Овде на западу у селима и око градова живи елита а у градовима углавном нижи и средњи слој.

Преузето са Политика Онлајн (коментари корисника)

Живот који нестаје

…

Стицајем околности, прошле суботе (20. јуна) враћао сам се из свог краја (тамо су села претворена у старачке резервате, да не кажем домове) за Београд. Сумрак ме ухватио на путу између Краљева и Крагујевца. Пут празан, ретко ми у сусрет долазе кола. И села кроз која пролазим пуста, мало света чак и у центру. Само у кућама светлуцају ТВ екрани. Тад се сетим серије.

Над тим делом Шумадије полако се спуштала ноћ. Само су још врхови Гледићких планина горели од одсјаја замирућих сунчевих зрака. Изнад планине пукло плаво, бескрајно небо, с првом трептавом звездом негде на северу. Србија је изгледала као у неком добром рекламном споту. Или као у почетним и завршним кадровима серије „Село гори а баба се чешља“.Има, још има Србије! – како би рекао мој омиљени писац.

књижевник

Милисав Савић

[објављено: 26/06/2009]

Милан Стевић, 26/06/2009,

Села умиру јер су препуштена сама себи. Неравномерни развој у Србији је толико несразмеран да се само улаже у неколико градова а остало пустош. Када би се индустрија будућа ако је буде било равномерно распоредила по Србији неби људи напуштали своја прелепа домаћинства, већ би били запошљени а живели би код своје куће.

А тамо где има људи има потребе и за бизнисом од производње преко разних услужних делатности,трговине,угоститељства итд. Све једно друго вуче. Овако по селима има по нека продавница и кафана и то је све. Па нормално да људи онда траже посао у граду јер га само тамо има. А немогу ни сви да се баве пољопривредом. Што наши политичари не оду мало на запад да виде каква су села. Овде на западу у селима и око градова живи елита а у градовима углавном нижи и средњи слој.

Иритантно користи придев српски уместо евро(ср)пски

Стари српски сир у кришкама

…  „Напослетку, зашто наглашавате да је то српски сир. Да ли овиме нешто желите да поручите? Зар не мислите да је то мало претерано, да би то остале могло да повреди. Ипак, на овој пијаци се окупљају и други. Знате ли, уопште, да српски сир, као такав не постоји. Француски сиреви, то да. Али, српски, то је пренаглашено…„. Човек за тезгом шири руке: „Па, ја сам од Уба. Зато кажем да је тај сир тај сир. Нисам знао да то неког цвеља. И други нуде… свак нуди своје. Знате шта, а што се вређате, што само не пробате сир?“. …

Горан Петровић
[објављено: 31/03/2009]

Мирослав Анђелковић , 02/04/2009,

Аутору ремек дела савремене српске књижевности, фантазмагоричне “Опсаде цркве Светог Спаса“, пружам пуну подршку за непримерену дрскост да у “европској Србији“ по питању традиционалног сељачког производа овако иритантно користи придев српски уместо евро(ср)пски.

Сам Свевишњи га је изгледа навео да не помиње неодољиву (евро)српску гибаницу од нареченог сира, јер би лавина гнева евросрпских еврољубаца била далеко жешћа.

Горане, честитам на врхунском умећу!

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Тако се калило наше ново друштво које нас је од некада радно-вредног народа створило масе занесењака који би радије гладовали у граду и хладу

baresh (zanatlija)

30. mart 2009.

..

Овако нешто памтим када се калило наше ново друштво. Било је то педесетих минулог века, када су сатирали „кулака“ (читај сељака) који је служио као симбол поруге (сељачина) пружајући најжешћи отпор насиљу тадашњег времена.

Мој најстарији брат преко ноћи постаје скојевац и добија посао у државној служби. Потом се жени и ствара породицу. Највећи део прихода за опстанак, била је храна по коју је долазио сваких седам дана на бициклу.

