Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Свет је упао у живо блато јер је игнорисао централни семафор а то је – МОРАЛ

Верујем – не верујем

(Никола Ојданић)

… Ако питање вере покушамо да раздвојимо од религије, као што љубав не можемо раздвојити од пријатељства, онда се, наравно, може веровати у све. Основна одлика садашњег времена је, међутим, одсуство вере у оно што афирмишу свете књиге и све религије на овом свету. Солидарност, милосрђе, праштање, љубав за ближњег и слабијег, представљају анахронизме каквима се данас подсмевају многи, а највише они који би тек требало нешто да науче у животу. Верује се у оно што је супротно хришћанској религији која успешно одолева тржишту већ две хиљаде година. Не верује се у морал и поштење, не верује се у образовање, у љубав и пријатељство, не верује се у прошлост, још мање у будућност.

Христ је васкрснуо да би нам дао наду, да не бисмо упали у безнађе. Кад се човек окрене око себе, међутим, 2000 година након Христа, види безнађе на сваком кораку. Индивидуализам, искључивост, нескромност вребају нас иза сваког ћошка наших дивљих насеља и неплански саграђених квартова у постмодернистичким паланкама које себе воле да зову градовима. Васкрс 2009. дочекујемо са надом да ће нас мимоићи пошаст која је већ захватила добар део света.

Српском друштву на почетку века, у рају транзиције на брдовитом Балкану, потребна је пре свега морална обнова, истинска вера у доброту, важност личног примера и осећај одговорности, па тек онда велики кредити и упутства са истока и запада. Кад будемо бољи људи, биће успешније и наше друштво.

Књижевник

Радоман Кањевац

[објављено: 17/04/2009]

Mil de Bakrus, 17/04/2009,

Ево, овакви текстови су нам потребни и овакви људи. Јер нема нам спаса, ни нама, ни глобално, ако се бар већина не пробуди и, одговорније и праведније не ангажује а, најпре, политичари и они који нам организују живот. Цео свет је ушао у живо блато, одакле можемо изаћи само смирени и напуњени надом и вером. Свет је упао у живо блато јер је игнорисао централни семафор а то је – МОРАЛ. Грешка је и што се десет Божјих (ја бих рекао библијских или Мојсијевих) заповести не поштују, управо, као саобраћајни путокази. Јер не могу да нашкоде али могу да помогну.

Извор:  Политика Online (коментари корисника)

Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив

М А К И А В Е Л И

Слободан Јовановић

Надахнућа за своје политичке списе Макиавели је могао добити или од политичких догађаја свога доба, или од књига које је читао.

Међу политичким догађајима његова доба, два су нарочито оставила дубок утисак на његове савременике. Један је појава Фра Ђиролама Савонароле у Флоренцији; а други, војно-политичка радња Чезара Борџије у Ромањи. Појава Савонаролина оставила је Макиавелија прилично хладна, докле је случај Борџијин, годинама, изазивао све нова и нова размишљања у њему. И једно и друго врло је карактеристично за Макиавелнја.

*

Савонарола је био један халуцинирани калуђер. Он је веровао да су његови савременици превршили меру грехова, и да ће Господ, ако се брже боље не покају, пустити на њих страшне казне, – глад, помор, рат. Он је говорио у великом стилу библијских пророка, као да се тек тргао из једног сна у коме је видео будућност са свима њеним ужасима. Његова предсказивања нису била просте реторске фигуре. Он је одиста имао предосећања и привиђења, – и то предосећања и привиђења од којих су се бар нека обистинила. Тај религиозни проповедник био је човек великих способности: у исто време, богословски писац, политички агитатор, велики говорник за народ, законодавац, итд.; али поред свега тога, у њему је било и једно зрно лудила, нешто ненормално и патолошко, нешто што опомиње на сомнамбулу.

