Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Комплимент

Posted in друштво, култура, родитељи, SerbianCafe by Соларић on 20 јуна, 2009

Пренето са SerbianCafe.com (Дискусије)

Psiholoska strana primanja komplimenata

sister 25. maj 2009.

..a bogami i davanja.

kako prihvatate komplimente o svojim sposobnostima ili svom izgledu?

svima komplimenti prijaju koliko znam i kao potvrda i kao podsticaj ali reakcije na dobijeni kompliment su razlicite u neku ruku. pitate li se koliko su iskreni i koliko su vama lično potrebni – frekventnije ili po zasluzi ili smatrate da nisu ni potrebni u bilo kom smislu?

..i, kako ih dajete drugima i zašto?

smesni_mejlovi

25. maj 2009.

Jako mi prija kompliment, u bilo kom smislu.
Zato sto znam kakav je to podstrek i osjecaj, često ga udijelim. Ne kurtoazno, već realno!
Uvijek pohvalim kada neko lijepo mirise ili uradi nešto dobro ili kaže nešto, što se meni učini, pametno! Kad se lijepo dotjera!

To takođe učinim kada je evidentno da neka osoba nema vjere u sebe!
Tako joj, mislim, barem malo, pomazem!

I sama volim kad sam down, da me neko digne komplimentom!
Prija!

Ali, nervira me ono kompimetiranje tek tako, valja se, drustveno i komunikativno je korisno!
To vi tamo po Amerikama znate!
To mi je fuj!
Plasticno!
Radi reda!

hej 25. maj 2009.

komplimente izgovaram spontano, kada mi se neshto zbilja dopadne ili prepoznam neku vrijednost.

iako, rijetko.
ne zato shto mi se rijetko neshto dopada nego shto obichno kada mi se neshto dopada u pitanju su inteligentni ljudi kojima je obichno i indirektno priznanje dovoljno.
ali se ne ustezem da izrazim ako osjetim potrebu da naglasim.

kako primam kompliment…e, to zavisi od koga je, i od situacije.
ne prijaju mi previshe javno i previshe naglasheno.

ako su diskretni i prepoznajem da su na mjestu zahvalim se na prikladan nachin i nastojim da ne dramim previhse.

preferiram suptilniji nachin izrazavanja odobravanja nego shto su direktni komplimenti. treba biti stvarno majstor u davanju komplimenata a time ne „ugroziti” onoga kome su upuceni.

sister 25. maj 2009.

zašto moras?
(osim ako nije ona cuvena: šta sve neće muskarac da kaže samo da bi kresnuo:)

inače volim one sarmantno bezobrazne napadne (obično žene) koje bez komplimenta ne pustaju da odes: e, a vidi sto sam ovo dobro uradila, jel vidis, a – šta kažeš.. (kako blesaci da ne izadjes u susret)
hehehe

da, mogla sam da ubacim i reakcije na kritiku kao kontratezu odnosa prema komplimentu.

no, evo koga zanima:

način na koji primamo komplimente direktno zavisi od načina na koji se odnosimo prema sebi.
„kompliment” je izražavanje poštovanja rečima „davanje komplimenata” znači kazati nekome nešto što mu godi, ili pak udvaranje, čestitanje, laskanje.


to što neki ljudi mogu, smeju, znaju da izvuku kompliment, može da govori o njima kao o izuzetno sigurnim osobama koje svoje baterije pune upravo time što su i drugi svesni njihovih kvaliteta.
neki od njih zapravo su vrlo nesigurni, ali su tokom života razvili neverovatne načine izlaženja na kraj sa sopstvenom nesigurnošću.
oni reaguju potpuno paradoksalno: sigurno, samouvereno, smelo, borbeno, dopadljivo. ko bi rekao da se iza toga krije ono drugo, strepljivo lice? neke su i zaista takvi. osobama koje ovako primaju komplimente nije teško dati ih. uvek su za njih spremni. čak ih i očekuju.

drugi tip ljudi misli da zaslužuje da u svakoj prilici bude pohvaljen, bez obzira na trud, postignuće, priliku. ako ne dobiju kompliment znaju i da se naljute. takvim osobama komplimenti se daju preko volje.

treći tip, prima komplimente sa urođenom ljupkošću. kažu „hvala”, to i misle, nemaju potrebu da izvuku još neku lepu reč. svesni su sebe, svog stanja, izgleda, trenutka u kome im neko kaže nešto lepo. prema sebi imaju realan odnos i ne možete ih prevariti ako niste iskreni.