Варошица у којој је радио, била је неких 20-ак км. од села, па му мајка спреми: пасуљ, кромпир, јаја, суво месо, пекмеза, ракије…и да не набрајам, а он никада да донесе ни паковање кафе или било чега у знак пажње.Када је почео правити кућу, мајка на пијаци нешто прода и да му новаца, а он јој и негледајући је прокоментарише: зар само оволико?

Мајка каже: немам више, ниси ти САМ. А нас било петоро деце…!

Тако се калило наше ново друштво које нас је од некада радно-вредног народа створила масе занесењака који би радије гладовали у граду и хладу. А тек како је људска машта узнапредовала кад се почело одлазити у З.Европу, тј.печалбу, а потом у трајно исељење, да не помињемо. Бата Иранац описује нас општенито (генерално) па према томе не бих рекао да си неки од ређих изузетака, судечи по твојим коментарима.

П.С. пре неколико година приликом посете завичају, снимио сам на траку са једне градске зграде овакав графит: „Боље динар у хладу него два на раду„. Када сам опет ишао прошле године, исти графит и даље постоји.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Зеленашки дугови, који су тек права и највећа опасност за ситну својину и ситан рад на селу

ЗЕМЉОРАДНИЧКЕ ЗАДРУГЕ У СРБИЈИ

Комплетан чланак: solaric.wordpress.com/547884/

Ево, по томе, природнога реда којим задругарство врши своју улогу у подизању земљорада.

1. У земљама где маса сељака нема своје земље или где многи остају без земље утицајем новога стања ствари, задругарство је позвано да ради на томе да се сељаку набави земља. Оно то може чинити самостално, му, ради  примене новога оруђа производње, и задругарство притекне у помоћ.

Може тога ради тражити помоћи или просто споразума у које веће кредитне установе која има могућности да чини позајмице с дугим роковима, а дужност му је да и државу позове, тога ради, у помоћ. Данска држава даје сваке године 2,000.000 круна на набавку земље лицима која земље немају а хоће да је имају, и онима који су стицајем прилика остали без земље а ради су да је набаве, и дотични дужници враћају свој дуг поступно држави натраг. У нас би то могла да врши Управа Фондова, када би се нешто мало преуредила да користи у првом реду маси народној, а не, као сада, да народним каииталима служи готово искључиво варошке сопственике и спекуланте. Последице, јавних продаја“ не би биле тада тако фаталне као сада, и сељак би се, кога ново стање ствари избацује из правилнога колосека у толико брже у колико је сиромашнији, убрзо прибрао и опоравио, особито када му, ради примене новога оруђа производње, и и задругарство притекне у помоћ.

2. Где је земљиште већ подељено, да свак или бар већина има своје земље, тога првога оруђа производње, ту задругарство има само у неколико улогу у прибављању ситнога поседа: у колико је потребно да дођу до земље они који је немају. Иначе, ту је његова улога сасвим друкчија, и има се кретати поглавито у организовања производње, чини економску и политичку силу првога реда у земљораду. Ту је средиште јединога истинскога демократскога елемента на селу, коме припада будућност, ради кога вреди да се заложи сваки слободоуман човек у земљи.

Али оспм тога, ситно газдинство, које је у нас нераздвојно од ситне својине, и производније је од крупнога. На супрот процесу што је извршио нов начин производње у индустрији, у земљораду не само што није потиснуо и уништио мало газдинство, него га је, шта више, ставио у известан положај који доминира крупном газдинству. Рационалан земљорад, интенсивна култура, само се на малом газдинству може нзвести потпуно. Отуда, несумњиво, и видимо појаву да се мала газдинства умножавају и у Француској, и у Њемачкој, и у Белгији ; па чак и у Енглеској крупни посдедници све више теже да своја земљишта уступају непосредно малим закупцима, а не великим арендаторима који су закупљену зсмљу од своје стране затим уступали малим закупцима¹.

