„Ја сам рођен у Београду, али нисам Београђанин. Ја сам Србин по оцу и мајци…”

Pravi Beogradjanin?

MilojkoTheGreat (srbin u americi)

10. april 2009.

Da li je ikada ovde bio prisutan , komentarisao ili samo gledao jedan PRAVI BEOGRADJANIN ?

Pod ovim pravi podrazumevam ljude kojima su recimo i OTAC i DEDA ili sa majcine strane …rođeni u BEOGRADU ?

Bilo bi interesantno cuti i mišljenje jednog takvog coveka ili žene …ako oni josh uvek postoje…i ako se zamlacuju kao mi na ovakvim mestima .

Vecina onih koje ja znam ovde su „odnekuda“ …kao i ja sam .

Od mojih predaka ni jedan nije rođen u Beogradu , osim od savremenih rodjaka mojih godina .

A ovo sto je sada uzjahalo na pozicije u vlasti…ili je rođeno posle oklupacije Beograda 45 te ili je u njega doslo raznim sistemima i kanalima .

dakle , pravi Beogradjanine/ Beogradjanko , imate cast i reč.

SrboPeuljanac (Sanjar)

10. april 2009.

Ma kakve to ima veze, brate moj…

Ja sam Krajisnik, ali ne bih se majke Srbije ni Beograda odrekao ni za šta.

Takva je, kakva je – moja je.

Al’ dobro, ako ti je bas stalo, evo da onda ne ispadne da miniram temu…

Samo rekoh šta mislim.

Svako dobro…

Todorov10. april 2009.

Ovakve teme obično zaobilazim ali dozvoli jedno pitanje Milojko:
Šta mislis koliko se Srba pre „dede“ rodilo u Beogradu?
Pa Beograd je bio oduvek naseljen raznim okupatorskim zivljem (cinovnici, trgovci, diplomate, zanatlije, vojnici,…) do posle Karadjordja ili čak Kralja Petra I ! Beograd do pre 100 godina jedva da je brojao četvrt milona stanovnika. Beograd, kao i svaki veliki grad u svetu, su izgradili i naselili ljudi iz provincije! Ovo nije ni kompliment ni ismejavanje, ovo je jednostavno pravilo. Ja nemam problem s tim. Kada danas cujes Beogradjane kako argumentuju svojim autenticnim poreklom grada Beograda, svaki stranac bi im se slatko nasmejao. Po tome se pozna seljacki mentalitet;)
Ja nemam nikakve veze sa Beogradom, osim one emocionalno-nacionalne, to je jednostavno moj glavni grad i amin! Kada dodjem u posetu, sve je za mene tako normalno u njemu: dzeparosi, skupoca, napasni trgovci svega i svačega, sirotinja, drogeri, kurve, kriminal, siroke ulice, ponosna arhitekturska zdanja(iako je veci deo unisten kroz razne ratove), najlepse devojke, fakulteti, industrija, hoteli, sav glamur i elegancija! Sve je u redu.

Kroz istoriju najmanje Srba je živelo u Beogradu, ali skoro da i nema Srbina ciji preci nisu ginuli za Beograd!

Dusko_10. april 2009.

Они који се хвале да су рођени Београђани обично немају чиме друго да се похвале. То је нешто за шта они немају никакве заслуге, а само будала може тиме да се хвали.

Не кажем да је бити рођени Београђанин нешто само по себи лоше. Али није ни добро.

Уопште, промашена тема.

Jahac_magle 10. april 2009.

pavlimir_ratnik
(Edukator)

10. april 2009.

„Stari Beogradani su ili cincarskog porekla ili ,jevrejskog,ili od nekog odbeglog “

Ако неко може да ми објасни шта је то „јеврејско“ порекло и како је могуће да постоји нешто као верско порекло?

Вера нема боју крви, а нема ни боју коже ни гене. Вера може да постоји и не мора. Постоји свет и без вере, али не постоји без крви и гена. Крв и гени могу да се наследе, али вера не може. Ако неко тог „јеврејског порекла“ добије дете које неко други преузме да одгаја, то дете никада неће знати да је „јеврејског порекла“. Ако нека породица преузме да одгаја дете из Вијетнама, то дете ће увек изгледати другачије од људи који га одгајају.

Дакле, када неко каже „јеврејски народ“ или „јеврејско порекло“, ја схватам да је та особа у проблему да схвати основне појмове да би могла квалитетно да разговара. Ако грађевински инжењер не зна да су 1 и 1 једнако 2, онда нема потребе ни да прича о било каквој градњи.

