Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

„Стварно ми није јасно зашто је у једном случају МИЛОШЕВИЋЕВ ЗАКОН а у другом случају није ТАДИЋЕВ ЗАКОН”

Posted in НСПМ, Србија, друштво, медији, политика by Соларић on јул 19, 2009

Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Репресија као главна карактеристика новог Закона о информисању

Слободан Антонић

среда, 15. јул 2009.

Измена Закона о јавном информисању, о којој скупштина треба да расправља сутра (у четвртак, 15. јула), један је од најгорих удара на слободу јавне речи у Србији.

Овај закон се по својим основним намерама може упоредити једино са злогласним „Милошевићевим“ Законом о информисању, донетом 20. октобра 1998. године. „Милошевићев закон“ је омогућавао да се поведе поступак против власника листа или новинара само зато што су пренели неку вест или нечије мишљење који се нису допадали људима на власти. Казне су, баш као и у случају овог предложеног закона (који неке новине називају „Динкићевим“[3]), биле сурове и осветничке, и износиле су и до 60.000 долара. “Као што смртна казна гаси живот осуђеног, тако овако високе новчане казне гасе његову егзистенцију, и то је био циљ Закона”, критички је о овако високим новчаним казнама у то време писао професор права, др Момчило Грубач[4].

Случајеви у којима је до сада Закон примењен“, коментарисао је тада Момчило Грубач, „показују тенденциозност, осветничку упорност, селективност, ксенофобичност, страх власти од завере и друге сличне симптоме болесног стања и ниских страсти тужиоца”[5]. Једноставно, упозоравао је Грубач “репресија је мотив, циљ, садржина и главна карактеристика овог Закона”![6]

Оно што је важило за „Милошевићев“ закон о информисању не може а да не важи за „Динкићев“. Репресија је мотив, циљ, садржина и главна карактеристика овог закона. Он је осветнички, злонамеран и репресиван. То није закон за слободно и демократско друштво. То је закон једног ауторитарног, олигархијског и репресивног режима.

Да ли је то заиста „европска Србија“ којој тежимо?

PREDRAG

среда, 15 јул 2009

Bas dobar primer koji ste postovani Antonicu naveli za prelazak ulice na ne obelezenom mestu. Samo ja mislim da ako ulicu bude prelazio Kostunica moci ce se napisati i bez pravosnazne presude da je napravio prekrsaj.Za Cedu ste u pravu potpuno…To samo govori koliko nasa vlast tezi da od drzave svih nas napravi TEATAR APSURDA. Reci cu i to da mi nikako nije jasno zasto se potpuno isti zakon iz Milosevicevog perioda vladavine naziva MILOSEVICEVIM ZAKONOM (to radite i Vi) a sada kada je na vlasti Boris Tadic taj zakon se ne naziva TADICEVIM ZAKONOM?

Stvarno mi nije jasno zasto je u jednom slucaju bio MILOSEVICEV ZAKON a u drugom slucaju nije TADICEV ZAKON? Hocu da kazem da mu se sad dodaje da je DINKICEV ZAKON.Da li je to Dinkic prva rezerva Borisa Tadica kad su u pitanju ne popularne mere?Ja mislim da prvenstveno trebalo bi da se zamislimo nad tim i da sebi samima damo odgovor?Ili da ne damo odgovor?

Nije li i ovo politika dvostrukih standarda protiv koje se NAVODNO borimo?U tom pogledu sta se to promenilo u ovoj drzavi kad svejedno posle niza godina vratismo se na staro?Po meni razlike nema?

I bas me briga da li je to bio MILOSEVICEV ZAKON ili ce biti TADICEV ZAKON kad se radi o istom. U onom slucaju sudile su sudije Milosevica, a u ovom slucaju sudice sudije Tadica. Toliko je sve to isto da stvarno treba biti glup i ne shvatiti o cemu se radi?

Ova nasa vlast kao da nema preca posla nego da od sopstvenog naroda pravi taoce sopstvene gluposti?

Ja na to ne pristajem! I po cenu da se sopstvene drzave odreknem necu zapevati onu ALA JE LEPO BITI GLUP…

Advertisements

Наиме, 2009. у Србији очигледно је много мање опозиционих медија него у доба Милошевића

Posted in Србија, друштво, медији, политика, SerbianCafe by Соларић on јул 18, 2009

Што жути не кажу отворено Ко финансира Б92

PlaninskiVetar

14. jul 2009.

Што се у Србији не чују гласови неистомишљеника тј. опозиционих медија? Па нема их!
Наиме, 2009. у Србији очигледно је много мање опозиционих медија него у доба Милошевића, што је својеврсни апсурд и анулирање прокламованих медијских слобода.

