Узети поново лектиру за четврти основне, „Збирка народних пословица“ Вука Караџића

Kako je kriza „zakačila“ Australiju?

Ercov1 (ekonomista)

10. mart 2009.

Uprkos tome što je ekonomska kriza započela sa američkim stambenim kreditima i što se u Australiji i danas tvrdi da će ova zemlja biti najmanje pogođena svime što se danas zbiva u svetu, sve je očitije da kad Amerikanci kinu, Australijanci dobiju grip.

Do pre mesec i po dana, naime, australijski dolar bio je gotovo iste vrednosti kao američki, da bi danas pao na manje od dve trećine nekadašnje vrednosti.

Država poručuje da se ne paniči jer je australijska regulativa što se stambenih kredita tiče, daleko strožija pa je time, pretpostavlja se, i sposobnost ljudi da ih plaćaju veća.

Niko, međutim, više ne krije da idućih šest do devet meseci sledi vrlo težak period, sa više stotina hiljada otkaza.

zovu (mlatilac prazne slame)

12. mart 2009.

Ja vidim samo dva zdrava puta kroz ovu krizu za nas pojedince, oba teska.

PRVI: Uzeti ponovo lektiru za četvrti osnovne, „Zbirka narodnih poslovica“ Vuka Karadzica, procitati ih pazljivo, sa posebnim naglaskom na one tipa „Dug je rdjav drug“ ili „Prostiri se prema guberu“ ili tome slično. Dakle, ne zaduzivati se bez velike potrebe, pogotovo ne na kreditnim karticama gde usi odpadaju od kamata; proceniti pravilno svoje kupovne mogućnosti pre nego što se nešto kupi. Naravno da je teško jer živimo u sistemu u kome je potrosnja ugradjena u same temelje, ali ko može da odoli neće se kajati.

DRUGI: Zauzeti stav da su materijalna dobra ionako prolazna, nebitna i samo degradiraju coveka. Onda uzeti svaki kredit koji ti se ponudi i upotrebiti ih za ona materijalna dobra koja u tom trenutku izgledaju potrebnija od drugih. Ako se dodje u situaciju da dug ne može da se plati, to je problem zajmodavca a ne vas. (Da se podsetimo, tako je sve i pocelo, navodno, kada su do nekretnina dosle neke americke porodice koje o tome nisu mogle ni da sanjaju, pa sada banke ne znaju šta da rade sa njima, jer banci ne treba prazna kuca)  …

Nešto IZMeđu: E, tu ćemo biti svi. Samo, ja nemam odgovor na pitanje da li ulagati u nekretnine, deonice ili zlato. I ne znam koja grana privrede ima najbolju perspektivu, pa na nju da se usmerimo. Ko zna? A da hoće da kaže?

Vidim da vi imate nerasciscene stare racune, ne bih da se mesam, ali ipak bih da prokomentarisem 1993-u.

Prvo nekoliko nespornih cinjenica, a onda moj utisak (koji je kao i svaki utisak nepouzdan):

Te godine još uvek skoro ništa nije bili privatizovano.

Država je zabranila otpustanje iz državnih (odnosno drustvenih) firmi dok traju sankcije.

Dakle, vecina stanovnistva je imala radno mesto (da li su imali posla, to je drugo pitanje).

Vecina od onih sa radnim mestom je primala plate preko tekucih racuna.

Tekuci racuni podrazumevaju cekove.

Inflacija je imala trinaest cifara, dakle i cene i plate su rasle vrtoglavo (ko nije doziveo teško mu je da zamisli).

