„Стварно ми није јасно зашто је у једном случају МИЛОШЕВИЋЕВ ЗАКОН а у другом случају није ТАДИЋЕВ ЗАКОН”

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Репресија као главна карактеристика новог Закона о информисању

Слободан Антонић

среда, 15. јул 2009.

Измена Закона о јавном информисању, о којој скупштина треба да расправља сутра (у четвртак, 15. јула), један је од најгорих удара на слободу јавне речи у Србији.

…

Овај закон се по својим основним намерама може упоредити једино са злогласним „Милошевићевим“ Законом о информисању, донетом 20. октобра 1998. године. „Милошевићев закон“ је омогућавао да се поведе поступак против власника листа или новинара само зато што су пренели неку вест или нечије мишљење који се нису допадали људима на власти. Казне су, баш као и у случају овог предложеног закона (који неке новине називају „Динкићевим“[3]), биле сурове и осветничке, и износиле су и до 60.000 долара. “Као што смртна казна гаси живот осуђеног, тако овако високе новчане казне гасе његову егзистенцију, и то је био циљ Закона”, критички је о овако високим новчаним казнама у то време писао професор права, др Момчило Грубач[4].

…

“Случајеви у којима је до сада Закон примењен“, коментарисао је тада Момчило Грубач, „показују тенденциозност, осветничку упорност, селективност, ксенофобичност, страх власти од завере и друге сличне симптоме болесног стања и ниских страсти тужиоца”[5]. Једноставно, упозоравао је Грубач “репресија је мотив, циљ, садржина и главна карактеристика овог Закона”![6]

Оно што је важило за „Милошевићев“ закон о информисању не може а да не важи за „Динкићев“. Репресија је мотив, циљ, садржина и главна карактеристика овог закона. Он је осветнички, злонамеран и репресиван. То није закон за слободно и демократско друштво. То је закон једног ауторитарног, олигархијског и репресивног режима.

Да ли је то заиста „европска Србија“ којој тежимо?

PREDRAG

среда, 15 јул 2009

Bas dobar primer koji ste postovani Antonicu naveli za prelazak ulice na ne obelezenom mestu. Samo ja mislim da ako ulicu bude prelazio Kostunica moci ce se napisati i bez pravosnazne presude da je napravio prekrsaj.Za Cedu ste u pravu potpuno…To samo govori koliko nasa vlast tezi da od drzave svih nas napravi TEATAR APSURDA. Reci cu i to da mi nikako nije jasno zasto se potpuno isti zakon iz Milosevicevog perioda vladavine naziva MILOSEVICEVIM ZAKONOM (to radite i Vi) a sada kada je na vlasti Boris Tadic taj zakon se ne naziva TADICEVIM ZAKONOM?

Stvarno mi nije jasno zasto je u jednom slucaju bio MILOSEVICEV ZAKON a u drugom slucaju nije TADICEV ZAKON? Hocu da kazem da mu se sad dodaje da je DINKICEV ZAKON.Da li je to Dinkic prva rezerva Borisa Tadica kad su u pitanju ne popularne mere?Ja mislim da prvenstveno trebalo bi da se zamislimo nad tim i da sebi samima damo odgovor?Ili da ne damo odgovor?

Nije li i ovo politika dvostrukih standarda protiv koje se NAVODNO borimo?U tom pogledu sta se to promenilo u ovoj drzavi kad svejedno posle niza godina vratismo se na staro?Po meni razlike nema?

I bas me briga da li je to bio MILOSEVICEV ZAKON ili ce biti TADICEV ZAKON kad se radi o istom. U onom slucaju sudile su sudije Milosevica, a u ovom slucaju sudice sudije Tadica. Toliko je sve to isto da stvarno treba biti glup i ne shvatiti o cemu se radi?

Ova nasa vlast kao da nema preca posla nego da od sopstvenog naroda pravi taoce sopstvene gluposti?

Ja na to ne pristajem! I po cenu da se sopstvene drzave odreknem necu zapevati onu ALA JE LEPO BITI GLUP…

„Одавно колају приче у научној заједници…“

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Како је СПЦ појела војвођанске даброве

Слободан Антонић

петак, 10. јул 2009.

Једна од најбизарнијих и најопакијих организација у стаљинистичком систему био је Савез милитантних безбожника (Союз воинствующих безбожников). Као свесавезна совјетска организација, СМБ је деловао од 1925. до 1947[1]. Језгро ове организације чинио је часопис Безбожник (1922), а њен вођа се звао Јемелијан Јарославски (Емельян Ярославский). Подржан од стране тоталитарне државе и НКВД-а, СМБ је до 1941. нарастао на 96 хиљада ћелија и 3,5 милиона чланова. На Другом конгресу СМБ (1929) уприличен је и подмладак ове злокобне организације, под називом Млади милитантни безбожници (Юные воинствующие безбожники). ММБ је у свакој школи образовао кружоке младих безбожника (кружки юных безбожников), у које је већ за две године регрутовано два милиона деце[2].

Јарославски је сматрао да се у пропагандном рату са религијом Безбожници могу служити свим средствима. Не само научна критика религиозних догми и објашњења, већ и лажи, клевете, извртања и исмевања били су допуштени, па и пожељни. Рецимо, на једној од карикатура из «Безбожника», било је нацртано како Бог удахњује Адаму душу кроз црево за клистирање, право у чмар[3]. Пропаганда је подразумевала и забрану уметничких дела са духовним садржајем. Захваљујући Јарославском, забрањено је извођење духовне музике Чајковског, Рахмањинова, Моцарта, Баха, Хендла. Јарославски је такође саставио и списак непожељних књига, на ком су се нашла дела Платона, Канта, Толстоја, Достојевског. Ти спискови су били достављени свим библиотекама, у којима су књиге затим склоњене у нарочите магацине, или једноставно уништене[4].

…

Приче о стаљинским „безбожницима“, њиховој идеологији и методологији пропаганде, човек се и нехотично мора сетити када данас чита „другосрбијанску“ штампу. Ту се не само јављају једнако „надахнути“ карикатуристи, као у Стаљиново време, већ и по који „природнонаучни активиста“, који бескомпромисно раскринкава „религиозне заблуде“, „клерикализацију друштва“ и „ширење мрачњаштва“. Једна од таквих активисткиња је и стална сарадница „Пешчаника“ Биљана Стојковић. Ако „Пешчаник“ игра функцију совјетског листа „Безбожник“, онда ова доценткиња Биолошког факултета изгледа да треба да има функцију совјетског академика Јарославског. Она, у биографији на овом сајту, себе првенствено представља као неког ко „религију и мистицизам сваке врсте сматра највећим препрекама за развијање интелигенције“, а „светлију будућност види у секуларном хуманизму, (… )борби против клерикализације, ксенофобије и национализма“[10].