А и то мало, тешко да ће опстати због економске кризе. Најава премијера Цветковића, саопштена изнебуха, о доношењу Закона о информисању, не слути даљу демократизацију медија.

NSO (Serbiator)

14. jul 2009.

Јадна ни ли је Србија, ако је то уопште телевизија.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Сви објављени коментари изгледају као да их је писала иста особа

Posted in Србија, друштво, медији, SerbianCafe by Соларић on јул 5, 2009

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

B92

Pop_Milo

19. jun 2009.

Ja sam jedan od onih koji nisu do skoro obracali paznju na price o tome kako su B92 izdajnici, manipulatori i slično…

Međutim, u zadnje vreme sve vise mi se čini da tu ima dosta istine.
Pogotovu kada je reč o manipulacijama.

Konkretno, juče sam hteo da ostavim komentar na njihovom sajtu.

Vest je u sustini nebitna za ovu pricu, ali da ilustrujem, bila je vezana za Olju Beckovic, i sve sto sam napisao je da mi nije jasno zašto bi neko bacio baklju ispred zatvorenih vrata B92 televizije i pobegao. Šta time dobija, osim sto pomaze televiziji B92 da izgleda kao žrtva? Osim toga, napisao sam da mi je cudno da od 20+ komentara koji su ispod vesti nema nijednog negativnog. Sve same reci podrske.
U svakom slučaju, nije bilo psovki, uvreda i slično. Samo moje mišljenje.

Ovo je bio test da vidim da li će moj komentar proći- i naravno nije. Otisao je „na odobrenje moderatora” i tu se prica zavrsila.

Kada se malo bolje pogleda, svi objavljeni komentari izgledaju kao da ih je pisala ista osoba, a glasovi na te komentare su takvi da je gotovo u istoj proporciji uvek nešto više pozitivnih nego negativnih.

Da ne davim vise, ako se ovako odnose prema komentarima sa web site-a ocigledno je da nisu ni najmanje objektivni sto bi kao medij trebalo da budu. Ova televizija znaci zaista radi po nekoj agendi koja nema veze sa onim što je istina.

Idite na njihov sajt i uverite se sami.

Vasi komentari su dobrodosli.

PS.
Moderatore, nemoj sada ti da budes $%^& pa da me izbrises. Ovo je ipak „serbian” cafe, zar ne?

Pozdrav

wws

19. jun 2009.

..dobro jutro… :) i sam sam pokusao ostaviti po koji komentar pa isto tako nije objavljen. Sve sto im se ne svidja ne može da prođe.Ili prihvatas šta oni pricaju ili nisi dobro dosao.Ne dolazi u obzir da nešto pitas,skrenes paznju,nešto dovedes u pitanje…
Oni su pod americkom sapom.Guraju svoju pricu i niko im ništa ne može.Mnogi ljudi su se uhvatili na njihovu agresivnu propagandu i teško će biti sa njima izaci na kraj. Ovaj slučaj sa Oljom Beckovic i Kurirom će to pokazati, unistice ga.

Pop_Milo

19. jun 2009.

wws, slazem se sa tobom, najverovatnije je u pitanju americka sapa.

Međutim to nije važno, jer moc medija ne lezi u onome ko stoji iza njega već u kredibilitetu koji ima kod naroda.

Ovo u sustini jeste povezano, ali ukoliko razmenjujemo mišljenja na otvorenim sajtovima kao sto je ovaj, vremenom će ljudi početi da obracaju paznju na to i taj kredibilitet će se srusiti.

Isto već se desilo sa Milosevicevim RTS-om. Mada se ni oni nisu mnogo popravili – vidim da i njihove komentare odobrava moderator.

Ovo je navodno potrebno da bi se izbrisale provokacije i sl. Ali da li je to zaista neophodno?

Pa sudeci po tome kako lepo funkcionisu ove diskusije, koje su između ostalog najpopularnije u Srbiji, rekao bih da nije.

Osim naravno, ako plan nije da se dodatno ne manipulise našim mišljenjem nakon citanja vesti.

PS. Predlazem da Serbiancafe uvede komentare na vesti,
kako bi postojao bar jedan objektivan sajt na kome ljudi mogu da kažu šta misle!

mostro (junior member)

19. jun 2009.

svi objavljeni komentari izgledaju kao da ih je pisala ista osoba
———————-

I jeste !

neimar 23. jun 2009.