Онакви калуђери који су позивали свет на кајање, нису били ретка појава у средњем веку. Али у Ренесансу, у Флоренцији под Медичима, Савонарола је већ изгледао један анахронизам. Ипак зато, њему је било суђено да игра већу улогу него ма који од његових претходника. Своју мисију он је био схватио врло дубоко. Он се није ограничио на проповеди противу опште покварености. Он је хтео да чупа зло из корена. По његовом уверењу, за општу поквареност била је крива сама католичка црква. Папе из Ренесанса са својим неморалниим животом давали су саблажњив пример и осталоме сцету: грех се био залегао у самој столици св. Петра, и одатле ширио као зараза. И пре Савонароле било је говора да треба цркву реформисати: али све се свршавало тиме што би се установио нов монашкн ред, који је строжом моралном дисциплином гледао да оживи старе хришћанске врлине. Савонарола је хтео да ту строжу моралну дисциплину проводе кроз целу католичку цркву, да је целу преуреди по примеру доминиканског или францисканског реда. Тада је, под именом Александра VI. седео на папском престолу Шпанац Родериго Борџија, без сумње најпокваренији од свих папа у Ренесансу. Из тог разлога Савонаролина агитација прво је добила значај једног личног напада на Папу. – н Савонарола почео изгледати човек који проповеда бунт противу папске власти. Да је Савонарола био обичан калуђер, који нема ослонца ван зидина свога манастира, Александар VI лако би био изишао с њиме на крај. Али, после пада Медича, Савонарола је био посгао у Флоренцији политичка личносг прввога реда. У том тренутку он се импровизовао народним трибуном, постао популаран код флорентинског пука, и као потпун господар политичке ситуације дао Републици онакав устав какав је он хтео. Иза Савонароле стајала је цела Флоренција, која је одушевљено сносила његову моралну диктатуру. Двобој између Родерига Борџије и Ћиролама Савонароле имао је да се бије у тој вароши, а не на другом месту. Или ће Папа успети да одвоји Флоренцију од побуњеног Фратра, – и онда овај није ништа опаснији но један обичан отпадннк; или ће фратар остати господар Флоренције, – и онда Папа нема противу себе само једног човека него целу једну државу. Ствар се свршила тиме што је Савонарола изгубио земљиште у самој Флоренцији. Ово је било готово неизбежно. Свој политички утнцај у тој вароши Савонарола је сматрао само као средство за извођење једног религиозног препорођаја. Он је хтео да промени нарави и обичаје у Флоренцији; да њен народ научи животу простом и побожном; да њену државу уреди као једно манастирско братство. Тако би се добила једна мистична република, престоница свију хришћанских врлина, – новн Јерусалим према Риму, који је већ био постао нови Вавилон. Он је био успео довести Флорентинце у једну моралну екстазу, – и док је та екстаза трајала, он је могао правити с њима све могуће религиозно-педагошке огледе. Али моралне су екстазе ретко кад дуга века; после готово хистеричног одушевљења за његовом науком, код Флорентинаца је брзо наступила реакција. Сада, њима је Савонарола био као мора тежак; тај калуђер бацао је тамну сенку на цео њихов живот; са својим клетвама, страшним предсказивањима и суморним проповедима, он им није давао да слободно дишу ни да уживају овај свет. Републиканска је партија такође била охладнела према њему; она се радо користила његовим утицајем на масу кад је требало засновати републику, али она није имала ни мало воље да на ову политичку реформу надовеже још и једну религиозну реформу. Под тнм промењеним приликама, Папа је имао само да захтева Савонаролину главу па да је и добије. После једног намештеног суђења, и пошто је прошао кроз тортуру, Савонарола је био свечано спаљен усред Флоренције, уз клицање једне махните гомиле, која ни сама није знала шта јој је тај човек управо крив.

Савонарола је био права апостолска природа, једна од оних ретких личности које су у стању да се целе, – не само умом већ свом душом, – уживе у један морални идеал. Његову моралну величину, његову велику и трагичну душевност, осетио је мање више сваки ко је с њиме дошао у додир. Не само да је маса ишла за њим као зачарана, него најинтересантнији људи међу његовим савременицима подлегали су његовој тајанственој моћи. Уметници фра Бартоломео, Дела Робиа, Лоренцо ди Креди, Сандро Ботичели, сам Микел Анџело били су под његовим утицајем. Неки су од њих постали сасвим други људи пошто су њега познали, – и никада се неће моћи знати колико је у своје фреске у Сикстинској Капели Микел Анџело унео Савонародине душе. Али не само ове упечатљиве уметничке душе, него и људи који иначе изгледају најдаљи од Савонароле и његовог хришћанског мистицизма, људи паганске културе, учени хуманисти, као Мареилио Фичино и Пико дела Мирандола, нису могли а да се не диве Савонароли. Пико је рекао да је сав дрхтао, и да му се коса дизала на глави, кад је слушао фратра… Најзад, политичари, као Карло VIII и Лоренцо Медичи, осећали су се нелагодно пред Савонаролом; они су разумели да у том човеку има нешто необично и велико, што измиче њиховој политичкој вештини и њиховој политичкој моћи: да се у њему крије једна невидљива снага, један демон, противу кога се они не могу борити својом војском ни својом дипломатијом.