…

Ипак, врхунац методологије совјетског академика Јарославског вероватно је достигнут у последњем антирелигиозном спису Биљане Стојковић („Научни благослов“, Пешчаник, 29. јуни[30]). Ту она приповеда о извесним својим неименованим колегама, биолозима, који су се „пре неки дан вратили са теренских истраживања“. Они си изучавали шумске корњаче на неким неименованим острвима Скадарског језера. „Али авај“, пише Стојковићева, „на тим се острвима, скоро на сваком, налазе се манастири“. Е па, у том „свету клерикалних будалаштина“ обичај је да се пита за дозволу. Тако су ти неименовани природњаци затражили благослов игуманије једног, такође, неименованог манастира. Она је одбила чак и да разговара са њима, па се истраживачка екипа упутила на суседно острво на коме се налазио, опет, неименовани мушки манастир. Пошто је, је ли тако, познато да је СПЦ суштински мизогина организација, неименовани игуман је у инат неименованој игуманији дао благослов неименованим истраживачима, уз речи: „Женама уопште не треба веровати“ и „Мајка игуманија је у ПМС-у“! Зато су на треће острво истраживачи отишли кришом, и тако завршили посао. „Срећом, острво је било довољно велико да остану непримећени, иначе би страшна анатема била бачена на њих, корњаче, биологију и читаву науку“.

И не само да ову сумњиву, рекла-казала причу, Стојковићева преноси као сушту и несумњиву истину. Она на основу ње доноси још једну фантастичну генерализацију, на којој би јој и сам Јарославски позавидео: „Будите убеђени да описани догађаји уопште нису усамљена прича. Сличне ствари се дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“. Како сад, па то, наша научница зна? Колико је сведока о томе испитала? Колико је манастира сама обишла? Колико је података прикупила? Одговор је јасан – ни један. Али, нећемо се, ваљда, у овој нашој, светој, антирелигиозној борби бавити детаљима? Таман посла, ми ћемо закључак да се „сличне ствари дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“ извести чистом дедукцијом. Јер, пошто ми, научници, Пешчаниковци, ЛДП-овци, итд, знамо да је СПЦ мизогина, мрачњачка, назадна и, уопште, злотворна установа, ми ћемо из тог нашег знања једноставно дедуковати закључак да „мора да се сличне ствари дешавају и на другим местима где се налазе манастири СПЦ“, иако никада ни за један такав случај нисмо чули. Ето шта ти је наука! Ето шта ти је метода!

Али, најбоље тек долази. Стојковићој ова рекла-казала будалаштина очигледно да није била довољна, па је решила да СПЦ подвргне још жешћој „научној критици“. „Одавно колају приче у научној заједници“, самоуверено износи Стојковићева, „да је један од великих узрока нестанка даброва са територије Војводине, још пре скоро два века, управо православље.

… Тако вам је то са „мантијашима“. Уобразе нешто, понесу ножеве и покољу све даброве по Војводини! „Даброви су поново интродуковани у Војводину пре пар година“, теши нас на крају Стојковићева, „и надам се да их нико неће поново појести“. О томе ће се, наравно, побринути ЛДП, „Пешчаник“, Биљана Стојковић и остали наши поносни чувари војвођанских даброва.

Свашта сам у свом животу видео и чуо. Али, да неко ко себе сматра научником као аргумент користи исказ „одавно колају приче у научној заједници“ (којој? чијој), да би поткрепио једну чисто идеолошку клевету, е, то стварно нисам доживео. То мора да је неки методолошки новитет, за који ми, провинцијални научници, никада нисмо ни чули. Каква нам све открића из ове методе доказивања не следе: „Одавно колају приче у научној заједници да нилски коњи лете“! „Одавно колају приче у научној заједници да у Кини живе људи са три репа“! „Одавно колају приче у научној заједници да је Јарославски жив и да пише под другим именом“

…

Млади Џедај

@Москвич, Захвални читалац, П.И.Рачковски

Фасцинантно је како ради аутоцензура; како очигледне чињенице морају да се саопштавају немуштим језиком да се неко не би увредио и да не би уследиле оптужбе дежурних идеолошких комесара; ево и ово што ја пишем није много боље.

Ја дубоко верујем да сва српска несрећа у двадесетом веку потиче из три сродна интернационалистичка покрета, који су узели маха у Србији, сваки у своје време: масонски, у доба Краљевине Југославије; комунистички, у доба СФРЈ; и најновији, глобалистички. Идеализовање било ког од њих је по мом мишљењу погрешно јер су сва три била штетна и антисрпска. Сва три су била антинационална. Сва три су радила за туђи интерес. Сва три су ударала на СПЦ. А сва три су пропагирала идеологију братства и заједништва по цену жртвовања националног идентитета, традиције и сопствених интереса.

Како би се српска јавност и српска култура што више компромитовали и дисквалификовали

Izvor: Nova Srpska Politička Misao

Умеће дифамације

Слободан Антонић

среда, 08. јул 2009.

Приказ књиге Мирјане Радојичић: Историја у кривом огледалу: Невладине организације Србије и политика интерпретирања скорије јужнословенске прошлости, Институт за политичке студије, Београд 2009, стр. 196.

Одавно је познато да онај ко држи кључеве за тумачење стварности господари људским понашањем. Ако некога убедите да сте му пријатељ, неће пружати отпор, чак и ако га све време варате и кињите. Ако некога уверите да су управо родитељи ти који му желе зло, он ће вас слушати као оца и мајку. Отуда је борба за интерпретацију стварности можда најважнији део друштвеног живота. Мирјана Радојичић у овој књизи објашњава како „другосрбијанске“ НВО – богате, моћне и утицајне – покушавају да јавности наметну једну, искривљену и манипулативну интерпретацију наше садашњости и ближе прошлости.