За крај, рашчлани да ли је јеврејство вера или нација па се јави да даље причамо…

Има онај Оксфорд што тврди да се јавља из Русије. И он каже: жена ми је Рускиња, не јеврејкА.

И он јадан меша бабе и жабе као и ти…

Душко, ја сам рођен у Београду, али нисам Београђанин. Ја сам Србин по оцу и мајци…

Beli_Tigar
(Centarfor)

„Moji su seljaci 8000 godina!
Koja gospodska loza!“

Твоји су по карактеру били господа, а по занимању сељаци.

Ти си по занимању господин, а по карактеру сељак…

Aristokrat (unuk narodnog neprijatelja)

Ja sam beogradjanin četvrto koleno. Deda i po ocu i po majci kraljevi generali. Šta da vam kažem, sa dva meseca zivota sam bio izbacen iz našeg petosobnog stana u samom centru Beograda, kod Londona, blizu Generalstaba, samo zato što mi se deda nije iz zarobljenistva u Nemackoj – Osnabrik vratio u Beograd (gde bi bio istog momenta streljan) već je otisao za Englesku sa kanadskim trupama koje su oslobodile taj logor. Smestili su nas u jedan zajednicki stan koji je istina bio u centru Beograda, ali sa još dve porodice u njemu. U nas petosoban stan uselio se tadasnji direktor „Prve brazde“ … Kod moga oca su godinama dolazili Rankovicevi udbasi i odlazili sa njim u sobu da nasamo razgovaraju, odnosno kako je to moj otac govorio, da ga prevaspitavaju, jer moj otac je imao dugacak jezik, jer su ga stvarno te komunjare nervirale. Pošto su mu stalno bili za petama gde god je poceo da radi, a radio je u spoljnoj trgovini, imao je ekonomski fakultet i govorio je tri svetska jezika (na ucenje jezika se pre rata veoma mnogo polagalo pa su moj deda i baba mom ocu uzimali casove jezika, a baba je govorila nemacki i francuski pa je on pored nje ta dva jezika veoma dobro usavrsio). Kao takav skolovan covek dobijao je dobra mesta u spoljnotrgovinskim firmama ali posle nepunih godinu dana jednostavno ga sklone sa tih mesta koja su bila sefovska i stave ga negde za poslednjeg referenta, i to bez ikakvog obrazlozenja. Tako je bilo 7-8 puta i na kraju je mom ocu pukao film i čim je pao Rankovic i čim je mogao da dobije svoj pasos (a dotle ga nije imao, tj. nije mogao da ga dobije) on je otisao kod dede u Englesku. Tamo je živeo i radio, a moja majka nije htela da ide, ona je isto radila u spoljnoj trgovini, ali ona nije se gurala na sefovska mesta i nju nisu mnogo maltretirali.