četvrti tip, prima komplimente kao naredbu. kažete im nešto lepo, one odgovore sa „znam”. u stavu im se čita da je primanje komplimenata skoro kao nametnuta dužnosti, pa se prema njima tako i odnose. kompliment čuju mahinalno, pa na njega isto i odgovore.

peti tip, jesu oni koji na kompliment odgovaraju kao da se brane od njih. šta god lepo da im kažete oni nađu nešto kao opravdanje za to što je kod njih pohvaljeno i ne znaju šta će s tim. ne vole komplimente, ne raduju im se, „ne stoje im dobro”.

šta je u osnovi svega toga? način na koji smo podizani. od toga da li je odnos naših roditelja prema nama bio autentičan, topao, podržavajući, negujući, kako su postavljane granice između onoga šta se sme a šta ne, koliko se i kako izlazilo u susret našim potrebama i koliko su one uvažavane kao punopravne, zavisi i kako ćemo se odnositi prema onom što je dobro, lepo, pametno, pošteno, kreativno u nama. roditelji koji su umeli kritično i sa merom da podrže decu, razvili su u njima osećanje sigurnosti.

oni koji su umeli pre da pohvale nego da kazne, da kažu istinu o tome šta je lepo a šta ne, istaknu dobro, podrže kreativno, ne rugaju se, ne ismevaju, ne ogovaraju decu sa prijateljima, razvijaju kod svoje dece meru, samostalnost u odlučivanju, balans, osećanje jedinstvenosti, smelost, težnju ka boljem.
takvi roditelji ne podstiču zavist nego zdravu kompetitivnost, hvale pobedu, ali ne po svaku cenu, uče decu da prihvate i poraz i da se trude da idućeg puta budu bolja. deca im veruju, znaju da u njihovim rečima i postupcima nema laskanja, prevare, potrebe da se zaobiđe istina.
deca takvih roditelja znaju ko su i znaju kada im neko kaže da je toga svestan. To su osobe koje znaju da prime kompliment na adekvatan način, da u njemu uživaju i oni i onaj ko im ga daje. tek tako kompliment ima značenje lepe reči i pohvale, a ne pukog laskanja.

lapislazuli_(ne zanimam se)

26. maj 2009.

bravo sister, sjajan post!:)

McM 26. maj 2009.

sister ljubi te brother u oko pametno

sjajno

Nunki 26. maj 2009.

Šta znam Sister, uglavnom jeste tako kako si opisala.

Moj sklop licnosti se raduje svakom ko je dozivljen kao vredan, uspesan, čestit i tako dalje. Shodno, to i kažem. Spontano i sa radoscu. Nisu to komplimenti, nego jasno iskazivanje prepoznavanja kvaliteta.

Istinske komplimente [ulizivanja se gnusam] primam jednostavnim ‘hvala’.

Fishing for compliments je osobina koju najdublje prezirem. Srećom, selektivan sam u kontaktima, retko sam izlozen gluposti u bilo kojem obliku u RL.

Неће никакве параде да промене мишљење у Србији, нити то треба да се мења

Posted in Србија, друштво, родитељи, SerbianCafe by Соларић on 31 маја, 2009

Преузето са SerbianCafe.com (дискусије)

Najavljena gej parada u Beogradu

delijahop (profesionalac)

27. maj 2009.

Uspeli su

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2009&mm=05&dd=27&nav_category=12&nav_id=362642

rebro 27. maj 2009.