Ogromna vecina ljudi koje ja poznajem slobodno je ispisivala cekove i kupovala šta im treba. Nije bilo bitno koliki je bio minus i kolika je bila kamata na taj minus, jer je naredna plata bila tolika da je vise nego pokrivala taj iznos. Ne zaboravite da je cekovima trebalo oko nedelju dana da stignu na realizaciju, tako da je „dobitak“ bio još veci. Utoliko je tačno da niko nije bio gladan ili zedan osim ako (a) nije bio zaposlen; (b) bio je zaposlen kod privatnika i platu nije primao preko tekuceg racuna; (c) tekuci racun mu je bio kod banke koja je nerado davala vece kolicine cekova; (d) pri tome nije dobijao ocnovne namirnice preko sindikata ili od firme omesto novcanog placanja; (e) ili je bio suvise posten da trosi novac koji još nije zaradio, pa nije hteo da ide u minus (uglavnom starija generacija); (f) ili je bio izbeglica. Izvinjavam se ako sam nekoga zaboravio. Iako je spisak dug, ipak je to bila sicusna manjina stanovnistva. Da i ne spominjem da su oni koji su spadali u jednu ili vise od tih kategorija prodavali svercovanu robu, najviše cigarete i benzin i tako se snalazili.

Otreznjenje je nastalo 1994, ako mene pitate, kada je Avramovic postao guverner Narodne banke, zamrzao dinar i zaustavio stampanje novca (i cekova). Tek tada smo shvatili koliko smo osiromasili.

Jedno od cuda Milosevicevog doba bilo je to što je elektroprivreda radila besprekorno. Tako je narod mogao da trpa u zamrzivace šta je hteo i nije morao da jede parizer ko nije hteo. A u Madjarsku se islo ne zato što u zemlji ničeg nije bilo, nego zato što je tamo bilo jeftinije.

Problem sa 1993 je bio u tome što se ogromna narodna energija trosila na besmislene stvari, najviše u redovima za hleb, mleko… Pa cekaj red u bankama da podignes dinare, pa trci kod dilera da ih zamenis u marke (a kurs u međuvremenu otisao), pa planiraj sverc-ture do Madjarske ili Rumunije. Pa opet u banku u red za cekove… I kad ugrabis dva litra mleka ti si srećan jer si „uspeo“. Pa ti udje u krv, pa čim vidis red ti se prikljucis, iako ti je kod kuce zamrzivac pun mleka. U toj opstoj jurnjavi nismo ni primecivali koliko smo kao drustvo propadali.

Ja sam imao taktiku da u red uvek nosim nešto za citanje. Ne da sam se nacitao te godine! Sad me sramota kad pomislim kako malo čitam. Da hoće ta kriza ovde pa da se covek opet malo kulturno uzdigne :-)

A to što se svet smejao? Koji svet? Ja se nisam smejao Argentini kad su oni imali sličnu pricu.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

А са оним ватреним „Дукљанима” не можете резоновати

Ojxa!

O3PEHKO:. – 21. maj 2005.
Vidjoste li zastavu dole pored natpisa S&MN?

SRAMOTA!!! – 22. maj 2005.
Već sat vremena sedim i čitam sve ovo i PLACEM!!! Ne mogu da se nacudim koliko mrznje ima između te dve provincije, koliko nacionalizma među istim narodom! Već 10 godina živim u Kanadi, inače sam iz Srbije ali Crnu Goru i narod u njoj sam uvek volela kao i sve svoje jer i to je moje!

Pobogu ljudi, pa ja ne znam kako svi vi mozete da živite mirno a od mrznje! Kako mozete da se pomirite s cinjenicom da se ovaj nacionalizam NIKAD neće zaustaviti, objasnite mi molim vas, mene ovo pojede! I ako se podele te dve republike, šta je sledeće???

U Crnoj Gori će se mrzeti i pljuvati ovi iz Cetinja i Podgorice, u Srbiji Novosadjani i Beogradjani… Na kraju će svaki grad biti posebna država. Do pre par godina sam ponosno govorila da sam iz Jugoslavije, sada s istim ponosom kažem da sam from Serbia and Montenegro, šta ću govoriti, i svi vi, za 4-5 godina? Jao sramota, sramota, SRAMOTA!!!!!!

