Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Политичка књижевност сматра као део праве књижевности у ужем смислу

Posted in књижевност, медији, повесница, политика by Соларић on 23 маја, 2009

Српски Књижевни Гласник

Павле Поповић: АНТУН ФАБРИС.

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

… Једнога јутра, а баш у присуству Фабрисову, повео се, у кафани на Пилама, разговор међу неким млађим људима о томе који се све писци сматрају као прави писци, као они о којима књижевна критика води рачуна, јесу ли то, на иример, само песници и приповедачи или, сем њих, и други писци. Да би ствар извео на чисто и разговору дао конкретну основу, један од тих млађих људи запита: „па добро, је ли и Фабрис писац; да ли и он са својим политичким чланцима (који, у осталом. чине највећу н најглавнију партију његова писања) улази у оквир онога чиме се књижевна критика бави?“ Други од њих (Фабрис сам није учествовао у разговору), на којега је питање и било управљено, одговори: „све што има СТИЛА предмет је књижевне критике; ако у Фабрисовим политичким чланцима има стила, и ти чланци постају њен предмет, и Фабрис као такав писац спада у оне праве којима се књижевна критика бави“.

Тај други имао је право. Политичка књижевност одавна се, бар са својим главним представницима, сматра као део праве књижевности у ужем смислу. Мемоари Ришељеа и Наполеона, који имају много пасажа чисто политичког карактера, ту су да послуже томе као при-мер, а пре њих, и више од њпх ако хоћете, једно дело из класичнога света, познати „Коментари“ Цезарови. Тако и други, више политички писци у данашњем смислу Кастелар на пример. Кастелар је кад смо га поменули, баш пример оних политичких писаца који долазе до речитости, до јаких стилских пасажа, до необичног владања речју у свом писању. Што је он „по превасходству беседник, то ништа не смета да га ми овде и као пример за писца узимамо; ако је ипак потребно дати име једног чистог писца а политичара, који се сматра као добар стилист, и несумњиво спада у оне који су и књижевној критици драги, ми ћемо поменути оног непознатог аутора чувених „Јунијевих писама“, и његово име биће довољно као пример за нашу тврдњу. Политички писци, дакле, како они који пишу књиге, тако и они који пишу само чланке, могу се сматрати као писци књижевног интереса, јер могу доћи до момената кад је њихово писање и стилски лепо. Не само они, у осталом, него и многи писцп сличне врсте. „Свака јака и велика душа, каже Сент-Бев на једном месту, у моментима узбуђења и одушевљења, може владати речју, и било би врло чудно кад не би било тако“.

И Фабрис, према томе, може бити тако сматран, и он може, у свом политичком раду, бнти гледан не само као политичар него и као писац. То, за Фабриса посебно, може изгледати мало чудно на први поглед. У Фабрису се обично не гледа писац него политичар. Он је то, у осталом, и био првенствено. Њему је акција била главно а не писање. Што је год писао, писао је зато да тиме утиче на своје суграђане, на своју публику. У свакој политичкој ситуацији, при свакој политичкој појави, он је имао нешто да каже корисно, да да неко упутство, да покаже правац, да створи директиву, да определи акцију оних за које пише; н њему је то било гдавно. Сваким чланком скоро он је за тим ишао; сваки чланак извире из дате политичке ситуације и њу резимује; сваки чланак је само у речи сложена акција. И сад ми у тим чланцима гледамо писца! Јест, али је врло пријатно иза доброг политичара тражити доброг писца, испод лепе акције наћи и лепу реч.

Као писац, Фабрис је прост, јасан, концизан. У њега нема срачунате композиције, артистичког груписања ствари, спреманих ефеката, бујне реторике, полета, заноса, који плени и осваја на јуриш; у њега нема, можда ни једанпут, ни живописних елемената, који освежавају: У њега је све просто, голо. Идући за својом мишљу, он је гледао да само њу изрази, да јој да потребне јасности. Волео је уз то израз синтетичан, афористичну форму, максиму која обухвата сву мисао одједанпут, и то је можда једина више артистичка тежња коју је показао при писању. Иначе, старао се само да непосредно изрази мисао коју има, и то онако како је има. У том старању, он је увек и успевао да каже мисао како је осећа, и да тачно обележи своје расположење у датом тренутку. Како је мисао варирала према предмету, то је он у своме писању долазио до разних облика и особина изражавања. Сем јасности, он је показивао још и дискретност и обазривост нарочито у анализи, у дискутовању спорних или деликатних питања; затим је долазио каткад до јаког, жестоког тона; некад прелазио у хумор; некад, у иронију и сарказам; други пут, опет, кад му је мисао била специално драга, једна од основнпх његових, од оних које као да су с њим заједно срасле, он је у њих уносио и осећања своја, емоцију, топлоту, и долазио не ретко до праве речитости. А како је, опет, мисао код њега у току времена старила, упијала се у њ све више, постајала осећај његов, лепила се све јаче за песимизам његов и горчину који су га све више освајали, то и његово писање показује све те промене њене, рефлектује његову душу. Ко прочита све политичке чланке Фабрисове, редом, један по један, из године у годину, може пратити, степен по степен, како је мисао његова постајала све црња, како су се све сетнија расположења кристалисавала у њему. Његови члапци представљају и њега лично, бол његов који је сваким даном растао.