A zašto bi paradirali? Jel mi hetero paradiramo? NE!
Nemam ništa protiv pederizma ali u svom dvoristu. Ni ja ne idem okolo ulicom go i vicem da sam heteroseksualan.
Neko pominje da Srbija treba da se oslobodi homofobije a ja pitam da li će to da se desi paradama gde svakojaki izlaze na ulice nakaradno obuceni da bi pod zastitom policije promovisali svoja shvatanja?!

Neće nikakve parade da promene mišljenje u Srbiji, niti to treba da se menja.
šta će roditelji sa decom da objasne svojoj deci kad vide nakaradno obucenog muskarca, nasminkanog u suknji?
šta da im kažu? Da su to cike ili tete ili cike koje bi da budu tete ali su se rodile ko majmuni?

Svako nek živi svoj zivot bez da nam namece neke svoje ideje.

Ovako ćemo da imamo sukob policije sa pederima i ostalima koji nisu pederi. Obrni okreni bez batina neće da prođe i posle će ti isti pederi da kažu kako su im prava ugrozena, sto verovatno i jeste cilj parade – da oni budu „mucenici”.

Marshal_Pembo (otpravnik vozova)

27. maj 2009.

Rebro care, kao da si mene pitao. Svaka ti je na mjestu. Da ne pricamo poslije o pravima da homo-parovi usvajaju djecu što se putem holivuda na veliko i namece kao ‘normalno’ i ocekivano.

Ko god poznaje nekoga ko je odrastao bez majke ili oca može na toj osobi poslije kraceg druzenja da uoci neke komplekse, frustracije, manjak samopouzdanja itd. Da li treba da forsiramo buduce narastaje da odrastaju kao nekompletni ljudi gdje bioloski fali majka ili otac? Ne kažem da pederi gase cigare na djeci koju usvajaju ali PRIRODA nalaze oca i majku za neko normalno formiranje zdravog karaktera.

BStrahinja (lekar)

27. maj 2009.

potpisujem prethodna 2 komentara.nema potrebe dodati ni zapetu…

rebro 27. maj 2009.

Ne treba mi da im branino da postoje. Stono rece jedan moj ortak:„sto vise pedera to vise devojaka nama” :) ali treba da se zna da u svom dvoristu (privatno) mogu da rade šta god hoće i ja tu postujem pravo na privatnost.
Sad hoće paradu pedera, onda će da dodju oni sto vole sa zivotinjama i da kažu kako i oni hoće da prosetaju gradom pa da se mi „divimo” njihovim nastranostima sa kozama, psima, konjima…možda će da pohitaju za njima i oni incestoidni sa svojim „pravima” kako treba svako sa svakim u familiji da se povata i šta onda dobijamo? Nakaradno drustvo al po „evropskim standardima”.
Neka hvala!

Bolje da ostanemo „necivilizovani divljaci” nego da se sibamo međusobom zbog nekih nazovi „prava” za pedere.
I pederi mogu da kupe kola, kucu, da uzmu kredit da idu na letovanje i ne vidim da su im neka prava uskracena e ali ako hoće da setaju ulicama i da nam stavljaju do znanja da su oni pederi – to ne može.
Tu se ne radi o pravima već o potrebi da se pokazuje, cist egizibcionizam. Ako nisam u pravu onda bi policija trebala da pusti svaku mentalno obolelu osobu koja istrci gologuza na ulicu a ne vidim da ih nešto pustaju.
Dakle, ako hocete da se pokazujete izvolite zakupite hotel, restoran, stadion, pa se pokazujte. Mi nismo tražili da vas vidimo prema tome ostanite u kucama.
Sve drugo će biti ravno remecenju javnog reda i mira
Tacka.com