3. На путу организовања производње, промета и потрошње, и на првом месту, задругарство има задаћу да организује пробитачну набавку свега онога што је производњи потребно, као : доброга семена, добре стоке, добрих садиица, добрих справа, ђубрета н свега другога што ново оруђе пронзводње обухвата. Разуме се да ће набавка бити у толико боља у колико буде потпуније уређена. Набавка, на пример, на ситно, никако не може бити пробитачна. С тога се препоручује удруживање месних задруга у окружне и главне савезе, који врше улогу великокупаца. тј. користе се својом великом куповном снагом да постигну најниже цене. Тако исто, по себи се разуме, да с организовањем ове набавке мора ићи и уређење подеснога кредита, пошто у томе и лежи олакшица и подобност целога система, да мали сопственик олако дође до свеколикога модернога оруђа производње а да не мора тога ради да пада у зеленашке дугове, који су тек права и највећа опасност за ситну својину и ситан рад на селу. И скуство и наука утврдили су да је за земљорадника најпогоднији онај кредит који је у његовој непосредној блнзини, који му даје могућност лаке контроле, који је, дакле, у његовим рукама. Такав кредит је једино тзв. задружни кредит, тј. кредит без спекулативна смера, који се ствара ради земљорадника а не да другоме неком, из земљорадннчкога џепа, прибавља добит.

4. Затим,  задругарство има да организује набавку животних намирница,   или. другим речима,да утиче на појевтињавање живота на селу, који је,   као и набавка новаца, због зеленаша и интережџија дућанџијских, јако поскупео. Има људи који важност овога задружнога рада још довољно не увиђају; међутим, он је много важнији него и сама набавка новаца, јер новаца чак сваки земљорадник не потребује, док без животних намирница,   ма како потрошња на селу била ограничена и мала, не може да буде ни једна кућа.

5. Задругарство је, даље, позвано да организује прераду сировина које земљорад даје, те да користи од тога рада припадну земљорадницима. Ту долази: прерада млека, прерада воћа, прерада зрневља, прерада сточних пропзвода,   или   другим речима:   млекарске,   воћарске (и виноградарске),  млинарске, хлебарске итд. задруге.

6. После, а у заједници с организованом набавком средства за производњу и животних намирница, на задругарству је да уреди и саму продају земљорадничких производа и прерађевина, те да прибави и ујемчи земљораднику цене и погодносзи тржишне, које тек продаја на велико пружа. За тај смер препоручују се све врсте задруга за продају, које, разуме се, раде потпуно у духу задружних начела јер ми већ, на жалост имамо, у нашим варошима већ и таквих „задруга“ које су задруге само по имену, а у ствари су обичне спекулативне и зеленашке установе.

7. Напослетку, задругарство треба да осигура мал и плодове рада земљорадникова, и то не у намери да добит гради, него да осигураницима умањи ризик и штету. Особито овде ваља нагласити обезбеђење стоке, која је врло важно оруђљ производње у земљораду.

Као што се из овога види, многострука је улога модернога задругарства и свак ко ствар правилно схвата и неће за инат да говори, мора стећи уверење да на задругарству лежи велики део наде на будућност, особито средњега и ситнога земљорада.

У нашој земљи има данас око 460 земљорадничких задруга, које обухватају преко 800 села у Србији, и имају, у својој области, нешто јаче од 90.000 домова или преко 130.000 пореских глава.

Облика задружних има 8, од којих је најјачи кредитни, па затим набављачки.

У једној само години (1903), кредитне земљорадничке задруге издале су у позајмицу својим задругарима 790.815.85 дин. И примила од њих отплату 626.043.95 динара. Међутим, од како постоје, њихове позајмице износе преко 4.000.000 динара, што је дано земљорадницима већином на набавку бољега оруђа производње. Ко зна како је у нас редак новац на селу, како је он скуп и како се тешко добија у зајам, а уз то, коме су макар површно познате обавезе којима се подвргава земљорадник кад узајмљује, какав је и колики утицај зеленаша и интережџија и у нематеријалном погледу, томе ће сами ови бројевн бити довољно објашњење о корисности земљорадничких задруга и о њиховим успесима.

