Наши људи дефинитивно се не предају, поготово кад су глупости у питању
Коментари преузети са SerbianCafe (дискусије)
Trenutak istine
bela_orhideja (balerina)
28. maj 2009.
„Trenutak istine”, gledate li ovaj kviz i šta mislite o njemu?
bubili-007 (ekonomista)
28. maj 2009.
Napravili su takvu reklamu tom kvizu da sam iz radoznalosti pogledala jedan…i posle izvesnog vremena još jedan.
Drugi put sam gledala iz neke svoje potrebe da vidim da li će mi se utisak o tom kvizu popraviti u odnosu na onaj utisak koji sam stekla kada sam ga gledala prvi put. Bila sam razocarana još vise.
Voditeljku tog kviza i mogu da shvatim. Žena radi za pare,
i ako mislim da joj taj kviz nije trebao u karijeri.
Ono sto je mene razocaralo jeste psiholoski portret kandidata koji sedi u stolici i daje odgovore…plitkost, bezobrazluk, odsustvo minimuma postovanja i obzira, pomanjkanje ili velika manjkavost u moralu, samozivost…i još puno toga.
bela_orhideja (balerina)
28. maj 2009.
Ja sam taj kviz gledala nekih 5-6 puta do sada. U početku koliko su ga najavljivali ja sam mislila da je „osuđen na propast”, međutim…ni sad ne mogu da verujem koliko mu popularnost prave sami kandidati koji se prijavljuju. S druge strane, za nepoverovati je koliko ljudi mogu daleko da idu zbog para. Čak je par puta i receno da je dosada bilo i razvoda brakova,ali nasi ljudi definitivno se ne predaju,pogotovo kad su gluposti u pitanju!
botanicarka (sve i svasta)
28. maj 2009.
Šta reci sem… grozno, ponizavajuce, bolesno. Jednom rijeci BLJAK
bubili-007 (ekonomista)
28. maj 2009.
Ima jedno desetak, a možda i vise godina, kako sam na nekom nasem kanalu gledala tako neke americke emisije u kojima bi doveli ženu i muza i ljubavnika ili ljubavnicu nekoga od njih. I onda bi pocela prica da se razvija. Nastupile bi svadje i vredjanja, suze, prebacivanja, a bilo je i tuca par puta. Publika bi aplaudirala i navijala. Znam da mi je osecaj bio grozan. Celu tu situaciju sam smatrala uvrnutom i dalekom od nas. Na zalost…nije.
zmajDREJKO
28. maj 2009.
Једини плус који овај квиз има је управо ово што Сакс каже… Тачно нам је то огледало, да се добро погледамо какви смо.
Гледао сам га пар пута…и задњи пут, када су пустили ону педерску наказу да се такмичи, ми било толико лоше да сам се заклео да се у мојој кући то ђубре гледати неће.
Такође, слажем се са мишљењем да Тањи као једној квалитетној водитељки није уопште требао овај квиз у биографији…
elly 29. maj 2009.
Kviz je živo dno…takvo što nije za gledanje a posebno nije za emitiranje u udarnom terminu u kojem ga gledaju i DJECA što je po meni nedopustivo s obzirom na teme i riječi koje se u tim kvizovima koriste…ne moraliziram al staviti tako što u 20 sat navečer je ZA SVAKU OSUDU. A da je to pokazatelj s kakvim ljudima živimo…tu se slažem.
Kristinabg 29. maj 2009.
Pozdrav svima!
Da, da… pogledala sam i ja… i nisam odusevljena, naprotiv… bez veze je… Ljudi su spremni na razna ponizenja i blamiranje sve zbog para ali Boze moj možda u tom momentu nisu znali naći bolji način doći do nužnog zla:) Sve u svemu… nije zanimljiv kviz.
Eee… a još veci uzas je emisija „menjam ženu”… to je tek dno dna i cisti debilizam…
orhideja-at
29. maj 2009.
Haj Kris :)
pa dobro ti kažeš bljak i jeste bljak, ali ne zaboravi da je tudj zivot uvek dobra tema za zabavu među narodom, tako da za mene lično je to pravi uzasni shok, neverovanje u ljudske karaktere i psiholoske potrebe.
Za mene je to jednostavno neshvatljivo i nenormalno ali ipak gledam i slusam otvorenih ociju, jer ako se oni ne stide da priznaju neke takve stavove i razmišljanja, briga mene neću ja pocrveneti.
Kristinabg 29. maj 2009.
Ma ok Orhy, slazem se… i to je stvar izbora. Mene nekako ne zanimaju emisije tog tipa… kao ove dve ali ne kažem da ne pogledam… samo retko kad.
