Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Замена теза која се овде врло вешто примењује у ТВ прилозима је један од ПРАВИХ УЗРОКА наркоманске зависности и зависности уопште

Преузето са SerbianCafe (дискусије)

Још једном о Црној Реци**

maliperica1 (ing (pripravnik u GM))

28. maj 2009.

Ко стварно стоји иза ове кампање и врхунског медијског цинизма који прераста у посебну врсту правног и државног цинизма.

1. У Црној Реци по снимцима и свим изјавама НЕ ПОСТОЈИ ЗЛОСТАВЉАЊЕ.

Иза целе машинерије се управо на лицемеран начин и незнајући ништа о проблематици наркоманије перфидно замењују тезе и потура намера и жеља да се врши САДИСТИЧКО иживљавање над штићеницима.

Да ли је САДИЗАМ циљ овог пројекта или управо покушај да се од САДИЗМА укупног окружења, штићеници извуку из праве клопке социјалних укупних услова окружења које ствара зависност, биће једно од кључних правних питања.

Понављање и приказивање сцена насиља у свако доба дана 24 сата на јавним отвореним каналима је само један од правих УЗРОКА насиља и ништа мање један од узрока пута ка наркоманији.

2. Штићеници и чланових породица су СЛОБОДНОМ ВОЉОМ прихватили услове стационарне хоспитализације у манастиру. То значи да су слободном вољом, познавајући и живећи активно све време целокупну проблематику пристали на лечење, знајући и за метод 5 пута по туру након понављања прекршајних правила стационара. По гузи су добили СВОЈОМ ВОЉОМ и без ОТПОРА по унапред израженој СЛОБОДНОЈ ВОЉИ у правном смислу значења. Прекршајна правила су им била унапред позната и ради властитог интереса лечења су ДОБРОВОЉНО и СВОЈОМ СЛОБОДНОМ ВОЉОМ пристали на такве услове.

Грандиозни цинизам је подеметати манастиру у том смислу примену средстава која се као СКАНДАЛОЗНА и САДИСТИЧКА подмећу целом пројекту као првобитна намера целог пројекта. Замена теза која се овде врло вешто примењује у ТВ прилозима је један од ПРАВИХ УЗРОКА наркоманске зависности и зависности уопште.

***

Абергејб и Гванатанамо су неисптани случајеви ДРЖАВНЕ превентивне идеологије која тотруру без правне контроле примењује са циљем ЗАСТРАШИВАЊА у погледу било каквог ПРЕДПОСТАВЉЕНОГ отпора наметнутим укупним спољнополитичким интересима у име одбарне којих вредности?

Да ли је овде садистичко иживљавање директно примењено рачунајући на све социолошке и остале последице оваквог стварања нових савремених „ХУМАНИСТИЧКИХ ВРЕДНОСИ„ и какав утицај имају ова дешавања на питања етике и моралног сазревања младих људи уопште и посебно будућих наркоманских потенцијалних зависника?

***

Бокс меч или сам тренинг бокса као борилачке вештине предпоставља СЛОБОДНУ ВОЉУ ТАКМИЧАРА. Зашто се по истим правним мерилима не примени принцип забране борилачких спортова као тортуре и опасног у погледу телесних свих повреда?

Али, времена витешког спортског бокса су прошлост. Спорт је део бизниса и то јеедан од најзначајнијих делова психологије потрошачког менталитета који ствара посебне зависности.

Да ли су екстремне борилачке вештине такозвани реал фигхтинг предмет анализа ЗЛОУПОТРЕБЕ и САДИЗМА у којима треба укључити кавна тужилаштва широм света. Па нико није луд да то предложи ако се ради о СЛОБОДНОЈ ВОЉИ учесника.

http://www.realfights.com/

***

Да ли је комерцијализација насиља у филму израз уметничког тренузтка духа времена или идеолошка компонента укупног новог светског поретка?

Да ли је комерцијализација садистичких иживљавања из свакодневног живота и оних социјалних последица мешавине НЕОЛИБЕРАЛНОГ и НЕОКОНЗЕРВАТИВНОГ система у новом духу времена стварни израз система вредности којима тежи свет?

***

Шта се стварно жели остварити начином отварања проблема наркоманије и посебно рада Црна Река?

Који су стварни циљеви оваквог цинизма у начину презентовања проблема?”

Laudan 28. maj 2009.

Perice.

Koliko ja znam,Ti nisi naivan covek.

Zar Ti mislis da će stampa da piše o slabostima politicara i njihovih pogubnih odluka?

Mnogo je vazniji neki tamo narkoman, nego recimo izgradnja nekog privrednog objekta ili hapsenje tajkuna koji odrase kozu tim citateljima zeljnih senzacijonalnih novosti.

T_I (Diskutant)

28. maj 2009.

Crna reka i hrišćanstvo :

www.activeboard.com

maliperica1 (ing (pripravnik u GM))

28. maj 2009.

Оправдано је питање да ли постоји једна груба замена теза у целом представљању свих покренутих питања и зашто и коме такав преступ (иначе тако добро познат у савременом свету дезинформација и манипулација) одговара?

Превод молим, СТОП. на адресу добро необавештених новинара послати. СТОП хитно

http://www.mindcontrolforums.com/news/beast1.htm

ЉУБАВ – добра воља се спомиње и контексту негације садизма и бруталних метода насиља.

Љубав је генерално одредница дубине сваког религиозног учења. Љубав излази из као последица узрока свих узрока у онтолошком смислу разумевања религије.

Цркви, Православној Цркви у целини се овим путем и даље перфидно подмеће нихилистичка теза, да су методи секвенци примене силе ПРАВИ ОДРАЗ схватања љубави цркве. То је та перфидна манипулативна замена теза у овом случају и крајња и ЖЕЉЕНА али и инструментализована порука и циљ. ТО НИЈЕ ТАЧНО, ни у најопштијем смислу ни у конкретној злоупотреби и замени теза.

***

Да ли родитељи који се из било ког разлога суоче у периоду васпитања и одрастања детета треба да реагују када дете показује поновљену вољу да краде, да лаже и манипулише ради својих дечјих интереса и жеља… када дете покушава по сваку цену да у том смислу наметне СВОЈУ ЊЕМУ РАЗУМЉИВУ СЛОБОДНУ ВОЉУ?

Да ли је спречавање те воље израз САДИЗМА РОДИТЕЉА према детету и да ли је пацка по гузи одраз повреде дечјих права и САДИСТИЧКА ОСОБИНА родитеља?