Да је само У92. Пробајте да пошаљете коментар Политици или РТСу у којем је ИСТИНА која се не поклапа са овим пропагандним машинама. Нема шансе да буде објављен чак и када је и цивилизовано и околишно написан а камоли када је директан напад на постојећи медијски и политички поредак.

И Гебелс би им позавидео.

mostro (junior member)

25. jun 2009.

Pa i ‘Politika’ je ista kao i u92. Zapravo, nasi mediji i nisu nasi, a ono sto objavljuju od komentara je strogo filtrirano po njihovoj volji, pa vi mozete da budete kulturni koliko hocete. Zato sam ja odavno prestao i da posecujem te sajtove i ne pada mi na pamet da ostavljam svoje komentare. Sve se to iskvarilo. Moral i iskrenost su kod nas zaboravljeni pojmovi. To je zastarelo.

OpasanLik (metalostrugar)

30. jun 2009.

Ja sam isto ostavio 2 komentara na temu „olje B.” i nijedan nije objavljen jer se ne slazu u potpunosti sa serviranim vestima. Demokratije i slobode NEMA nigde ali treba da puste makar jedan komentar na deset, koji je razlicit… Ovako je mnogo providno i bezobrazno. Niko nije vesla siso…

http://www3.serbiancafe.com/lat/diskusije/mesg/66/013898553/b92.html

Тако је говорио Васа Пелагић – пре 120 година.

K

Коло, коло, наоколо – Како се ничему ненаучисмо

MaliOblak (pustam kišu)

25. jun 2009.