Смер кредитних земљорадничких задруга је да набаве земљорадницима јевтин п подесан кредит; „подесан“, велимо, јер ту баш и лежи сва тешкоћа питања. Зеленаши су дали мнлијуне народу; Управа Фондова му је и дала и изгубила милијуне, па ипак њихов „кредит“ није пмао готово нпкаква. или врло мала, утицаја на побољшање самога начина и оруђа производње. У Србији се за дуго мислило, па и данас пма, иначе паметних, људи који држе да је земљораду потребно много, врло много новаца, и да ће успеха бпти тек онда када се много новаца буде дало сељаку. Кредитне земљорадничке задруге пошле су с другога гледишта.

Пре свега, оне оснивају своју акцију у првом реду на самопомоћи самих сељана. У њима се ради по начелу да маса једна, која носи на својим плећима општину, срез, округ, државу са целим њеним огромним и гломазним апаратом: која је даље, једини потрошач занатлијских артикала и најглавнији купац у свима продавницама; која, дакле, држи и занатлије и продавце – да та маса мора имати у себи толико снаге да и саму себе помогне. У почетку је, истина, свест о тој самопомоћи још неразвијена, и тада је потребно нешто и туђе потпоре, док свест не ојача и док се властита снага не развије. Али чим то буде, а то мора бити, сељак ће сам себи бити довољан, и његова ће задруга бити довољно кадра да га прихвати у свакој оправданој прилици. За десет година свога живота, наше су задруге, држећи се овога принципа, саставиле већ близу милијуна динара својих приштеђевина, свога капитала, и за то време пола милијуна динара државне потпоре (позајмице) изврсно им је помогло.

У ствари то је лаж и самообмана да се може живети без рада и безати од самих себе, своје вере, корена и традиције

Serbian Dalailama – 9. avgust 2007.

Primecujem dve grupacije ljudi na ovim diskusijama. Prva grupa ljudi su pozitivni prema zivotu i gledaju napred, oni grabe i vide svaku promenu u drustvu, u sredini u kojoj žive dok druga grupacija stanovnistva su skroz pesimisti, depresivni i negativni, samo sto živi ne legnu u sanduke, oni su se već bez borbe unapred predali i samo kukaju li kukaju povazdan da su im livade krive i reke prave.

Ova druga grupacija smatra kukanje kao stalan posao i smenu od 07-17 casova. Postoje optimisti i pesimisti, ovi pesimisti iz Srbije stalno kukaju kako im ništa ne valje po Srbiji, ovi sa Zapada ne mogu ovde da se zadovolje gostoprimstvom i standardom koji su dobili pa je nastala neka depresivna diskusija koja se proteze na svim postovima. Niko više ne razmenjuje pozitivne vesti i na obe strane već se vodi neka leva unakrsna vredjanja nas ovamo i njih tamo.

Narod ne može da se smiri psihicno već dolazi ovde i leci svoje komplekse jedni prema drugima. Svako gleda sebe u ogledalo ali niko neće da prizna gorku istinu da je život svuda tezak. No ljudi kao ljudi žive u iluzijama i Holivudskim filmovima da je zivot tamo daleko preko bare mnogo laksi nego kuci. U stvari to je laz i samoobmana da se može živeti bez rada i bezati od samih sebe, svoje vere, korena i tradicije.

Sve se može kad se hoće, umesto da se dalje svadjamo i delimo na 2000-3000 Srba bolje bi nam bilo da se zbijemo i pomognemo da nasa srbija bude moderna evropska država i da svako od nas ide ulicom pognute glave kao Srbin. Lececi frustracije i dusevna nezadovoljstva nas ovde i njih tamo samo ćemo zavrsiti kolektivno na nekim psihijatrijama odlepljeni i na tabletama za zivce i psihu. Najbolje bi bilo da se svi malo opustimo i da pustimo neke stvari na miru ako već znamo da ne možemo ceo svet da promenimo i kontrolisemo u saci.