Ко има у правној држави интереса да овакве појаве у културама санкционише као ПОВРЕДУ ПРАВА ДЕТЕТА укључујући и казнене одредбе против родитеља? Шта може бити прави циљ инструментализације ове проблематике „РОДИТЕЉСКОГ НАСИЉА и ЗЛОСТАВЉАЊА”?

Какве су стварне последице оваквог схватања либералних вредности који на једној страни масивно иду на кажњавање и санкционисање сваке врсте васпитања у супротстављању неприкосновеној вољи детета…

..и на другој страни чини могућим масовну индустријализацију различитих врста насиља у свакодневном животу?

Ако лаже коза не лаже рог,

ако лаже малиперица не лаже телевизија.

Оригинални снимак Милтона Фридмана, родоначелника економског модела који је циљни и некритички модел свих економских и друштвених теорија савременог света.

Отворено пропагаирање за слободу конзумирања дроге:

Dusko_28. maj 2009.

Reče mi jednom otac da čovek može da se obruka i pošto umre.

– Kako? – zaprepastih se ja.

– Može da prdne.

E, Milton Fridman je prdnuo posmrtno!

Sad se ceo svet našao u čudu kad se suočio sa posledicama Fridmanovog liberalističkog modela.

~~~~~~~

A što se glavne teme tiče, Perice, potpuno si u pravu!

Ja spadam u generaciju u čijem su vaspitanju batine odigrale neku ulogu. Ja sam, doduše, bio sposoban da odmah razumem u čemu sam pogrešio, tako da batine ne pomažu da se bolje razume, ali pomažu da se bolje UPAMTI. I posle svega, uveren sam da nisam imao boljih prijatelja od svojih roditelja.

Kada bi se analizirali LEGALNI postupci sa duševno bolesnim osobama (a zavisnici od droge su vrlo blizu toj kategoriji), videlo bi se da tu ima okrutnosti koje nadaleko nadmašuju „deset po turu”. Razlika je samo što je lekarska profesija za te slučajeve pažljivo izgradila pravne okvire, tako da je sve „po zakonu”.

maliperica1 (ing (pripravnik u GM))

28. maj 2009.

Шта је рекао а, шта није Милтон Фридман, идеолог нове економске мисли и друштва:

цитат:

„Ја сам тада навео два разлога против прохибиције, један је етички а, други је питање укупне корисности. Етички аргумент улази поставља следеће питање. Имамо ли ми права да одредимо, шта неко сам себи сме да чини? Већ је Џон Стјуарт Мил (погледај превод Петра 1. Карађорџевића на Српски језик) дошао до закључка, да једна влада не сме да присиљава људе ка њиховој срећи, али да влада има право да човека задржи да не прави штету другоме. Исто тако ја мислим да ми немамо права да једном човеку пропишемо да ли ће пити алкохол и колико. Али, ми имамо право да га ухапсимо и ставимо у затвор ако вожњом у пијаном стању угрожава друге људе. Исто тако се ово односи на дроге. Други аргумент је ефективност (мисли се на економску укупну ефективност). Чак ако је опште прихваћено мишљење, да неки од чланова друштва имају право друге ради њиховог добра да принуде за нечињење неких ствари, мора се ипак размислити о свим последицама таквог деловања. Начин на који хоћемо да задржимо људе од узимања дроге има ЈЕДАН ОГРОМНИ ПРИВРЕДНИ ПОДСИСТЕМ, криминал, корупцију и једну масу негативних ефеката за последице

***

Последња реченица Фридмана је груба замена теза. Тржиште и производња дроге са свим својим последицама по друшво остала је нетакнута, чак и онда када су злоупотребе и везе између организованог криминала, тајних служби, политичких интереса иза нетранспарентних владиних послова почеле да излазе на површину. (Циљ оправдава средства). Са друге стране је управо овај велики сегмент сиве, криминалне економије веома интересантан као извор капитала и моћи чија вредност се процењује на једну трећину светског БНПа. Ко је стварни господар ових прихода и која је реална цена плаћена у име ДОГМАТИЗАЦИЈЕ СЛОБОДЕ на сваки порок у име рационалне догматизације АПСОЛУТНЕ СЛОБОДЕ и у каквом односу све ово стоји са реалним монополима без икакве законске и јавне контроле.

СЛУЧАЈНОСТ, нежељена последица у екстравагантном ексклузивном схватању апослутне слободе монопола. Психологизација слободе кроз замене теза између добра и зла, друштвено и појединачно корисног и штетног по принципу интереса имаоца монопола. – СЛУЧАЈНОСТ питања односа према пороцима са једне стране и колективног и појединалног пада одбрамбених механизама…

***

Дуле, ствари су спојене и нису случајне. Набацивање кривице кроз психологизације сасвим рационалним методама, баш како се чини у случају Црна Река није случајан и има много веће укупне последеице по начин формирања НОВЕ СВЕСТИ која у принципу престаје да се брани пред СИЛОВИТОМ МАШИНЕРИЈОМ злоупотребљене државе. Иза свега стоји један некритички модел свеоубхватног механизма монополистичке прерасподеле и протекционизма.

Криминализација целокупног друштва кроз систем недефинисаних лабилних односа. Самим тим слаби цепањем односа свака оправдана и смишљена одбрана или отпор. Медији овде у избору и начину презентације тема имају посебну улогу, наравно у име доброга по некритичким шаблонима моралног лицемерја у име морала како то вешто манипулише Фридман.

Patriota (Ekonomista)

29. мај 2009. у 01.48

E moj mali perica!

i ti si izgleda naseo na propagandu onog svestenika.

О наседању на пропаганду, о једном од релевантних узрочника настајања феномена дроге, светског тржишта дроге и стварању зависности у политичке сврхе у којима се између осталог конзумирање дроге третира као потпуно лично право на СЛОБОДУ ВОЉЕ И ИЗБОРА начина живота говори ИРАН КОНТРА АФЕРА у којој су иза активности ЦИА у поглду финасирања али и коришћења свих погодности дилерске мреже учествовали и председник УСА Реган и подпредседник тадашњи Буш сениор и делови ЦИА који су не само аферу у вези криминала и највише власти УСА направили већ и дугорочно користили за укупну политичку дестибализацију и изазивање ратова у различитим деловима света.

Заборављена изјава о доказаним везама у ИРАН КОНТРА АФЕРИ,

..Изјава УС сенатаора Daniel Inouye у сенаторском саслушању поводом Иран контра афере:

...„постоји једна влада у сенци са сопственим ваздушним снагама, сопственом морнарицом, својим механизмима за акумулисање новца, као и сопственим представама о спровођењу националних интереса СЛОБОДНО од сваке контроле и СЛОБОДНО од сваког закона”…

МРЕЖА ДРОГЕ укључујући и све последице је до данас директно везана за све речено у овој реченици једног АМЕРИЧКОГ СЕНАТОРА.

***

СЛОБОДНА ВОЉА води ГЛАДИЈАТОРЕ за одређену суму новца у сасвим различите ГЛАДИЈАТОРСКЕ АРЕНЕ које су потпуно легалне и стоје на високом месту позитивног медијског интереса, значи представљају облик општег и жељеног ДРУШТВЕНОГ укупног понашања и свести. Међу таквим глорификованим и у вредносном смислу високо поштованим представа,а није мали број са класичним сценама потпуног гажења елементарног људског достојанства и преко границе и правила самих креатора таквих гладијаторских представа.

И, ником ништа, на мала врата, па мало већа и тада у директној медијској поплави подржавају се овакви системи ради стварања НОВЕ УКУПНЕ друштвене и појединачне свести и система вредности.

***

Међутим, правно не можеш ништа таквим институцијама и таквом облику изражавања слободе мишљења, слободе окупљања и слободе реалног ОБЕШЧАШЋИВАЊА и тортура … па тако су методи укључујући и ПРАВНИ ОКВИР које је Дик Чеини пре неки дан БРАНИО под ултиматом највишег сигурносног интереса света и УСА … постали ОПШТЕ И КОЛЕКТИВНО ДОБРО у којем свако, баш свако може у ДУПЛИМ ПРАВНИМ СТАНДАРДИМА бити проглашен ЗЛОЧИНЦЕМ И САДИСТОМ … па и они који својом СЛОБОДНОМ ВОЉОМ пристану на облик стационарног третмана као у Црној Реци.

***

Познавајући пар трикова криминалних замена теза у играма са осећањима и моћи системна утицаја на ЈАВНО МЊЕЊЕ различитим дезинформацијама или полуистинама чини се више него оправданим питање,

КО СТВАРНО СТОЈИ у овом меијском линчу против Црне Реке а, све у погледу ширег реалног политичко – историјског савременог контекста укупне тајне и јавне политике према Балкану од стране ЦИА и последња три УСА председника којима је доказано ЈЕДНОСТРАНО уплитање и креирање целог процеса.

***

Али, то су неке друге велике ствари, сада назад на проблем ТОРТУРЕ и САДИЗМА у Црној Реци.

ТОГА НЕМА, ма колико прилози и приучени медијски експерти МЕЊАЛИ свесно или несвесно тезе САДИЗМА као основног циља овог пројекта НЕМА.

А, СЛОБОДНА ВОЉА родитеља и деце, породица и оболелих СЕ НЕ ПОШТУЈЕ.

Када је СЛОБОДНА ВОЉА стварно слободна у складу са законом и искреним и свеобухватним намерама система и ЦИВИЛИЗОВАНИХ ДРЖАВА да се супротставе проблему НАРКОМАНИЈЕ… стварно СЛОБОДНА…

по горњем филозофском релативизму Милтона Фридмана,

а, када је СКАНДАЛОЗНА и штетна по целу околину и системе вредности.

***

Значи драги мој пријатељу ПАТРИОТА, када млади се навлаче на зависност и дрогу, коју им обезбеђују њихове владе кроз нетранспарентне светске глобалне мреже, онда је све правно ОК и ствар је о СЛОБОДНОЈ ВОЉИ и праву употребе и глорификације НАСИЉА И ТОРТУРЕ…

а, када се исти обрате за последњу помоћ и по СВОЈОЈ СЛОБОДНОЈ ВОЉИ прихвате систем правила који у посебним случајевима се позивају на добровољних три по гузи, онда је реч о НАЈГРУБЉЕМ КРШЕЊУ СЛОБОДЕ и наших општих вредности. Како то да слободна воља појединца је само онда слободна када је у интересу НЕТРАНСПАРЕНТНИХ ПОСЛОВА шефова криминалних послова у тајности… ради ДЕМОКРАТИЈЕ И СЛОБОДЕ.

Свака ЗАМЕНА ТЕЗА је НАМЕРНА и није случајна као одговор и полемику на реалну утицај нетранспарентних државних тајних и осталих приватних система у оквиру и под плаштом државних и општих интереса.

citat:

http://www.gwu.edu/~nsarchiv/NSAEBB/NSAEBB210/index.htm

http://www.gwu.edu/%7Ensarchiv/nsa/publications/DOC_readers/icread/icread.html

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Сродне теме:

Advertisements
Tagged with: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/

Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a2, и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!

Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.

Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.

Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.

Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави,  продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..

… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се  створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.

Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не  одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а2, чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?

Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.

Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.

Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању  да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?

На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.

Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.

Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби,  они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења  који неће ништа да прилажу.

Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у  личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се  буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)

Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..

Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.

Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.

Отуда је  потребно  наставити,  и још  за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао,   поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му   његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.

И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.

У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.

Херберт Спенсер.

(Превео с франиуског С. А. П.)

1 Радничких друштава.

2 Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.

