacijentima koji cekaju i upitao, imaju li i oni zakazano kao ja.. Neki su rekli da nemaju a neki da su zakazali u isto vreme kad i ja!

Pitam se kako može neko javno da obmanjuje narod, pogotovo odgovorni jedne zdravstvene ustanove? Gde je tu poslovnost, organizacija, etika i savest? Dakle sva ta silna sirotinja-pacijenti koji najviše to trpe, morace bez obzira na cene, kad tad da napuste te komplikovane kupus-ustanove.

U zemlji u kojoj ima vise bogatasa nego u Svajcarskoj a sirotinja na ivici egzistencije, država dakle još uvek ima preceg posla od zdravstva i ostalih narodnih potreba.

Šta još reci o svim i silnim cinovnicima koji doprinose atmosferi nemara, javasluka i neodgovornosti?

Ali, mislim da vise od mentaliteta pojedinaca takvoj atmosferi doprinosi cinjenica da se drustvo nije ništa promenilo, bez obzira na bilo kakav standard ili državno uredjenje u Srbiji!

Postovani g. Ministre, verovatno Vi nikad ovo pismo necete ni primiti. Ako ga nekim slučajem i primate, nemoj da potcenite ovo moje zapazanje.

Ja živim skoro 45 godina na Zapadu, tamo sam se i rodio a znam šta je kultura i usluga u zdravstvu. Ovamo kad izadete iz zdravstvene ustanove, ijako ste bolesni, ozdravicete zbog humanog ponasanja zdravstvenih radnika.

Ovo nije nikava ironija, to je istina. Nas narod pa i vlast je dapace humaniji od njihovog, ali nas narod je nedisciplinovan, nema radnih navika i nezna za red i kulturu.

U tome je razlika g. Ministre, nedisciplinovanim ljudima ne pomaze stap, nego udari po dzepu, tu ga najviše boli i to ga najcesce dovodi pameti.

(more…)