Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Солон је атињанима саветовао да се не задужују претерано

Преузето са SerbianCafe.com (Дискусије)

Sunovrat neo-kapitalizma.

Trucko (sociolog)

20. jun 2009.

povratak marxiszmu?

…Prijee 20-tak godina padom Berlinskog zida , raspadom Sovjetske imperije i tranzicijom zemalja koje se tretirale kao „komunisticke” ka novom sistemu neo-kapitalizma ( opaska ! komunisticke države nikada nisu ni postojale a niti sistem koji bi se mogao okaratkerisati kao „komunisticki”, jer ako znamo bar osnove marxsizma , znamo da je komunizam zavrsni stadij razvoja besklasna drustva ,neka vrsta utopije slobodne zajednice ljudskih bica oslobodjenih privatna vlasnistva i potrebe za njim što se naravno nigdje ni priblizno nije ostvarilo) uz fanfare nastupilo nastupilo je novo doba na cijeloj planeti , nazvano; „globalizacija” te neo-liberalno vidjenje ekonomije dobilo je zamah , uz pojednostavljeno vidjenje ; „ kapitalizam je pobijedio !”, deregulacija trzista uz svjetsku razmijenu robe i novca koja je razbila sve državne barijere ( integritet i konkurenciju lokalnih ekonomija ?) te explozivni razvoj elektronskih komunikacija ( web, internet , mobilna telefonija ) i USA kao jedina preostala imperija te brz uspon novih ekonomskih divova ( Indija ,Kina , Brazil a u zadnjih 8 godina i probudjena Rusija ) navelo je na zakljucak da je doista dosao kraj „politicke” historije ( po Fukojami ) i da je planeta krenula u razdoblje properiteta
i sada ? naravno , ovih dana i laici primjecuju da je demagogija , snažna propaganda korporacijskih medija uz pranje mozga masovnom industrijom zabave za mase ( kablovske i satelitske TV , industrija video-igara , zatrpavanje inerneta spamom i komercijalnim smecem ) itekao izmanipulisala realne rezultate ovih promjena jer maske padaju !

proizvod „ pobjede neo-liberarne ekonomije” ili „kapitalizma” ima tragican rezultat u sveopstoj nesigurnosti ( egzistencijalnoj , ekonomskoj , moralnoj ?) propast srednje klase , neravomjerno bogacenje 1% populacije na planeti ( oko 1200 milijardera na planeti NOVA BURZOAZIJA ) te stalnim ratnim konfiktima i ratnim zaristima ,( raspad Jugoslavije , je takođe žrtva tih procesa ) sve veca policijsko-obavjestajna kontrola gradjana i u zemljama koje se smatraju „demokratskim” ( video-nadzorni sistemi na svakom cosku , uvodjenje bio-pasosa i ID kartica , snažno jacanje bezbjedonosnoga i vojnoga aparata , NATO koji je trebao biti dezintegrisan kao i Sovjetski savez , jer je i bio stvoren kao mjera ODBRANE od sovjeta , a danas je vojna sila OKUPACIJE i nametanja volje mocnih i jači je nego ikada !) sistem bez ikavih nacela koje bi se navodile po principima etike , morala , humanosti , suradnje i kooperacije među ljudima jer sa jedinom ;„ideologijom profita” i sistem je u raspadu
tehnoloski i lažni ekonomski razvoj nije pratio razvoj ljudske svijesti i novih ideja za rijesavanje problema sa kojima se suocavamo , zagadjenje , energetski resursi na izmaku , i dalje 2,5 milijarde siromasnih , nacionalni i međureligijski konflikti koje se ticu sviju nas , jer nema sklonista , nema države ( osim možda skandinavskih djelimicno , možda ?) koje ovi procesi raspada neće teško pogoditi
povratak marxstistickoj ideji ? i stvaranje prostora za nove ideje ili samo borba za opstanak bez ikave idejne vodilje ?simpozijum delirijum

Bio je i pravi i totalni krah berze u Americi 1929-te godine. Mnogi su počinili samoubistva, mnogi osiromašili ili bankrotirali preko noći, banke propale, država u rasulu. Samo su otišli stari bogataši, došli novi. I sve opet polako po starom. Sve i da se ponovi totalni krah berze kao onda… ništa se bitno promjeniti neće. Pa već je bilo jednom, imaju iskustva, mnogi znaju šta će i kako će, i kako će na kraju profitirati i postati novi bogatuni, ili ostati stari sa zlatom.