Врло је карактеристично за Макиавелија да на њега Савонарола није имао никаква маха. Макиавели је био сувише паметан да не увиди да је то један редак и велики човек. Али оно што је у њему било највеће, његову моралну величину, он није осећао. Он је чуо његове проповеди, али, како изгледа, без дрхтања и без дизања косе на глави. Јер, после тога, он пише о Савонароли као о једном вештом, врло вештом диалектичару, али који се, иначе, повија за ветром, и није велики љубитељ истине. Укратко, софист, опортунист, и по мало варалица! Ово је речено у једном приватном писму, тако рећи, под непосредним утисцима. Макиавели је тада био млад човек: доцније, у зрелим годинама, он се враћа на Савонаролу у својим „Расматрањима“ и у свом „Владаоцу„. У „Расматрањима“ замера он Савонароли што није поштовао један закон за који је сам тражио да се изда. На другом опет месту  сажаљева, га што није успео  да изазове  покољ својих   противника. Он је уверен да је Савонарола на то циљао, и да је својим проповедима једнако дражио свет противу својих противника, али његови следбеници нису разумели његове мигове. У   »Владаоцу«   он   објашњује   да  је   Савонарола   пропао стога  што   је   био   »ненаоружан пророк«.   Успевају  само они реформатори   који су у стању  да своје реформе наметну силом, реформатори као Мојсије, Кир, Тезеј и Ромул, који   шире   нове идеје,   идући на челу једне   војске,   као »пророци наоружани«. Савонарола је ишао напред голорук; дејствовао само речју, хтео да се држи оном вером коју је људима  уливао. И зато, чим је једног дана та вера стала слабити, он се срушио као идол с ногама од иловаче. Ове рефлексије, саме по себи,   нису нетачне,   али је уопште погрешно то гледиште на које се Макиавели ставља кад говори о Савонароли. Он га не цени као апостола већ као политичара, – и онда се само пита зашто тај  човек, који је толико узбудио своје савременике,   ипак није постигао никакав  трајни политички   успех.   Посматрати Савонаролу с тог чисто политичког   гледишта,   значи   бити слеп  за оно што је главно код њега,   за његову моралну мисију. У политичком смислу Савонарола је одиста пропао, јер је на крају крајева дочекао да га спале у тој Републици којој је он дао устав. Али његов прави позив није био да постане   диктатор Флорентинске   Републике!  Његов је прави позив био да изазове потрес у души својих савременика,  да пробуди  савест у њима,  да их повуче собом на виши  морални ниво, па  ма,  на   крају  крајева,  морао тај покушај и главом платити… Замерати њему што није био  „наоружани пророк«,  што није поклао своје противнике, и што није мачем ширио своје идеје, има исто толико смисла колико замерати Исусу што је ушао у Јерусалим са дванаест апостола а не са четом војника,   и што   није побио фарисеје, пре него су они њега разапели.

Велика морална криза коју је савонаролина појава изазвала у Флоренцији, није се Макиавелија ни дотакла. Његова душа није била обогаћена никаквим новим осећајем: у њој није забујало ништа необично. Једино, његов ум био је обогаћен једним политичким искуством више. Из трагедије Савонаролине Макиавели је извео ту поуку, да се чисто моралним утицајем не може створити ништа трајно, и да овим светом влада мач а не вера. И за цело, такав коментар још никада нико није написао на живот једног апостола и мученика!

(Наставиће се.)

СЛОБОДАН   ЈОВАНОВИЋ.

Извор: Српски Књижевни Гласник

Ако нас живот не светли у облику добрих и истински милосрдних дела, постаћемо неупотребљиви у духовном смислу за своју околину и друштво уопсте

Posted in друштво, религија, SerbianCafe by Соларић on 13 априла, 2009

Živa Biblija najjače svedočanstvo

lionac (istrazivac)

06. april 2009.

Zivot bozjih sledbenika na najbolji način pokazuje njihovim bliznjima kakav je Bog. Ako to (praksa) izneveri,onda su sve diskusije oko vere zvono koje u prazno zvoni i praporac koji dosadno zvekece.

Fibljanima poslanica 2

12. Тако, љубазни моји, као што ме свагда слушасте, не само кад сам код вас, него и сад много већма кад нисам код вас, градите спасење своје са страхом и дрхтањем.
2 Кор. 2:9

13. Јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што Му је угодно.
Јевр. 13:21

14. Све чините без вике и премишљања.

15. Да будете прави и цели, деца Божја без мане усред рода неваљалог и поквареног, у коме светлите као видела на свету.

Na jednom drugom mestu stoji: Da vide vasa dobra dela i slave Boga na nebesima.

»Jer umreste i vaš je život sakriven s Hristom u Bogu. A kada se javi Hristos, život vaš, onda ćete se i vi s njime javiti u slavi.« (Kološanima 3,4.5)

Ako nas zivot ne svetli u obliku dobrih i istinski milosrdnih dela, postacemo neupotrebljivi u duhovnom smislu za svoju okolinu i drustvo uopste. Hristos je rekao: »Vi ste so zemlji, ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti nizašto, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze!« (Matej 5,13)

Sa druge strane, ako je Hristov Duh u nama, postacemo ljudi koji će odrazavati slavu svoga Gospoda. Čak će i najveci neprijatelji morati da priznaju da su oni koji ispovedaju veru Hristovu, vedre, plementie i strpljive osobe, uvek spremne da cuju poziv za pomoć i odgovore na njega bez premišljanja u obimu koji je u njihovoj moći.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Астрологија

Posted in алтернатива, мистика, образовање, религија, SerbianCafe, Uncategorized by Соларић on 5 априла, 2009

rigel – Jun 02, 2002

Ekatarina, odgovor na tvoje copy-paste ‘argumente’ glasi:

Istina
EKATARINA – May 31, 2002

Da li ste, dok jurcate za novinskim, knjižnim i drugim horoskopima
ili tražite nekog da vam uradi natalnu kartu, razmišljali o sledecem:

1. Astrologija je nastala kao sastavni deo mnogobožackog pogleda
na svet, i drevni astrolozi su verovali da su planete koje upravljaju
ljudskim postupcima, u stvari, bogovi. Zato su ih tako i nazvali:
Merkur (bog trgovine, proroštva, lopova), Venera (boginja požude),
Mars (bog rata), Jupiter (vrhovni bog), Saturn (Jupiterov otac), itd.
Istiniti Bog je Sebe otkrio u Hristu kao Svetu Trojicu: mi, koji posle
Hrista živimo, kroz Crkvu Njegovu imamo ne samo punotu
bogopoznanja, nego i bogoopštenja, pricešcujuci se Njegovim Telom
i Krvlju. Kako onda možemo verovati da planete upravljaju našim
postupcima znajuci da one niti su bogovi, niti imaju božansko
poreklo, i ako znamo da ih je Bog stvorio coveka radi, a ne coveka
njih radi?

1. I medicina i astronomija i religija su nastale nekada davno kao deo
mnogobozackog pogleda na svet, pa sve te nabrojene oblasti ne
osudjujes zbog perioda u kom su nastale i zbog tadasnjeg religijskog
pogleda. Bolesti su nekada smatrali delima raznih zlih duhova, pa
sigurno neces ocrneti medicinu zbog tog pocetnog stepena ljudskog
(ne)znanja. !? Astronomi su nekada davno verovali da je Zemlja
ravna ploca i da se oko nje okrecu i Sunce i planete, pa ipak ne
ocrnjujes astronomiju zbog tog pocetnog pogresnog verovanja.
Argument koji si navela je olicenje licemerja, po obicaju.
Niko ne tvrdi da je Bog stvorio coveka radi planeta, niti se taj
zakljucak moze izvesti, ali…odakle ti ideja da je planete stvorio radi
coveka? I coveka i planete stvorio je Bog. Ezotericni astrolog
posmatra celokupno postojanje kao da ono potice iz jednog centralnog
i prvobitnog izvora (Boga). Zvezde su samo jos jedna manifestacija
Bozanske moci i uticaja. Prema tome, Bog je izvrsio uticaj i stvorio
nas, a zvezde tj. zvezdana mapa su samo deo Bozje tvorevine u
kojima se mi i nasi zivoti ogledamo.

(more…)

Ко је Бог и ко је њега створио?

Posted in образовање, религија, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 4 априла, 2009

trucko (sociolog)

14. mart 2009.

Da li je Bog stvorio djavola? Gomila pitanja se nadovezuje… Ali, ko je stvorio Njega?

Lions4lambs(.-.-.-.-.-) 14. mart 2009.

Trucko,

Možda najbolji odgovor na to pitanje ( ako kao izvor uzmem Bibliju)…daje Jovan ( jevandjelje po Jovanu):

1 U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč.

Jovanovo jevandjelje je po oceni istoricara najmladje i da „odudara“ od prva tri. Autori jevandjja po Luki i Mateju su kao izvor koristili Markovo jevandjelje…Autor Jovanovog jevandjelja se oslanja na druge izvore i ima sasvim drugaciji stil pisanja…Najverovatnije je bio iz Aleksandije koja je bila jako uporiste gnostickih hrišćana…

Zato je njegovo pisanje drugacije…za izvore je imao tadasnju grupaciju hrišćana koji nisu bili militantni mada je i sam najviše napadao jevreje…Djavo se kod njega ne javlja direktno…već kroz ljude…

Ali da se vratim Bogu.

Možda je ova recenica jedna od mogućih objašnjenja na pitanje Ko je Bog i ko je njega stvorio? U jevrejskoj Bibliji ( Starom zavetu ) Bog postoji i to je de facto…nigde se ne pominje definicija tako jasna kao u Jovanovom jevandjelju…ili bar ne definicija koja postojanju Boga prilazi na filozofski način …

Reč ( misao, saznanje, svest ) je Bog i Bog je reč…Za POcetak potrebna je misao, svest, a kako je Bog reč…Bog je nastao od reci ( svesti, saznanja)…

Ovde sam govorila o Bogu kroz Bibliju ( a Bog prevazilazi te uske granice, zar ne?)…Nekanonska jevandjelja već imaju liberalnije poimanje Boga. O tome neki drugi put… :)

Pozdrav!

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Није узалуд Бог дао својих десет заповести које етички уређују овај пали у мржњу огрезли земаљски свет

Posted in друштво, образовање, религија, SerbianCafe by Соларић on 4 априла, 2009

OKRUTAN poredak na nasoj planeti-jeste li sretni?

pobunjenik_1
03. april 2009.