Спаљена књига Васе Пелагића Народна права и даље непожељна у Србији

Независност

Какве је све „инкриминисане мисли” Пелагић записао у „Народним правима”, због чега је за цео тираж књиге распаљена ломача на Славији?
„Да би наш народ могао отклонити бар неке несреће и опасности које му такорећи висе о глави и грабљиво коло играју по његовој имовини, родбини и кеси и да би природним кораком напредовао и одговарао гласу потреба човекових и захтевима науке и прогреса, треба да оствари бар оно што се у овом спису, у овом истинском и животном гласу потреба народних означена. Јер ће се и тим добитком дигнути многе кужне полуге које данас притискају и даве народну главу, зараду , имовину, снагу, слогу, просвету, напредак и утробу и славу Србије и српства. А ти лекови, који могу млоге и млоге несреће и политичке и економске болести наше отклонити и излечити, ево ови су, које успут излажемо”, написао је Пелагић.
Даље је у књизи у 36 тачка изнео те лекове „народна права и захтеве политичко привредних потреба народних” за реформу свих сегмената власти и друштва. На првом месту је Пелагић навео народно право и потребу да се ујемчи неограничени суверенитет, независност и законодавна власт великој и обичној Народној скупштини. „Јер, без тога она служи на штету и срамоту народну. Она не сме и даље остати тако зависна, ограничена бесправна, удворичава и понижена. Све законодавне предлоге доноси сама Скупштина – њени одбори. Може влада поднети предлог, али не мора бити примљен”. Тражио је да се установи право за све пунолетне држављане Србије „да бирају и буду изабарани, не гледајући на његово имовно стање и плаћање пореза”. Захтевао је да се узакони потпуна слобода штампе и речи, потпуну декриминализацију клевете и увреде. То, писао је Пелагић, тражи глас науке, прогреса, глас животних народних потреба, јер је слободна штампа најјача чињеница за ширење и одомаћивање праведних истинитих и напредних идеја и размењивања мисли и осећаја, па зато треба да у закону и друштвеним обичајима буде узвишенија од свију влада, власти, владара, привилегија и светиња. Забранити и казнити треба само оно дело које клевета, ружи и издаје Србију и њен народ. Све друго нека иде без сметње и суђења… Не заборавимо ниђе и никада да глас разума вели да је јефтиније укинути неправде друштвене, неголи вечито кажњавати људе зато што истински и праведно пишу и говоре…
Народ није дужан и више неће да плаћа чиновнике, управнике судије, адвокате, стражаре и разне апсане и робијашнице због тога што се нашао неко да се на неког другог с правом или без права баци блатом. Народ је доста учинио кад је у закон ставио тачку- сваки уредник новина и часописа мора примити и печатити одбрану нападнуте особе, онолико колики је био нападај, или дупло већи и ставити је на исто место у листу, где је нападај стављен био. Ако то не учини у току 5 дана од предаје рукописа, власт ће затворити уредништво и забранити издавање листа. При томе сетимо се да су кроз све векове сви бољи људи тражили за сваки народ то природно право његово, право на слободно исказивање истините, правичне мисли, идеје. То су чинили и сами владари који имадоше више разума и поштења од других”. Захтевао је реформу школства, здравства, судства, војске, унапређење развоја привреде, праведну и широку социјалну заштиту свих категорија становништва, те да се „утврди особити закон за бољитак и права свију радника занатлијских и слугашких, нарочито за оне радионице и фабрике где се израђују ствари од хемијских и отровних материја”…
У једној од тачака је изнео концепт децентрализације власти, тражећи да се све надлежности које се тичу решавања свакодневних животних потреба грађана на локалном ниову, пренесу на локалне институције. Тражио је Пелагић да се укине смртна казна и окови, као и да се „систем робијашко апсански” у затворима претвори у радионице и поучне школе, те да се озакони да судије надокнаде дангубу и повреду части свакоме оном за кога се докаже да је неправедно затворен и осуђен. За државне функционере, службенике и чиновнике који почине финансијске малверзације с новцима народне касе, као и за оне који суде по миту и пристрасно, тражио је казну доживотног друштвено корисног рада, како наводи, „да привређују и себи и држави и деци својој”. Захтевао је да се одреди десети део буџета „за потпомагање народне домаће привреде”, укине монопол дувана и уведе такса. Као једну од народних потреба изнео је концепт да се у сваком срезу или округу оснује државна окружна банка и штедионица која би давала народу зајам до максималних пет посто камате годишње, те да се законом пропише „обавеза владе да из народне касе улаже у окружну банку колико буде изискивала народна потреба”. Тражио је да се „спољна политика Србије удеси тако да што пре уједини све Србе у једну целину и да ојачава братске односе и савезе са браћом Хрватима, Крањцима, Бугарима и Русима, живећи солидарно и са свим другим народима којима је стало до међународне солидарности”. Због враћања државног дуга Србије од 300 милиона динара на који је годишње у злату плаћано 20 милиона динара камате, те унапређења развоја привреде и решавања социјалне беде, Пелагић је тражио увођење мера сузбијања расипања новца из народне касе, те да се за враћање државног дуга од краљевске плате годишње одузима значајан део. Захтевао је да се за половину смањи број чиновника по свим структурама, смање плате свих државних намештеника које су веће од три учитељске плате, забрани примање више од једне плате из народне касе и укину бројне непотребне привилегије и додаци, те да властодршци и богаташи од свог новца, а не из народне касе, финансирају манифестације забавног садржаја које се организују на државном нивоу . Предложио је доношење закона којим би се забранило расипање из народне касе за раскошно уређивање функционерских кабинета и канцеларија, те да се свим државним намештеницима који имају велике службене плате или богаташке ренте не даје пуна пензија већ максимално у износу просечне службеничке плате у држави. Предложио је и закон о забрани преношења имовине која је несразмерна легалним приходима на жену или другог кога, јер, образлаже Пелагић, „безбројни фини лопови покраду и преваре овим или оним начином или државну или општинску касу или приватне повериоце, па при истрази пренесу имања на жену или другог кога, те тиме своју превару и крађу осигурају од одузимања и продаје”. Захтевао је да се плаћања годишњег пореза ослободи свака сиротињска земљорадничка и занатлијска породица која претрпи штету услед природне непогоде, те да се се сиромашним домаћинствима због било каквог дуга, као и неплаћеног пореза држави, не могу запленити и продати основна средства за делатност. Предложио је доношење закона о порезу на богаташко наследство и лутријске добитке у корист формирања и финансирања фонда за оснивање радничких и земљорадничких задруга за запошљавање, школовање, социјално и здравствено збрињавање народа .
„Што треба нужно је да се изнађе и ужива. Само четвороножна марва може да чами за празним јаслима, а човек треба да се бори да обори зло, па да постане и да дође у добро стање. Ако хоћемо да живимо и да радимо за себе и своје породице и омладину своју, а не за угњетаче и варалице, ако хоћемо да се избавимо од модерних разврата, злочинстава, преваре и несреће, и на послетку, ако хоћемо да створимо моћне изворе и услове да нам долазећи нараштаји буду здравији, угледнији, одраслији, вреднији и лепши, разумнији, даровитији, честитији и напреднији, онда треба да прегнемо сву снагу своју да што пре остваримо и уживамо ова горе назначена права народна. Не учинимо ли то, онда ћемо целог свог часа и века гледати како садашњи систем државне и целе управе, иде и тамо и амо, те гледа на све стране као гладна звер шта ће и кога ће увалити у своје чељусти, па да засити своју бесноћу и да напуни своје несите кесе, трбухе, касарне и апсане. Зато радник треба да стане на своје ноге и да буде творац свега што се њега тиче. Наши крупни и ситни власници треба да знају да би оваква политичка и привредна народна права била и за њих часна и нужна. Честити човек увек се труди да остави себи и свом народу часно и уважено име”.
У уводном тексту у књизи, названом „Претходни споразум”, Пелагић је написао: – Салонска господска политика је посве опака зверка која се ухватила једном руком за народну кесу и виче: „Дај, плаћај, бре!”, а другом за гушу па грозно дави и издире се: „Умукни рито и не питај зашто и коме плаћаш!”. Такву кугу и зверску авет мора сваки поштен и паметан човек гурати од своје и народне кесе и гуше. То је свето дело за све и свакога…