Мушке руке

Muške ruke

Stela – Mar 17, 2004

Uvek sam bila privrzena ocu, nekako je znao, osecao, umeo da me razmazi bas, bas, onako PRAVO, nalazio je neku sredinu. Secam se, njegovih ruku, bila sam mala, setamo i ja ga svojim malim rucicama drzim cvrsto a on blago, suvo, nezno i snazno, uliva osecaj sigurnosti, nasim hodom kroz moje detinjstvo i njegovo roditeljstvo. Umela sam tako i da zaspim hodajuci, naslonivsi lice na njegovu ruku i kada stignemo kuci, vise se nisam ni osecala umornom jer mi je taj sinhronizovan hod, godio i ulivao snagu. Nikada necu zaboraviti miris ocevih ruku, topao i nezan ali cvrst dodir. Secam se, moja sestra nije volela da jede pa je moj otac izmisljao citave predstave kako bi je naterao da pojede makar nesto iz svoga tanjira. Pravio nam je pijace, svaki zalogaj je slagao, jedan pored drugoga kako bi izgledali lepo i nazvao ih je pijacama. Tada je moja sestra jela ali sa mukom. Ujutru, kada se probudim, uvek me je cekala oljustena banana za dorucak i mleko. Uvece, smo gledali filmove i tata nam je objasnjavao sve sto nam nije bilo jasno. Postavljale smo, sestra i ja gomilu glupavih pitanja ali je on, uvek sa osmehom i strascu, strpljivo sve to nama tumacio. Bile smo obe, nevaljale i kada smo pospane, koristile smo onu zensku lukavost i pravile se da nismo pospane, pa nas je tata pustao da jos malo uz nas nagovor ostanemo. Uvek se taj nas divlji dogovor zavrsavao tako sto nas je tata svlacio jer smo obe zaspale a on nas je nosio u krevet, to nam je bilo najlepse, ja se toga u polusnu secam. Uvek sam osecala najvecu sigurnost kada je moj tata u blizini i sada se secam njegovog glasa ali najvise njegovih ruku koje su mi toliko ostale u secanju, tople, suve, velike, nezne, cvrste i snazne. Nista na svetu mi nije ulilo toliko samopouzdanja kao te ruke, MUSKE RUKE!

(more…)

Нигдје на свету не постоји толики број политичких емисија и корумпираних политичара

Posted in Србија, друштво, здравље, медији, SerbianCafe by Соларић on 1 марта, 2009

Giddens (Sociolog)
16. februar 2009.

Zašto je Balkan razlicit nego sav normalan svijet?Ako želimo da aliziramo Balkan kao fenomen,možemo zapaziti da kod nas ništa nefunkconise kao kod drugih naroda.U Japanu vozovi godisnje kasne ukupno pet minuta, a kod nas svaki voz najmanje sat vremena.

Svuda u svjetu se postuje red i zakon, a kod nas su antiheroji glavni protagonisti u javnom zivotu. Nigdje na svijetu nepostoji toliki broj politickih emisija, i toliki broj korumpiranih politicara. I najlosiji politicar ima svoje vlastito obezbedjenje i vilu za koju mogu zavidjeti i holivudske zvijezde. Kada je u pitanju „estrada“, to je već posebna prica. Svuda na svijetu vlada pravilo„Bavi se profesijom za koju si kompetentan“,međutim kod nas u svijetu „novokonponovane“ muzike postoji najveci broj muzicko nepismeni individua. Dovoljno je da imate dobro tjelo (čitaj-seksipilnost za mase), arogantano drzanje, napumpana usta i grudi, prepoznatljivo estradno ime tipa (Kiki,Ciki,Viki,Riki,Siki,Miki;Cica Maca i nadalje…), sumnjivog sponzora i urednika diskografske kuce (koji za protivuslugu izdavanja CD, trazi uslugu u krevetu).

U institucijama kao posta i banke, obično rade jarko nasminkane gospodje, koje te streljaju svojim mrkim i pesimistickim pogledom. Redovi su ogromni, a cekanje u redovima je mala vjecnost. Vozaci autobusa su posebana prica, oni kasne po obicaju, čitaju novine na parkiralistu, dok ljudi cekaju, deru se i nikada nisu nasmijani, zatvaraju srednja vrata negledajuci imali putnika…Na Balkanu vecina imaju velike poslove, iako nemaju da ti plate za kafu. Obično cifre su astronomske prirode (milioni eura) u dilu.

