Високо развијена технологија и пропагандна моћ медија имају разорни утицај на учестало појављивање примера насиља у породици

Убиство у знаку „три шестице”

Игор Станковић, који је на Интернету објавио своје фотографије са пиштољем у руци, истражним органима рекао да је своју мајку др Драгану Никић-Станковић убио у шест сати, шест минута и шест секунди

Тома Тодоровић

[објављено: 27/12/2008]

socijalni radnik DRZAVA NE PREDUZIMA NISTA NA PREVENCIJI, 27/12/2008,

Deca su konstantno okružena video igricama i filmovima u kojima je akcenat stavljen na nasilje. Zbog toga oni oponašaju takve scene i gube osećaj za razliku između realnog i virtuelnog. Sada to nasilje može i da se kreira pomoću kamera mobilnih telefona.

Maloletnici žele po svaku cenu da izađu iz anonimnosti. Vaspitanje dece je jedno od glavnih uzroka nasilja, „jer svaki roditelj želi da mu dete bude uspešno i pametno, ali ne mogu svi da to izvedu na pravi način“. Deca koja nisu uspela da uspostave emotivni i čulni kontakt sa okolinom postaju surova i ne poseduju empatiju, to jest uživljavanje u tuđe probleme.

Neurotični roditelji ne mogu sebe da kontrolišu, pa kako će onda da izgrade mehanizme samokontrole kod svoje dece.  Škola ne može da zameni roditelja, ali može da koriguje i mora da bude drugačije organizovana. Potrebno je prepoznati problem u ranim fazama, odnosno dok traje devijacija.

Država bi mogla da neguje sredstva koja se suprotstavljaju nasilju. Država to sigurno jasno vidi, a ništa ne radi. Nemoguće je da ne može da drži pod kontrolom elementarno ponašanje u socijalnom prostoru. Vaspitne mogućnosti i kompetencije roditelja u ovako razorenom društvu nisu velike.

Visoko razvijena tehnologija i propagandna moć medija imaju razorni uticaj na učestalo pojavljivanje primera nasilja u porodici, na ulici, u skoli, svuda… Decu niko ne uči šta je valjano i korisno, pa zbog toga kada vide na televiziji neku emisiju koja sadrži nasilje, ona to imitiraju, jer su nezrela.

Adolescencija predstavlja hormonski buran i najsloženiji period života u kojem se završava razvoj i organizacija ličnosti i, upravo zbog različitih emotivnih problema s kojima se gotovo svi mladi suočavaju u tom osetljivom periodu svog razvoja. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije čak 20 miliona mladih u Evropi ima nekakav emotivni poremećaj.

pokusaj tumacenja psihopatologije OKRUTNOST UBIJA SRCE, 27/12/2008,

Poznati patolog i fiziolog, akademik I.P. Pavlov u knjizi „O smrti čoveka“ piše, između ostalog : anatomsko-fiziološka znanja ukazuju na to da je srce najvažniji organ cula, a ne samo centralni pokretac krvotoka. U srcu su smešteni centri za osecanja, a ne u mozgu, kao što se do sada mislilo.

Cuveni genijalni matematicar, a pobožni mislilac Blez Paskal je rekao da: srce, a ne razum oseca Boga. Da se mozak ne može smatrati organom osecanja, to u ogromnoj meri potvrduje ucenje Svetog pisma o srcu kao organu najuzvišenijih osećanja. Ovu tezu potvrdila su i istraživanja I.P. Pavlova, u skladu sa posmatranjima hirurga kod velikog broja ranjenika sa apscesima ceonih delova mozga. Ovi bolesnici u klinickoj slici, svoje bolesti, nisu imali ni najmanje primetnu promenu psihe ili poremecaje misaonih funkcija. Tu su i dva drasticna primera: ranjenih sa ogromnim apscesom mozga, u ceonom delu, sa oko 50 cm kubnih gnoja, i drugi, koji je operisan zbog ogromne ciste moždanih opni. Kada mu je otvorena lobanja, videlo se da je cela desna polovina prazna, a covek nije imao poremecaj psihe i misaonih funkcija.

Savremeni ruski i pravoslavni psihoterapeuti kažu da je uzrok ishemicne bolesti srca u okrutnosti, a polazi se od postavke – da se naši gresi i strasti somatizuju u bolesti. Okrutnost nastaje iz želje da se dokaže sopstveni znacaj, vlast i snaga, pa makar sebi samome. To su ljudi koji se po svaku cenu trude da dokažu da su oni u pravu, i da im se drugi pokoravaju.