…Дакле, Бисеркова и остали наши душебрижници из „другосрбијанских“ НВО, чак и најелементарније настојање да се сачува српска културна баштина од вандализма и присвајања виде као „српски национализам“ и „клерикализам“, што је дисквалификација која је, у старом систему бирократског социјализма, као глупа и претерана, напуштена још почетком осамдесетих.

…

Како би се српска јавност и српска култура што више компромитовали и дисквалификовали, „другосрбијанске“ НВО, упозорава Радојичићева, конструишу и репродукују један феномен који практично постоји само у њиховим главама – антисемитизам.

…Да је антисемитизам, штавише, након 5. октобра у сталном порасту, види се и по томе што је један српски књижевни критичар објавио књигу у којој се критички осврће на литерарни опус једног писца јеврејског порекла. „Поменута књига“, тврди ХОС, „није случајно штампана управо у тренутку када је српски нацизам на врхунцу и очигледно је у функцији чишћења српске културе и књижевности од ‘страних’ утицаја“[18]. Заиста невероватно извођење, чак и за репутацију Бисеркове и њеног ХОС-а! Да се из једне обичне књижевне критике извлачи ни мање ни више него „жеља за (етничким) чишћењем“, као и „српски нацизам“. Стварно фасцинантно!

На страницима и страницама, све са фуснотама и изворима, Радојичићева ређа такве и сличне примере најогољеније пропаганде, која нема додирних тачака ни са анализом, ни са извештавањем, ни са елементарном истином. Та гротескна пропаганда можда и представљају неку врсту борбе против српског национализма. Али се та „борба“ очигледно води са, такође, националистичких позиција – са становишта хрватског, бошњачког или „косоварског“ етно-национализма и антисрпског шовинизма. Вредно скупљајући грађу, Радојичићева је направила прави хербаријум најотровнијег и најпогубнијег идеолошког растиња, које у својим медијима, књигама и на сајтовима негује „друга Србија“. Ову књигу треба читати са оловком у руци, подвлачити и чудити се. Докле све може да оде људска острашћеност, безочност и глупост?

„Другој Србији” НСПМ смета као политички противник и дискредитују овај сајт већ годинама

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Предлог за размишљање

Теофил Панчић

четвртак, 02. јул 2009.

(Време, 02.07.2009)

Није требало да ме вучете за језик, али кад већ јесте – ко вам је крив! Дакле, још једном: форуми, блогови, коментари… Тек да видимо где смо тачно с том ствари, какво нам је пролазно време.

Видех на сајту НСПМ да је Антонић Слободан, сав пресрећан и тријумфалан, на „душманском“ сајту Е-новина открио неколико уистину расних и кристално чистих груменова фашистоидног „говора мржње“ у најчистијем могућем стању, а које су испод једног иначе коректног ауторског текста екскрементирали читаоци-коментатори. Што редакцију, дакако, не аболира: тај-тамо-неко ко анонимно брабоња има елементарно људско право да буде дегенерик, али ти немаш право да његова болесна иживљавања учиниш јавним! Одговорност је, у том смислу, увек на конкретном професионалцу – никада на анонимном аматеру.

…

SFX

петак, 03 јул 2009

Predlog je los. Pre sest godina sam napisao kriticko pismo (kritikujuci spoljnu politiku jedne zemlje umesane u balkanske ali i druge sukobe), beogradskom nedeljniku. Tekst je malo skracen, otupljena mu je kriticka ostrica, a onda sam poceo da dobijam pretece e-mailove sa adrese jedne srpske institucije. Ne potpisujem se imenom i prezimenom niti nameravam, jer to nigde u svetu nije praksa. A u Srbiji, ne izmisljamo toplu vodu. Usput, nisam rekao koji je nedeljnik bio u pitanju, niti smatram novinare ovog nedeljnika direktno odgovornim za ono sto se desilo. Ali, moracete da priznate, ne mirise lepo.

Ovo je za neke prijatno iznenadjenje. Za mene samo prvi tekst Teofila Pancica sa kojim nemam velikih, velikih problema. Ne slazem se sa bilo kakvim nivelisanjem civilizacijskog nivoa E-novina i ovog sajta. Ovde se postuju najosnovnije norme civilizacijskog ponasanja. E-novine moraju na sud zbog poziva na rat i nedostatka pristojne moderacije. Ukoliko urednici pod pritiskom uvedu predstavljanje punim imenom i prezimenom prestacu da citam komentare i shvaticu to kao jos jednu pobedu druge Srbije.

Drugoj Srbiji NSPM smeta kao politicki protivnik i diskredituju ovaj sajt vec godinama. Vreme je tu uvek igralo neku (makar i posrednu, cinicnu – Iljf i Petrov) ulogu, sto se vidi i po tonu tekstova Zarkovica i Pancica. Tu je uvek prisutna nostalgija za starim vremenima koja se ne vracaju. To sto vidimo promenu tona, ili strategije na sajtu B92, ali i u Vremenu, pokazuje da se u dramaturgiji ne treba kloniti stereotipa. Cak i onih za koje je pokojni irski pisac rekao da su stari kao planine.

‘Vremena se menjaju, Viktorija.’

Стева Надрљански

9 петак, 03 јул 2009

Све би то било лепо кад аутор овог текста сам не би био протагониста најгорег говора мржње, што свако од нас може лако документовати. Антологију његових грозних увреда на рачун „Другог“ (на чије се безусловно поштовање истовремено обавезно позивао!) може превазићи само Луковићева. Није ли могао Панчић и раније да подигне свој – у свом идеолошком кругу – утицајни глас против простаклука? Зар је могуће да једно тако, хм, осетљиво биће то не примети? Могуће, јер што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу: „нама“ је дозвољен простаклук јер служи светлим циљевима, а „вама“ није, јер је ваш простаклук одраз вашег стања. Ако Антонић није принципијелан зато што презентује анонимни коментаторски отпад са сајтова који себе сматрају за светлост света (а тиме само указује на невероватно лицемерје), где је досад била та принципијелност Панчићу па да распали по нискостима појединих својих идеолошких јарана, од којих нико није анониман? Е, у том случају би морао да удари и по себи – морао би приметити да је он сам генератор „хејт спича“, узор онима који га упражњавају – а та уметност код нас баш и не цвета, најмање управо код оних који имају некакав месијански синдром.
Уосталом, не треба ни помињати да се Панчићу његова принципијелност не би напрасно пробудила да управо Антонић није обелоданио ове позиве на убијање Срба објављене у једном од медијских центара ове религијске удруге, нити би ти позиви били обрисани. Сад је за то већ касно.
А што се тиче (не)анонимности коментарисања, то је питање које се на концу може тицати једино тужиоца; за све нас остале битно је нешто друго, нешто од суштинске важности: да схватимо да и са „друге стране“ стоји Човек као и сам што сам.