Evo poslednji put sam gledala tj. zgrazavala se i povracala kada je onaj gey ucestvovao… (ne znam ime jer nisam od početka) dakle, BLAGI UZAS!
E a sada…kako si ti, stha ima novo?:)
Основана на пљачкању раје и нерационалном трошењу, турска управа морала је опадати и пропадати
КНЕЗ МИЛОШЕВА УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА.
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ,
Српски Књижевни Гласник
Комплетан чланак: solaric.wordpress.com/knez-milos/
Милош Обреновић (1848)
… Какве су користи Срби имали од Милош-Марашлијине погодбе?
Њиме су учињени ови уступци:
(1) прикупљање пореза прешло је са турских органа на народне кнезове;
(2) поред муселима н кадије био је и један српски кнез, који је присуствовао кад се судило Србима;
(3) она сума која се везиру давала преко пореза, на издржавање ње-гове свите, утврђивана је договорно с народним кнезовима;
(4) један савет народних кнезова имао је бити установљен у Београду поред везира. Народни кнезови нису у ствари имали никакав други задатак него да спрече глобљење и угњетавање раје; да бране рају како од неправедног кажњавања, тако и од оних намета које би турске власти хтеле ударити на њу преко уобичајених пореза, тако рећи, без законског основа, чисто по својој. вољи. Србијом су управљале турске власти, и то по турским традицијама, али поред њих су постојали народни кнезови, као неки народни трибуни, који су имали да се одупиру њиховим злоупотребама власти. Њихова је улога била врло важна, али чисто негативна.
Један од српских кнезова, Милош Обреновић, постао је фактички господар Србије, поред кога Султанов везир, са свим својим судским и полицијским апаратом, није значио ништа више. Услед чега је наступио овај преображај?
Његови су узроци многобројни. Пре свега, Букурешки уговор којим се Порта обвезала Русији да ће дати Србији једно аутономно уређење. Порта није ми-слила да ове обвезе изврши, али баш зато што није ми-слила да их изврши, она је желела мир у Србији, избега-вала све што би могло изазвати незадовољство у народу, и дати Русима повода да траже извршење Букурешког уговора. Отуда, место енергичних мера према Србима, које би истина у крви, али коначно, утврдиле њену власт над њима, њено вечито преговарање и погађање са Ср-бима, које је могло имати за последицу само раслабљавање а никако учвршћивање њене власти. Г. Гавриловић је врло лепо показао, колико нам је вредео Букурешки уговор, и ако неизвршен, – и колико нам је помогла руска интервенција, и онда кад само у латентном стању.
Турска-управа у Србији није, дакле, била тако јака како је изгледала. У ствари, то је била једна војска пала у непријатељску земљу, која још није стигла да покупи оружје од народа, и која је, из страха од дипломатских заплета, остала као закована на свом месту. Прилике за стварање српске управе биле су врло повољне. Питање је само на какав су се начин Срби користили тим приликама? Каква су била њихова средства и методе?
Г. Гавриловић је одговорио врло прецизно на ово питање; он је обелоданио све тајне путеве српске политике. Срби су се поглавито служили подмићивањем. Финансијска ситуација Марашлије и његових органа није била ни мало сјајна; они су вечито били у новчаној забуни, и Милош, који је то одмах осетио, закупио је од њих управу београдског пашалука, као што је био за-купио скеле и мукаде.
… Она пљачкашка експлоатација потчињене области, какву су иначе практиковали турски гувернери, била је у београдском пашалуку немогућна.
Пошто су му приходи били тачно ограничени, то је Марашлија био принуђен да и своје расходе држи у извесним границама. Али трошити са рачуном, пазити на сваку пару, имати реда у расходима, све је то била тешка ствар за једног турског гувернера, навикнутог на расипничко трошење источњачког господства. Нарочито, то је била тешка ствар за једног човека као Марашлију, који је био научио да држи велики двор, и био познат са своје ,,широке руке“. Редовни приходи које је имао у Србији, њему нису били довољни; он је врло брзо дошао у новчану забуну; морао да тражи своју плату „у напред“, чак с времена на време да се обраћа на Милоша за ма-териалну помоћ. Милош је радо помагао везира, али је за своје услуге умео да се наплати. У новчаној зависности од Милоша, Марашлија је морао трпети све Мило- шеве узурпације власти, све његове покушаје да турску управу замени српском. Фактичким господарем Србије Милош је постао од прилике онако, као што један вешт каматник присваја себи имање једног лакомисленог пле-мића који се код њега задужио.