Oni sto su dole neka hrabro grabe napred, jebiga ne može se preko noći postici plata i standard od 2000. evra ali može se docekati bolje sutra za nasu decu. Oni sto su dosli preko bare najbolje je da prihvate ove zemlje takve kakve su da opet ne bi zavrsili zivot mladi i odlepljnei po psihitrijama. Život u tuđini, izolovan od drustva, slabi izlasci i kontakti, mrznja prema sredini i Zapadu lako može da oboli coveka od psihicne paranoje, da pocnes da sumnjas u svakoga oko sebe, to ne vodi ničemu.

Bolje bi bilo da pomognemo da se naša sela razviju i modernizuju kao i svako evrposko selo i da se niko ne stidi svojih korena i seljaka.
daj da skinemo predrasude koje nas koce i da mislimo malo drugacije.
Dalje svaka frustracija ljudi, vredjanje i loše ponasanje na poslu i salteru je licna frustracija i ljutnja uperena prema samima sebi.

Hoćemo li napred ili unazad sa pamecu i psihom. Ja sam čuo od ljudi koji su bili dole da polako ali sigurno zemlja ide u dobrom smeru, ne može preko noći ali biće nešto od nas… Najbolje da se latimo posla i zavrnemo rukave i da nešto pametno uradimo umsto da se svadjamo i dalje tonemo..
pozdrav!!

Извор: SerbianCafe.com (коментари корисника)

Док Србијом управља елита (па и „елита“) из КРУГА ДВОЈКЕ,нема разумевања ни воље да се то нестајање, изумирање Србије заустави

Србија стари и самује

Истраживања статистичара су показала де ће до 2050. године више од четвртине становништва у Србији имати изнад 65 година, што подразумева и истовремено повећање броја усамљених и то у још већем проценту. Да ли ће држава дозволити да алтернатива суочавању с тим предвиђањима и даље буду све учесталије суицидне одлуке усамљених старина и исходишта попут Бранковог или Варадинског моста и таласа Саве и Дунава, на пример, или омче у некој сеоској шупи?

Славољуб Живковић

[објављено: 18/01/2009]

Скептик , 18/01/2009,

СРБИЈА СТАРИ И САМУЈЕ! То је тачно, али је још страшније што је то старење и самовање пречло у фазу. СРБИЈА ИЗУМИРЕ И НЕСТАЈЕ! Ако Србија није само територија, већ пре свега људи на њој,онда са сваким селом, сваким засеоком, а таквих већ има превише и сваким месецом из је још више, Србија ИЗУМИРЕ И НЕСТАЈЕ.

Деценијама српско село, највећи број нјих, препуно је трагичних судбина. Пре свега сиромашних људи и око четврт милиона оних који нису могли да заснују породицу, јер нису имали, из познатих разлога, са киме.

Комунисти су покренули замајац том изумирању и нестајању Србије, а после њих нико озбиљно није ни помислио, а где ли покушао да спаси што се може спасити.. Док Србијом управља елита ( па и „елита“) из КРУГА ДВОЈКЕ, нема разумевања ни воље да се то нестајање, изумирање Србије заустави. Надам се да бар делимично има могућности за то.

Више је него трагична судбина Срба на Космету, посебно сељака,али су по нечему у још горем положају сељаци, особито старци, широм Србије. Наиме, део сељака на Космету могао је (не мали број њих је то урадио) да прода Албанцима своје поседе, или део истих, за пристојне, понекад и сасвим добре, суме новца.

