Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Проблем је у менталитету. У глави је проблем

Posted in друштво, SerbianCafe by Соларић on 3 фебруара, 2009

Najbolji Komntar Unazad Bad 10 Dana

Novica_Newer (radi se svasta)

30. januar 2009. u 14.17

T_I (Diskutant) 29. januar 2009. u 21.29

Ne mislio sam bukvalno na kupovinu napustenih sela i salsa . Još se samo u Srbiji napustena sela i salasi mogu kupiti za bagatelu . Danas je u Srbiji jeftinije kupiti jedno napusteno selo nego izgraditi tenisko igralise, …ala ih tenisika igralista koje grade po Srbiji , jer će ionako uskoro moći rakete za tenis da zabiju sebi u gladna dupeta, a ne da se preseravaju teniskim turnirima po Srbiji i ulazu milione dolara u izgradnju teniskih terena …

————-

Care! Ovako mislim da si malo lud ali nisi budala kao čitava jedna garnitura budala ovde.

Svaka cast za komentar!

Novica_Newer (radi se svasta)

30. januar 2009.

Misko, sve to stoji ali komentar mi je bas smesan. Ima tu dosta stvari.

A isto tako, razvojem komunikacija, interneta ni selo ne bi trebalo da bude „selo“ u nasem nekom negativnom smislu. Uraditi dobar put, imati dobre skole za decu, povezati ljude internetom i komunikacijama na selu – kraj price. Zašto selo treba da bude povezano samo sa ovcama? I na kraju krajeva, svako zanimanje gde covek zaradi od sopstvenog truda i razmišljanja je plemenito, da li to bio zubar, doktor, naucnik ili strugar, neimar, seljak.

Problem je sto sve ovo iziskuje truda i rada, održavanja, neke vizije a nama je lakse da glumimo budale i trpamo se u Beograd. I „seljaci“ su sami krivi sa svojim palanackim nacinom razmišljanja. Malo vizije i može se naći način da se selo lepo ukombinuje u pojam savremenog zivota samo mi kolektivno imamo strasno naivna i skorojevicka razmišljanja. Organizovanje oko neke pozitivne vizije je potrebno svima.

Ostalom, šta fali da i selo ima i teren za tenis i bazen i dobar put… onda to već duhom prestaje da bude palanacko selo mada brojem ljudi može da bude malo. Urbani duh nije ogranicen samo na puki broj budala koje se klimaju u tramvaju mada mi to sve sazimamo na taj nivo onako u globalu gledano.

Misko, samo da dodam, ti si recimo Beogradjanin koliko se secam. Odrastao na asfaltu ali mislim da razumes šta je jedan duh grada i mislim da lako možeš da prepoznas da ogroman broj „beogradjana“ nema taj neki famozni duh grada.

Ja recimo dolazim iz manjeg grada ali znam da smo imali dosta nekog duha, nekog nacina razmišljanja kreativnog pa i urbanog ako hoćeš da kažeš. Problem je u mentalitetu. U glavi je problem.

Eto recimo Kusturica je sposoban da donese neki kreativni i pokretacki duh grada (mada to ne bi terbalo biti ograniceno na „grad“) u jednu zabitu planinu a onda ga bre dole te budale i seljacine teraju prete mu bombama i mitraljezima, prozivaju ga da ide u Istanbul! Hej bre! To su seljacine i prostaci u glavi a ne samo zato što žive u nekom selu na Mokroj Gori ili gde već. Verujem da ima ljudi tamo ali neka vecina je ucmala duhom i to nema veze sa selom. Treba promeniti duh ljudi i raditi na prihvate to neko pozitivno razmišljanje i to već nije selo makar i broj ljudi bio mali.

ALi Kusturica je već u svojoj glavi sposoban da menja taj duh, da stvori neku atrakciju, negde gde ljudi žele da dodju, da pogledaju, da stvore, da pokazu nešto pa makar to bila i Mokra Gora. Po meni to treba da se stvara i to je nas problem.

Sve najbolje!

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Психологија срећног живота

Posted in друштво, здравље, књижевност by Соларић on 30 децембра, 2008

„Psiholozi znaju gotovo sve o uzrocima depresije ali veoma malo znaju o tajnama srecnoga zivota“

..Stela – Mar 14, 2004

Mol, selo u Backoj, glavna ulica mala i jedina asfaltirana. Opstina, bioskop i gradska kafana su glavni centri sakupljanja omladine i onih malo starijih koji su se uvece okupljali, druzeci se i prepricavajuci price i dogadjaje koje su prezivljavali u toku dana. Mir i tisina, da ne poverujes.

Guske i patke slobodno setaju, samo ih po neki motor ili nemarni deran poremeti iziritira u svakodnevnoj setnji po selu. Kucica, srednje velicine, nalik na voz. Ulazis prvo u kuhinju a iz nje u prvu sobu, u drugu a treca je za goste. U trecoj sobi smo najvise voleli da spavamo jer je bio ogroman krevet sa velikom dunjom, izgubis se ispod nje a mekana je, ne osecas tezinu. Gostinska soba je imala “ KIBIC-FENSTERE“ i u svakom od njih, stajale su ljubicice, ljubicaste i bele, negovane sa mnogo ljubavi i zalivane samo ispod tanjira. Kroz kibic fenster, mogao si da vidis celu ulicu a da se ne naginjes kroz prozor.