Em sto sramotite sami sebe, em sto milione nas po inostranstvu, živite i hranite se tom mrznjom! Više ne znate šta bi rekli jedni drugima, prepucavate se ovde kao dva najveca neprijatelja!

Tuzno je, srce mi puca kad vidim da se moj narod tako mrzi. Čitav onaj raspad SFRJ me nije ni blizu boleo kao sto me boli sve sto procitah ovde, po novinama, sto slusah na tv-u. Dabogda se opametili i urazumeli. Dabogda se desilo to cudo.

IG0R – 22. maj 2005.

Што се тиче ЦГ, не можете ви ту много мењати, ставови су већ дубоко утемељени и тај који постаје сепаратиста због Евровизије је иначе малоумник. А са оним ватреним Дукљанима не можете резоновати, можете ви са њима прелистати Госки Вијенац, наћиће вам свакакав изговор, окренуће прву страну, ако је којим случајем књига штампана ван БЈРЦГ онда ће то објаснити као великосрпску пропаганду.

Ако је штампана на Цетињу или Подгорици онда је то вељесрпска пропаганда. За њих постоји црногорски језик (па је тако и неписмен човек у њих билингуалан), имају своју секташку назови Цркву у коју никада не иду (јер иначе немају ниједну зграду, само фиктивну установу) нити верују у ишта осим Партију, ДБ и награду од режима за своје полтронство (када их на изборима купују за пар кило кобасица).

За онога горе који каже да није био на мору 10 година штета. На мору ћеш наћи веће Србе него на северу (у Брдима или Старој Херцеговини). На задњем попису је свако место (град и село) у Херцегновској општини имало српску већину а онај остатак су углавном били Црногорци српског језика (што је у ствари код за оне који нису имали довољно муда да кажу ко су и шта су или су им политичари навукли вуну преко очију).

Тиват, Радовићи, Ђурашевићи, Будва, Свети Стефан, Пржно, Бечићи, Режевићи, Петровац-на-Мору, Тудоровићи, Сутоморе, Ђенђиновићи, Зграде, Ђурмани, Папани, Миљевци. Приморци, Бокељи и Паштровићи, имају реакцију на сепаратизам. Кад год чују независна ЦГ онда кажу Бока има да отцепи и припоји РС или Србији. Неки довитљивији пример из Побора је чак направио поспрдну академију

http://www.panu.tk

Побори су село изнад Будве, село које је историјски имало своју независну кнежину (или племенско-обласно уређење) као Маине, Брајићи. Али не може се ићи на туризам чисто из патриотизма. Ја волим наше производе и купићу их, али нећу бити сок ако је слан или јести ајвар из тегле ако је сладак. Тако је и за туризам, они прави поштени Срби са Приморја ће вас дочекати домаћински а не мучки као ова марва у Кијеву.

А чисто ако вас занима, мој деда је рођен у једном селу, на задњем попису 2003. имало 9 становника, од тога 9 Срба. Значи мононационално без црногорске мањине.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Док се Селеш мучила да нешто учини код нас и нико ништа није мога да јој понуди од услова, сви су ћутали

Sta kazete za

Jelenu ? – Jun 09, 2001

Lepotica među zverima

Jugoslovenska javnost nikada nije mogla da oprosti najboljoj teniserki sveta Moniki Seleš što se odrekla crvenog pasoša i sreću potražila pod američkom zastavom. Dugo je „prljavi kapitalizam“ bio glavni krivac za odlazak naše Male Mo, da bismo skoro deset godina čekali osvetu i na kraju je dočekali. Tog 15. novembra 2000, tada 17-godišnja Jelena Dokić doputovala je u Beograd i preko noći postala „naša Jeca“. Mlada Australijanka jugoslovenskog porekla odlučila je da stane u red za crveni pasoš, koji je u međuvremenu postao plavi, i uz svoje ime na velikim turnirima stavi našu trobojku.
Zbog čega, upitalo se momentalno desetak miliona večito skeptičnih Jugoslovena koji su poslednje decenije na drugu stranu bare ispratili dugu kolonu mladih. Onih koji su bili spremni da „crvenu svetinju“ zamene za šerpu u nekom čikaškom restoranu ili za kecelju u sumnjivom baru u Torontu.
– Odavno sam htela da se vratim! O ovom snu govorim već šest meseci. Punih šest godina sam živela u Australiji, obišla svet, ali nigde nije kao u Jugoslaviji. Beograd ne pamtim dobro, ali on je prestonica moje otadžbine. Znali smo da ćemo u njemu moći da uživamo i u domaćoj kuhinji i zbog toga ceo dan mama i ja nismo ništa jele, čuvale smo se za neki beogradski restoran. Srce mi je puno, još samo da dobijem naš pasoš – izjavila je Jelena Dokić.