Широм Србије многи за све што имају, што су они и преци им стицали генерацијама, не могу да продају ни по најмизернијој цени. МНОГИ НЕ МОГУ ДА САЊАЈУ ДА ЋЕ ЗА СВЕ ШТО ИМАЈУ ДОБИТИ И НЕКИЛИКО ХИЉАДА ЕВРЕ, за колико се продаје ( 4ооо евра) метар стана који се, у огромним кућама, сада подижу на новобеоградским лединама.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Проблем је у менталитету. У глави је проблем

Najbolji Komntar Unazad Bad 10 Dana

Novica_Newer (radi se svasta)

30. januar 2009. u 14.17

T_I (Diskutant) 29. januar 2009. u 21.29

Ne mislio sam bukvalno na kupovinu napustenih sela i salsa . Još se samo u Srbiji napustena sela i salasi mogu kupiti za bagatelu . Danas je u Srbiji jeftinije kupiti jedno napusteno selo nego izgraditi tenisko igralise, …ala ih tenisika igralista koje grade po Srbiji , jer će ionako uskoro moći rakete za tenis da zabiju sebi u gladna dupeta, a ne da se preseravaju teniskim turnirima po Srbiji i ulazu milione dolara u izgradnju teniskih terena …

————-

Care! Ovako mislim da si malo lud ali nisi budala kao čitava jedna garnitura budala ovde.

Svaka cast za komentar!

Novica_Newer (radi se svasta)

30. januar 2009.

Misko, sve to stoji ali komentar mi je bas smesan. Ima tu dosta stvari.

A isto tako, razvojem komunikacija, interneta ni selo ne bi trebalo da bude „selo“ u nasem nekom negativnom smislu. Uraditi dobar put, imati dobre skole za decu, povezati ljude internetom i komunikacijama na selu – kraj price. Zašto selo treba da bude povezano samo sa ovcama? I na kraju krajeva, svako zanimanje gde covek zaradi od sopstvenog truda i razmišljanja je plemenito, da li to bio zubar, doktor, naucnik ili strugar, neimar, seljak.

Problem je sto sve ovo iziskuje truda i rada, održavanja, neke vizije a nama je lakse da glumimo budale i trpamo se u Beograd. I „seljaci“ su sami krivi sa svojim palanackim nacinom razmišljanja. Malo vizije i može se naći način da se selo lepo ukombinuje u pojam savremenog zivota samo mi kolektivno imamo strasno naivna i skorojevicka razmišljanja. Organizovanje oko neke pozitivne vizije je potrebno svima.

Ostalom, šta fali da i selo ima i teren za tenis i bazen i dobar put… onda to već duhom prestaje da bude palanacko selo mada brojem ljudi može da bude malo. Urbani duh nije ogranicen samo na puki broj budala koje se klimaju u tramvaju mada mi to sve sazimamo na taj nivo onako u globalu gledano.

Misko, samo da dodam, ti si recimo Beogradjanin koliko se secam. Odrastao na asfaltu ali mislim da razumes šta je jedan duh grada i mislim da lako možeš da prepoznas da ogroman broj „beogradjana“ nema taj neki famozni duh grada.

Ja recimo dolazim iz manjeg grada ali znam da smo imali dosta nekog duha, nekog nacina razmišljanja kreativnog pa i urbanog ako hoćeš da kažeš. Problem je u mentalitetu. U glavi je problem.

Eto recimo Kusturica je sposoban da donese neki kreativni i pokretacki duh grada (mada to ne bi terbalo biti ograniceno na „grad“) u jednu zabitu planinu a onda ga bre dole te budale i seljacine teraju prete mu bombama i mitraljezima, prozivaju ga da ide u Istanbul! Hej bre! To su seljacine i prostaci u glavi a ne samo zato što žive u nekom selu na Mokroj Gori ili gde već. Verujem da ima ljudi tamo ali neka vecina je ucmala duhom i to nema veze sa selom. Treba promeniti duh ljudi i raditi na prihvate to neko pozitivno razmišljanje i to već nije selo makar i broj ljudi bio mali.

ALi Kusturica je već u svojoj glavi sposoban da menja taj duh, da stvori neku atrakciju, negde gde ljudi žele da dodju, da pogledaju, da stvore, da pokazu nešto pa makar to bila i Mokra Gora. Po meni to treba da se stvara i to je nas problem.

Sve najbolje!