Тако је говорио Васа Пелагић – пре 120 година.

Многи његови савременици- истомишљеници се можда никад нису усудили да признају да су мислили оно што је он писао, а можда би га ововремени судови и строже осудили и у најмању руку у Хаг протерали.

Пренето са SerbianCafe.com (дискусије)

Што више трпите и чутите, Србија ће бити маља, ружнија и неслободнија

Posted in НСПМ, Срби у расејању, Србија, медији by Соларић on мај 24, 2009

Преузето са: Нова Српска Политичка Мисао

Ни седма сила није што је била

Миодраг Зарковић

четвртак, 21. мај 2009.

Коментари

Totalni bojkot

петак, 22 мај 2009 16:16

Kada boravim u Beogradu sa clanovima porodice ne ulazim u stanove ili sobe u kojima se slusa/gleda ‘najslobodnija srpska TV stanica’. Ne zelim da vidim ni njihov logo, ni vest, ni izvestaj sa sportskog nadmetanja. Ne zanima me kvalitet njihovog web sajta. Ne interesuje me njihova ekskluzivnost. Ne citam njihove blogove. Imam Internet, mogu da saznam ono sto me interesuje i bez njihovog podteksta – politike koja se vodi svim sredstvima.

Prekinuo sam sve kontakte sa ljudima koji rade ili pisu za novine u stranom vlasnistvu, i/ili domace, pod totalnom kontrolom neprijateljskog faktora. Imam dovoljno prijatelja i poznanika koji postuju osnovne eticke norme, koji su posteni i ne boje se rada, prepoznaju nepravdu i totalitarni duh. Oni drugi vise ne postoje.

Za mene je jedino resenje totalni bojkot svih koji konzumiraju ovu vrstu opijata i pristaju na ovu vrstu lobotomije. A vi se igrajte demokratije i glumite toleranciju dok srpski mediji vredjaju organizaciju koja je prozvana fasistickom i prave nevidjeni pritisak na sud (bas danas), cirkusom i javnom podrskom kakva ne postoji nigde u svetu. Sto vise trpite i cutite, Srbija ce biti manja, ruznija i neslobodnija. Sturim analizama, gradjanskom neslaganju i blagim osudama je odavno istekao rok. Vreme je za totalni bojkot.

Давно је већ речено да ако грађани стварају републику и република са своје стране доприноси да се стварају грађани

Posted in друштво, књижевност, медији, образовање by Соларић on мај 22, 2009

Извор: Спрски Књижевни Гласник, бр. I

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/74331864/

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ.

ГРГУР МИЛОВАНОВНЋ: О слободној штампи у опште, in 8°, ХVII, 254, Београд, 1901.

Дело је г. Миловановића дакле знатна тековина за нашу правну књижевност.

Партнја у којој се говори о појму и важности слободне штампе, о њеном задатку н ограничењима којима она у ошпте подлежи или треба да подлежи, мало је колебљивија. С тога можда човеку по кадшто изгледа као да извесни закључци у потоњим деловима књиге нису у довољној хармонији са поставкама из овога дела. Тако на пример, писац је, као што се из читаве ове партије види, у начелу повољно расположен према штампи и брани слободу исказивања мисли ; али доцније, његова је брига у главном сконцентрисана на то да нађе начин да се спрече злоупотребе које штампа може починити. Услед таке тежње, која је сама по себи оправдана, он по кадшто, н. пр. у историјској партији свога дела, одобрава и мере којима се слобода исказивања мисли спутавала баш и у по неким легитимним манифестацијама својим.

У осталом, ову бригу о спречавању злоупотреба бринули су и сви теоричари н законодавци. Системи који су изналажени у жељи да се слобода исказивања мисли осигура, и у исто време да се злоупотребе спрече, многобројни су и разноврсни: прописивано је претходно одобрење за вршење штампарске радње, узимана је велика кауција, наметана је обвеза потписивања свију чланака, тражене су нарочите квалификације за уредника и т. д. У практици се међутим, показало да све те превентивне мере противу штампе или нису ни у колико спречавале злоупотребе, или, ако су их спречавале, оне су у исто време уништавале и слободу. Мере, које би само злоупотребе спречиле, а слободу исказивања мисло оставиле недирнуту, нису нађене.