Inače šta da vam kažem o pravim beogradjanima. To su danas ljudi koji ne umeju da se bore za svoja prava sa ovim dripcima. Ako ih pomere sa radnog mesta oni jednostavno ne umeju da se bune, da idu da moljakaju, tako to prihvataju i cute. Druže se međusobno, uglavnom su moji najbolji drugovi sinovi i unuci moga oca i majke i moga dede i babe. Uredni su, doterani su, ali nisu ekstravagantni, mada drže do finog oblacenja, a jedna mi je komsinica rekla nedavno nešto u stilu, pa šta ovi predratni izigravaju, šta nose cipele na stikle kada idu na pijacu, sto stalno idu kod frizera i tako te slične stvari. Ja sam joj rekao, gospodjo oni su takvi i drukciji ne umeju da budu. Moja je majka na primer poslednji dinar od penzije davala da ode kod frizera. Inače cuvaju svoj stari namestaj, svoje porcelane, i tako te neke stvari koje za njih predstavljaju uspomene. Neki su se oslobodili sustanara (koji su ili pomrli ili dobili vece stanove od svojih firmi pa otisli) i otkupili su te stanove a neki još uvek se akaju sa po nekim sustanarom u delovima stana pretrpani svojim predratnim namestajem koga se ni po koju cemu ne bi odvojili. Inače, u svakom tom zajednickom stanu u koje su nas smestali, bio je jedan stanar dousnik Udbe. Tako u nasem tom zajednickom stanu bila je jedna žena Slovenka, navodno neka profesorka, mada je moj otac stalno govorio da je ona pre rata bila sluzavka, i ona je kontrolisala uvek ko dolazi kod koga u posetu. Tako kada sam ja bio klinac, igram se napolju i onda malo malo pa zvonim kuci da pijem vode, jer smo jurcali i često ozednimo. A na vratima su bila tri zvoncete. Pa onda pored zvonceta piše na primer za moju porodicu „zvoni dva puta“, za onu drugu „zvoni jedanput“ itd, i ja kad god dodjem iz dvorista i zvonim da pijem vode ili da uzmem nešto, ova žena spijunka otvori svoja vrata ( a njena vrata su gledala pravo na ulazna vrata) i stane lepo na svoja vrata okrenuta prema hodniku i prema ulaznim vratima da bi videla ko to kod nas dolazi. I onda kad vidi da sam ja po peti put dosao ona promrmlja nešto negodojuci jer mora uvek da ustane i da otvori vrata da dobro pogleda ko dolazi, naravno da bi javila tamo gde treba. Oni se uopste nisu krili, otvoreno su spijunirali, tj. nisu provirivali iz svojih vrata već izadju i stanu na spram tebe i bulje otvoreno. Znam da je baba često znala da se okrene prema njoj i da joj kaže „pa zar bas svaki put moras da gledaš“, a ona ništa, cuti ništa ne govori. Tako je bilo kod svih tih porodica. Jedan nas prijatelj isto je imao sustanara koji je isto izlazio iz svog stana kad god neko zazvoni kod ovog našeg prijatelja. I secam se bio sam decko, i dodjemo na slavu kod tog prijatelja moga oca, i uvek ovaj njegov sustanar izadje iz svog dela stana i blene u nas koji ulazimo. I ja se secam jednom kažem „pa sto ovaj covek gleda u nas“, a nas prijatelj kaže, pusti sine, to je stoka. I mi smo tog njegovog sustanara zapamtili kao da se stvarno zove stoka, i secam se jednom me majka zove telefonom i kaže mi „znaš šta je novo, umro Rakin stoka, sad će Raka da se proširi u stanu“, a stan mu je bio ogroman 200 kvadrata, ali Raka siromah kad je „stoka“ umro imao je blizu 80 godina i nije se uopste proširivao u taj deo stana već su te sobe stajale tako prazne. Cerka mu je živela u Americi, i on nije imao snage da tu nešto namesta te sobe. Ja sam jednom dosao da vidim taj deo stana, i vidim cika Raka star, sobe prazne, bas tuzno je bilo. Posle dve tri godine cika Raka je umro.

Tako je to bilo. Eto, vratili ste me malo u detinjstvo. Inače niko od tih porodica nije ni u kakvim strankama, dosta ima lekara među njima, ima onih koji su arhitekte (ima ih bas dosta arhitekata), ovi mladji su sada elektroinzenjeri, dosta njih je islo da studira prirodne nauke, a manje njih je islo na prava i ekonomiju (mada je bilo i advokata), jer su znali da sa pravima i ekonomijom nema im mesta kod komunista.

Donnie_Darko (cekam)

10. april 2009.

Aristokrat
(unuk narodnog neprijatelja)10. april 2009.
——————————

Hvala ti sto si svoju pricu podijelio sa nama.

Moji su (davni) preci iz Sarajeva, i dozivjeli su vrlo sličnu sudbinu, i sada, poslije ovog rata, vise nikog mog nema tamo, osim jedne stare i bolesne tete. A šta ćeš :(

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

,,Џо буди небо, а ја ћу птица, па ћу да летим по теби’’

Dzo Moler – Jul 23, 2004

Nedavno, ovde na internetu, na ovom elektronskom ćilim u, kojim
ponekad u časovima usamljenosti i dosade putujem , tražeći malo
druženja na neviđeno, nađoh je dnu gotovo zaboravljenu diskusiju o
Branku Miljkoviću i Desanki Maksimović. Sasvim spontano to me je
podsetilo na grad Niš, naše pesnike i jednu Nenu (Spomenku).

Nisam izdržao i moram da vam ispričam svoju priču iz tog grada, pa ak o ste
voljni da je čujete , nadam se da ćete imati malo strpljenja i vremena.
Nekada sam ispred spomenika Branku Miljkoviću i Niškog pozorišta često čekao jednu Nenu u koju sam tada bio ludo zaljubljen (bar sam tada tako mislio). Nena je vole la Branka Miljkovića i Desanku Maksimović, studirala je književnost a ja sam tražio nekog vraga pored Nišave, ni danas ne znam ni šta ni zašto.

Puno je vode proteklo Nišavom od tadaa mnogi pesnici, koje smo
znali i voleli, su se preselili na nebo, a mi smo nastavili da živimo
životima običnih smrtnik a, voleći se i mrzeći iz sve snage . Mene je
moj nemirni duh poslao na putovanja, lutanja i traženja svog cilja
daleko od obala Nišave .