Kada majka radja dete,ona mu daje zivot i dok odrasta tesi ga i mazi zeleci mu svu sreću i radost. Dete i masta o uspehu i svemu lepome sto zivot pruza i sto meze da zamisli, u masti je sve kao u bajci lepo.

Međutim, kako odrasta, to dete shvata da nije bas tako bajnovito ovde. Ono se susrece sa problemima koji se nedaju rešiti i radost se smanjuje dok ogorcenje i tuga sve vise i vise raste. Kako postaje starija i iskusnija osoba, sve vise shvata da zivot nije lak i da zahteva puno truda i mudrosti. Prvo se covek pomiruje da nema tako puno radosti ili nikako, a onda se zadovoljava ako može da živi bez bola, a radost bila ne bila. Kasnije kad ulazi u zrele godine, osoba shvata da ni to ne ide, i da je i to previse pa onda se krpi dan za danom kako zna i ume. Odraz na licu postaje sve ozbiljniji i ozbiljniji, kako starost stize i nastupa. Mnogima ili vecini je teško da se pomire sa cinjenicom da ovde ne vlada pravda i ljubav, nego na zalost nasuprot, nepravda, prevara, mržnja, gramzivost, pohlepa.

Dok to covek shvati i prizna sebi, obično već bude mnogo unakazen. A kada shvati i vidi stradanja svoja ili drugih oko sebe ili u istoriji, onda postane umoran od zivota i jednostavno u nemoci da nesta promeni u tom jadnom ciklusu želi da nestane sa ove planete. Zato i covek place kad dolazi ovde a smiren je u glavnom kad odlazi. Tako se nastavlja ciklus, iz generacije u generaciju. Instikt coveka goni da se mnozi i da ima porodicu iako zna šta ceka njegovu decu, a oni koji se ne povinuju većinom bivaju eliminisani zakonima prirode.

Kada se pogleda samo jedno zlo od mnogih dosta je već, na primer rat, nasilje, to je prisutno kod nas, kod naših predaka i biće i u buduce. Kada se samo pogleda u oruzje kojemu se vecina divi, i kad se pogleda cemu to sluzi i cemu vodi, uzas. Zar u jednom ubistvu nedužnog coveka ne stoji i najveca pljačka, krađa, jer krade se od coveka bas sve maksimalno sto može a to je i goli život. A koliko nevinih ljudi strada u ratovima samo zato što se zove ovako ili onako ili je ove ili one nacije.

Da se ne zanemari redovan ciklus koji traje i u mirno doba,gde iskoristava ko koga stigne i krade,vara i vredja koliko može.

iciparis (profesor)
03. april 2009. u 12.26

Po cenu da me proglase gluperdom i zaostalom, zatuanom bogomoljkom,
ja velim, nije uzalud Bog dao svojih deset zapovesti koje eticki uredjuju ovaj pali u mrznju ogrezli zemaljski svet, već celih tri milenijuma, koliko je covecanstvo izbrojilo vekova i era!

Zbog nepravde, pohlepe, mrznje i beskrupulozne trgovine dobrima i ljudima, propadaju c i v i l i z a c i j e , i narodi!

Pa ako je to b o z j i promisao neka tako i bude!
Možda i ne zasluzuje da opstane onakav kakav jeste!
Sa onakvim covekomrscima i mizantropima koji ga vode u propast i beznadje!

Dace dobri i mudri Gospod Bog, da u propast i nistavilo se survaju svi oni koji drugima i bespomocnima kopaju jame i propadanje!

Mrznju seju, mrznju neka zanju!
Bedu seju, bedu neka zanju!
Krv i nevolja nevinih na njihove obesne glave i na njihova obesna potomstva!

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

„Интернет се не може контролисати. Ако укину своје ДНС сервере, отвориће се неки други”

Рокфелер: Интернет је највећа опасност за нацију

abvgd (…)
23. mart 2009.

http://www.abovetopsecret.com/forum/thread448462/pg1

Ето, дошло је време да се лепо поздравимо…ускоро неће више бити овог немарног ћаскања, кад друг Рокфелер и другови Ротшилди лепо уреде интернет, да не буде више опасности…

‘Ајд’ у здравље, лепо је било :)

abvgd (…)
23. mart 2009. u 14.46

Каже друг Рокфелер да би можда било боље да се вратимо на папир и оловку, толико су опасни ови хакери…нападају на основне националне вредности. Јадан Рокфелер.

Иначе, из две државе стиже далеко највише хакерских напада на свету…није тешко погодити:
1. Израел
2. САД

loret (kvizer)
23. mart 2009. u 15.19

Slobodna misao i reč se ne da sputati.

Drecun (natikurovic)
23. mart 2009. u 15.19

cika roki i rotsild su još 90-ih odlucili da zaustave svaki tehnoloski i ekonomski razvoj kako bi sto lakse mogli da manipulisu ljudima.

iz knjige bivšeg britsnskog obavjestajca dzona kolemana koja se zove „hijerarhija zavjerenika i komitet 300″, a stampana je 1991.

plan iluminata i komiteta 300 (cika roki i rotsild su glavni iluminati):

1.svijetska vlada, novi svijetski poredak sa jednom jedinstvenom crkvom i jednim monetarnim sistemom, pod njihovom vlascu.