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Само када је гласање сликају се поред свиња

Храна постаје оружје

Џак пшенице све је скупљи, средња класа једе све више, амерички фармери напуштају агро-производњу, државе уводе снабдевање на тачкице… Наступа „ново доба глади“, упозорава ФАО

Тања Вујић

[објављено: 02/03/2008]

Seljak Expert Pocerina , 02/03/2008,

Znam daje cena od 2001 i 2006 bila 12 din kg.psenice! Onda 2007 skocila na 16 dinara a Koliko je NAFTA i vestacko djubrivo skocilo?

Nas Seljake ceni drzava dasmo Crnci i robovi jer tako se trazi od njih sve DZABE! Stoce nama krediti kada neda drzava kontrolise Cenu koja se neisplati za nasu robu?

Nema trzista nezasticeno trziste uvoze Crni Luk iz Egipta i sargarepe iz Holandije i Nemacke dokleje Seljak stigao? Nema nista doklen seljacki opanak nebude u Vladi! Sela su opustela urnisana!

Na TV prikazujese one dve „kalasture suvopicaste“ kliberuse nasim Seljacima da smrdi Farma!

dakle promovise se da omladina neostane na Selu!

Dok Holandjanke i Nemice zene rade u stalama njima nesmeta nesmrdi? Za moju familiju imam 2tone brasna u mlinu Vi uvozite psenicu skupu neplacate Srpske Seljake nema Zita! Nevladaju Srpski Seljaci da ranimo Narod dzabe?

pogledajmo nase Lidere“ Sila i Bes“ svadjaju se sto nedodju u Selo da odrade dnevnicu kao Nemacki politicari i Lideri samo kada je glasanje slikajuse pored svinja. Dajte Seljacima Vladu da vidite kako Seljaci obogaticu ovu jadnu Srbiju. Kako Afrika gladuje stice nas jos jedna propast u Srbiji.

Ministar treba daje na njivama kaljav sa Seljacima a ne da bude u kancelariji i ladise kada je vrucina. Kakoce da zna iz Beograda Sta Seljacima treba neka Bog spase nas i Seljake i Srbiju jer kada nas nebude kupovacete Evropsku veknu 6 evra! Ondacete se setiti Srpski Seljaka.

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)

Демократија се разликује од уравниловке по томе што људе не тјера већ их економски стимулише при доношењу одлука

Млађан Динкић

Кад је скупо заправо јефтино

Најважније је запитати се колико рад неког јавног предузећа заиста кошта грађане Србије и какве они користи имају од тога. Уколико неко предузеће смањује трошкове пословања и побољшава квалитет својих услуга, менаџмент свакако заслужује добре плате

[објављено: 08/12/2008]

james bond, 08/12/2008,

Pa ovaj je coek nevjerovatan. Sad je naso za shodno da sam sebi izigrava opoziciju. Poslije toliko godina u vladajucim strukturama on se zali da mu javna preduzeca ne rade profitabilno, da ima viska administracije i posto sam ne umije nista da rijesi nudi da se privreda privatizuje pa da rjesava neko drugi???

Odlicno Dinkicu nijednog valjanog podatka a prozivas demagoge. Da si napravio bolje uslove na selu sa novi traktori, oslobobodio poreza seljake, subvencioniso proizvodnju, iskolovo dovoljno agronoma i njima dao dobre plate, ne zakido na otkupu neb se narod guro u cinovnike.

Demokratija se razlikuje od uravnolovke koju pominjes po tome sto ljude ne mora da tjera vec ih ekonomski stimulise pri donosenju odluka. Ako ti nemas blage veze kako ekonomski sistem treba da funskionose polozi racun. Sto ne pomenu FIJAT, kapitalne investicije, cijene energenata, presaltavanje privrede itd.Sta ce dat vuce razvoj u iducoj godni…

Cestitam Politici sto je objavila tekst pa se vidi kolko ti znas iz ekonomije. I ja sam zavrsio isti faks ko i ti i da vako nemam pojma ni sa cim vratio bi diplomu nazad ne bi smaro posten svijet…

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)

Психологија срећног живота

„Psiholozi znaju gotovo sve o uzrocima depresije ali veoma malo znaju o tajnama srecnoga zivota“

..Stela – Mar 14, 2004

Mol, selo u Backoj, glavna ulica mala i jedina asfaltirana. Opstina, bioskop i gradska kafana su glavni centri sakupljanja omladine i onih malo starijih koji su se uvece okupljali, druzeci se i prepricavajuci price i dogadjaje koje su prezivljavali u toku dana. Mir i tisina, da ne poverujes.