Ја сам у Селу после 25 г. лутања први пут осетио да сам жив и највише СЛОБОДАН

Teslagenerator-X , 19/01/2009,

Kada budete ziveli i radili u Americi jedno 20 godina i pre toga po Evropi 5-6 godina onda povezite i stavite sve na kamaru i vagajte“staje najlepse“ja sam odvago daje Moja Srbija najleps i to na Selu.

Imam sve i zivim kao Car! Oni koji neveruju put pod noge i nekase dobro nauce da slusaju i budu dobri pokorno vaspitani i znaju svoje mesto. Za mlade narocito preporucujem da sto pre odu u Ameriku i osete i izuce i opametuse iskuse i da sami odluce i vagaju staje bolje? Jer ako tvoj zivot sacinjava samo ustani radi spavaj i sve ispocetka tutanj za Ameriku.

Ja u Selu posle 25 godina lutanja prvi put osetiosam dasam ziv i najvise SLOBODAN. Imam lepu farmu ovaca i koza i sa njima moji zivci su izleceni posle ogromni stresova„stace biti sutra“koji dug pre da platim“imamli dolara jos“nikada kraja dok nisam posetio brata u Srbiji i vidim covek lepo zivi od stocarstva i svoj gazda svi trazu ovce a odradi svoih 6-7 sati jedino kadasu zetve zapnese i zimi napoji stoku nahrani i opet slobodan da radi sta hoce nema kredita nema dugova ima osnovno sve jede i pijese dobro deca nemaju problema,

Necemo Mi ziveti 1000godina i gdeste zapeli? Ja sam morao ispocetka da ucim „Kako se Zivi“ radmije samo zanimacija hobi koji volim uzgred i placen sam.

Vi Kako hocete izvolite pa trazite srece ja sam je nasao.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Дакле човјек није слободан да се радује у својој држави ?!

Posted in Срби у расејању, друштво, политика, спорт, SerbianCafe by Соларић on април 14, 2009

Evgenija – Feb 09, 2004

Kad se vec stalno vracamo na Hitlera…Vecina njegovih djela je bila zla, losha i to veoma losha..a posljedice toga se i dan danas osjecaju…

Jedino na chemu su mu Nijemci zahvalni je izgradnja auto-puteva, da se preciznije izrazim njegova ideja, a rad, trud i znoj je ipak njihov. Dakle ta ideja je bilo jedino shto je valjalo. Zahvaljujuci njoj imamo najbolje puteve na svijetu- izjavljujem smjelo.Vecina Nijemaca se plashi, stidi i vrlo nerado izjashnjava kad je on u pitanju.Vecina ga mrze i smatraju najvecom istorijskom greskom.

Prije par dana sam imala veoma intenzivan, „potresan“ razgovor sa jednim chovjekom koji je lezao u bolnici, tako reci na samrti, ali to tad nisam znala,znala sam da je teshko bolestan. Kazhe da mu je Hitler ukrao mladost, opirao se koliko je bilo moguce, ali kao i vecina tadasnjih momaka nije se mogao osloboditi fronta. Kleo ga je. Taj chovjek bio aktivan i osnovao partiju poslije rata. Njegova majka je radila u fabrici za smijeshnu svotu novca tadashnjih 2,3 marke.Na ulici nije smjela stati i pozdraviti se samo komshinicom, maltene ni klavom klimnuti- toliko o slobodi u tadashnje vrijeme.
Da ne govorimo kako je tada bilo Jevrejima, lužičkim Srbima (Sorben,
invalidima, retardiranima i ostalim manjinama…
Shta Nijemci, kao nacija zahvaljuju Hitleru ?
Zahvaljuju da su postali Americhka kolonija i podanici i dan danas
kulturni pad– Njemachka je bila vodeca drzhava po pitanju filozofa, mislilaca, pisaca.. tu se desio „lom“, a sad Ameri „namecu“ svoju vrlo dubokoumnu literaturu, marketing, muziku, jednom rijechju ovu pojavu komercijale. Ni dan danas nemaju „privatnu“ sferu kao svaka normalna drzhava, stalno su pod „nadzorom“.

Zheleci da spasi Germaniju i kulturu, unishtio je..a da ne govorimo o njenom imidzu, koji ih prati i pratice josh dugo. Pochnimo od ove banalnosti i radnje koja se deshava u autobusu. Ulazi djechak Nijemac sa njemachkom zastavom, presretan shto su dobili utakmicu 2.lige. Prilazi mu smjelo turski djechachic i otima zastavu i naziva nacistom.
Nijemac ga onako samo gleda zachudjeno i tuzhno. Dakle chovjek nije slobodan da se raduje u svojoj drzhavi ?!

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Тек кад почну своје међусобне односе да уређују по Знању и принципу узајамног помагања и сарадње, организација постаје трајно стабилна и чврста

Posted in друштво, економија, политика, филозофија, SerbianCafe by Соларић on март 20, 2009

Људска права и слободе

dulebg (posmatrach) – 7. novembar 2007.

Ето проведосмо крај 80-тих и целе 90-те, до 5.октобра, жудећи за људским правима и слободама. Лепо нам рекло са Запада – ел оћете права и слободе? е онда да оборите оног диктатора, ако нећете ви – ми ћемо, ево за почетак да вам напакујемо ратове, изолацију и бомбардовање.

Ал се наш народ не да опепелити – оће права и слободе од оних што га изолују и бомбардују, оних што му малдост развукоше, а пензионере у понижење …

Ево сад дошла права и слободе, ал отишла правда и једнакост! Шта ћеш – не може се све. Заборавили Западњаци да нам кажу да у свету права и слободе – нема правде и једнакости. Има права и слободе да будеш изнад, ако ниси испод. Изнад ће бити они, а испод има места и за нас.

Испаде да слобода кретања важи за оне што имају јахту, ил авион (они су се и раније комотно кретали), а нас остале баш не гледају радо – а и куд ћеш на толику скупоћу, седи ди си, и за ди си ниси!

Можеш да издајеш новине, или да лајеш преко телевизије – ако си тешки тајкун и то себи можеш да приуштиш. У супротном си смешан – нит те ко види, нит чује, нит зарезује. Новине си мого и под Слобом да издајеш и са телевизија да лајеш – онда су се макар чула 2 лавежа: државе и 5-те колоне, сад чујеш само 5-ту колону?!

Stiskavac (travka pobrljavka) – 7. novembar 2007.

Demokratija kao Znanje o obliku

drustvenog uredjenja organizacije

pomoću koje se ostvaruje sloboda

Kada u pojedinim državama sveta dodje do ugrozavanja ljudskih prava i sloboda, pristalice demokratije smatraju da je u tim državama potrebno uspostaviti demokratiju. Sudeci po tome, demokratija bi bila, dakle, Znanje o tome koji oblik organizacije zivota i rada (koji oblik drustvenog uredjenja) treba da bude uspostavljen u jednoj državi da bi u njoj mogla biti ostvarena ljudska prava i slobode.