Така констатација учинила је, те су слободне државе, које нису хтеле злоупотребе да уклањају по цену слободе исказивања мисли, од превентивних мера одустале. Тим начнном оне сваком остављају могућност да, исказујући своју мисао, учини и злоупотребу, али бар сваком остављају и слободу исказивања мисли са свима добрим и корисним последицама које таква слобода има.

Разуме се да уклањање превентивних мера још не значи и некажњивост за злоупотребе. Баш на против, ако би се превентивним мерама успело да се злоупотреба спречи, онда злоупотреба не би требала ни да буде кажњена, јер није произвела дејство. А кад превентивних мера нема, онда одговорност за онога који је дело учинио остаје и треба да буде потпуна.

Кад смо дакле имали пред собом искуство других, политички старијих народа које нам је показивало да се подесне мере за спречавање злоупотреба не могу наћи, онда је, по готову, било сасвим излишно да и ми окуша-вамо мере које су се код других показале као безуспешне. Али туђим се искуством обично не користе ни народи исто као ни појединци, па смо се с тога, истим путем којим и други, упутили и ми. Али данас би већ наше рођено искуство требало да буде довољно да нас поучи, шта о мерама за спречавање злоупотреба треба да мислимо. Ми смо имали цензуру, па смо је напустили, имали смо кауцију, па смо је укинули, имали смо квалификоване уреднике и видели смо да је с њима штампа, у опште узевши, била још гора но раније, при слободној утакмици. Све то искуство фатално упућује и нас оним истим путем којим сада већ иду други слободни народи у питању о штампи : ми морамо све превентивне мере уклонити и оставити исказивању мисли потпуну слободу. Против злоупотреба има само једна санкција, а то је казна, дакле мера репресивна, а не превентивна.

С тога се никако не можемо сложити са поштова-ним г. Миловановићем који мисли да од уредника треба тражити факултетску спрему, јер држн да ће штампа тако дати много боље резултате но ако се та квалифи-кација од уредника не тражи. Факултетска диплома може бити доказ да једна личност има ону спрему која се у факултету добија ; она никако још не може бити доказ ни о интелигенцији ни о моралности. А питање да ли ће у један лист бити пуштани кажњиви написи, да ли ће се у тај лист намерно пропуштати злоупотребе или не, зависи директно од моралности и од деликатности осећања одговорнога уредника и других меродавних личности у листу, а никако од њихове стручне спреме. Када дакле стручна спрема не постоји ни у каквој директној вези са моралношћу и деликатношћу једног човека, онда откуда се могу од те стручне спреме очекивати последице које од стручне спреме никако не зависе? Да законодавац тражи од одговорнога уредника доказе о његовој моралности и деликатности, такав би се захтев могао у неколико још и разумети. Али камо критеријума по коме ће се оценити да је један човек у оној мери и у оном смислу моралан и деликатан у коме је то потребно па да штампарске злоупотребе не чини, и ко ће о томе да судн ?

Јер, за јавне послове у опште нису довољне само интелектуалне особине и стручна спрема, него су у равној, а по кад што и у већој мери потребне и извесне моралне особине које стручна спрема не даје и које, ако се нађу код човека без на-рочите стручне спреме, могу и треба овом да обезбеде већи успех него ли другом неком његова стручна спрема. Превентивне мере ваља дакле укинути; репресивне нека остану. Оне ће вазда бити као нека претња над главама оних који буду показали склоности да слободу исказивања мисли злоупотребе. Међутим, ако се репресивне мере размотре са гледишта њихове употребе, онда ће се констатовати ово: у земљама у којима је јавни живот развијен, и јавни људи и власти све ређе и ређе чине употребу од репресивних мера које им законодавац ставља на расположење против штампарских злоупотреба. То не долази само отуда што се, у слободним земљама, они који рукују инструментом слободне штампе постепено навикавају на то да сами, без икаквих цензорских или других превентивннх мера, злоупотребе избегавају; то долази још и поглавито отуда што се сама читалачка публика, са употребом слободе, постепено навикава да штампарске злоупотребе одмерава правом мером и да им не поклања више кредита но што таке појаве у истини заслужују. Давно је већ речено да ако грађани стварају републику и република са своје стране доприноси да се стварају грађани. Ако је истина да грађани треба да буду претходно васпитани за то да слободу штампе не злоупотребе или се не даду њоме заводити више но што то треба да буде, исто је тако истина да грађани само под режимом слободне штамне могу то васпитање добити. Не треба мислити да се до тога резултата може лако доћи, или да ту способност брзо добијају и најшири кругови грађана. Така би претпоставка била нетачна. Али оно што је тачно јесте то, да у слободним земљама број грађана који таке способности добијају постаје све већи и већи и да се тим самим опет корелативно смањује број грађана који се злоупотребама у штампи дају заводити. …

В. С. Вељковић.