Guske i patke slobodno setaju, samo ih po neki motor ili nemarni deran poremeti iziritira u svakodnevnoj setnji po selu. Kucica, srednje velicine, nalik na voz. Ulazis prvo u kuhinju a iz nje u prvu sobu, u drugu a treca je za goste. U trecoj sobi smo najvise voleli da spavamo jer je bio ogroman krevet sa velikom dunjom, izgubis se ispod nje a mekana je, ne osecas tezinu. Gostinska soba je imala “ KIBIC-FENSTERE“ i u svakom od njih, stajale su ljubicice, ljubicaste i bele, negovane sa mnogo ljubavi i zalivane samo ispod tanjira. Kroz kibic fenster, mogao si da vidis celu ulicu a da se ne naginjes kroz prozor.

Deda i baba, stari i cestiti ljudi, sve su nam dopustali, njihovoj toleranciji nije bilo kraja. Usisivaca nije bilo, mokrom metlom se cistio tepih, dva puta dnevno. Deda je ujutru isao da nam kupi bombone a baba je spremala dorucak. Spavali smo dokle smo hteli ali kada ustanemo, cekala nas je sveza kifla i toplo, cokoladno mleko na stolu.

Nikada mi nece biti jasno, kako je baba uvek znala kada cemo ustati jer smo ustajali u razlicito vreme a mleko je uvek bilo toplo. Deda i baba, izrodili su 9 dece a nas unucica, gomila jedna. Uvek im je kuca bila puna radosti i decijeg smeha. Svakom je ukazana paznja a za rodjendan smo od dede i babe dobijali na poklon kilogram meda, sok od malina koji je moja baba pravila, cokoladu i simbolicnu sumu novca.

Na selu kod babe i dede, budili su nas petli. Prvi i najglasniji petao se oglasavao kod komsinice Jule, najgrlatije zene u selu. Nakon petlova, cula se Jula sa svojim krestavim glasom, izdavajuci direktive svome muzu, za taj dan. Deda i baba su imali psa, zvala se Lola a kasnije su prisvojili i Culeta, seoskog avlijanera. Imao je deda i kozu i jarca, veliku bastu i vrcao je med. Taj ukus meda sa sacem u svakoj dunct-flasi, nikada necu zaboraviti. Niko, nikada nije naucio da kuva kao nasa baba valjda je za to potrebno mnogo ljubavi? Kada se nije imalo, baba je pravila ladnjacu. Testo kao za palacinke ali gusce umesano i zapeceno u rerni ili masti i hleba sa crvenom paprikom odgore. Mi, deca, ceo dan smo provodili u igri, napolju.

Vazduh i sesoki mirisi, mir i ona ljudska cestitost koju su seljani posedovali, nikada necu zaboraviti. A veceri…….., nigde se sunce ne spaja sa zemljom tako sporo kao na selu. Imas osecaj, da mozes zvezde da dohvatis. Televizor se palio tek uvece, baba i deda sede na „otomanu“ a mi, unuci izmedju njih.

Gledamo film a baba cita „title“ (prevod), na glas da i oni koji ne znaju da citaju jer su jos mali, shvate o cemu se radi. Nakon filma, deda nam prica neku pricu i ispituje nas geografiju. Na kredencu, neke cudne masne boje, nacickane slike svih nas a dunje, slatko i sokovi, poredjani jedni pored drugog u nizu kao ikebana. Noc i tisina, odlazimo da spavamo i dugo se kikocemo dok najzad ne zaspimo.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)