Dva znanja – dve demokratije

Po Zakonu postojanja, prilikom vecitog pretakanja kroz svoja tri prirodna stanja Zivot je ciklično uvek iznova podlozan razvoju. Taj razvoj se svodi iskljucivo na pronalazenje najboljeg Znanja (recepta) po kojem će se stvoriti okolnosti koje omogućuju Zivotu da se neometano pretace kroz svoja tri prirodna stanja. Na početku razvoja svakog ciklusa Zivot smatra da je borba najbolje (rešenje) Znanje, da u borbi jači prezivljava i da je pravo jacega njegovo prirodno pravo. Ovo Znanje podrazumeva da je sloboda bezgranicna i da su dozvoljena sva sredstva samoodrzanja.

Međutim, kada se ovo Znanje oproba u praksi, postepeno se dolazi do saznanja da Zivot teško opstaje u uslovima borbe i bezgranicne slobode, odnosno da borba i bezgranicna sloboda ne predstavljaju okolnost u kojoj Zivot može neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja, posto se pomoću njih ne ostvaruje cilj Zivota, red i Zadovoljstvo, već izaziva i produzava nered i Nezadovoljstvo. Zbog toga se ovakva demokratija kao recept samoodrzanja Zivota ne može prihvatiti, ni tumaciti kao Znanje, već kao laz, odnosno, neznanje.

Na visem stepenu razvoja Zivota, suprotno bezgranicnoj slobodi kao neznanju, je Znanje o uzajamnom pomaganju i saradnji. Po ovom Znanju, umesto bezgranicne slobode uvodi se ogranicena sloboda po kojoj je sve zabranjeno, sem uzajamno pomaganje i saradnja. U prvi mah može izgledati da sada slobode i nema, ali tek pomoću ovakvog oblika slobode moguće je stvoriti organizaciju Zivota, tj. okolnost u kojoj će Zivot moći neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja – sto i jeste potreba, namera i cilj Zivota – zbog čega tek ovakav oblik slobode treba smatrati istinskom slobodom, a recept po kojem se ona uspostavlja, istinskom demokratijom i Znanjem.

Dok god pojedinci unutar jednog drustva pokusavaju da uredjuju svoje međusobne odnose po Znanju i principu međusobnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe, organizacija njihovog Zivota i rada se neprestano i uvek iznova gradi i rusi. Tek kad pocnu svoje međusobne odnose da uredjuju po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, organizacija postaje trajno stabilna i cvrsta.

Sve organizacije od kojih se Priroda sastoji, od atoma, nebeskih tela i njihovih sistema, pa do tela jednocelijskih organizama i tela visecelijskih organizama, kao sto su, na primer, tela biljaka. zivotinja i ljudi, su stabilne i cvrste, sto dokazuje da svet materijalnih oblika u Prirodi nije stvoren i ne postoji po Znanju i principu uzajamnog nadmetanja, nadmudrivanja konkurencije i borbe, već po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje. Ovo jedino ne vazi za organizacije Zivota i rada unutar ljudskog drustva, koje se neprestano, uvek iznova, grade i ruse. To dokazuje da je svest ljudi još uvek veoma niska, odnosno, dokazuje da se ljudi s ciljem svog opstanka još uvek međusobno bore.

Zavisno od toga da li pojedinci u jednom drustvu svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu međusobnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe ili Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, zavisi i koji oblik podeljenosti pojedinaca će da bude u tom drustvu zastupljen.

Ako pojedinci svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu uzajamnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe, to drustvo će biti podeljeno na pobednike i pobedjene tj. biće podeljeno po klasama. Pobedjena klasa će se deliti još po profesijama, tj. po proizvodnim zanimanjima i radnim zadacima koje je kao pobedjena klasa prinudjena da obavlja u korist klase pobednika.

Ako pojedinci u jednom drustvu svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, to drustvo će biti podeljeno samo po profesijama i proizvodnim zanimanjima u skladu sa podelom rada koja je nužna da bi se stvorila okolnost u kojoj će Zivot u zajednici, svih pojedinaca podjednako, moći neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja. Kao u ljudskom telu u kojem sem podele rada drugi oblici podeljenosti ne postoje. Sto vazi i za ostalu Prirodu, sem za ljudsko drustvo.

(more…)

„FEEDBACK” је НЕОПХОДНИ услов система … и за најконзервативнију идеологију…

Posted in друштво, економија, образовање, SerbianCafe by Соларић on март 8, 2009

Novica_Newer (radi se svasta)
03. mart 2009.

Nema demokratije bez obrazovanog naroda. Nema ekonomske slobode za preduzetnike van drustva koje im to mogućava.

Ne postoji dobar sistem bez povratnog sistema, sto bi ameri rekli feedback.

Feedback za demokratiju ju obrazovan narod koji je spreman i sistem koji dozvoljava svrgavanje politicara i predstavnika koji ne rade ispravno. Narod mora biti obrazovan, pametan i informisan kao i da ga zanima država, da se bavi kretanjima, glasa itd itd.

To kod nas nema i nas narod je većinom stoka jedna grda (kao i ostali narodi) koji se vodi kratkorocnim razmišljanjem.

Putinizam jer otprilike jedino sto kod nas može da uspe kod nas.

Što se tiče neke ekonomske slobode na koju si presao tako suptilno, za nju je najvaznije postojanje stalnih uslova. Dakle, jedinstveno, uniformno delovanje zakona, jaka zastita za kapital, mala korupcija, otvorenost pristupa trzistu. Na drugu stranu važan je socijalni status radika i sindikata to bi bio povratni sistem za jake kapitaliste.

Od neke ekonomske slobode smo takođe daleko jer ljudi prirodno streme (kao sto su Ameri pokazali u zadnje vreme) spekulacijama, spletkarenju, mahinacijama i lihvarenju jer je profit brzi umesto dugorocnog ulaganja koje donosi manje profita i sporije.

Dakle, važno je da država u principu spreči prevelike ekonomske slobode.

Drugo,

Ovo americko reduciranje kompletne socijalne i državne strukture u neki kalup pojedinac naspram sitema je takođe promasen.