Gilbert (informaticar)

22. jun 2009

Sada je u stvari i pitanje da li se može objaviti ili možda nagovestiti propast kapitalizma. Postojalo je i ranije dosta ovakvih kriza i krahova.
Mišljenja su da neo-liberalni kapitalizam ne može vise opstati kao takav, već da će ga zameniti neka kombinacija državnog kapitalizma. Vlade razvijenih zemalja negiraju ovakav scenario i tvrde da su intervencionisticke mere privremenog karaktera.

Ja bih prihvatio tezu da je sistem propao usled prevelikih, neopravdanih rizika. Globalizacija ekonomije, a posebno bankarskog sistema imala je dodatni negativan efekat. Bankarski sistem se povezao na svetskom nivou, tako da su postojali ogromni bankarski sistemi koji su plasirali sredstva uz neopravdan rizik. Postojanje tako velikog sistema omogućavao je da ovi rizici uglavnom ostanu neprimeceni, ali je upravo zbog toga i doslo do velike eksplozije. Da su banke bile manje i da su pucale pojedinacno stvar bi bila mnogo ociglednija i manjeg intenziteta. Svemu su kumovali i takozvani eksperti koji su uveravali u stalan rast, dok je stvar isla u pravcu gde je danas. Sa druge strane nemojmo zaboraviti i uticaj stanovnistva koje je konstantno trosilo vise nego sto je moglo realno da se zaradi. Naravno, bez kreditne politike kakva je bila to ne bi bilo izvodljivo.
Mnogo se toga baziralo na ocekivanjima. A ocekivanja nose rizike. Još i ako su neopravdana… Sredstva su takođe sve vise plasirana u spekulacije a manje u realni sektor.

Iako ima nagovestaja (naročito u Evropi) da će se preci na nekakav „humani kapitalizam” ja se plasim da će se stvar nastaviti po starom, posle čega možemo ocekivati još veću krizu.

Dobro si pomenuo da su tu i bezbednosni izazovi. Ja bih rekao da cela situacija izaziva i veliko nepoverenje gradjana sa kojima će vlade razvijenih zemalja morati da se nose u narednom periodu.

Konzumerizam je poseban problem i ne znam kako bi se tu moglo uticati na ljude da ne vezuju svoju sreću u zivotu pretezno za to koliko mogu da potrose. Mislim da se ta stvar mora resavati individualno, kroz pronalazenje drugih izvora zadovoljstva svakog pojedinca i razvijanju same svesti o tome koliko zaista možemo trositi na globalnom nivou (ovo je već možda i prilično istroseno). U svakom slučaju neki kolaps, mnogo veci od ovoga, oduzeo bi nam mogućnost da trosimo kao sada.

Uvek će ostati pitanje da li je marksizam zaista ono sto je u praksi pokusano da se sprovede u komunistickim zemljama. Onda je i u pitanju da li marksizmu treba dati drugu sansu sadrzano i pitanje – da li je to druga ili prva (prava) sansa? Razmišljao sam o Marksu i vremenu u kome je živeo, kao i kako je živeo. Iznedrio je jednu humanisticku teoriju i insistirao je da se ona mora sprovesti u praksi. Ali i on je sam živeo na ivici egzistencije. Nije imao čak dovoljno da prehrani porodicu. Koliko se i to njegovo stanje projektovalo na to da svet u tom momentu vidi na taj način – Otudjenje coveka od coveka, otudjenje coveka od samog sebe, obezvredjenost ljudskog sveta…
Moje je mišljenje da možda određeni elementi anarhizma imaju veću sansu da stupe na scenu u ovom momentu kao jedna alternativna opcija.
Treba pratiti i kako će se razvijati narodni, levicarski rezimi u Latinskoj Americi.

Trucko (sociolog)

22. jun 2009. u 20.58

Gillbert..no coment.

da,
1929 godine i toga crnoga utorka ( ako se ne varam ) USA berza jeste krahirala , kao i cjelokupna svjetska ekonomija , i šta se desilo u hiperinlacijskoj njemackoj toga vremena ? 1933 pojavio se hitler ! u Sovjetskom savezu je bio staljin i znamo šta je bilo poslije; svjetski rat !