Nigdje na svijetu ne postoji toliko samopouzdanja a manje podloge za takvo samopouzdanje. U novije vrijeme postoji trend „Sto si deblji to si veca faca“, zaboravljajuci na zdrastvene probleme tipa (poviseni krvni pritisak, stomak ala jastuk, reuma, proširene vene, podvoljak ..) Vecina stanovnista se nebavi nikakvim sportskim aktivnostima, i već poslije tridesete kada metabolizam se radikalno mjenja dobiva tjelo „Oliva na cackalici“ (čitaj-nepropocionalno mrsave noge na debelom djelu tjela).

Mi smo veoma cudan narod, smatramo da smo bolji od drugih, a nevidimo nasu puku realnost. Ljubomora je posebna kategorija, nedaj boze da si bolji od mene. Sve se oprasta samo ne uspjeh. Ljudi se parnice na sudu, braca i sestre nepricaju radi podjele zemlje (izuzetna situacija-svi se okupljaju samo kada treba jesti i piti,obično kod onoga sto najmanje zna za sebe).

Medicinske sestre su arogante i ocekuju za svaku malu uslugu protivuslugu (bombonjera,pare,cvijece). Komsije vise znaju o tebi nego ti sam o svome zivotu. Oni koji rade u inostranstvu su crne ovce, koje su duzne da donose poklone i ispunjavaju zelje kao djeda mraz. Nasi ljudi većinu svoje ustedjevine ulazu u kuce i skupa auta. Dok je u svijetu trend sto manja auta, kod nas nisi interesantan ako imaš malo i ekonomicno auto i kucu bez tri sprata (veću nego komsijina). Da bi impresioniro komsije kupuju se automobili sa najvecom kubikazom i najvcim brojem konja. Obični ljudi vise znaju o zivotu politicara, nego o svojoj vlastitoj rodbini. Vecina ljudi je pesimistickoga svatanja, i nesmatraju da postoji optimizam za buducnost.

Takav je Balkan…

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Јапанци су диван народ; часни, достојанствени, нежни, префињени, мудри, строги, проницљиви, до крајности пажљиви и пожртвовани

Posted in друштво, образовање by Соларић on 28 децембра, 2008

Интервју: Тадаши Нагаи

Јапанци и Срби су исти, разлика је у детаљима

Амбасадор Тадаши Нагаи завршава четврти дипломатски мандат у Београду и одлази у пензију

Ви јесте скромни, али на ваш начин: не либите се да отворено кажете шта мислите. Ја никад, на пример, не бих рекао да добро говорим српски језик, јер једноставно, он није мој матерњи. А када овде интервјуишемо кандидате за посао у амбасади, сви кажу да енглески говоре перфектно – иако су почели да га уче тек пре неку годину. Ми тако никад не поступамо, у нашој култури свака реч, уз значење, има и одређену поруку, позитивну или негативну. Ако говоримо о скромности у позитивном смислу, онда ту реч не користимо за себе, јер би порука била хвалисање. Можда је то због тога што ваши људи имају веома јак осећај самопоуздања: пре три године сам негде прочитао да су по степену самопоуздања, Срби у самом светском врху. Јапанци су на другом крају ове скале.

[објављено: 26/12/2008]

Vladimir , 26/12/2008,

Japanci su divan narod; casni, dostojanstveni, nezni, prefinjeni, mudri, strogi, pronicljivi, do krajnosti pazljivi i pozrtvovani. Sve to je u velikoj meri nekada posedovao i srpski narod.

Sramota je sto smo se sami toliko unizili, nasi ocevi su bili ljudi drugog kova. Nikakva nesreca na ovom svetu nije opravdanje za gubitak osecaja dostojanstva i ocuvanja vrednosti – da smo to uspeli, prosli bismo mnogo bezbolnije kroz sve ove nedace poslednjih dvadesetak godina.