ПОЛИТИКО ако си одлучила да падаш, падај, и пад је лет!

Posted in Србија, друштво, медији, политика by Соларић on март 26, 2009

НАГНУТИ МЕДИЈИ

Док у нашем бирачком телу, по гласању на изборима, постоји макар равнотежа између „евроуниониста“ и „суверениста“, у великим медијима убедљиво доминира еврореформски дискурс

Због промене концепције ове рубрике више неће бити моје колумне. Дозволићу себи слободу да у свом последњем чланку кажем нешто о сопственом медијском искуству, укључив ту и трогодишње искуство коментатора „Политике“.

политички аналитичар

Слободан Антонић
[објављено: 26/03/2009]

симонида , 26/03/2009,

ПОЛИТИКО ако си одлучила да падаш, падај, и пад је лет! ПРОМЕНА КОНЦЕПЦИЈЕ је у нашој стварности, да употребим реч г-дина Антонића, НАГНУТА „демократска“ формулација која се употребљава за укидањем ГЛАСА који СМЕТА!Налог г-дине АНТОНИЋУ мора да дође са једног места, можда баш из Кнеза Милоша!

Вама ништа неће значити да сам ВАМ предвиђала у мојим коментарима да ВАС ускоро неће бити! остали су још ЂОРЂЕ и донекле ЛАЗАНСКИ.

тужно,тужно НЕБО над СРБИЈОМ! осећам се лоше, у мени расте гнев,тек сада видим колико смо поробљени, колико смо ниско пали и колико у нама има спремности да се спустимо испод свих граница. ова прича ми је толико позната као у „времена“ пок. премијера када је прогањао КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ!

да ли ће успети овај НАРОД да врати свој слободарски дух или ће по својој прилици и даље клизити ка бездну, јер ово шта имамо ДАНАС је сјајно према ономе шта нас очекује сутра, односно шта нам се припрема!

Били сте сјајни, луцидни и разборити. предвиђали сте сваки „њихов“ покрет и аргументовано га разобличавали, доводили до исмејавања. било је г-дине Антонићу дивно са Вама се дружити сво ово време.

наслућивала сам овај сумрак али сам мислила да неће доћи, као шта је моја мајка мислила и била убеђена да нес НЕЋЕ бомбардовати. не, не са „њима“ нема надања, са „њима“ је само ПРОПАДАЊЕ вечно!

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Часопис „Дубровник“: Штампа у Србији

ТРИЈЕБИТЕ   КУКОЉ!

(ШТАМПА   У СРБИЈИ.)

[Без коментара, ми доносимо и y нашем листу, ради велике важности његове, чланак који je o нашој штампи објављен y 45 броју „Дубровника“ од ове године. Зло на које ce y том чланку указује тако je велико ; чланак je с друге стране тако родољубиво, мудро u благородно наипсан, да ce ми не устежемо одстуиити од досадашњих навика u донети овај туђ рад о стварима које су исто толико књижевне колико и политичке природе. „Српски Књижевни Гласник“ говориће, y осталом, и сам о овој ствари; али je добро да ce реч која je и y нашој отаџбини сваком честитом и паметном човеку на уснама чује прво из несумњнво непристрасних и братских уста Срба ван краљевине.

Чланак доносимо y целини, онако како je y „Дубровнику“ објављен.]

У временима, кад je y Србнји све ишло наопако, залуд je било упирати прстом y једно од многих зала. Али данас, кад je сунце лијепих нада обасјало српску круну и народ, тешко нам je и претешко гледати на свакидање стндне појаве y великом дијелу београцке штампе. То je зло горе данас но игда, a то кад ce сравни данашње стање ствари са негдашњим.

Не може бити поштена и правог Србина,  a  да му срце не прекипи од огорчења гледајући, како програм великог броја новина излази у ствари на доказивање, како Србија није достојна краља Петра, већ како би заслуживала каквог Нерона, како за Србију није устав но канџија, како у Србији нема ни једне поштене душе, како љубав роду своме може наћи израза само у пљувању на народне светиње и српски образ, и напокон, како се богаство српског језика састоји искључиво у обиљу безобразних ријечи.