No-1 22. jun 2009.

..Dal’ sam u pravu…?

Bit ćemo „opredeljeni” i „razvrstani” ( rasno, religiozno ,nacionalno i svakako ) sve dok ne skontamo da nas iste muke prate , svi mi , na planeti , i sistem nepravde i jeste ! jeste nepravedan. Prezivljavajuci uz MTV i kablovske televizije , jeftinu pivu i masovnu zabavu , internet spam , video igre bez buducnosti koje nas ubijaju u pojam
a vreme jeste za budjenje! jer ? sistem je propao!

Wakan 22. jun 2009.

Ovo je samo pokusaj da se uspostavi novo moderno robovlasnicko drustvo u kome će covek raditi za vodu i hleba i da odplati dazbine državi. Solon je atinjanima savetovao da se ne zaduzuju pretеrano jer na taj način, zbog nemogućnosti da otplate dugove, rizikuju da postanu robovi. Danasnja situacija je upravo to. Moderan covek je prezaduzen, samim tim pripada banci. Kao sto covek koristi volove koji će raditi za njega, tako i banke zajedno sa politicarima koriste narod. Od svog rada covek ima najmanju korist.

Model „upesnog coveka” je serviran bas zbog toga sto mnogo veću korist od njega imaju banka i država, dok model „neuspesnog coveka” je za one od kojih banka i država nemaju nikakvu korist, pa još mora i socijalku da im placaju, zamisli kakav bezobrazluk. zbog toga su u americi dosli do genijalnog rešenja i pune zatvore svakodnevno u kojima hteo ili ne moras da radis i placaju ih dva dolara na sat, cisto da ne bude dzabe i da mogu da kažu kako su zatvorenici placeni za svoj rad.

Trucko (sociolog)

22. jun 2009.

Na zalost, ja nisam primjetio da stanovnici Amerike usmjeravaju bijes tamo gdje treba. Za sada su zabrinuti samo cinjenicom kako će otplatiti basnoslovne kredite koje su podigli u doba „blagostanja” i da li će ostati bez posla…a ne razmišljaju o tome da ih država pljacka konstantno kroz zdravstvo, obrazovanje i da to traje godinama. Vjerujem da je potrebna kriza većih razmjera da shvate da problem kapitalistickog drustva danas nije cinjenica da ne možeš da platis dijetetu fakultet jer se raspala banka na Wall Street-u, nego da taj fakultet ne trebaš placati uopste.

Wakan 22. jun 2009.

Trucko, sve sam to rekao, samo ti to „na zalost nisi primjetio”

trucko (sociolog)

22. jun 2009.

hm,kako mislis da nisam?

Gilbert (informaticar)

23. jun 2009.

Solon je dobro savetovao ljude da se ne zaduzuju i taj savet vazi i danas. Ali njegov savet istovremeno znaci i da zaduzivanje zavisi prvenstveno od samih ljudi iz čega proizilazi da su oni sami krivi ako su se zaduzili i da će snositi i posledice toga.
Kao sto nacionalna ekonomija mora voditi racuna da racionalno trosi ono sto proizvodi, a da proizvodi ono sto je potrebno, tako i domaćinstvo mora trositi ono sa cime raspolaze, ne zaduzujuci se preko mere i napredujuci na realnim osnovama, a ne na nerealnim ocekivanjima.
U Americi ljudi koji su prezaduzeni mogu proglasiti bankrot. Kako će proćizavisi od države u kojoj žive i sudije, ali uglavnom sudija u tom slučaju ostavlja doticnom za hranu, stanovanje i odevanje, dok ostatak zarade ide poveriocima. To je u svakom slučaju jedan mali deo njegovog duga i tim takozvanim reprogramiranjem banke su na gubitku. To je opet posledica preterano rizicnih plasmana.
Drugi je slučaj sa hipotekarnim kreditima, kada ljudi ostaju bez kuce, ali kuce koja nije njihova. Opet je banka na steti jer od prodaje kuce, čija je cena visestruko pala, ne može da nadoknadi glavnicu.
Na kraju država krpi bankarski sistem i industriju koja je sa njim srasla da ne bi doslo do lancanog gubljenja radnih mesta.
I tu imamo efekat da su u stvari izgubili oni koji su se odgovorno ponasali. Oni koji nisu prekomerno trosili. Jer je iz zajednickog novca pokriveno nečije neodgovorno ponasanje.
Mislim da je stvar daleko od toga da smo na hlebu i vodi.