… Али, у београдском пашалуку, пљачкање раје било је немогућно, – и зато, кад су уступили већи део своје плате везиру, муселими су се у један пут нашли у таквој материалној беди да им није остало ништа друго него да се продају Милошу. Те оголеле турске војводе постају Милошеви плаћеници, његови потајни агенти; потпуно деморалисани да би могли стати на пут српској управи која се ширила на штету турске.
… Милош је постепено успео да изнуди од Турака све оне политичке уступке које су му биле потребне, исто онако као што је енглески доњи дом вештом употребом свог буџетског права дошао до своје данашње политичке надмоћности. Основана на пљачкању раје и нерационалном трошењу, турска управа морала је опадати и пропадати у београдском пашалуку, чим јој је пљачка ускраћена, и њеном трошењу постављене извесне границе.
Али, маколико њено опадање и пропадање изгледало фатално, оно је, у извесној мери, било изазвано и неким личним узроцима. Марашлија и Милош били су управо онаква два човека каква су, у овом случају, требала да се нађу један на турској, а други на српској страни. Докле је Марашлија био велики господин на турски начин, то јест без рачуна; са једним владалачким луксузом; свугде пре на свом месту него у београдском пашалуку, где су турски приходи били тако саревњиво ограничени, дотле је Милош био сељачки лаком на новац, бескрајно вешт и нескрупулозан у прикупљању свих земаљских прихода у своје руке; један од највећих капиталиста на целом Балканском полуострву онда кад су се турске власти у Србији, тако рећи, „пролетарисале“. Вук је писао о њему: „Човек, који се родио у највећем сиромаштву, одрастао чувајући туђе козе и овце и свиње и говеда, 1804 био сеиз код свога брата, а 1815 године није имао двеста дуката да избави свој живот из Турака, него је морао узајмити, с помоћу народа дошао данас до такога богатства, да не само дукате на иљаде просипа за сабље, за ножеве, за одело, и за све, што му срце иште, него је више од сто ока дуката дао за сам свој наследствени берат, близу двеста ока дуката за села у Каравлашкој, поградио дворе по целој Србији, и живи као какав прави земаљски Бог“. То је све тако; али, ипак, велико Милошево богатство било је једна срећа за народ: само с помоћу тог богатства, Милош је могао извршити откупљивање земаљске управе из турских руку, кад је Турцима дошла потреба да је продају.
Кнез Милош је имао два задатка: прво, да ослоболи земљу турског туторства; затим, да заведе самосталну националну управу. Тежину првог задатка увиђа сваки. Други задатак пак може многима изгледати доста лак. Јер, природно је претпоставити да је наш народ једва чекао да дође до своје самосталне управе, готов да јој служи с одушевљењем и благодарношћу.
После Гавриловићеве књиге, види се јасно да ни овај други задатак није био тако лак као што је изгледао. Колико је год Милошу требало вештине да истисне турску управу, толико му је исто требало енергије да на место ње утврди управу српску. У томе послу он је наилазио на не мале тешкоће код својих властитих сународника.
… Милош је, одиста, био у тешком положају. Он је имао да се бори на све стране: прво, са турским властима, које су још постојале у земљи, и које је, тако рећи, свакодневно требало сузбијати; па онда, са политичким противницима у свом властитом народу, који нису престајали ковати завере и дизати буне; најзад, са том хајдучијом која је водила народ право у анархију. По разноврсности и величини тешкоћа које је имао да савлађује, види се боље него и по чем другом колико је у Милошу било снаге духа и воље. Он је имао да издржи неумитне пробе и кушања; имао да одолева сили и да доскаче лукавству; имао на сто начина да посведочи да је одиста од онога несаломљивога кова од кога мора бити сваки господар људи.