To izlaganje tipa „americki republikanci = pojedinacna prava a demokrate = drustvena prva“ je reduciranje kompleksnog sitema upravljanja gde se prozimaju ekonomska, politicka, religiozna itd itd pitanja na jedan dijalog koji niti republikanci niti demokrate u SAD ne postuju.

To da su Republikanci partija pojedinca a Demokrate neka partija drustva je netačno u zadnjih 100 godina najmanje. To je možda u rečima neka ideologija Republikanaca ili Demokrata a na delima je 100% drugacije. I Demokrate i Republikanci su uvecali i ojacali federalne organe vlasti, povecali deficit, povecali vojsku, osnovali nove federalne agencije. Nema tu ni i od njihove deklarativne ideologije.

maliperica1 (ing)
03. mart 2009.

Novica_Newer
Nema demokratije bez obrazovanog naroda. Nema ekonomske slobode za preduzetnike van drustva koje im to mogućava.

Ne postoji dobar sistem bez povratnog sistema, sto bi ameri rekli feedback

***

slazem se …

samo je parola sada nema slobode bez GREEENBACKa… (suvise protekcionisticko shvatanje SLOBODE) i odlaganje REFORMI,

Gesteint,

Pusti ti Ayn Rand i ostle americke liberalne gluposti. Lepo to zvuci na nekim malim primerima ali rastezes analogiju do pucanja. To je za naivne ljude.

To sto ti radis je postavljanje malih primera koje onda koristis kao neki kalup da bi ih preneo na još vece primere na koje ne to ne bi mogao da radis.

Recimo tvoje pisanje ovde:

Nisam ja suptilno pres’o na ekonomiju jer osnova za nastanak demokratije je upravo to pitanje privatne svojine. Ko će da odlucuje o njoj? Na osnovu te slobode da se odlucuje o svome i jeste zasnovana demokratija. E sad nekada neke ideje prevladaju kao sto je to bio slučaj kada su crnce smatrali svojinom a nekda opet neke druge kada je crnac na celu države.

Prvo, ekonomska sloboda je (iako važan) samo jedan vid slobode. Dakle, logicki je naivno ili čak neukusno podmetati slobodu pod ekonomsku slobodu i sve reducirati na taj nivo. Postoje mnoge druge slobode, sloboda govora, razmišljanja, ideologije, kretanja.

Drugo, sloboda nije jedini princip koje je potrebno maksimizirati za „demokratiju“. Postoje prava. Tvoja sloboda ne može i ne sme da se kosi sa mojim pravima. Tu je prvo, najvaznije ali ne i jedno ogranicenje slobode. Dakle kao sto vidis, već zalazimo na neke granice tvoje vizije demokratije u kojoj je jedino sto vazi neka nebulozna „sloboda“ i demokratija je demokratija onoliko koliko „slobode“ dozvoljava. Kao sto rekoh, pusti Ayn Rand tip razmišljanja, to je prevazidjeno i netačno jer je potpuno neprakticno i stavlja pojedinca i njegovu „slobodu“ u vakuumu koji nikada neće postojati.

Dalje:

Ali da bi se ta ravnoteza ostvarila potrebno je da se drustvo sto vise angazuje u vlasti tj da se pojedincima da sto veca sloboda u odlucivanju o sopstvenom posjedu. Da li je to fabrika, kafana ili intelektualna tvorevina kao sto je knjiga, roman i sl je nebitno. Bitno je da pojedinac ima slobodu da odlucuje nad svojim vlasnistvom. To je osnova svih mogućih ljudskih prava i zakona u danasnjim demokratskim drustvima.

To je apsolutno netačno. Dakle, opet sve se reducira (netačno) na nivo ekonomske slobode i privatnog vlasnistva. Samo treba primetiti jednu suptilnu tacku i digresiju ovde – Da li je to fabrika, kafana ili intelektualna tvorevina kao sto je knjiga – gde se princim sa neke male, privatne stvari kao sto je knjiga stvar prenosi na državu ili fabriku koja je mnogo kompeksnija i gde se prozimaju mnoge, mnoge slobode i prava mnogh pojedinaca.

Recimo, imaš svoje privatno vozilo – idealna demokratija bi (po tebi) bila da ti imaš apsolutno pravo nas svojim vlasnistvom. Dakle, u idelanoj demokratiji bi ti, ako imaš zelju, svoje auto vozio na pogresnoj strani ceste. Dakle, tvoj ideal bi se kosio sa idealima drugih i već dolazimo u apsurde koje primena jednostavnog principa ne može tek tako da se preslika na vece sisteme. Šta koga zaboli šta ti radis sa svojom knjigom. Ali država ili fabrika je već sasvim druga kategorija mada se pokusava da se sve svede na taj isti nivo „vise slobode sa privatnim vlasnistvom = vise demokratije“ sto je, opet, apsolutno netačno.

Dalje, recimo mislis da je zadatak drustva da maksimizira nečije ekonomske slobode sa svojim vlasnistvom. Recimo , imaš coveka koji je vlasnik zemlje sa jedinim bunarem u selu. On odbija da provodi vodu drugim kucama u selu. Po tebi, drustvo bi idelno gledalo da podrzi tog coveka u svome naumu. Opet, dolazimo do apsurda gde privatno vlasnistvo mora da se ogranici da bi se ostvarila sloboda drugih pojedinaca.

Proban je jedan takav sistem sa apsolutnim slobodama „privatnog“ vlasnistva pa je Kralj Sunce zavrsio na giljotini.

Posotji granica primenjivosti takvih naivnih principa kao „ekonomska sloboda pojedinca = demokratija“ i vise „ekonomske slobode = uvek poželjno„.

Kao sto rekoh, pusti te americke fazone.

Ispravka – Luj 14ti je Kralj Sunce ali je Luj 16ti zavrsio na giljotini.

maliperica1 (ing)
03. mart 2009.

NAROD nije uopste toliko GLUP i neobrazovan …
neobrazovana i glupa je elita koja misli da ovakav proces proglasi jacanjem i sirenjem demokratije, slobode i VLADAVINE PRAVA…

FEEDBACK je NEOPHODNI uslov sistema … i za najkonzervativniju ideologiju…

Novica_Newer (radi se svasta)
03. mart 2009

Potpisujem perice.
Elita pravi narod glupim, zatupljuje ga laznima i pogresnim informacijama pa se onda vadi i to koristi da bi dobila vise vlasti i kontrole. Prave nas glupim da bi se onda pretpostavili kao neke vodje i slično.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Жалосно је да родитеље забрињава религија а не неписменост наше дјеце

Posted in друштво, култура, религија, родитељи, SerbianCafe by Соларић on фебруар 21, 2009

Da li je deci potrebno versko obrazovanje

Jestira – 3. oktobar 2005.