O ovome nema pregovora

13 петак, 03 јул 2009

Zar ce se rathohuskacki tekstovi i pozivi na linc na jednom drugosrbijanskom sajtu koristiti kao izgovor da svi koji ostavljaju komentare na preostala dva i po slobodna sajta u Srbiji zavrse u policijskim tefterima?! Ovo je zaista uvredljivo. Posle Zarkovica koji relativizuje gadosti i pozive na ubijanje u Novom Sadu, javio se i Pancic sa ‘originalnim’ predlogom da se svi registrujemo na uvid organima u sluzbi vladajuceg rezima. Pa ce onda organi da odluce koji komentator je za krivicno gonjenje, kao sto to odlucuju, prilicno ‘nepristrasno’ vec godinama.

To prakticno znaci da ce prvi ljudi koji ce zaista biti gonjeni zbog komentara, biti osobe sa NSPM, dok ce za E-novine biti rezervisani termini tipa ‘bizarnosti’.  …

Ala

18 петак, 03 јул 2009

Teofil,Lukovic,B.Pavicevic,N.Kandic,Vuco,O.Beckovic,Zarkovic,Cheda -menjaju frizuru ali cud nikako.
Moderator je odgovorni urednik sajta. Jos davno sam zahtevala da B92 za svaku smenu napise ime i prezime moderatora.To nije ucinjeno.Za sve gadosti i neistine ,znaci odgovoran je glavni urednik-nije mi poznato da je ikada bio osudjen za neistine.
Kao sto je B.Srbljanovic morala da bude optuzena za gadosti na svome blogu, bas kao i Lukovic i Pancic.
Mozda NSPM ne zna imena ucesnika u diskusiji,ali budite sigurni da onaj kod koga su serveri to lako dokuci.

Ја се заиста из дубине душе дивим онима који имају стомак да слушају „Пешчаник“ и читају Панчића

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Љубавни случај службеника ЛДП-а

Миодраг Зарковић

петак, 26. јун 2009.

Поносан сам на то што се не сећам да сам се икада сложио са нечим што сам прочитао на „Пешчанику“. Још сам поноснији на то што ми се ставови дијаметрално разликују од ставова Либерално-демократске партије. Могу ли онда да се радујем крају противприродног брака „Пешчаника“ и ЛДП? Смем ли да славим то што су „Пешчаник“, својеврсни спин-оф Б92, и ЛДП, својеврсни спин-оф ДС, повадили ратне секире и почели један другоме да соле памет како се бори за заједнички циљ? …

Стева Надрљански

петак, 26 јун 2009

Ја се заиста из дубине душе дивим онима који имају стомак да слушају „Пешчаник“ и читају Панчића. Читао сам то „Време“ откад су га направили, надао се изненађењима, али бадава – план и програм су чудо. Сећам се кад је покојни Стојан Церовић почео после бомбардовања да извија другачије тонове: на њега се сручила лавина правоверних читалаца које је изневерио само зато што је посумњао у оно што је сам пре тога некритички исповедао. Другачије мишљење у либералним медијима? Пустиће га само ако треба да га потом масакрирају, без могућности масакрираног да се одбрани. Било је неколико покушаја да симулирају оно за шта се залажу (нпр. Антонићев текст о мисионарској интелигенцији, Душан Ковачев поводом једног одвратног напада ad hominem), али све се то утапало у стихију унапред задатог мишљења. Једном сам се изненадио кад је тамо објављен текст о крсној слави, зачудо неутрално интониран; та је неутралност неке правоверне талибане „Времена“ толико наљутила да су у следећем броју морали да објаве неке коментаре невероватног степена примитивности (наравно, на рачун оних који држе славу). Хоћу рећи: не волим кад нема изненађења, кад је све по плану и програму. Има ли ту икаквог простора за слободу?
А дефинитивно сам престао изненађења да тражим кад су у Братунац на обележавање годишњице Орићевих злочина у том крају послали новинара задуженог иначе за спрдњу (не могу се сетити имена). Тад ми је дошло из дупета у главу да ту више нема шта да тражим, исто као ни на Томпсоновом концерту.
Узгред, није чудо што су се покавжили. Секташки менталитет који инсистира на сопственој праведности морао их је довести дотле да се међусобно такмиче у исправности. Кад би били на власти, истребљивали би се као комунисти.

Директан говор мржње и контекстуални антисрбизам „друге Србије”

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Контекстуални антисрбизам

Драгомир Анђелковић

понедељак, 15. јун 2009.

„Људска природа је таква да мрзимо оне којима смо ми учинили зло.“

(Тацит)

Недавно нас је Слободан Антонић упечатљивим текстом „Изазивање националне, расне и верске мржње и друга Србија“ подсетио на страшне аутошовинистичке испаде „наших“ родомрзаца. За Николу Самарџића Срби су „биолошки отпад“, Марко Видојковић каже да смо „крезуби смрад“, а Петар Луковић мисли да смо „колективни кретени“. Нема сумње, да су било шта од тога рекли за Јевреје у Немачкој или већини других држава ЕУ, доспели би на суд и били осуђени.