maza – Jun 10, 2001

…

Dok se Seles mucila da nesto ucini kod nas i niko nista nije moga da joj ponudi od uslova, svi su cutali. Dok se takmicila za YU i osvojila sve sto se dalo osvojiti i bila na prvom mestu ATP i kojih sve lista, sve je bilo OK. Onda je dobila i noz u ledja (na nekom nemackom turniru) i ceo teniski svet sa nekim izuzecima joj je i u prenesenom znacenju zab’o noz u ledja…

Pasos je promenila tek 96. i retko kada citam vest o njoj a da ne pise Yugoslav born American…. Da li se o njoj ikada pisalo skandalozno? Da li njeno ponasanje na terenu i van, nije uvek bilo hvaljeno u superlativima ? Da li je ona medju najboljim teniserkama svih vremena? Da li je za primer u svakom pogledu sto se tice njenog ucesca u javnom zivotu?

A Jelena u poredjenju sa njom? Zaista bleda slika…Pre dve-tri godine je jos dala intervju u kojem je izjavila da ona sa Yugoslavijom nema nikakve veze, da nema nikakve uspomene ili kontakte sa YU, rodbinu ili prijatelje i da bi volela da se to vise ne spominje u kontekstu sa njenim imenom. Sada je opet promenila pasos (tako neki rade kao na vasaru ili kao ves kad se menja – sad cu da igram za ovu zemlju pa za onu…) i vi se nalozili kao ….

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

За мене је срећа бити са људима које волим, и учинити их срећним

Ana – Sep 24, 2002

Јedna devojka gore je rekla da ako ima para i nema nikoga uvek moze kupiti nekoga da bude sa njom. Pa ako ona to naziva srecom svaka joj cast. A koliko dugo ce ta osoba da bude tu. Ja cu vam dati svoj primer.

U Jugoslaviji sam radila u prodavnici za 100 maraka, koje sam naravno dobijala u dinarima, pa to zbog inflacije nekad ispadne i 50. Ali bila sam srecna, i nisam mogla ni postene cipele da kupim, niti negde da izadjem. Ali imala sam drustvo.

Nismo imali para, ali super smo se provodili. Bili smo zajedno, ako nista drugo sedeli bi kuci i igrali karte,i uzivali. Sad zivim u Americi. Imam para, ne preterano, ali dovoljno za pristojan zivot. Mogu da izlazim svako vece, ali nemam gde, i nemam s kim. Mogu da kupim najskuplju garderobu, ali nemam gde da je obucem.

Ima tu jos mladih ljudi,ali nema pravih prijatelja. Svi razmisljaju o novom autu, pa kreditu, pa osiguranju,i to je uglavnom na sta se razgovori sa njima svode. Ja sam i dalje u kontaktu,sa drustvom iz Jugoslavije, pa uglavnom najvise para potrosim na telefonski racun. I nije mi zao jer to mi je najveca sreca, koju trenutno imam.

Проблем српске државе и српског народа није демократија већ одсуство морала и националне свести

Pitanje za Dimitrija a i ostale..

miskop(besposlicar)

17. novembar 2008.

Šta mislite, zbog čega je Voja Koštunica pristao da pomoću neregularnih

izbora dodje na vlast ?