Г. Гавриловић прикупио је доста нових података о Милошевој борби са оним противницима који су му правили опозицију путем завера и буна. На основу његовог излагања слободно је рећи, да је Милош побеђивао своје противнике, не само стога што у бољем положају од њих (јер он је како тако представљао законито стање), него још и стога што је био јачи човек од њих. Његова присебност у опасности била је страховита. И онда кад је стојао најгоре, био је у стању да посматра своју ситуацију као да би била туђа, да поред њених слабих страна уочи одмах и јаке, и да из ових последњих одмах сву корист извуче. Као што се није дао страхом збунити, тако се није дао ни гневом занети. Један од оних опасних људи чија је освета хладна, он није потезао на противника док му овај не би дошао под руку, али онда би га ударио једном за свагда. Он је био и саможив и немилостив, али на начин трезвен и методичан. Онда, пак, кад би од самог почетка ситуација била повољнија за њега него за његове противнике, он је радио брзо, без оклевања, с једном одлучношћу која је запрепашћивала. Његови ударци били су тада исто тако неочекивани као и коначни. Иначе, у обичном саобраћају, ведар, добро расположен, чак насмејан, велики „шаљивац и подсмејач“, – како би рекао Вук, – чинећи Султановим везирима утисак особито погодног човека, с којим се да радити…
… Исте те особине које је показао у борби са својим противницима, Милош је показао и у борби против хајдучије. Хајдучку дивљину он сузбија опет дивљином – тук на лук! – али дивљином намерном и систематском. Његове мере противу хајдучије, чак и један тако резервисан писац као Г Гавриловић мора да назове „језовитима“. „Имања хајдучка конфискована су, разграбљивана, домови сравњивани са земљом, породице расељаване па чак и прогањане у друге пашалуке„. Ухваћени хајдук или јатак кажњава се сверепо. На пример, Милош наређује да се један убица одведе на оно исто место где је извршио убиство, „и ту да га бију секиром донде док не умре“.
… И после свега овога Г. Гавриловић закључује:
„Строгом полицијом и сгрогим казнама Милош је најзад успео да истреби хајдучију, која је из године у годину опадала, тако да је ње готово нестало око 1826 године. Јоаким Вујић, који је путовао кроз Србију те године и који се иначе диви свакоме Милошевом делу, с правом је истицао безбедност на друму, у шуми и по варошима. ,,Што се тиче полиције, пише он, она је у Сербији тако строго установљена да у никаквој провинцији… Европе строжија бити не може… Што год се у Сербији украде то се мора наћи, ако не онај час, то после неког малог времена… У… серпскима варошима кроз које сам ја пролазио, видео сам на дућани само јелан гвозден кушак, и резу дрвену, па кроз резу метне се само једно дрвце, и ето то ти је цео затвор, пак опет зато нисам могао чути или видети да је кога трговца дућан похаран или покраден био“..
… У својој карактеристици Милошева режима, Г. Гавриловић нам открива тајну свих Милошевих успеха и неуспеха у унутрашњој политици. Милош је био јединствен за стварање државне власти, али не и за њено организовање. Саревњив на свој кнежевски ауторитет са свом подмуклом интенсивношћу једног азијског деспота, истрајан и упоран у прикупљању све власти у своје руке, на начин једног сељака који стопу по стопу шири и заокружује своје имање; са једним дубоко презривим погледом на народ, који је називао „неблагодарном кучком“ и „стоком без репа“, Милош је успео да утврди своју личну моћ у Србији, и да натера цео свет да га сматра за господара. Његова је власт била још груба и примитивна, али је тек била власт. Он је довео целу земљу под једну вољу и под једну руку, и навикао је да буде управљана, и то чврсто управљана.
… Али право је рећи да организовање власти, извршено после Милошевог пада, није било у тој мери тежак посао у којој стварање власти које је он извршио. Организовање власти извршили су, по готовим туђинским обрасцима, Срби из Аустрије, који су без сумње били људи и учени и родољубиви, али без икаквих Богом даних способности. Али створити власт у једној земљи која је тек изишла из буне, и која ни пре буне није била навикнута на власт у правом смислу речи; сгворити власт код једног народа са анархистичним склоностима, то је био један посао где никакви обрасци нису помагали, где се могло успети само личним генијем, и ничим више. …
СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ.
Сродне теме:
Кучи – живот и обичаји
ПЛЕМЕ КУЧИ – ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ
…
4. Давање утока (азила) било је у Куча свети обичај за свакога.Кад би неко , био пријатељ или непријатељ, обегао у Куче и потражио у њих утока (уточишта) од непријатеља, који га гоне, они су га свесрдно примали под своју заштиту. О томе говори и војвода Марко (Пл. Кучи, 100) и каже, кад би такав бегунац наишао на неког Куча од слабијег братства, тај би га одвео јачен братству, код којега је могао бити безбеднији. …
5. Деоба задруге вршила се у Куча, како у Срба тако и Арбанаса, по пасовима а не по главама, т.ј. имање се делилило на онолико једнаких делова, колико је било мушких представника онога паса, који је задругу основао.Кад би се отац делио са синовима, добијао је једнак део са њима. Ако отац није био у животу, па су се делили синови с мајком, и она је добијала део раван љихову, самошто она није смела од тога ништа окрњити, јер се тај део сматрао као својина њених синова и они су га по њеној смрти делили на равне делове. Оно што је нека задруга сама својим трудом стекла, што дакле није наследила од својих старих, делилио се подједнако међу све одрасле мушке задругаре. Девојка није добијала од подењљеног задружног имања никаква дела. Ако су јој родитељи помрли, дужна су била браћа старати се о њеном издржавању и удадби. Ако је не би хтео нико од браће држати код себе, морала су сва издељена браћа плаћати за њено издржавање у некој другој кући.