Зар да се то трпи данас, кад Србија има све увијете за напредак! То мора, да престане под сваку цијену.

Кукоља има у свакој пшеници а ми се не бисмо обазирали на те појаве, кад не би било опасности, да настрада и оно, што је здраво.

Погледајте само, како се народ но Биограду просто отимље око тих новнна. Ни најсиромашнији не жали потрошнтн 20 и више пара, да купи дневно по 4 и више новина. По томе изгледа, да је куга већ заразила добар дио народа, јер он чак жртве приноси, да срче отрови што више.

А то је баш оно, што је при свему најжалосније. Нијесу то црви, који су се искотили на мрцини, који ће је пождерати а онда и липсати. Овдје се ради о зарази отровних микроба, који је разносе по здравом народу. Ту кугу подржавају чак и иначе озбиљни људи упуштавајући се у расправе са тим новинама. Има их чак такових, који и озбиљне радове предавају јавности преко њих. Ово најбоље доказује, како је кукољ угушио пшеницу, како се почимљу пометати појмови о поштењу, части и дужним обзирима, и у опће како је црв загризао већ у темеље друштва и државе. Нигдје се на свијету суразмјерно не читају дневне новнне као у Биограду, а кад су те новине већином окужене, кад из сваког ретка сипљу отров, промислите, колико је зло.

Нек се ово не узме за пријекор, али да би се код нас Срба Примораца дрзнуо лист а ма и цигли један пут написати нешто од онога, што се сваки дан у Виограду пише, он би престао бити у опће чланом друштва. А ипак нијесмо ни ми орловн у моралу.

Да не може бити другчнје, да је крв народа искварена, ћутали бисмо. Али кад може ппр. Трговински Гласинк“ уза сву опозицију, што прави по кад и кад влади. онако честито писати, да га се свуда по Српству а и даље радо чита, све и ко се с њим не слаже, не појмимо, зашто треба да неки другн листови заборављају на најпростије васпитање и обзир. А српски су листови и једни и други. Крв је још здрава у Србији, можда и здравија него ли код нас; чему се пуштавају људи тровати?

Овај нам је пријекор у толико тежи, што би новинари у Биограду по свом позиву и приликама могли и морали бити наши учитељи, просвјетитељи читавог Српства. Гдје се ми остали Срби морамо крваво мучити, да издржимо и једну недјељну новину, у Биограду се баца новац за смртоносну отров. Биоград, који има све увијете, да буде културио средиште читавог јужиог Словенства, управ сунце просвјете и напретка српског, како може да трпи стидне појаве у својој штамнн? Ове су дотле народ дотјерале, да у опште не ће ни да чита озбиљно, корисно и лијепо, не ће да зна ни за Српство изван Биограда, а напротив ужива, кад се ма ко простачки изгрди или каква срамотна клевета изнесе. И чим је гаднији безобразлук, уживање је веће. Баш зато ни не могу успијевати корисни листови. И, ако није лист добро фундиран новчано, све луче знања и дара могле би на њему радити, пропашће. Најгори биоградски листић боље пролази од најозбиљније и најбоље уређеног.

Нема друге, мора све да устане против те срамоте а уједно и велике опасности. Залуд је ограничавање слободе, јер је слободна штампа потребита у уставној држави.

Народ, све оно што је честито и поштено, мора да тријеби кукољ. Није тешко пресудити, које новине треба чистити. Нек их нико не купује, нико не чита, нико не пише у њима, нити се на њих осврће, оне су готове. И штампари би могли доста да помогну, а исто тако власници јавних локала.

Ту треба повести живу агитацију а почети морају људи свију странака и то они, који су били најмање изложени нападајима а највећи углед уживају и у својој странци и изван ње. Једнио се тако може зло излијечити или барем стати на пут горему.

Признајемо, да то зло има својих дубљих узрока, али ће брзо помоћ, у колпко се да, само овај начин донијети.

Слобода штампе није за то, да се уштеде трошкови за канализацију Биограда.

Овај искрени и брацки савјет неможе а да не нађе брацког одазива. Биоград је то дужан себи, краљу и читавом Српству. А што смо се баш ми усудили, да свој глас дигнемо, то је с тога, што брацки осјећамо и дијелимо радост и жалост сваког Србина а нарочито своје браће у краљевини, а онда што смо мислили, да је умјесније, да приговор дође са стране, и то брацке.

Дубровник

Др. Рудолф Сарделић

Извор: Српски Књижевни Гласник, XIII

Сродне теме:

Антун Фабрис