2. potpuno unistenje svakog nacionalnog identiteta i nacionalnog ponosa.

3.unistenje religije, posebno hrišćanske, sa izuzetkom samo njihove, gore spomenute tvorevine.

4. kontrola svakog pojedinca pomoću cipa- cipovanje.

5. potpuni prestanak industrijalizacije i prestanak koristenja nuklearne energije.
postojeci industrijski pogoni iz USA će se preseliti u zemlje treceg svijeta gdje ima robovske radne snage u izobilju koji će raditi tako reci za dzbe.

6. legalizacija droge i pornografije.

7.depopulacija velikih gradova prema ugledu na rezim pola pota

8. obustavljanje svakog naucnog razvoja.naročito u oblastima fuzije, medicine i elektrotehnike.

9.ogranicenim ratovima, izgladnjivanjem i sirenjem bolesti smanjiti broj stanovnika planete za bar dvije milijarde.

10.oslabiti moralnu osnovu nacije i demoralisati pripadnike radnicke klase.

11. svim ljudima sirom svijeta onemogućiti da odlucuju o sopstvenoj sudbini stvaranjem krize jedne za drugom, a potom upravljati tim krizama dok se ljudi ne zbune i ne demoralisu stoce dovesti do masovne malodusnosti.

12.uvodjenje novih kultova licnosti i naduvavanje postojecih među koje spadaju rok muzika, gangsteri poput prljavih i perverznih roling stonsa mika dzegera. gangsterske druzine koju posebno podržava evropsko crno plemstvo i svih rok zajednica koje je stvorio tavistok institut pocevsi od bitlsa.

13.prouzrokovati POTPUNI SLOM SVIJETSKE EKONOMIJE I TAKO STVORITI POTPUNO POLITICKO RASULO.

14.PREUZETI VLAST NAD SVEUKUPNOM SPOLJNOM I UNUTRASNJOM POLITIKOM USA

15. dati punu podrsku nadnacionalnim institucijama poput ujedinjenih nacija, MMF, svijetske banke, međunarodnog suda itd.

16.podrediti vlade svih država i u njima subverzivno djelovati iznutra kako bi se unistio integritet i suverenitet država koje te vlade predstavljaju.

17.organizovati svijetski teroristicki aparat.

18. preuzeti kontrolu nad obrazovanjem u americi u namjeri i sa svrhom njegovog potpunog i temeljnog unistenja.

ima još desetak tacaka, ali i ovo je previse za one koji razmišljaju svojom glavom.

ockap_
23. mart 2009. u 15.56

Интернет се не може контролисати. Ако укину своје ДНС сервере, отвориће се неки други. Ниш не брини.

TeslianA
23. mart 2009. u 16.44

>> Интернет се не може контролисати. Ако укину своје ДНС сервере, отвориће се неки други. Ниш не брини.

Camerika se može i te kako izolovati pa da postane totalno nepristupna za razlicite kanale komunikacije. Samo ja mislim da će oni sto vise da krenu u akciju kontrolisanja većih sajtova (Google, YouTube, itd.) kao sto kontrolisu vece medijske kuce.

Vidite, i pored interneta mi Srbi u opste ne uspijamo da prodremo bilo šta našim sirim masama u matici a i dalje vecina njih bleji na u92. Na neku ruku nas iskorastavaju kao rematolicki faktor (kroz upotrebu JEWEA i drugih ekipa) da bi podvalili b92 i ostale neprijateljske sajtove kao nešto normalno.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Сродне теме:

Они тако хоће, да влада уверење да су они ти који одређују све, а није тако…

Довољно је да се сети Француске револуције (атеистицке) колико је глава одлетело,…

Posted in друштво, повесница, религија by Соларић on 21 марта, 2009

masha , 19/03/2009,

Meni je vec dosta da slusam komentare tipa „sta ima crkva da se pita, pa ona je… spaljivala ljude itd“, ona je retrogradna dok smo mi koji se borimo za „slobodu“ progresivni (to se culo i danas u Skupstini)!

Prvo, svaki onaj ko zeli da se vrati u Srednji vek sto se Crkve tice, dovoljno je da se seti Francuske revolucije (ateisticke) koliko je glava odletelo, ili komunista u 20. veku koliko je ljudi smaknuto, itd. itd. Ni ateisti ni teisti se nisu mnogo pokazali u pojedinim vremenima, pa je li to razlog da odbacimo ateizam ili teizam?!

Ti komentari lice na lekcije iz Marksizma od pre nekoliko decenija! Ljudi koji bi hteli da sire liberalne ideje i teznju za tolerancijom itd. ako uopste hoce da pominju Crkvu (posebno savremenu) i tradicionalne ideje prvo treba da se sa njima upoznaju da ne bi nama teistima izgledali veoma neobrazovano i nazadno.