Deda i baba, stari i cestiti ljudi, sve su nam dopustali, njihovoj toleranciji nije bilo kraja. Usisivaca nije bilo, mokrom metlom se cistio tepih, dva puta dnevno. Deda je ujutru isao da nam kupi bombone a baba je spremala dorucak. Spavali smo dokle smo hteli ali kada ustanemo, cekala nas je sveza kifla i toplo, cokoladno mleko na stolu.

Nikada mi nece biti jasno, kako je baba uvek znala kada cemo ustati jer smo ustajali u razlicito vreme a mleko je uvek bilo toplo. Deda i baba, izrodili su 9 dece a nas unucica, gomila jedna. Uvek im je kuca bila puna radosti i decijeg smeha. Svakom je ukazana paznja a za rodjendan smo od dede i babe dobijali na poklon kilogram meda, sok od malina koji je moja baba pravila, cokoladu i simbolicnu sumu novca.

Na selu kod babe i dede, budili su nas petli. Prvi i najglasniji petao se oglasavao kod komsinice Jule, najgrlatije zene u selu. Nakon petlova, cula se Jula sa svojim krestavim glasom, izdavajuci direktive svome muzu, za taj dan. Deda i baba su imali psa, zvala se Lola a kasnije su prisvojili i Culeta, seoskog avlijanera. Imao je deda i kozu i jarca, veliku bastu i vrcao je med. Taj ukus meda sa sacem u svakoj dunct-flasi, nikada necu zaboraviti. Niko, nikada nije naucio da kuva kao nasa baba valjda je za to potrebno mnogo ljubavi? Kada se nije imalo, baba je pravila ladnjacu. Testo kao za palacinke ali gusce umesano i zapeceno u rerni ili masti i hleba sa crvenom paprikom odgore. Mi, deca, ceo dan smo provodili u igri, napolju.

Vazduh i sesoki mirisi, mir i ona ljudska cestitost koju su seljani posedovali, nikada necu zaboraviti. A veceri…….., nigde se sunce ne spaja sa zemljom tako sporo kao na selu. Imas osecaj, da mozes zvezde da dohvatis. Televizor se palio tek uvece, baba i deda sede na „otomanu“ a mi, unuci izmedju njih.

Gledamo film a baba cita „title“ (prevod), na glas da i oni koji ne znaju da citaju jer su jos mali, shvate o cemu se radi. Nakon filma, deda nam prica neku pricu i ispituje nas geografiju. Na kredencu, neke cudne masne boje, nacickane slike svih nas a dunje, slatko i sokovi, poredjani jedni pored drugog u nizu kao ikebana. Noc i tisina, odlazimo da spavamo i dugo se kikocemo dok najzad ne zaspimo.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Кад би сад неко у САД желео да живи као мој деда и моја баба, мора да буде богаташ

Posted in abvgd, друштво, образовање, SerbianCafe by Соларић on 7 новембра, 2008

abvgd (…) – 14. avgust 2005.

Мој деда и моја баба живели су на селу. Имали су нешто земље, окућницу, башту, краве, живину, свиње.
Елем, кад би сад неко у САД желео да живи као мој деда и моја баба, мора да буде богаташ. Зашто?

Да би имао кућу и земљу у искључиво „белом” суседству, мораш да одвојиш тешке паре, али ни тада вероватно то нећеш успети. Чак и тада, твоје комшије неће бити „твоји” људи, већ нећеш познавати већину њих, јер су разних нација, вера и обичаја.

Да би јео здраву храну са села, мораш да одвојиш добре паре опет, јер ако купујеш у продавници, парадајз има исти укус као краставац, млеко има толико хормона да може мушкарца да претвори у жену и обратно, а иста је ситуација, ако не и гора, са месом. Уместо шећера користи се кукурузни сируп, или неки од лепезе канцерогених заслађивача.

Вода из водовода има толико хлора да у ствари није препоручљиво туширати се њоме. Хлор има ту особину да уништи све корисне ствари из конзумиране хране. За добру лову, можеш да купујеш флаширану изворску воду, и живиш у недоумици – да ли је заиста чиста вода, или има којечега и у њој.

Ваздух – модерна демократија је производњом милиона непотребних бесмислица уништила добар део земљине атмосфере. Да би дисао добар ваздух мораш да одеш негде на планину, али ни тамо ниси сигуран.

Ракија. Мој деда је пио домаћу ракију и живео 100 година. Ти ћеш, у демократији, бити ухапшен ако правиш своју ракију. Пићеш оно што ти се нареди, пуно хемикалија које ће те отерати у болницу много раније него што си планирао, тако да мораш да плаћаш лекове…до краја живота.

Твоја деца ће у демократији моћи да гледају порнографију на ТВ, хомосексуалце на ТВ, улици, у школи (имају права да предају у школама). Дрога ће им бити продавана испред твоје куће, а кад наврше осамнаст, моћи ће да иду у неки теби потпуно нејасни рат.

Izvor: SerbianCafe