Slazem se, međutim, da postoji produbljeni jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja. To je možda i posledica toga sto su se zemlje zapada razvijale dugi niz godina i sticale bogatstvo koje i danas drže u vidu naprednih tehnologija. Siromasne ekonomije nemaju sansu u ovoj utakmici koju neo-liberali predstavljaju kao fer. Fer je isto toliko kao kada se takmice sportisti od kojih su jedni imali kompletne visinske pripreme, a drugi sedeli u zatvorenom prostoru. Male ekonomije su u ovoj neravnopravnoj situaciji prinudjene da se oslanjaju uglavnom na prirodna bogatstva, gde opet uglavnom bogati diktiraju uslove. Globalizacijom su stvorene i multinacionalne kompanije za koje granice državnih ekonomija uopste ne postoje. One su sada u stanju da diktiraju uslove siromasnim državama. Tako vlade razvijenih zemalja više ne moraju da se bave problemom bilateralnih odnosa, već prosipaju price u sirenju demokratije i ljudskih prava.

Americka kultura se i bazira na neprikosnovenom pravu privatne svojine. I na tome da zaradjeno pripada onome ko je i zaradio. Zato kod mnogih Amerikanaca i postoji otpor prema socijalnim programima, jer to vide kao uzimanje onoga sto je neko zaradio. Zdravstveni sistem je takođe baziran na ekonomskim osnovama. Tu i lezi problem jer je ovo oblast u kojoj mora vladati solidarnost. Jer, neko će zdravstvene usluge morati da koristi na dnevnoj osnovi, dok neko drugi neće posetiti doktora 20 godina. U tom slučaju njihov sistem dovodi do toga da onaj koji je duže bolestan bude finansijski ruiniran, a neretko i u nemogućnosti da plati lecenje.

U svakom slučaju treba skloniti ove koji su doveli do ove situacije i sto je još vaznije skloniti takvo razmišljanje.
Alternative jesu dobrodosle.
Kad smo već kod toga – ima li neko od vas neke alternativne ideje?

No-1 25. jun 2009.

Recimo, zašto je Yuga bila neophodna da se sprijeci izlaz komnistcke rusije na topla mora. kada vise nije imala svrhu postojanja, ta balkan socijalsticka tvorevina je samu sebe i unistila.

Mido (penzioner)

25. jun 2009.

Današnji mladi moraju znati i poznavati istoriju „kako bismo sačuvali ono što je postignuto, kako ne bismo postali žrtve revizionista bilo kojih boja.”

Advertisements

„Нека никада не стигну да оду у природу, гледају у небо и ни случајно да не почну да се диве божијој креацији”

Преузето са SerbianCafe.com (дискусије)

Možda izvucete nešto iz ovoga

orhefey (svetska dama)

11. jun 2009.

SATANA JE POZVAO SVE DEMONE SVETA NA SVETSKU KONVENCIJU. U SVOM UVODNOM OBRAĆANJU REKAO JE SVOJOJ SATANSKOJ BRATIJI:

„NE MOŽEMO SPREČITI HRIŠĆANE DA IDU U CRKVU”
„NE MOŽEMO IH SPREČITI DA ČITAJU SVOJU BIBLIJU I TAKO OTKRIVAJU ISTINU”
„NE MOŽEMO IH ODVOJITI OD NJIHOVE VERE U SPASIOCA”
„KADA JEDNOM USPOSTAVE VEZU SA SVOJIM HRISTOM, NAŠA MOĆ NAD NJIMA BIĆE UNIŠTENA”
ZATO, BRAĆO, PUSTIMO IH DA IDU U SVOJE CRKVE; PUSTIMO IH DA IMAJU SVOJE SLAVSKE RUČKOVE, ALI UKRADIMO NJIHOVO VREME KAKO Ne bi STIGLI DA USPOSTAVE VEZU SA ISUSOM”.
„ZATO MORATE DA URADITE SLEDEĆE: MAKISMALNO IH ODVRATITE OD RAZMIŠLJANJA I NE DOZVOLITE IM DA VEZU SA DUHOVNIM OCEM NI JEDNOG TRENUTKA TOKOM ČITAVOG DANA.”
„ALI KAKO ĆEMO TO URADITI”, ZAPITAŠE DEMONI.