Ovu osobinu prate i fanatizam, žustrina, uvredljivost, tvrdoglavost i sl. Mladi ljudi, danas, su poceli da smatraju da imaju pravo na priznanje okoline, prosto, zbog cinjenice što postoje, i zbog neosnovanog povecavanja licnih ambicija. Okrutni ljudi iz našeg okruženja, preziru poslušnost, skromnost i odgovornost, te je mladim ljudima, bez vere u Boga, veoma teško da nadu svoj orjentir, i dolazi do pogrešnih identifikacija, najcešce sa poznatim i bogatim glumcima, pevacima i ostalim poznatim licnostima.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Већно је питање, зашто људи подрхрањују своју свест негативним мислима?

Neuroza.. Unutarnja glad i praznina.. Zavist.. Q&a
Raskuchin – Jan 09, 2004

Zdravo Stelo..

Ako imamo slucaj osobe kojoj nista ne ide od ruke tacnije ne ide joj u zivotu, onda imamo samo osobu koja se povija pod tezinom svoje nesposobnosti i cija se frustracija lako moze razumjeti, i na tome joj se ne moze zamjeriti.

Gledajuci, s druge strane, osobe koje su bolesno nezadovoljne onim sto imaju, mada bi to drugima moglo izgledati pozeljno, njima bi se moglo preporuciti da na svom problemu porade i da budu ljudi na mjestu, u okruzenju koje imaju a koje nije okruzenje kojim bi trebali biti nezadovoljni. No ko zna koje se aspiracije kriju u naizgled obicnim ljudima, domacinima i domacicama.. mozda neki recidiv junacke poezije kojom su bili zadojeni u djetinjstvu !

&Lunja& – Jan 09, 2004

Dobro Vam vece, kradljivci jedni…nocas ste ozbiljni mudraci, sto u tisini svojih pecina tragaju u mislima u potrazi za istinom…

vrlo lepo napisano, zaista, Raskucine, odsecno i iskreno.

Vecno je pitanje, zasto ljudi podhranjuju svoju svest negativnim mislima? Podseca me to na stare romane Carlsa Dikensa, koje sam citala u detinjstvu…Mozda su ostavljali tako vividan utisak, zbog teske londonske magle na mostu pokrivenom memlom, pretvorenom u malu pokrajinu, kao grad u gradu, steciste svih izgubljenih i suvisnih…
Da, mozda u tome lezi odgovor, osecati se izgubljenim i suvisnim…
A ko je suvisan svetu, taj je suvisan samom sebi, prevashodno.

Dusa ume da traga i da pronalazi lepote, male, skrivene negde uz latice cveta u travi, u prolecnom lahoru sto ce dodirnuti lice, sasvim lagano, kao topli dah. Ima dusa…ja ne znam da li su to jos duse..ali kao da je na njima vec urezan vecni trag, sto pece i koji se mora previjati tudjim, ma sta da je to…
Traziti u svemu potvrde, zahtevati prepoznavanje u svemu, makar i u zluradosti, u sitnim pakostima, a misliti u sebi kako je to veliko, uspesno, ne shvatajuci..da se zig jos jednom previo povojem neceg tudjeg.
Zbog cega je to tako? Mozda zbog straha od samoce…mozda zbog nemogucnosti izrazavanja sopstvenih slabosti, nesigurnosti, ali ipak, prepoznavanja tudjeg bola i staha i bas kao taj,izgladneli kojot, hraniti se ostacima uverenosti u „sitost“ od jeda…

Sve u svemu…vrazija rabota…

Teska je tema Raskucine, znam i ja..znas sta mi je zao, sto je bio ovaj rat i sto je i ono malo ljudi zdrave pameti, podleglo ruznom.
U starim japanskim pricama, postoji prica koja se zove Cvet kao sunce.
U basti jednog bogatasa rastao je prekrasan cvet koji je opijao svojom lepotom sve prolaznike. Starac je bio usamljenik, cudljivac, Dostojevski bi ga opisao kao nihilistu…kao da nije voleo zivot.
Svakoga dana, uz visoku kamenu ogradu, sa cijeg se vrha pomalajo prekrasni cvet, prolazila je mala siromasna devojcica. Starac nije voleo decu, nije voleo cvece, a ipak ta basta je bila najlepsa sto su oci male devojcice videle do tada. Jednoga dana, ohrabrila se i otisla na kapiju, moleci da je pusti da pogleda izbliza cvet.
I tako..dete je dolazilo svaki dan, divilo se cvetu, pricalo starcu, prelazeci preko njegove teske i gundjave prirode…dok nije dosao tren da mu je smeksala srce…Svojom detinjom cistotom istopila je dugogodisnji led…

Ali…i ovo je samo bajka, divna, topla, o decijim ocima i cistoti malog srca…odrastanjem ljudi izgube te drazi, odbace ih, stide se detinjarije i nevinosti u dusi. A opora kora koja obavije dusu, tesko se razbija…

Mozda je zato jos dobro, da citajuci i posmatrajuci zivot oko sebe, shavati koliko je dragoceno ono svoje, ma kako mu se cinio malo jer…mnogi nemaju ni toliko. No, ako se od malog uvek trazi i isiziskuje jos i jos i jos…vrazija rabota, a meni je mrsko i tamno
o tome da mislim.