Ми ћемо сад прегледати те важније чланке, поли-тичке списе његове. Узгред буди речено, он међу својим политичким списима нема већих ствари, нема расправа ни књига. Једанпут је само мислио и на писање ових. Хтео је да напише овећи један есеј (и то баш за наш лист, за Српски Књижевни Гласник), „Српски покрет на Приморју“ како му је сам дао наслов, и хтео ту да изложи цео новији покрет, од 1880 на овамо, у пуној ширини и јасности, онако како је то потребно за ширу публику, која не познаје ствари из близа, и која није пратила догађаје редом како су се они јављали. На жалост, и специално на жалост овога листа, наш несуђени сарадник није тај есеј написао, нити какав други те врсте. Сва политичка књижевност његова остала је у оним кратким чланцима његовим, поглавито уводним, које је он писао у „Дубровнику“, од 1895, девет пуних година; и ми ћемо се на њима задржати, само мало наравно, и прегледати их по врстама у које се могу поделити.

Први и најглавнијп појам који о Фабрису имамо, то је да је он борац, јуначки бранилац српскога имена, одважан полемичар; прегледајмо зато најпре његове полемичне чланке,   тј. непосредно полемичне   (јер сви његови чланци имају полемичнога елемента), оне у којима он напада, протестује. У тим чланцима је мушко држање, лична одважност, жесток тон, јаке речи. Примера ради, наводим онај први, ако хоћете, којим је почео новинарску кариеру, из 1895, под насловом  ,.Il signor Сiarocchi lo dice, у којем је протестовао против полициске истраге над неким чиновницима,  и који је био примећен одмах, учинио сензацију шта више;  затим, оне о изборима општинским   од   1899 године;   или   онај   против општине, Срби Дубровчани и општина (1901, бр. 16), где Фабрис протестује против кажњавања млађих Срба због нереда на Гундулићевој пољани; или онај, опет против општине (1901, бр. 38), без наслова. који је можда више црн негошто би нам данас изгледало да је имао бити; постављењима, професорима, систему  у дубровачкој гимназији; или онај после изласка из тамнице, чланак куражан каквом се нико  не би надао после тога фамозног догађаја;   или оне о гимназиалној афери   (1903, бр. 3, 6, 8 и др.)  у којима је тражио да се она понова суди; или оне, многе,  о управи  у Босни и  Херцеговини, о којој није престајао писати, итд. …

Сродне теме:

И тако почне када лавина крене јер…реч када је једном груба, тешко ће икада више бити мира…

Posted in друштво, књижевност, филозофија, SerbianCafe by Соларић on 13 фебруара, 2009

Predrasude i Istine

&Lunja& – Mar 13, 2004

Zivim u svetu vrhunske tehnologije Ono o cemu smo citali po stripovima, zabavnicima, knjigama o naucnoj fantaziji, danas je postala ostra realnost. Nekada, prilazili smo tim izumima tehnike sa cudjenjem, po malo sa strahom, sa nevericom ali..iz toga se izrodio jedan novi svet, koji je potisnuo onaj stari…nema vise pisama koja je draga ruka pisala, onaj neko u cijim smo mislima toliko uvek hteli da budemo, odvojeni smo nekakvim zidovima po kancelarijama, ciji prostor odjednom prima nekoliko desetina ljudi, ali..nema vise onog ljudskog dodira, nema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica, zivimo sa ovom dusevno praznom i tehnoloski svemogucom kutijom ispred sebe…i otudjili smo se.