OVAKO BRATIJO:
ODRŽAVAJTE IH ŠTO VIŠE U RADU, U SVEMU I SVAČEMU ŠTO JE MARGINALNO I BEZNAČAJNO, A POTPUNO OKUPIRA NJIHOV UM.
GRADITE IM SUPERMARKETE. MAMITE IH DA TROŠE PARE, DA KUPUJU, DA KUPUJU, KUPUJU, TROŠE, POZAJMLJUJU, UZIMAJU KREDITE, KUPUJU, TROŠE, POZAJMLJUJU. ..
TERAJTE I NJIHOVE ŽENE DA RADE ŠTO VIŠE, NEKA SE TO ZOVE EMANCIPACIJA. MUŽEVE TERAJTE DA RADE NAJMANJE 6 DO 7 DANA U NEDELJI I TO PO 10 I 12 SATI. NEKA IM ŽIVOT BEZ POSLA POSTANE PRAZAN I NEPOZNAT.
NEKA ŠTO MANJE VREMENA PROVODE SA DECOM.
NEKA IM PORODICA NIKAD NE BUDE NA OKUPU, TAKO DA IM DOM NE MOŽE BITI NIKAKVO UTOČIŠTE OD NAPORNOG RADA I MESTO ZA OPUŠTANJE I RAZMIŠLJANJE.
TOLIKO IM OKUPIRAJTE MISLI DA DEČIJE ŽELJE UOPŠTE NE STIGNU NI DA ČUJU.
POTPUNO IM ZAPOSEDNITE SVA ČULA . PODSTAKNITE IH DA SVAKI PUT KAD UDJU U AUTOMOBIL UPALE RADIO ILI CD I NAPAJAJU MOZAK STUPIDARIJAMA.
NEKA IM JE U KUĆI STALNO UKLJUČEN TV, VIDEO PLEJER, CD ILI KOMPJUTER. I POTRUDITE SE DA SVAKA PRODAVNICA I SVAKI RESTORAN IMA MUZIKU KOJA IH NEĆE DUHOVNO POVEZATI SA BOGOM.
TREBA IM POTPUNO ZAKRČITI MOZAK I SLOMITI SVAKU EVENTUALNU SPONU SA HRISTOM.
KAFIĆE NAPUNITE MAGAZINIMA I NOVINAMA SA LAKIM SADRŽAJEM.
PUNITE IM GLAVU KOJEKAKVIM VESTIMA 24 SATA DNEVNO.
NEKA SE NA SVAKOM ĆOŠKU GRADA I DUŽ PUTEVA NALAZE REKLAMNI BILBORDI, TAKO DA IM MISLI NI JEDNOG TRENUTKA NE ODLUTAJU… ZNATE VEĆ GDE.
NAPUNITE IM POŠTANSKE SANDUĆIĆE REKLAMAMA, POTROŠAČKIM KATALOZIMA I SVIM MOGUĆIM OGLASIMA SA USLUGAMA I LAŽNOM NADOM.
MAGAZINE NAPUNITE NAPIRLITANIM LEPOTICAMA, KAKVE NIGDE NE POSTOJE, TAKO DA PODSTAKNETE NJIHOVU KONSTANTNO NEZADOVOLJSTVO SOPSTVENIM ŽENAMA. NEKA U MISLIMA STALNO TRAŽE IZMIŠLJENE LEPOTICE IZ FILMOVA I MAGAZINA.
ODRŽAVAJTE NJIHOVE ŽENE UMORNIM I NESPOSOBNIM ZA BILO KAKVU LJUBAV SA MUŽEVIMA.