Увреда смислом исказа и последицама дела

У тим земљама би одговарали и многи други припадници тзв. Друге Србије, због онога што говоре и чине, само када би се уместо Срба радило о Јеврејима. Под антисемитизмом се подразумева – како тај појам кратко и јасно дефинише Cassell Dictionary of Modern Politics – свако испољавање непријатељства према Јеврејима. …

„Одбрамбено“ прогањање Срба

Да се сада у светлу реченог осврнемо на речи Весне Пешић. Нећу да говорим о њеним шовинистичким испадима, чији је објекат био Емир Кустурица, већ о нечему што је заступала током деведесетих година. Госпођа Пешић је тада тврдила да је „код Хрвата у питању одбрамбени национализам за разлику од српског који је агресиван“. Из чега произилази да су Срби сами криви и за све лоше што су им Хрвати учинили, односно, како то хрватски шовинисти воле да кажу – да браниоци, с обзиром на начелни карактер њихових поступака, не могу да изврше ратне злочине, чак и када учине нешто што изгледа као злодело! …

Јасеновац и Аушвиц

Тешко би другачије могао да се схвати и поступак Бранислава Димитријевића, помоћника министра културе, који је у једној телевизијској емисији одбио да се изјасни у вези са минимизирањем броја јасеновачких жртава од стране актуелних хрватских власти. Понашао се, како је то написао С. Антонић, по принципу: „Нисам био тамо, дакле, то за мене и не постоји“! Замислите само каква би била политичка судбина неког израелског функционера, који би се слично понео у вези са нечијим оспоравањем званично утврђеног броја убијених Јевреја у Аушвицу.  …

Република Српска и Израел

Да поменем и Теофила Панчића. Током ратова за југословенско наслеђе етничког чишћења је било на територијама под контролом свих зарађених страна. До истоветног процеса долазило је и током јеврејско-арапских сукоба у Палестини у доба стварања Израела, односно потоњих израелско-арапских ратова. Због оног лошег што се објективно десило у Сребреници и других злочина које су починили неки Срби – игноришући једнако страшних злодела почињених над нашим народом – Панчић за Републику Српску каже: „гнусна државолика краста“, „морбидна измишљотина“, „гломазна цркотина“. …

Нема сумње, оно што Теофил Панчић пише о Р. Српској представља директан говор мржње и контекстуални антисрбизам. О првом је непотребно ишта рећи. Што се другог тиче, не ради се само о томе да вређањем њиховог државног ентитета, многима прекодринским Србима наноси велики душевни бол и омаловажава њихова национална осећања, већ је ствар и у томе да од опстанка те „државотворне красте“ буквално зависи будућност скоро 1,5 милиона Срба у БиХ. …

КОМЕНТАРИ:

директан говор мржње и контекстуални антисрбизам друге Србије

понедељак, 15 јун 2009

Све је речено, треба нам акција! После Антонића, аутор је још експлицитнији – дигнути главу, време је за тужбе!

Ако сматрамо да нас има довољно и да нисмо крпе, хајде да се организујемо и пређемо на терен који друга Србија добро познаје и кога се плаши као ватре, тј.да их ударимо по џепу! Читао сам више пута да је у питању новац, тобоже, друга Србија га има, а прва нема, што једноставно није истина.

Ево, ја сам нешто мало зарадио у животу и припадам пр(а)вој Србији. Ако би се уредници или неко из јавног живота, коме се може веровати, потрудили да анимирају читаоце спремне на борбу и „без новчаних потешкоћа“, ја се јављам да плаћам адвокате, макар једним већим делом, и то оне добре, врхунске!

Не потписујем се из неких својих, одређених разлога, али сам на располагању уредништву ако дође до неке праве и организоване акције у смислу утужења перјаница друге Србије. У одређеним околностима не бежим ни од објављивања мојих генералија, јер живим далеко, у иностранству, а сигуран сам да ми друга Србија не може наудити ни пословно, ни било како, јер су њени припадници изван Србије напросто занемарљива мизерија…

Дакле, неко би морао да организује целу ствар, можда академици Ћосић и Бећковић(?), свакако неко од угледа и речи међу страдалницима и симпатитериам прве Србије. Финансирање судске акције не гледам као неки велики проблем, а познајем доста особа које би својим средствима радо припомогле…

Поздрав!

McMurphy

12 уторак, 16 јун 2009

Neposredno pred ovaj zadnji rat, jedan hrvatski funkcioner SKH je izjavio da je hrvatski nacionalizam opasniji (od srpskog) jer djeluje kroz institucije sistema. Sad, kad nas je D.A. podsjetio na najupečatljivije izjave iz NVO pa i iz same vlasti, moramo se upitati kako se hrvatski nacionalizam tako dobro infiltrirao u institucije u Srbiji. Tako sirovu nacionalnu nesnošljivost kakva stiže iz NVO odavno ne pokazuju ni hrvatski nacionalisti u Hrvatskoj. Čak je i jedan Stipe Mesić prividno nacionalno-tolerantniji u ulozi samodeklariranog „antifašiste“. Doduše, iz te pozicije mu je puno lakše kriviti Srbe za etničku čistoću u Hrvatskoj.

jelisaveta

уторак, 16 јун 2009

Ja se prvi put javlja i ako vec mesecima pratim samo ovaj sajt, jer mi se zgadilo da citam bilo sta drugo. Ovde nalazim utehu, jer kada otvorim OTROV od sajtova koa sto je B92 ili BLIC zaista se rastuzim. Tu sam da vam da punu podrsku i da vas zamolim da zaista krenemo u odlucniju akciju, nekih peticija, angazovanja nekih javnih licnosti, podizanja tuzbi. JER NE ZELIM DA IKO MOJU PRELEPU DECU zove biloskim otpadom ili da se moj sin nekom sutra izvinjava sto je Srbin. Razmisljala sam i privatno da podignem tuzbu, jer me kao gradjanku zaista vredjaju, znam da nemam sanse, ali barem da se zna, da im ne precutimo, da galamimo, da se nedamo.

Molim vas da se ozbiljnije organizujemo

„Толики број народних непријатеља на грбачи једног народа још историја није забележила”

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

„Требљење кукоља“

Слободан Антонић

петак, 12. јун 2009.

Гостовање Јасне Шарчевић – Јанковић, координатора за информисање српског Тужилаштва за ратне злочине, у емисији „Око магазин“ (РТС1, четвртак, 11. јун), отворило је очи многима када је реч о природи најновије акције Тужилаштва. Као што је објаснила госпођа Шарчевић, Тужилаштво је образовало „стручну групу“ од петоро новинара, чија имена држи у тајности. Ти тајанствени новинари требало би, за потребе Тужилаштва, да припреме материјал о својим колегама који су, током деведесетих, извештавали и писали тако да су „подстрекивали на ратне злочине“. Тужилаштво за ратне злочине ће онда, на основу тог материјала, да подигне оптужницу, како би се, према речима Шарчевићеве, „истребио кукољ“ међу српским новинарима[1].

