Психологија срећног живота

„Psiholozi znaju gotovo sve o uzrocima depresije ali veoma malo znaju o tajnama srecnoga zivota“

..Stela – Mar 14, 2004

Mol, selo u Backoj, glavna ulica mala i jedina asfaltirana. Opstina, bioskop i gradska kafana su glavni centri sakupljanja omladine i onih malo starijih koji su se uvece okupljali, druzeci se i prepricavajuci price i dogadjaje koje su prezivljavali u toku dana. Mir i tisina, da ne poverujes.

Guske i patke slobodno setaju, samo ih po neki motor ili nemarni deran poremeti iziritira u svakodnevnoj setnji po selu. Kucica, srednje velicine, nalik na voz. Ulazis prvo u kuhinju a iz nje u prvu sobu, u drugu a treca je za goste. U trecoj sobi smo najvise voleli da spavamo jer je bio ogroman krevet sa velikom dunjom, izgubis se ispod nje a mekana je, ne osecas tezinu. Gostinska soba je imala “ KIBIC-FENSTERE“ i u svakom od njih, stajale su ljubicice, ljubicaste i bele, negovane sa mnogo ljubavi i zalivane samo ispod tanjira. Kroz kibic fenster, mogao si da vidis celu ulicu a da se ne naginjes kroz prozor.

Deda i baba, stari i cestiti ljudi, sve su nam dopustali, njihovoj toleranciji nije bilo kraja. Usisivaca nije bilo, mokrom metlom se cistio tepih, dva puta dnevno. Deda je ujutru isao da nam kupi bombone a baba je spremala dorucak. Spavali smo dokle smo hteli ali kada ustanemo, cekala nas je sveza kifla i toplo, cokoladno mleko na stolu.

Nikada mi nece biti jasno, kako je baba uvek znala kada cemo ustati jer smo ustajali u razlicito vreme a mleko je uvek bilo toplo. Deda i baba, izrodili su 9 dece a nas unucica, gomila jedna. Uvek im je kuca bila puna radosti i decijeg smeha. Svakom je ukazana paznja a za rodjendan smo od dede i babe dobijali na poklon kilogram meda, sok od malina koji je moja baba pravila, cokoladu i simbolicnu sumu novca.

Na selu kod babe i dede, budili su nas petli. Prvi i najglasniji petao se oglasavao kod komsinice Jule, najgrlatije zene u selu. Nakon petlova, cula se Jula sa svojim krestavim glasom, izdavajuci direktive svome muzu, za taj dan. Deda i baba su imali psa, zvala se Lola a kasnije su prisvojili i Culeta, seoskog avlijanera. Imao je deda i kozu i jarca, veliku bastu i vrcao je med. Taj ukus meda sa sacem u svakoj dunct-flasi, nikada necu zaboraviti. Niko, nikada nije naucio da kuva kao nasa baba valjda je za to potrebno mnogo ljubavi? Kada se nije imalo, baba je pravila ladnjacu. Testo kao za palacinke ali gusce umesano i zapeceno u rerni ili masti i hleba sa crvenom paprikom odgore. Mi, deca, ceo dan smo provodili u igri, napolju.

Vazduh i sesoki mirisi, mir i ona ljudska cestitost koju su seljani posedovali, nikada necu zaboraviti. A veceri…….., nigde se sunce ne spaja sa zemljom tako sporo kao na selu. Imas osecaj, da mozes zvezde da dohvatis. Televizor se palio tek uvece, baba i deda sede na „otomanu“ a mi, unuci izmedju njih.

Gledamo film a baba cita „title“ (prevod), na glas da i oni koji ne znaju da citaju jer su jos mali, shvate o cemu se radi. Nakon filma, deda nam prica neku pricu i ispituje nas geografiju. Na kredencu, neke cudne masne boje, nacickane slike svih nas a dunje, slatko i sokovi, poredjani jedni pored drugog u nizu kao ikebana. Noc i tisina, odlazimo da spavamo i dugo se kikocemo dok najzad ne zaspimo.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)