I DAJTE IM SVAKODNEVNO GLAVOBOLJU.
I KADA SE REKREIRAJU, NEKA U TOME PRETERUJU. NEKA BESKONAČNO NADUVAVAJU I ZATEŽU SVOJE MIŠIĆE.
NEKA SE IZ TERETANA I SA DŽOGING STAZA VRAĆAJU POTPUNO ISCRPLJENI.
NEKA SVAKO VEČE IDU NA ZABAVE, KONCERTE, NEKA BULJE U TELEVIZORE, NEKA IDU U RESTORANE, DISKOTEKE, POZORIŠTA…
NEKA ŠTO VIŠE PRATE SPORT.
NEKA NIKADA NE STIGNU DA ODU U PRIRODU, GLEDAJU U NEBO I NI SLUČAJNO DA NE POČNU DA SE DIVE BOŽIJOJ KREACIJI.
NEKA IM DECA NA UŠIMA STALNO NOSE SLUŠALICE I NEKA OGLUVE OD WALKMAN-a I I-POD-a.
NEKA IM SE DECA IGRAJU PETARDAMA I NEKA SE ZAGLUPLJUJU VIDEO IGRICAMA KOJE ĆE IH NAVIĆI DA STALNO NEKOGA LOVE, UBIJAJU I NEKA IM PRST NAVIKNE DA OKIDA NA DŽOJSTIKU KAO NA OROZU.
NEKA IM DECA VOZE ROLERE I SKUTERE I SVE ONO ŠTO ĆE IH NATERATI DA SE NAVIKNU DA NOSE NA GLAVI KACIGU..
NE DAJTE IM DA SE IGRAJU SA PSIMA LUTALICAMA, MAČKAMA, MIŠEVIMA, PTICAMA , BILJKAMA I SVIM ONIM ŠTO JE KREATOR STVORIO. NEKA SE PLAŠE PASA LUTALICA, MAČAKA, MIŠEVA, MRAVA, BUBA I SVEGA OSTALOG ŠTO JE KREATOR STVORIO.
DAJTE IM DEDA MRAZA KAKO NJIHOVA DECA NIKADA Ne bi SHVATILA ŠTA JE ZAISTA BOŽIĆ.
DAJTE IM USKRŠNJEG ZEKU KAKO NIKADA Ne bi PRIČALI O USKRSNUĆU I SNAZI BEZGREŠNIH I ŽIVOTU MRTVIH.
NEKA SE DIVE AUTOMOBILIMA, MOTORIMA, JAHTAMA, AVIONIMA, KUĆAMA…
NI JEDNOG TRENUTKA IM NE DOZVOLITE DA BUDU OPUŠTENI, DA POČNU DA SAOSEĆAJU SA PRIRODOM, DA UDJU U HARMONIČAN ODNOS SA STVORITELJEM, DA SE MeđuSOBNO POMAŽU I DA POČNU DA MISLE DA JE SNAGA KREATORA U NJIMA SAMIMA, TE DA SVET MOGU KROJITI PO SOPSTVENIM ŽELJAMA I POTREBAMA.
ZAPAMTITE BRAĆO, DEMONI: NAŠA FILOZOFIJA JE DA NIJE BOG STVORIO ČOVEKA, VEĆ ČOVEK BOGA.
NE DAJTE IM DA ŽIVE PO HRISTOVOM UČENJU I BOŽIJEM ZAKONU…