On je morao da zna da su izbori pokradeni.

Da su od početka neregularni makar i zbog toga sto je USA ucestvovala

na izborima a to je zabranjeno.

Šta je u pitanju ?

Voja bi trebao da je posten covek…nije lopina.

Nije gladan vlasti (po svaku cenu).

Zašto je onda pristao da uradi nešto protiv čega se decenijama on

sam najviše bori …a to je Legalizam i vladavina prava a ne rulje ??

Dimitrije_17. novembar 2008.

Коштуница је дошао на власт јер Слободан Милошевић више није могао да буде на челу Србије. То је бар јасно. Да је Милосевић био паметнији, требао је да смири страсти и демотивише противника тако што би дао оставку и пустио да се опозиција сама побије око места председника, а СПС би са неких 40% посланика у Скупштини веома лако могао да контролише ситуацију у држави и тиме обезбедио »мекану смену власти«.

Дакле, уместо да је Милошевић пружио тајну логистичку подршку Коштуници и неким другим поштеним странкама, он је заоштравао ситуацију и себе довео у позицију да власт изгуби у »мини револуцији«.

Уместо да отупи оштрицу опозиције и индиректно задржи позиције у власти, он је дозволио да се створи тензија у држави, а самим тим и преузимање власти од стране криминалаца са чарапама на главама.

Имати Милутиновића на челу Србије, Павковића као начелника генералштаба, контролу полиције, контролу ДБ-а, имати власт у локалу и држави – а све то рескирати тиме што је излазио на црту Коштуници, то је била велика грешка.

Што се тиче самих избора, тачно је да Коштуница није имао више од 50% гласова, али је исто тако тачно да ни Милошевић није имао већину. Нема никакве сумње да је Милошевић покушао да покраде изборе и тиме још више погоршао своју позицију. Милошевић је био потрошен политичар и све што је требало да уради је да се повуче уз обећење да неће бити испоручен Хагу. Да СПС није доживео крах, и да се Ђинђићу није дало толико власти, Коштуница би имао много већи маневарски простор и Милошевић никада не би био испоручен Хагу.

Уосталом, сви добро знају да само две особе нису потписале папир о изручењу Милошевића. Једна од те две особе је био Коштуница. Милошевића су издали његови полтрони као што су Милутиновић, Павковић, Ивковић, Легија, Станишић итд., а не Коштуница. Милошевич изгледа није знао за ону народну: »Боже, сачувај ме од пријатеља, а од непријатеља ћу се сам чувати.« Коштуница је био Милошевићев противник, али поштен противник.

Слободан Милошевић је сам себе уништио, а Мира га је докрајчила. Коштуница ту ништа није могао.

Коштуница је први српски политичар свих времена који је мирно напустио власт. Он на примеру показује како се води држава и политика, али шта то вреди када народ то не зна да цени.

Целокупна Коштуничина политика се ослања на два стуба – демократија и национални интереси. Једно без другог не иде. Није могуће бранити интересе државе без подршке у народу, а исто тако нема демократије ако је држава угрожена.

Са теориског аспекта демократија је утопистички концепт јер пре или касније капитал деформише политичку слику државе, а самим тим и демократија постаје фарса, али са становишта реалполитике и праксе – демократија у нашим условима је нужност. У целој српској истоји владари су се убијали и самоубијали, а Србија је стално била под окупацијом или у рату. Било је крајње време да се проба и та демократија.

Мада, као што рече цига за социјализам »што прво на мишеви нисте пробали?«.

Проблем српске државе и српског народа није демократија него одсуство морала и националне свести.

Важно је да један Коштуница буде на политичкој сцени Србије, да народ има прави избор, а ако не гласа за нега онда нека не криви друге за пљачку и хаос, него нека криви себе. Излазак на изборе је одговоран чин, тада се глас не даје циркузантима и лажовима који се утркују у лажима, већ онима који знају шта раде и не обећавају оно што не могу да испуне.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)