Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Овде на западу у селима и око градова живи елита а у градовима углавном нижи и средњи слој.

Posted in Србија, друштво, економија, земљорад, политика by Соларић on 26 јуна, 2009

Преузето са Политика Онлајн (коментари корисника)

Живот који нестаје

Стицајем околности, прошле суботе (20. јуна) враћао сам се из свог краја (тамо су села претворена у старачке резервате, да не кажем домове) за Београд. Сумрак ме ухватио на путу између Краљева и Крагујевца. Пут празан, ретко ми у сусрет долазе кола. И села кроз која пролазим пуста, мало света чак и у центру. Само у кућама светлуцају ТВ екрани. Тад се сетим серије.

Над тим делом Шумадије полако се спуштала ноћ. Само су још врхови Гледићких планина горели од одсјаја замирућих сунчевих зрака. Изнад планине пукло плаво, бескрајно небо, с првом трептавом звездом негде на северу. Србија је изгледала као у неком добром рекламном споту. Или као у почетним и завршним кадровима серије „Село гори а баба се чешља“.Има, још има Србије! – како би рекао мој омиљени писац.

књижевник

Милисав Савић

[објављено: 26/06/2009]

Милан Стевић, 26/06/2009,

Села умиру јер су препуштена сама себи. Неравномерни развој у Србији је толико несразмеран да се само улаже у неколико градова а остало пустош. Када би се индустрија будућа ако је буде било равномерно распоредила по Србији неби људи напуштали своја прелепа домаћинства, већ би били запошљени а живели би код своје куће.

А тамо где има људи има потребе и за бизнисом од производње преко разних услужних делатности,трговине,угоститељства итд. Све једно друго вуче. Овако по селима има по нека продавница и кафана и то је све. Па нормално да људи онда траже посао у граду јер га само тамо има. А немогу ни сви да се баве пољопривредом. Што наши политичари не оду мало на запад да виде каква су села. Овде на западу у селима и око градова живи елита а у градовима углавном нижи и средњи слој.

Тако се калило наше ново друштво које нас је од некада радно-вредног народа створило масе занесењака који би радије гладовали у граду и хладу

baresh (zanatlija)

30. mart 2009.

..

Овако нешто памтим када се калило наше ново друштво. Било је то педесетих минулог века, када су сатирали „кулака“ (читај сељака) који је служио као симбол поруге (сељачина) пружајући најжешћи отпор насиљу тадашњег времена.

Мој најстарији брат преко ноћи постаје скојевац и добија посао у државној служби. Потом се жени и ствара породицу. Највећи део прихода за опстанак, била је храна по коју је долазио сваких седам дана на бициклу.

Варошица у којој је радио, била је неких 20-ак км. од села, па му мајка спреми: пасуљ, кромпир, јаја, суво месо, пекмеза, ракије…и да не набрајам, а он никада да донесе ни паковање кафе или било чега у знак пажње.Када је почео правити кућу, мајка на пијаци нешто прода и да му новаца, а он јој и негледајући је прокоментарише: зар само оволико?

Мајка каже: немам више, ниси ти САМ. А нас било петоро деце…!

Тако се калило наше ново друштво које нас је од некада радно-вредног народа створила масе занесењака који би радије гладовали у граду и хладу. А тек како је људска машта узнапредовала кад се почело одлазити у З.Европу, тј.печалбу, а потом у трајно исељење, да не помињемо. Бата Иранац описује нас општенито (генерално) па према томе не бих рекао да си неки од ређих изузетака, судечи по твојим коментарима.

П.С. пре неколико година приликом посете завичају, снимио сам на траку са једне градске зграде овакав графит: Боље динар у хладу него два на раду„. Када сам опет ишао прошле године, исти графит и даље постоји.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)