6. Особац. Кад се удавала нека девојка, давали су јој (као што дају и сад) родитељи, односно браћа, по неколико брави или нешто новаца, што се сматрало као њен особац, т.ј. њена особена или засебна својина. Њен муж није имао никаква права на тај особац, и она је могла располагати њиме, како је хтела. И кад би жени неко од њених браственика нешто поклонио, то је такође спадало у њен особац. Обично су особац наслеђивале од мајке само кћери. – Као што видимо, прости народ је сасвим здраво и раумно решио питање о праву располагања жениним миразом.
7. О друштвеном положају Бањовића, кучких ковача, већ смо говорили на страни 135. Откуда толико презирање у Куча према овим ковачима, није лако разумети, у толико мање, што Кучи не тврде нигде, да су Бањовићи некога ниског порекла. Може бити, да у томе презирању имамо просто изражен витешки понос ових ратника од заната према људима, који се – по њиховом схватању – баве пословима ниже врсте.
8. У Арбанаса су вределе већином правне уредбе из познатог Лека Канума неписаног арбанашког законика, који се приписује арбанашком владару Леки Дукађинију („Лека Капетан“ српских народних песама) из друге половине 14. века. Ја сам био по казивању Арбанаса написао повећи број чланова тога закона и кад сам их упоредио са немачким преводом Лека Канума (в. Берлински лист Zeitscrift für Ethnologie za 1901, по саопштењу P. Traeger-a), видео сам, да се готово у свему слажу са њим. Зато их овде и не доносим.
Г. Неколико последица племенског живота
Вековима су Кучи, као и многа друга српска племена и братства, живели засебним, а врло дуго и сасвим самосталним политичким животом. Никаква власт није их држала дуже и потпуно под собом, они нису знали за какве дужности према држави,чак и против најмањег данка они су се одсудно бунили. Племе, братство и уопште сродство служило је као заштита од непријатеља. Сваки, који је стојао изван тих кругова, па ма био и Србин, сматрао се мање више за природног непријатеља. Човек се у оним данима општег безвлашћа и борби свију протов свакога још једино могао поуздати у своје крвне сроднике, братственике и племенике.
У таквим приликама морали су неодољиво поникнути и погледи и врлине особине врсте. Племе је сматрано за средиште целокупног народног живота. Оно је имало у сваком погледу своје засебне интересе који су готово увек били супротни интересима скоро свих околних племена. Свако је племе увек било готово, да те своје засебне интересе најодлучније брани па ма против кога било. Развила се дакле јака племенска саможивост, сепаратизам, који је врло јасно и врло често избијао у свој ранијој и скорашњој прошлости Црне Горе и свих суседних јој области. Сваки је племеник сматрао за дужност заступати свуда своје племе. Ко би покушао, да погледа мало даље изван узаног оквира месних интереса и да ради виших, општенародних задатака жртвује један део племенских интереса, тај се излагао погибли, да га племе огласи за издајника.
У племену је опет, као што знамо, братство имало улогу мањега средишта, које је прикупљало око себе блиске сроднике. Крвно сродство, најприроднија и најчвршћа веза, која може људе спајати, чинило је, да су узајамни односи међу браственицима били веома чврсти. Била је света дужност потпомагати и бранити свуда свога браственика без обзира на то, да ли је прав или крив: браство га је морало осветити, ако би погинуо, морало је на суду бранити његову невиност и јавно заштићавати његову част и углед. У многим другим српским крајевима, где није било установа братства и племена, указивале су оваке исте улсуге својим члановима задруге или веће групе од сродника.
Црна Гора а у многом погледу и Србија имају у својим напорима за политичким и културним развитком још врло много да се боре с овим наслеђеним погледима доскорашњег друштвеног живота у Срба, и нису мале сметње, које ти погледи чине напредовању младих српских држава. У Црној Гори се још не може замислити, да се у неком племену постављају за чиновнике иноплеменици, туђи људи. И грађански и војни главари, свештеници па чак и учитељи – све то морају бити људи из истог племена. Племе се још непрестано осећа засебном целином, која своје посебне интересе врло пажљиво чува.
Извор: наставља се…
Сродне теме:
Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ? 
leave a comment