Stela, primecujes li koliko je jaka ta rec – nista…Njih vise nema…
I nista ih ne moze vratiti, da budu tu, kao nekad…Pitam se, zasto se onda ljudi ponasaju tako kao da zaivde sami sebi sto su zivi?

Zbog cega je potrebno, u dobitku tog dara zivota, zavideti nekome na bilo cemu? Zbog cega se trazi nesto vise kada je to u stvari i onako apstraktno? jer sta su necije reci, da ti neko kaze, ti si sjajan, ti si ovakav i onakav…to su reci, doduse, tacno je da se pamte i da imaju svoju snagu ali ipak..one ne postoje u delu…ako dela nema, ako negde ne postoji trag tog sjaja, utisnut, zabelezen, ostavljen na necijem dlanu kao dar?…

Ipak je zivot sam za sebe najveca impresija, naj-jaci utisak na dusu…a zivot je sirok, spektakularan i treba se samo malo okrenuti i on pruza, na sve strane, darezljivo i otvoreno. Pa i u svim prazninama moze se naci malo vrednosti, bas zbog tog zivota…ako covek ume da vidi, ne samo ocima, vec celom dusom.

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)

Благо ономе што уме осмехе да поклања

Osmeh
Stela_ (prevodilac) – Jan 19, 2004

Retke su osobe koje se iskreno smeju. Postoji toliko vrsta osmeha od onih cinicnih, upucenih reda radi, osmeh ljubaznosti, kiselih osmeha, neznih, obazrivih, lezernih……itd. Ali onaj osmeh kada osoba prosto zraci, ona se smeje iz duse i takvoj osobi se uvek vracate jer ona izaziva pomesana osecanja, protivrecne misli, uzbudjenje, srecu….
A oci zaiskre dobrotom i neznoscu najdublje ljudske topline. Celo lice poprima sklad, nadahnjuje ……. as someone’s horizon on smiley days might…….(kao vidik u lepe i nasmejane dane).

&Lunja& – Jan 20, 2004
Eh,,druzenje..skromnosti, kako si lepa…Zivot, pa bude jos lepse,
pa te i u najtamnije dane, toplina umiva. Zaboravis neke davne suze
i neke numitnosti jer oni mali vragovi u necijim ocima, nemirno poigravaju i malo ima nebo da se istrce, da ee umore..i kada se sklope, tu..u snu kraj tebe, kao jezerske vode mirne, dovuce se san.
A spokojan…
Ume da bude zivot lep, sa tim osmehom…cak i kada ga neko proda
za topli kaput, kada pokloni gladnome psu koricu suvog hleba,
taj osmeh ugreje ruke u hladnoj noci. Kao majcin dodir nad kolevkom…prvi osmeh sto se na licu probudi, uvuce se u svaki novi dan, cak i sa setom, sa suzom neisplakanom…Osmeh, sto cutnjom moze zivot da isprica, da svet obgrli i da jos malo mesta ostane u njegovom kutku..kada u tebi novi zivot zaigra…
Blago onom sto ume osmehe da poklanja, ma da ih prodaje bre..
samo da ih je jos tu, do nas, u svemu, da ih je vise no kapi kisa
sto u jednoj jeseni ume da trave nahrani, toliko..da snegovi
pozavide raskosi i lepoti, kao latice pred oltarom gde se upali
sveca za necije zdravlje, za neciju dusu, osmeh..kad pogledas fotografiju, pozutelu, iskrzanu, ali na njoj jedan osmeh i onda dodirnes nebo od radosti, sto jedan u milione drugih, bas ti,
cuvas taj osmeh, prvi, detinji, cistom radoscu zivota podaren..tebi..
da ga jednom, sa neke klupe, k’o tebi nekada, ispod bora, kada
preko cela preleti zivot i opet ga das, u suton dana, detetu nekom, kao neocekivani poklon…

Извор: SerbianCafe.com (Дискусије)