Retko dolazim ovde, pa se izvinjavam ako je tema već bila postavljena. Odrasla sam u Titovoj Jugoslaviji i kada sam dosla u inostranstvo, iznenadila sam se da je u nekim zemljama zapadne Evrope verska nastava obavezna, samo da može da se bira iz koje religije. Meni se to dopada, jer mislim da deca treba da su upoznata sa osnovama religija, ali isto tako mislim da im ne treba nametati ni jednu religiju, ali ih treba usmeravati prema hrišćanskim religijama. Šta vi mislite o tome, da li vasa deca treba da imaju i versko obrazovanje i da li mislte da bi ono moglo da odvuce dete u „nezeljenom pravcu“?

slfsbor – 4. oktobar 2005.
Наравно да подржавам веронауку у школама. Она би по мом мишљењу требала да буде и обавезна а не као изборни предмет. Не прихватам образложење да све знамо о веронауци јер су је писали људи (! ), а не Бог. Да ли смо сигурни и да је све ово што уче деца сада, и све оно што смо ми учили као деца веродостојно и научно доказано као такво. Колико је само заблуда било у учењу кроз историју. Сам реч „веронаука “ нам каже да се ради о једној области људског постојања која не може бити подвргнута егзактној провери. Она има сасвим другу улогу и мисију. Питање је филозофско и нико на њега не може дати одговор. И поред тога оно опстаје више од 2.000 година и трајаће док постоји људски род.

-cemu strah – 4. oktobar 2005.

Ne znam šta je visak a šta manjak znanja ili poznavanja bilo čega pa tako recimo i religije. Zar zivot nije jedna velika skola? Jedno je religija a drugo je vjera. Nema nevjernika jer nasa dusa trazi svoju hranu, pa makar to bila i vjera u nevjerovanje. Obzirom da djeca nemaju domaće zadace (jer kuci zavrsavaju ono sto nisu stigli u skoli, a to stvarno ne možemo nazvati domaćim zadatkom) zašto nebi malo prošli i kroz religiju…Što se tiče opasnosti da ih ne odvuce negdje dublje,da postanu fanatici, jako je mala, jer motivacija za otkrivanjem i istrazivanjima u bilo kojem predmetu,pa tako i religiji,je zaista jako mala. Nemam straha da će mi bilo koji predmet odvuci dijete osim da će ga zaglupiti supljiranjima o slobodi, ravnopravnosti i sličnim bajkama.

Religija ih uci da budu poslusni, a skola da budu ravnopravni tako što će odluciti sami da li će uciti ili neće,da li će udariti drugo dijete ili ne, da li će ovo ili ono. Umjesto da prije upisa psiholog upozna djecu, upoznaje ih u toku skolovanja. Cista zezancija. Zalosno je da nas kao roditelje zabrinjava religija a ne nepismenost naše djece.Možda bismo trebali da odrastemo pa onda da razmišljamo o djeci. Da bismo nekoga izveli na put,trebamo utabati staze. Zato ne mislim da se krije bilo kakva opasnost krije u religiji jer ona ne uci da marihuana nije droga.

PS: Odoh malo u sirinu,ali eto…Ne možemo promijeniti svijet ali možemo sebe. Vjerovali ili ne ,religija je sastavni dio našeg zivota, jer kroz nju se ispreplice apsolutno sve i da li bili pasivni posmatraci ili ucesnici nije loše upoznati je.

Neverovatno_ (prilagodljiva devojka) – 4. oktobar 2005.

Vaspitana sam religion free i nikada nisam o tome razmišljala. Sasvim je OK imati tu mogućnost i čak i ako nismo religiozni treba postovati kulturu i tradiciju,a na zapadu je to najlakse ostvariti putem Srpske pravoslavne crkve. Rado bih djecu dala u neku takvu skolu jer ne vidim kako drugacije mogu saznati nešto više.

Ford_Prefekt – 5. oktobar 2005.

Tatin skolarac??? – 4. oktobar 2005.

A na kraju kao „obrazovanom“ coveku, gde ti je uctivost i pristojnost da prihvatis i drugaciji pogled na svet i zivot bez vredjanja.

A zašto doticni/doticna najpre sam ne prihvati studentov pogled na svet, pa mu ne pokaze kako to funkcionise na svom primeru? Covek je izneo svoje mišljenje u jednoj jedinoj prostoj recenici i nicim se ne može zakljuciti da je neuctiv i nepristojan.

Smesni smo zaista.

Ja sam lično agnostik. Naucnik sam i vise mi je nego jasno da smo vrlo smesni u svojoj samouveronosti – ubeđeni smo da puno znamo i da smo puno postigli, a u stvari pojma nemamo. Dovoljna je jedna sitnica koja se ne uklapa u ono sto ocekujemo da vidimo pa da se skroz pogubimo.

Vrlo je nepromišljeno tvrditi da Bog ne postoji. Ja duboko verujem da ga ima, ali isto tako verujem i da sicusni ljudski mozak nikad neće biti sposoban da ga shvati ukoliko ga ne pojednostavi do nivoa na koji smo navikli. Za to sluzi religija.

Religija nije zlo, ali jeste ZLOupotrebljena! Nazalost…

Deci treba da budu dostupni i naucni i verski pogled na svet, a ona će sama da rese šta je za njih ispravno.

(more…)

Када би се урадио психолошки профил просечног масона, видело би се да им је свима заједничко пар ствари

tit-1953

Тито и Черчил, 1953 г. (снимак је занимљив због руковања којег користе масони)

beogradjanin – Sep 07, 2000 01:37

Bope da li si ti mason?

Da bi se postao mason nije mnogo potrebno. Cak mozes da odes u njihovu organizaciju da se raspitas, malo popricas i oni te predloze za clanstvo (ako im se dopadnes). Ali oni imaju nekih 32 nivoa clanstva i obican covek ce biti na tom najnizem (bezazlenom) nivou manje vise ceo zivot. Na vrhu je samo jedan. Svako zna samo par ljudi „oko sebe“.

Tvrditi da oni nemaju nikakvog narocitog uticaja je upravo cilj njihove tajnosti. Isto tako tvrditi da oni upravljaju svime je suludo jer oni nisu jedina organizacija takve vrste…

Pravi vladari sveta su oni koji ne deluju da su to. Kao kad vidis poznatog glumca i kazes „Jao pa ti mi licis na onog glumca, a on kaze – to mi svi kazu…“

*** * SLOBODNI ZIDARI – Sep 07, 2000 03:50

Postovana Gospodo, koji je moj nivo (stepen) to ne mogu da Vam saopstim. Za ovu diskusiju kazacu toliko koliko mogu. Na provokacije,vredjanja i negativnosti necu obracati paznju niti odgovarati tako da takvi ne ocekuju nikakvu reakciju.

Puno pozdrava svim diskutantima.

beogradjanin – Sep 07, 2000 05:56

Slobodni zidaru,

Zasto nemozete da nam kazete na kojem ste nivou? Ko ce da zna? Kako ce da sazna?

Da li su masoni toliko mocni da cak i anoniman post ovde stigne do njih? Ili je samo u pitanju neko obecanje? Zasto je masonima potrebna tajanstvenost? Sta je cilj njihove organizacije?