Na zalost… njih je sada u Srpskom drustvu vise. A i neki koji se pozivaju na Crkvu i oni bi trebalo da cute ako nisu upuceni u veru, jer reci vl. Irineja prenose sasvim pogresno… Zao mi je sto je sve to tako.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Тек кад почну своје међусобне односе да уређују по Знању и принципу узајамног помагања и сарадње, организација постаје трајно стабилна и чврста

Posted in друштво, економија, политика, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 20 марта, 2009

Људска права и слободе

dulebg (posmatrach) – 7. novembar 2007.

Ето проведосмо крај 80-тих и целе 90-те, до 5.октобра, жудећи за људским правима и слободама. Лепо нам рекло са Запада – ел оћете права и слободе? е онда да оборите оног диктатора, ако нећете ви – ми ћемо, ево за почетак да вам напакујемо ратове, изолацију и бомбардовање.

Ал се наш народ не да опепелити – оће права и слободе од оних што га изолују и бомбардују, оних што му малдост развукоше, а пензионере у понижење …

Ево сад дошла права и слободе, ал отишла правда и једнакост! Шта ћеш – не може се све. Заборавили Западњаци да нам кажу да у свету права и слободе – нема правде и једнакости. Има права и слободе да будеш изнад, ако ниси испод. Изнад ће бити они, а испод има места и за нас.

Испаде да слобода кретања важи за оне што имају јахту, ил авион (они су се и раније комотно кретали), а нас остале баш не гледају радо – а и куд ћеш на толику скупоћу, седи ди си, и за ди си ниси!

Можеш да издајеш новине, или да лајеш преко телевизије – ако си тешки тајкун и то себи можеш да приуштиш. У супротном си смешан – нит те ко види, нит чује, нит зарезује. Новине си мого и под Слобом да издајеш и са телевизија да лајеш – онда су се макар чула 2 лавежа: државе и 5-те колоне, сад чујеш само 5-ту колону?!

Stiskavac (travka pobrljavka) – 7. novembar 2007.

Demokratija kao Znanje o obliku

drustvenog uredjenja organizacije

pomoću koje se ostvaruje sloboda

Kada u pojedinim državama sveta dodje do ugrozavanja ljudskih prava i sloboda, pristalice demokratije smatraju da je u tim državama potrebno uspostaviti demokratiju. Sudeci po tome, demokratija bi bila, dakle, Znanje o tome koji oblik organizacije zivota i rada (koji oblik drustvenog uredjenja) treba da bude uspostavljen u jednoj državi da bi u njoj mogla biti ostvarena ljudska prava i slobode.

Dva znanja – dve demokratije

Po Zakonu postojanja, prilikom vecitog pretakanja kroz svoja tri prirodna stanja Zivot je ciklično uvek iznova podlozan razvoju. Taj razvoj se svodi iskljucivo na pronalazenje najboljeg Znanja (recepta) po kojem će se stvoriti okolnosti koje omogućuju Zivotu da se neometano pretace kroz svoja tri prirodna stanja. Na početku razvoja svakog ciklusa Zivot smatra da je borba najbolje (rešenje) Znanje, da u borbi jači prezivljava i da je pravo jacega njegovo prirodno pravo. Ovo Znanje podrazumeva da je sloboda bezgranicna i da su dozvoljena sva sredstva samoodrzanja.

Međutim, kada se ovo Znanje oproba u praksi, postepeno se dolazi do saznanja da Zivot teško opstaje u uslovima borbe i bezgranicne slobode, odnosno da borba i bezgranicna sloboda ne predstavljaju okolnost u kojoj Zivot može neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja, posto se pomoću njih ne ostvaruje cilj Zivota, red i Zadovoljstvo, već izaziva i produzava nered i Nezadovoljstvo. Zbog toga se ovakva demokratija kao recept samoodrzanja Zivota ne može prihvatiti, ni tumaciti kao Znanje, već kao laz, odnosno, neznanje.

Na visem stepenu razvoja Zivota, suprotno bezgranicnoj slobodi kao neznanju, je Znanje o uzajamnom pomaganju i saradnji. Po ovom Znanju, umesto bezgranicne slobode uvodi se ogranicena sloboda po kojoj je sve zabranjeno, sem uzajamno pomaganje i saradnja. U prvi mah može izgledati da sada slobode i nema, ali tek pomoću ovakvog oblika slobode moguće je stvoriti organizaciju Zivota, tj. okolnost u kojoj će Zivot moći neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja – sto i jeste potreba, namera i cilj Zivota – zbog čega tek ovakav oblik slobode treba smatrati istinskom slobodom, a recept po kojem se ona uspostavlja, istinskom demokratijom i Znanjem.