…

Исто тако ће и штета од ове акције Тужилаштва бити далеко већа него што може бити корист. Идеју да Тужилаштво „треби кукољ“ међу српским новинарима са одушевљењем су дочекале само Е-новине Петра Луковића и НДНВ Динка Грухоњића. Свако други, ко је разуман, зна колика се опасност за слободу јавне речи крије у идеји да се новинарима суди због изношења информација или вредносних судова. Те информације могу бити и најпогрешније. Али, ако у њима нема директног позивања на злочин, то су само „погрешне“, али никако не и „злочиначке“ информације. И ма колико морално да осуђујемо медијско ширење неистине са, рецимо, РТС-а, почетком деведесетих, тешко да се можемо сетити и једног случаја директног позивања на злочин. Чак ако би се међу оном петорком новинара-истражитеља, које је ангажовало Тужилаштво, нашли и такви стручњаци као што су Луковић и Грухоњић, сумњам да би они могли да нађу и један пример таквог новинарства.

Па чему онда све ово? Изгледа да је Тужилаштво за ратне злочине исцрпело листу стварних починилаца ратних злодела. А постојање Тужилаштва мора се некако оправдати. Стога је неко паметан закључио да се крене даље, и отвори лов на „позадинце“. Оптуживати политичаре из деведесетих за „ратно хушкање“ дође му мало незгодно – тадашњи портпарол СПС-а је данас министар полиције. Али, новинари – е, то је већ друга прича. Тако смо се нашли пред истрагом новинара која ће „очистити кукољ“, како рече госпођа Шарчевић. А пошто тог „кукоља“ има свуда, Тужилаштво за ратне злочине, почињених пре деценију и по, потрајаће још много, много фискалних и фондокорисничких година. Ако не и десетлећа…

The Tao

12 петак, 12 јун 2009

Izgleda da jos ima do dna. Srbija je neverovatna iz dana u dan. Toliki broj narodnih neprijatelja na grbaci jednog naroda jos istorija nije zabelezila. Razumem da je okupacija ali toliko beskicmenjastvo je nezabiljezeno.

Неофит77

Већ видим екипу евроунијатских инквизитора, Панчић, Луковић, Васић … Што су дуже ови на власти Орвелова 1984. ми све више делује као опис Дизниленда.

Сродне теме:

• Избор из књиге Зорана Петровића Пироћанца: ”Избрисати српски вирус„

Ко су ти млади људи пуни мржње?

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Општа места и љупке разлике

Слободан Антонић

субота, 06. јун 2009.

Пошто сам већ писао о доста наших „људскоправашких“ НВО, помислио сам да не би било лоше да поближе упознам и Иницијативу. Отишао сам на њихов сајт и прво што сам спазио било је да је њихова приступна страница на енглеском. Као језици су још постојали албански и извесан „БХС“ језик?! „Да политичке ли коректности!“, помислио сам. „Не само да им је матерњи језик од другостепене важности, већ је и он назван тачно онако како се зове у Хашком трибуналу“!

Прегледавши њихове мрежне странице, као и изјаве и интервјуе њиховог „председника и оснивача“[1] Андреја Носова, препознао сам готово сва општа места нашег „грађанистичког“ НВО сектора. Али, такође сам сусрео и неке љупке и пикантне специфичности, по којима сматрам да ову НВО заиста вреди упамтити.

У општа места, рецимо, спадају залагање за ментални инжењеринг, рад на промени националног идентитета, усађивање у Србе идеје колективне кривице, подршка албанским сецесионистима на Косову, антирусизам, отворена пропаганда у прилог ЛДП-а, као и залагање за идеолошку чистку и административне забране према „националистима“. …

„Недавно истраживање“, каже такође Носов, „показало је да би грађани Србије најрадије волели да се представе Европи не својим савременим достигнућима, него својом традицијом, што заправо показује да смо ми дубоко закопани у питање нашег идентитета“[5]. Е па тај идентитет, у који смо ми „дубоко закопани“ треба променити, пре свега кроз усађивање идеје колективне кривице, што треба да нас отргне од наше митске прошлости: „Србији је неопходно суочавање с прошлошћу. То је питање свих питања. …

Можда свима нама, пре ступања у државну службу, треба узети писмену изјаву о томе какав је наш став према „српској злочиначкој прошлости“? А од оних који су већ запослени треба тражити да се појединачно изјашњавају о пресудама Хашког трибунала – као некад о Резолуцији ИБ? …

Ту је и отворена подршка ЛДП-у, као јединој истинској еврореформистичкој и денацификаторској странци.“Ако ме питате шта је алтернатива“, каже Носов, „односно да ли је у Србији има, видим је једино око Либерално-демократске партије. У тим људима видим потенцијал“[14]. Отуда, ваљда, и Носов прихвата ЛДП-овско залагање за идеолошку чистку српских институиција: „Дубоко верујем да на је неопходна `гвоздена метла` (…)То није питање лустрације, то је питање хигијене!“[15]. Али, ако „хигијена“ не помогне, ту су и добре старе административне забране. Јер, како лепо вели Носов, „или ћемо ми почети да забрањујемо њих, или ће они да забрањују нас“![16] …

Једино решење, по Носову, јесте да млади људи (попут њега) преузму власт. „Шта политичка елита код себе треба да промени? Ја не верујем да се Војислав Коштуница може променити. Не верујем да се неки људи који су уз њега, од САНУ па надаље, могу мењати. Залажем се за генерацијску револуцију. Нове генерације имаће другачији однос према свему“[18]. Дакле, пошто се изврши „усађивање истинских друштвених вредности младима“, тако препарирана омладина треба да изврши „генерацијску револуцију“ и доведе до „другачијег односа према свему“. Свака сличност са маоистичком Културном револуцијом је, наравно, случајна. …

И још нешто: кад Носов и остали преузму власт, уместо о проблемима Срба на Косову, бринућемо, као и сав нормалан свет, о проблемима тамошње геј и лезбо попупалције, јер, како то лепо вели Носов, „иако сви у Србији виде Србе као најугроженију заједницу на Косову, мислим да су онде угроженије сексуалне мањине“[22]. Ето, и ти Чеси. Потпали су под утицај српске националистичке пропаганде, па снимају потресне документарне филмове о српској деци на Косову. Много боље би било да се концентришу на праве проблеме и сниме који документарац о патњама намучених косоварских гејева и лезбијки – ни Оскар им не може измаћи![23] …