Znam da su vremena poezije i poljubaca po parku Čair i Niškoj tvrđavi
odavno prošla, ali prijatna sećanja na to vreme nisu izbledela, a ova
pronađena diskusija o Branku i Desanki me ponovo podseća na to.
Trenutno se osećam kao da sam izgubljen na ovom ostrvu zvanom
Manhatan, između Hadsona i Ist Rivera, zato sećanja na dane koji
kao da me prate svojim divnim slikama, mirisima nostalgije i
pesmama koje smo voleli, pomažu…

Usamljenost na ovim prostorim a iza velik og okeana je bolest od k oje
se duša suši i umire , a sećanja i nostalgije su mali svetlucavi pojasevi
za spasavanje , plivaju okolo nas, i nude bar malo nade i osveženja
nama umornim i izgubljenim lutalicama.

Pesnicima nikada nisam zavideo što su uvek umeli lepo da primete i
duboko dožive sve ono što mi obične belosvetske skitnice nismo ni
sanjali da postoji. Zbog toga smo mi, za kaznu, morali da optrčimo
po sto krugova neke stare uspome ne koja nam priča o ostavljenoj
ljubavi u jednom od onih gradova koji su nas voleli, pre ne go što smo
se izgubili u pustim i sivim tundrama zapada.

Kažem , morali smo za kaznu da optrčimo toliko krugova sećanja oko tih divnih uspomena, koje tada nismo razumeli niti doživeli kako treba, da bismo sada, sećajući se toga, bolje saznavali šta smo imali a da tada to nismo
znali.

Upravo to je je dna od tih uspomena što me sada pomalo greje toplo i
rastužuje u ovoj noći koja dolazi daleko od Nišave i parka zvanog
Čair, u kome još uvek jedna žuta klupa stoji i postoji, i koju farbaju u
žuto sa vidno urezanim ,,Džo voli Nenu“. To nisu smeli ili nisu hte li da
izbrišu.
Verovatno da ona prolazi pored te klupe , možda i sedne za tren na
nju, i tada zagledana u bele i saosećajne breze ponovi one divne
Desankine stihove koje smo oboje voleli:

Ne nemoj mi prići
Volim izdaleka …

Pa eto ti Neno iz Niša, ,,voli izdaleka“, a mogli smo izbliza plava i
nežna moja, mogli smo drugačije da smo znali i da smo hteli, ili
ume li…ali jebiga, ja sam stari ljubavni ponavljač a ti kći prosvetnih
radnika, koja je volela poeziju i prozu i pahulje i Desankine i
Brankove stihove , i jednog Džoa čiji je brod i u luci stajao raširenih
jedara….
Bila je zima, sedeli smo u jednom restoranu u Rengenovoj ulici i pili
čaj sa rumom . Znao sam da imam dovoljno para za čajeve ali za rum
nisam bio siguran. Na to sam mislio dok sam gledao njene lepe plave
oči i držao je za ruku uvek toplu i nežnu i pokušavao iz petnih žila da
izgledam zaljubljen…..
Sa starog i olinjalog džuboksa Prisli me je podsećao ne zaboravnim
refrenom ,,sad ili nik ad“  šta tre ba da uradim , a ja sam kao najveći
idiot razmišljao da li ću imati para za rum i da li ima smisla ovu
prelepu maminu i tatinu ćerkicu voditi u onu moju sobicu u suterenu,
koja je mirisala na dunje i stare stvari…
Zatim smo šetali dok je padao gusti sneg da sam ga zauvek zapamtio.
– Džo budi nebo, a ja ću ptica, pa ću da letim po tebi – poče ona
nešto poetski, a ja je zagrlim i poljubim po prvi put.
– Džo budi nebo a ja ću ptica …
– Hoću – obećah …
– I nemoj nikad da me ostaviš.
– Kako može nebo nekog da ostavi? – rеkoh i poljubih je u oko plavo
i puno slutnje …
– Može Džo, može – ubedjivala me . Da li je to bila istopljena pahulja
ili suza ne znam , ali nisam o tome hteo da razmišljam . Ispod jedne
svetiljke dok je sneg vejao ljubio sam sav srećan tu Nenu čije su tople
usne mirisale na čaj i rum . Eto, to nikako nemogu da zaboravim , a
naizgled je to obična stvar.
Eto, rekoh ti je kao pricu, a kisa i dalje pada ovde u njujorku, al cujem sunce greje negde tamo u dale kom nisu……

Извор: SerbianCafe.com (Дискуије Књижевност)