Dok god pojedinci unutar jednog drustva pokusavaju da uredjuju svoje međusobne odnose po Znanju i principu međusobnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe, organizacija njihovog Zivota i rada se neprestano i uvek iznova gradi i rusi. Tek kad pocnu svoje međusobne odnose da uredjuju po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, organizacija postaje trajno stabilna i cvrsta.

Sve organizacije od kojih se Priroda sastoji, od atoma, nebeskih tela i njihovih sistema, pa do tela jednocelijskih organizama i tela visecelijskih organizama, kao sto su, na primer, tela biljaka. zivotinja i ljudi, su stabilne i cvrste, sto dokazuje da svet materijalnih oblika u Prirodi nije stvoren i ne postoji po Znanju i principu uzajamnog nadmetanja, nadmudrivanja konkurencije i borbe, već po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje. Ovo jedino ne vazi za organizacije Zivota i rada unutar ljudskog drustva, koje se neprestano, uvek iznova, grade i ruse. To dokazuje da je svest ljudi još uvek veoma niska, odnosno, dokazuje da se ljudi s ciljem svog opstanka još uvek međusobno bore.

Zavisno od toga da li pojedinci u jednom drustvu svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu međusobnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe ili Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, zavisi i koji oblik podeljenosti pojedinaca će da bude u tom drustvu zastupljen.

Ako pojedinci svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu uzajamnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe, to drustvo će biti podeljeno na pobednike i pobedjene tj. biće podeljeno po klasama. Pobedjena klasa će se deliti još po profesijama, tj. po proizvodnim zanimanjima i radnim zadacima koje je kao pobedjena klasa prinudjena da obavlja u korist klase pobednika.

Ako pojedinci u jednom drustvu svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, to drustvo će biti podeljeno samo po profesijama i proizvodnim zanimanjima u skladu sa podelom rada koja je nužna da bi se stvorila okolnost u kojoj će Zivot u zajednici, svih pojedinaca podjednako, moći neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja. Kao u ljudskom telu u kojem sem podele rada drugi oblici podeljenosti ne postoje. Sto vazi i za ostalu Prirodu, sem za ljudsko drustvo.

(more…)

Порекло „religio“ је предмет расправа још од давнина

Posted in религија, SerbianCafe by Соларић on 20 марта, 2009

hugenot1 (Profesor)
10. mart 2009.

Reč religija potice iz latinskog „religio“ (ono sto vezuje ili zadržava, moralna veza, probudjena savest, skrupula_) Ovu reč koriste Rimljani još pre Hrista da bi oznacavali kult demona.
Poreklo „religio“ je predmet rasprava još od davnina. Cicero smatra da reč dolazi od „relegere“ (citati ponovo, pazjlivo razmotriti, skupljati) u smislu : „Razmotriti pazljivo stvari koje se ticu sluzbe bogovima“.

Kasnije Lukrecije, Tertulijan vide poreklo reci u „religare“ (povezivati) koja bi onda oznacila „Vezu poboznosti koja vezuje coveka sa Bogom“.
Pocetkom nove ere se reč koristila uglavnom za hrišćanstvo, ali postepeno religija je pocela da oznacava svaku vrstu drustvene manifestacije u kontaktu sa „ svetim“ ili „ posvecenim“, ili možda još bolje sa „ sakralnim“.

Ovo klasicno tumacenje „religije“ sam ispricao jednom profesoru Sanskrita sa filozofskog fakulteta u Beogradu. nije se slozio sa mnom, ali nije stigao da mi objasni zašto jer sam mu davao casove francuskog pa smo zurili da skratimo pricu…

benin (student)
11. mart 2009.

Hugenot1(profesor)

Havla na lepom objašnjenju reci religija.

Nešto razmišljah o profesoru Sanskrita koji se nije slozio sa vasim objašnjenjem pa mi dodje ideja da je to možda zbog toga sto u Sanskritu za reč religija se upotrebljava reč Dharma. Reč koju, po mnogima, je prakticno nemoguće naučno prevesti. Ona dobija svoje jednostavnije znacenje sa pojavom Budizma ,gde je positovecuju sa Budinim savetima a u kontekstu duhovnog i moralnog napredovanja, koje je nezibezno graditi u sebi ako osoba želi da se oslobodi ciklusa radjanja-umiranja.

No, u starijem dobu, onom iz vremena Rg-Vede pa verovatno i ranije ta reč je imala daleko suptilnije znacenje. Mnogo blize danasnjoj teznji fizicara da ujedine sve zakone pod jedan, koji bi posledicno tome objašnjavao nastanak i funkcionisanje kreacije. Taj jedan zakon bi na neki način bio Dharma. Onaj koji sve vezuje, podržava, drzi zajedno…

Prakticno ta reč je veoma slična reci Logos, na neki način a opet, sa druge strane, je poistovecena sa recju religija (u svom najsirem znacenju).
Ne znam, moguće da zbog ovakvog tumacenja te reci vas prijatelj nije bas bio 100% uz vase objašnjenje reci religija.

Iskren pozdrav

Извор: SerbianCafe.com (дискусија)