Ако нисте знали, ова НВО „запошљава више од 30 људи„[24], са канцеларијама у Београду, Нишу, Крагујевцу, Новом Саду… Донатори ове НВО су, према њиховом сајту, амбасаде САД, Британије, Холандије и Немачке, Косовска фондација за отворено друштво, Амерички институт за мир, представништво САД у Приштини и још много других фондација и амбасада[25]. …

Ова НВО је, наизглед, мали зупчаник. Али око ње је много других зупчаника и са њима, добро ужлебљена и спрегнута, она више није ни мала, ни слабашна, већ моћна и неумољива. Очигледно, по садашљем понашању те машине и њених зупчаника, изгледа да смо сви ми, који имамо неодговарајуће („неусађене“) вредности, сада на реду. Да ли ће нас здробити и самлети, или ћемо ту машину заглавити и њене зупчанике сломити, питање је које се изгледа управо у наше време решава. Није први пут да су велике и моћне машине у Србији зарибале и стале. Хоћемо ли ову машину зауставити? Или ћемо заиста дозволити да будемо самлевени?

Darko10

недеља, 07 јун 2009

Toliko toga je vec receno o nevladinim organizacijama tako da njihovo delovanje nije nepoznato i nije narocito potrebno komentarisati njihove stavove i zalaganja,uostalom takvi stavovi su bili zvanicna politika bivse Jugoslavije od 1945 god.
Svima je vec jasno da se,takve organizacije koje se kriju pod paravanom zastite ljudskih prava,bave svakakvim radnjama a najmanje zastitom ljudskih prava. Kao dominantno podrucije njihovog delovanja javlja se zvanincna politika Republike Srbije ali samo u onim aspektima gde su vitalno ugrozeni srpski nacionalni interesi ili postoji opasnost da se tako nesto dogodi.A zajednicko svima njima je to da se u tom delovanju gotovo iskljucivo nalaze na stanovistu koje je u suprotnosti sa nacionalnim interesima nase zemlje.
Medjutim ono sto mene brine,kao gradjanina ove zemlje, jeste pasivnost „druge strane“,tj.srpskih patriotskih organizacija i nacionalno svesnih ljudi u nasoj zemlji. Jer svaka akcija srpski orijentisanih organizacija je ustvari reakcija na delovanje „zastitnika ljudskih prava“.

Naime,apsolutna kontrola nad medijima,finansiska nadmoc,nicim izazvan status“svetih krava“ koje ove organizacije imaju u nasoj zemlji,ne sme da bude opravdanje da se borba za srpske nacionalne interese ne vodi jos bolje i organizovanije. Naravno pod borbom smatram neposrednu komunikaciju sa ljudima,organizovanje tribina,akcija,pisanje tekstova i svega ostalog sto bi doprinelo da do ljudi dodje i misljenje koje odudara od onoga sto svakodnevno gledamo i citamo u Srbiji.
Mada mi se isto tako cini da svaka rec izgovorena od strane predstavnika ili clanova raznih organizacija za „zastitu“ljudskih prava automatski stvara jos deset nacionalno opredeljenih Srba!
U skladu sa tim-samo neka tuze!!!

симонида

13 недеља, 07 јун 2009

г-дине Антонићу,после овог вашег текста, а наслућивала сам да НВО управо такву политику воде и да их финансијски помажу СВИ, неко мање неко више, које сте Ви поменули, предосећала сам да је то ЈЕЗИВО шта нам раде, али после овог Вашег текста остала сам НЕМА!

није ни чудо да је ПОЛИТИКА променила концепцију, највероватније по савету ИНИЦИЈАТИВЕ МЛАДИХ, јер Ви не припадате том и ТАКВОМ менталном склопу који може да се мења! опростите, једноставно сам шокирана, и не налазим речи да опишем и дам право име тим младим људима који су у тој ИНИЦИЈАТИВИ младих – НВО!да ли је могуће да се такви једноставно шире територијом наше СРБИЈЕ? ко су ти млади људи пуни мржње? једноставно, мозак ми је стао! нисам спремна више ни реч да напишем! Боже, шта нам све раде!

Стева Надрљански

Иницијатива младих за тзв. људска права је један од најгротескнијих и најтупавијих видова удруживања, али овде све пролази. Дубоко сам убеђен да бих, ако се удружим са два-три вечита студента, две уседелице што шетају керове и три никотинизиране тетке – уз јавно декларисање о ономе што је „комифо“ и што није (Сребреница, корпорација звана ЛГБТ, црква) – убрзо решио проблем од чега ћу да живим.
Изеш га, овако морам да радим.

У Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…

Преузето са Нова Српска Политичка Мисао

Латинизација детињства

Слободан Антонић

субота, 30. мај 2009.

Латинизација целокупне јавне сфере у Србији добила је карактер „културцида“. За свега неколико година, латиница је постала једино комерцијално писмо у Србији. На прсте једне руке могу се још набројати производи са ћириличним натписом. Чак и оне мале етикете, које се лепе на полеђини увозних производа, или ситно одштампана упутства, са ознаком за језик – „српски“, искључиво су на латиници. Сви комерцијални билборди, на нашим улицама, такође су на латиници. Чак и произвођачи чији је бренд, током више деценија, био на ћирилици – попут воде Књаз Милош – после 2000. године су прешли на латиницу.

Заправо, 2000. година се може одредити као почетак најновијег таласа латинизације српског јавног простора и српске културе. Изгледа да је после политичких промена од 5. октобра највећи део наше комерцијално оријентисане средње класе поверовао да је основни начин „модернизације“ и „уласка у ЕУ“ прелазак на латиницу. Реч је о припадницима маркетиншких, трговачких и услужних занимања – од дизајнера у великим компанијама, до ситних трговаца. Ограниченог образовања и културе, они су кренули у типично провинцијално опонашње „Европе“ и „модерности“ преузимањем једног псеудо-статусног знака. Попут сиромашка са села који на главу стави цилиндар и умишља да је енглески гроф, тако су и наши власници С.У.Р-ова и С.Т.Р-ова, баш као и маркетиншки и дизајнерски консултанти наших компанија, своје фирме и производе почели готово стопостотно да исписују латиницом. 