Jos uvek nije kasno vratiti se pravim vrednostima, imamo dovoljno svetlih primera i jos uvek mozemo da ozivimo nekadasnji duh – sve je samo pitanje svesti i izbora. Previse smo utonuli u bedu svakodnevnih, sitnih problema i zaboravili da je duh sustina kojom se zivi. Moze se ziveti uzvisen zivot u krajnjem siromastvu.

Obnavljanje istinske skromnosti a istovremeno velikodusnosti prema drugima, koja je oduvek bila odlika pravih Srba, puno bi nam znacilo za preporod koji ce se, nadam se svim srcem, jednom desiti – ako bismo tome dodali spomenutu osobinu nase samouverenosti, procvetali bismo!

Samo je pitanje svesti i usmerenja svih snaga ka necem uzvisenom i vrednom.

Hvala ovom divnom gospodinu na prijateljstvu i paznji koju nam je poklonio!

Hvala mu i posebno na podsecanju da je Japan spasilo nacionalno jedinstvo – kad bismo samo uspeli to sto smo stotinama godina sebi ponavljali – samo sloga…

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)

Како уништавамо сопствено самопоуздање

Posted in образовање, филозофија by Соларић on 10 децембра, 2008

Kako uništavamo sopstveno samopouzdanje

Prirodno je da se uzdamo u sebe. Zašto to ne činimo? Samopouzdanje nije nešto nemamo i što tek treba steći već nešto što smo sebi oduzeli i što sebi treba povratiti. Nema trikova koji će nam uliti samopouzdanje. Neophodno je i dovoljno da prestanemo da ga uništavamo.

Kako uništavamo sopstveno samopouzdanje? Činimo to na mnoštvo načina.

Kada se opsesvino poredimo sa drugima, srozavamo sebe u vlastitim očima. Proglašavamo sebe bezvrednim zato što neko izgleda bolje, zna, ume, može, ima ili postiže više. Osećamo se ništavnim kada je neko omiljeniji, popularniji od nas. Preuveličavamo tuđe prednosti i svoje nedostatke. Tako sami sebe urnišemo.

Naravno, uvek će se naći neko ko je u ponečemu bolji od nas. I šta onda? I mi sami smo u ponečemu bolji od drugih. U suštini je to potpuno nevažno. Različita smo, samosvojna bića. Poređenjem sebi nanosimo najveću nepravdu. Pričinjavamo sebi najveću štetu jer poništavamo vlastitu različitost.

Svoje samopouzdanje podrivamo pokušavajući da se u svemu takmičimo sa drugima. Ne uspevši da u svemu budemo ispred svih, stavljamo sebe na poslednje mesto.

Poredimo sebe ne samo sa živim ljudima, već i sa idealnim stvorenjem koje smo sami izmaštali. Sami sеbi izgledamo jadno jer ne uspevamo da to stvorenje dosegnemo. Besmislica. Nemoguće je doseći izmaštano biće. Ono nam uvek izmiče, uvek nas prevazilazi. Pred njim ćemo se uvek osećati sićušnim, beznačajnim. To nije dokaz da ne valjamo već da nas mašta zavodi na krivi put. Postavljamo sebi nemoguće zadatke. Obrušavamo se na sebe kada ne uspemo da ih ispunimo, zaboravljajući da su neostvarivi. Tražimo od sebe ono što ne možemo pa sebe doživljavamo kao ništavna stvorenja. Nismo mi nedostojni već su naši zahtevi prema sebi neumereni.

Nije bitno ono što nismo već ono što jesmo, ne ono što ne možemo već ono što nam uspeva, ne ono što nam izmiče već ono što imamo.

Vapimo za samopouzdanjem, a sami ga sebi oduzimamo.

Samopouzdanje je mera naše pomirenosti sa sobom.

Извор: Iza-ogledala.com