Ne znamo ko je tamo, iza ovog ekrana, kako izgleda, kako dise, kako se smeje, kakav mu je pogled kad se namrsti..da li je to samo dnevni bes na birokratiju, glupog sefa koga mora da trpi, nesnosnu koleginicu koja ne zatvara usta po ceo dan, netrpeljivost prema komsiji jer eno, opet ima nesto novo u kuci…ili..je to nesto vise, sto moze da srusi mnogo nada u svet, i ovako vec izopacen, to..sto se ne vidi..da li je bolje odmah staviti u karantin osecanja i tamo drzati, bez milosti jer..ne znamo, ako odskrinemo vrata hoce li odande izaci demon iz prica ili..tek samo covek, usamljen ali jos po malo srecan, sto je ziv…

Predrasude…doci ce nam glave i dolaze, zar ne? Cesto se plane, razbesni, tresnu nevidljiva vrata pred nosom persone non grata
cuje se kako se lomi staklo neceg razbijenog, momentum iritiran recju, misli, izborom reci u jednoj recenici, ponekad bez tacke, ponekad spojenih reci, a ne pripadaju tako pravopisu ali..neka..samo neka bujica krene, treba je neko, „greje’ hladan zivot, „tesi“,
a dusa…Gde je dusa? Ima li je jos negde il je rec istina ubijena pojavom dva tri svemocna dugmeta, koja mogu da izbrisu iz postojanja celi jedan zivot, koji je izasao u susret nama, u ovom paralenom svetu…Gde je ta duša, o kojoj se govori, valjda kao nikada pre,
gde se veronauka, kao nauka, kao rec, vise ne kritikuje, ne stavlja se onaj ruzni pecat na nju ali..kao da je to samo rec, i dalje, samo misao, ne previse glasna i ne previse jasna…I svetost i svetla nekih dalekih svetova..pa sad, ako je neko dovoljno lud, kao ja,
da kaze da krade zvezde, ko se usudjuje da zivi zivot zbog zivota,
u prkos onom dugmetu, tako snaznom, sto moze da obrise celo moje zivot jer..jesam li ja odista ziva ili tamo neko, ko ide sa nozem skrivenim ispod plasta od stakla, doci ce, jos samo malo..i zariti taj noz, njegovo secivo jer rec, moja rec, zaseci ce njegove predrasude, bas tamo gde su najosetljivije, a taj neko, hoce da govori o svetu, o vrednosti zivota, o smislu koji se zove predrasuda.

Kazem ja, kao vividni primer ili ti, ili neko drugi, nije ni vazno..vazna je misao, koja je osnova predrasude. Zasto? Zbog cega? Da li je zivot sa njom laksi? Hoce li predrasuda osvetlati neki skriven put ili..zaviti makar i u crno jos vise jer i ovako..ko mari??? Nisam ni ja, ni ti, ni onaj tamo, izmislili zid od stakla, sto deli duse,a ipak..spaja, mnogo vise nego sto se uvidja jer..ziva rec, ostrija li je, zivlja li je, jaca li je, od ove reci, sto je oko vidi, a oko otvara dusu, odmah, nemas vremena ni da uzdahnes…
ni koraka da odstupis…

Istina je tu, slusa nas, smeska se i ceka, strpljivo, doci ce njen red. Kaze: „Samo se vi gospodo, igrajte na ovoj pozornoci, menjajte maske, kostime, neka neka vas, imam ja vremena…vase je vreme ovde, a moje..tamo gore…tamo gde vi necet, ne mozete, a ja, evo i sada me tamo ima…Igrajte na vasem maskenbalu…ludo se zabavljajte..neka vas neka…Vi ste ipak, samo ljudi, a ja..ja sam vreme, vase, proslo i buduce“…

Eto..pa sad, kako vam drago…ko zna, mozda i u predrasudi zivi neki zivot ali..dobro je da nije moj…

..Stela – Mar 13, 2004 00:40

„ali..nema vise onog ljudskog dodira, ema proca ujutro, ljudi namrsteni i sledjenih lica srecu nas po holovima, hodnicima, liftovima, iz dana u dan, ali ni dobar dan..kamo li ono nekada, da se jedva ceka da se isprica juce dozivljena prica“

Draga, Lunjo, ne mogu se sloziti sa tobom po pitanju ljudi koji me okruzuju. Mozda sam, sticajem okolnosti i ziveci u podneblju vecito zelenih prostranstava gde su ljudi neposredni, spontani, veseli, dragi i izuzetno ljubazni, imala srece da upoznam i drugaciji svet od tebe. Mozda, samo drugacije gledamo na ljude ili osecamo potrebu za vecom paznjom, ne znam. Ljudi koji me okruzuju, imaju za mene specijalna mesta u memoriji a u srcu su samo oni koji to zaista i zasluzuju a ima ih jako mnogo.

(more…)