…

Но, није ли латиница, током седамдесетих и почетком осамдесетих, такође доминирала у Србији? И није ли се, у наредних петнаестак година, ћирилица ипак некако повратила из мртвих? Може ли се тако нешто очекивати и сада? Тешко. Овога пута, наиме, извршена је латинизација једне сфере која је тада била поштеђена културцида – сфере детињства.

И заиста, без обзира на сву доминацију латинице у трговини и јавној сфери, сликовнице, новине и књиге, тих седамдесетих и осамдесетих година, које су биле намењене деци биле су ипак штампане на ћирилици. Ћирилица је, за све нас који смо тада били деца, ипак било наше прво и основно писмо, писмо нашег детињства, и као такво нешто што је у најдубљем смислу речи наше, топло, темељно и драго – као и само детињство, уосталом. Оно најгоре, међутим, што се данас дешава са ћирилицом јесте да је она све мање писмо наше деце. Све дечије телевизије програм емитују или искључиво на латиници (попут Ултре и Mинимакс ТВ), или са ћирилицом која се само назире у траговима (Канал Д, Пинк Кидс и Хепи ТВ). Сви дечији албуми са сличицама или картицама искључиво су на латиници. А дечије новине, сликовнице и књиге такође су у 80 посто случајева на латиници. …

Ко је крив за ово масовно идентитетско самоубиство, ко је крив за ово самозатирање читаве једне националне културе, затирање које ће се одиграти буквално у једној генерацији, чак у једној деценији? Најпре, то је наша економска елита. Једна реч Милорада Мишковића била је можда довољна да се не изврши латинизација српске трговине. Али, та реч није била изречена. Једнаку кривицу сносе и власници и уредници наших медија. Једна реч Жељка Митровића или Донке Шпичек и наша деца би своје омиљене емисије гледали у ћириличном амбијенту. И наши издавачи, власници и уредници, имају свој део кривице. Па и ми остали смо такође одговорни. Површни, равнодушни, небрижљиви, без осећаја за културу и традицију, ми лакомислено узимамо туђе и заборављамо наше само зато што је то „модерно“, или што се надамо да ћемо тако зарадити који динар више, или бити ближе „Европи“. …

Небојша Вуковић

субота, 30 мај 2009

Потпуно подржавам тезе које је изнео у свом тексту госп. Антонић. Срби доживљавају двоструко одумирање – оно буквално, физичко, дакле демографско, и идентитетско, културно, писмовно. У очувању ћирилице, треба поћи од једноставног принципа, аксиома, да је ћирилица једино право српско писмо, а латиница тек помоћно (допунско). Слажем се такође са предлогом да се уведе обавеза да се сви натписи ћирилизују, и то под претњом тешке глобе, јер наш се човек повинује само када му се завуче рука у џеп…
Социолошки посматрано, занимљива је улога наших „предузетника“ који су главни промотери латинице. Некада, рецимо у 19. веку, у пречанским крајевима, трговци, занатлије, фабриканти су били основни браник културног идентитета, донирали су културу, штампање књига, били поносни и на ћирилицу и на српско порекло…

Данас је потпуно обрнута ситуација, реч је (част изузецима) о необразованим скоројевићима који немају ни грама националне свести, што најбоље доказују енглески натписи фирми…

Својевремено када сам био у Италији, нисам могао нигде наћи енглески натпис, осим када су у питању транснационалне фирме…
Занимљиво је да и тзв. националне странке такође слабо посвећују пажњу овом озбиљном проблему. Једини који нешто о томе зборе су професори српског језика и књижевности кроз своја удружења, али реч је о људима који су потпуно „оперисани“ од вештина политичке борбе, комуникације и маркетинга…они у најбољем случају могу организовати полудосадно полемичко вече, скуп и то је све.

Брисање националне културе је (НЕ)културна послједица неолиберализма, тј. екстремне економске деснице

Коментар преузет са НСПМ

Наука о држави (по Слободану Антонићу)

Бранислав Димитријевић

уторак, 12. мај 2009.

Nikola

среда, 13 мај 2009

Gospodine Dimitrijeviću, da li je možda i Naomi Klajn (Klein) ekstremna desničarka?

Postoji jedna sličnost između Bagdada i Beograda – i u jednom i u drugom, poslije dolaska DOSa ili NATOa, ne radi Narodni muzej. U stvari, mislim da je onaj u Bagdadu proradio, ali tek kad su hiljade kulturnih artefakata nestale kao da nikad nisu ni postojale. To Naomi Klajn pominje u svojoj knjizi “Šok doktrina’’, koja se bavi neoliberalnim posljedicama u društvima sa raznih kontinenata. Brisanje nacionalne kulture je (NE)kulturna posljedica neoliberalizma, to jest ekstremne ekonomske desnice koju vi predstavljate u oblasti kulture.

Vrijednosti zajednica nastalih viševjekovnom evolucijom jednostavno nisu neoliberalna šolja čaja, i moraju biti eliminisane. To je u Iraku urađeno sveopštom krađom nacionalnog blaga, a kod nas – kartonskim kutijama namijenjenim za kontejner. To je Vaša (NE)kulturna politika. Jer kritička svijest je istorijska svijest, reče Herbert Markuze (da nije i on ’’ekstremni desničar’’?) i ostade živ, a neoliberalizam ne voli ljude koji razmišljaju svojom glavom.

Neoliberalizam voli zatvorene Narodne muzeje i važne istorijske dokumente na smetlištu (istorije?).

Drugo što valja istaći je što se veliki kulturni dekontaminator poziva na film ’’Invasion of the Body snatchers’’ Abela Ferare, inače poznatog reditelja rimokatoličke vjeroispovjesti i predvodnika njujorškog konzervativnog filmskog talasa. Dimitrijević se poziva na desničarski film da bi dokazao da je Slobodan Antonić – desničar. Pa to je genijalno.

Ali mora se priznati da je najfascinantija stvar ipak ’’reforma’’ Crkve. Ja nisam tako genijalan kao gospodin Dimitrijević pa ne znam kako može da se reformiše vjerovanje da Bog – postoji? Mnogo mi to komplikovano. Možda jede krompiriće? Možda ne jede krompiriće. Možda je Bog – krompirić? Možda je krompirić tijelo Isusovo? Izgleda da to nećemo saznati do sljedećeg visokoumnog teksta sina Dragana, ovaj Dimitrijevića.