I voleo bih da znam koji je bio motiv za vase uclanjivanje.

Ovo su sve pitanja puna postovanja – nije mi namera da kritikujem.

ps Da li masoni primaju u svoje redove kriminalce? Da li postoje neki kriterijumi?

OO – Sep 07, 2000 12:23

Postovani gospodine Masonu,

bilo bi vrlo zanimljivo kada biste odgovorili „beogradjaninu“ jer on je postavio prava pitanja. Izmedju ostalog vidi se da ne pripadate onim obicnim jer odgovarate vesto s nekakvim namenskim ciljem i mozda ste se uplasili da se ne zapetljate. Ta vasa zagonetnost moze da olaksa u razotkrivanju ukoliko se pridje sa prave strane. Veoma mi se dopadaju vase predstave o masonima i nestrpljivo ocekujem odgovor.

(more…)

Tagged with: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Данас сиромашнији имају право викати на богате…

Posted in друштво, породица, филозофија, SerbianCafe by Соларић on јануар 24, 2009

Neofeudalizam?
Bob_Marley (lekar) – Feb 19, 2004

Da li postoji?
Molim za odgovor
Mz

Ako zelis Svjetlu,zavoli Mrak – Feb 19, 2004

Jaci kaci, dok slabiji ne sjebe. Tada slabiji postaje jaci….
Da ga jebes, ljudi smo, fuj….

Veliki moralisti i dobrotvori, dvolicnjaci i lazovi pokvareni. Svi bi bili isto ili slicno da su u istoj situaciji. Niski zele postati visoki, ruzni lijepi, bogati jos bogatiji, gladni siti…..
Uvijek zelimo ono sto nemamo, hranimo se znanjem, a gutamo neznanje u zamjenu za slast, bogatimo se da bi si priustili neke prolazne vrijednosti, a tada, ukoliko nam nesto suska u mislima,zaboravimo na moral. Idemo (ne ja,vec oni, iako oni nisu ja, ja sam covjek, pa moram postati ONI) u crkve, Bogu se molimo, a krademo, lazemo, pokazujemo s prezirom pokvarene, grozimo se ubojica, a ubijamo svakodnevno mesozderski i krvolocno, salimo se, a vrijedjamo….

Jaci vlada, slabiji gubi=zakon zivotinja. Ne razlikujemo se od zivotinja, samo sto zivotinje prozdiru samo odredjene vrste, a mi prozdiremo sve, a prozdrijet cemo na kraju i nas same.  Organizam ce nas sjebat,  srce ce nam otkazat, tumor ce nas pokosit.

Ono sto nastane u trenutku (zivot je posljedica sexa, a ne nevino zanimanje roda) i traje trenutak. Trenutak nam je dan.  Mozemo biti isti kao svi, a mozemo jesti samo kad smo siti, mozemo spavati samo kad smo odmorni, i mozemo bacati sve sto smo zaradili, ili raditi da ne bi zaradili….

Jedinu korist koju mozemo izvuci iz toga je pobjeda, pobjeda protiv zakona kojima smo odredjeni. Zivot se moze pobijediti samo tako da ga vlastitim snagama i kad mi to zelimo pretvorimo u NEzivot. Sve ovo ostalo sto svi nazivaju zivotom je prezivanje, a svi mi smo nekima mravinjak, nesvjesno cuvajuci i hraneci nase gospodare, njih, na vrhu….
NADcovjek je pobjeda nad zivotom, pobjeda nad sudbinom i precica koja nas vodi do spoznaje koju iscekujemo cijeli zivot….

(more…)

Страх је инстинкт, много више него убеђење или предубеђење

Posted in књижевност, родитељи, филозофија, SerbianCafe by Соларић on јануар 21, 2009

Osećanje strah-a

idemo dalje – Jan 07, 2004

Strah je snazna emocionalna reakcija na okolnosti koje prete da ugroze ocuvanost organizma,manifestovana kroz bledilo,znojenje, drhtavicu, bekstvo, agresivnost…

U vezi s tim imam dva pitanja(i vremena malo vise nego obicno).Pod utiscima i pred „otiscima“ da je sve oko nas „prezasiceno“ osecanjem straha,ceste izjave tipa-„Plasim se da ……;bojim se…,strah me je…“ navode me da izadjem pred vas sa ovakvim pitanjima:

1.Da li je strah „kamen spoticanja “ u putu ka-napred (moje misljenje), ili je neophodan „pogon“ na koji jos bolje funkcionisemo?

2.“Sa strahom Bozjim pristupite….(hramu)“

Volim sakralne objekte, miris tamjana, zvona crkava, titraj tisine u molitvi,vizantijski stil, intimu ikona, freske, „vizantijsko“ plavo, duhovnu muziku,samo NE volim s t r a h !!!
Prozeta ljubavlju stupam u enterijer koji me obuzima i NE plasim Ga se,jer njegovo sam delo i sva moja „nesavrsenstva“ nosim bez straha.
———————–
Necemo o instituciji crkve i dogmi,vec o tome-MOGU LI LJUBAV I STRAH ZAJEDNO ???

Da li ste se plasili vasih roditelja?
Da li ste ih voleli?

Kritikovana sam jednom prilikom da samo znam da pitam a ne iznosim svoje misljenje. Evo,da preduhitrim kritiku- Plasila sam se (a tako je i sada)samo nasilne smrti,a mojih veoma strogih roditelja-nikad. A volela sam ih-neizmerno.Uvek sam bila spremna biti „kaznjenom“. I sada,ne volim da mi se prasta,volim da mi se (pre)sudi.

Nadam se da su sva slova na okupu i da je jasno ovo pitanje,jer na jednom simpaticnom forumu su mi vec uspostavili dioptriju,sad samo cekam isporuku,ubedjena u dobar ukus i moderan duh diskutanata.

&Lunja& – Jan 07, 2004

HRISTOS SE RODI, Idemo dalje. Zelim ti mnogo srece, da tvoje misli uvek ostanu ovako kristalno ciste, da nedoumice pobegnu od tebe, a hoce..jer ti je duh izuzetno jak.

Strah je instikt, mnogo vise nego nego ubedjenje ili predubedjenje, mada ima tu dosta zackoljica koje su neresene apriori, prvoj inicijaciji straha. Tema je isuvise kompleksna da bi se mogla objasniti tek tako. U nekoliko knjiga sam citala da se covek radja sa nekom vrstom straha, zato kazu da bebe placu po rodjenju. Kao da je to pomalo nasilno odvajanje iz apsolutne sigurnosti i zastite majke.

U toku odrastanja, deca imaju vrlo malo straha, osim ako im se strah ne uslovljava, naglim pokretima, ne dao Bog, batinama, osornim recima, nepruzanjem paznje na njihove zahteve i potrebe, odbijanjem da im se pruzi objasnjenje tacno onako kako to oni traze i mogu, prevashodno da shvate. Otuda i nastaje taj strah od roditelja. Razmisli…odakle potice tvoje prvo secanje? Gde je prva slika? Mozes li iz nje da izvuces makar jedan fragment, koji bi se mogao okarakterisati kao prizvuk straha? Nezbirisiva i primarna slika i utisak, koja ostaje za ceo zivot, i ako vremenom „izgubljena“ u biblioteci secanja.

(more…)