… ILI JE SA NAMA GOTOVO.

Svako dobro
pozdrav
Chef

Како да се изврши морални препорођај друштва?

Posted in Србија, друштво, књижевност, образовање, политика by Соларић on април 23, 2009

Српски Књижевни Гчасник

Јован М. Јовановић: МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ

наслов издвојеног дела: Пол Готије, Испит наше савести: у оригиналу: Paul Gaultier, Notre examen de conscience

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД.

СТРАНА КЊИЖЕВНОСТ. – МОРАЛНА КРИЗА У ФРАНЦУСКОЈ.

… Из велике књижевности о моралној кризи Француске ми издвајамо, као дело вредно нарочите пажње, Испит наше савести од Пола Готија. Ту ce као главне махне и болести данашње Француске обележавају : претерани индивидуализам, говорљивост, ситничарство, немар, недисциплинованост, саревњивост, лакоумност, политичка циганија Сваки je Француз вешт да ce „извуче“ и из најтежег положаја: он je, од времена на време, y стању учинити и какво велико дело, али, по правилу, он мало мисли на опште ствари, и види их само кроз своје личне интересе. Политика je сва прожета тим индивидуалистичким духом. Друштвена солидарност и опште добро само су празне речи: личне амбиције и интереси, узајамним паралисањем, кваре сваки заједнички посао. Саревњипост и завист царују y истом друштву, истој партији, истој котерији. Француз никако не увиђа да је свачији лични интерес тесно везан за интересе друштвене заједнице, и да се нешто мора жртвовати од личних интереса општем интересу. Због
тога у државној управи влада неред и недисциплина, у политичком животу честе промене и кризе. Сваки Француз узет за себе вреди много више него узет у друштву с другим Французима; појединац је јачи него народ. У политици, у уметности, у књижевности, у војсци, у индустрији, у државној служби, Французи само крхају врат један другоме.

Леност је такође једна видна особина сувремене Француске. Леност је страх од напора и рада. Радник бежи од умора; рентијер се једино бави сецкањем купона; чиновник ради само колико мора; министар колико да се одржи на власти; индустријалци и трговци колико да добро живе; родитељи и учитељи колико да деца не буду сасвим рђава…
Свуда само трка за уживањем! Дужност, рад, напор, -тричарије! Уживање је све!

Француз је рођени критичар, критичар у рђавом смислу речи. Оговара пакосно, злобно, некад духовито, „у варницама,“ али понајчешће просто палаца. Охол, саревњив, славољубив, скептичан, Француз не пушта никога испред себе, свакога свлачи доле, никоме не признаје ништа. Највећи недостатак Француза то је саревњивост. Једнака и код сељака и код варошана, она је затровала све друштвене односе. Туђ комад земље, већа плата у другога, гризе Француза као рак. Индустријалац и трговац, пре ће се одрећи добре добити, но што ће је поделити с другим. Грађански рат
више занима људе него спољашњи, јер се у грађанском рату може учинити више пакости својим познаницима.
Туђу заслугу, туђу вредност нико не подноси. Пастера су, у своје време, звали убицом. У политици саверњивост превазилази сваку меру. Министру нико не опрашта што је сео на министарску столицу. Интерпелација за интерпелацијом, питање за питањем, – због какве ситнице, рђаво калдрмисаног пута или поквареног места, цела се влада узима, на одговор.

… Французи су невероватно површни. Разговори у високом друштву очајно су празни; у буржоазији и радништву налази се са мање отмености иста празноћа; жене, кад не оговарају, говоре о ситницама; учени људи, када су заједно, говоре о свему, али ни о чему не долазе до закључка. У министарским седницама није ништа озбиљније; зар пре рата један министар војни није јавно говорио, да више никада неће бити рата?

Погледајте о чему пншу новине: фељтони, дневне вести, извештаји из суда, полиције и позоришта. У енглеским и немачким листовима, напротив, налазе се многобројни чланци, озбиљно и стручно написани, о разним политичким и друштвеним питањима. Али Французу су озбиљне ствари досадне; он за њих нема никада времена. Зар да лупа главу о каналима, железницама, путевима, пристаништима, болницама, школама..

…С овим моралним особинама какве се виде код данашњих Француза не може се отићи далеко, – али како да се изврши морални препорођај француског друштва? Али, докле једни траже тај циљ у вери, други (међу ове с ада и Готије) траже га у пробуђеној и ојачаној друштвеној свести, која има свога основа у позитивним наукама.
Католици су ти који траже спаса у вери; социалисти ти која га траже у друштвеној свести. Али и једни и други слажу се у томе, да јединка сама за себе, – као земља у васељени, тако и она на земљи, – не значи ништа.

Ми свраћамо пажњу на ову француску кризу зато што је она у многоме и наша. Ми имамо, ако не све француске махне, а оно доста од њих. Сваки народ, чак и један тако велики и даровит народ као што је француски, има склоности ка назадовању. Он се од те склоности може отети само понављаним напорима. Зато је потребно чинити од времена на време овакав испит савести„, какав је за Французе учинио Пол Готије (Jean Paul Gaultier*) са толико немилосрдне увиђавности.
Само такав испит савести може нам показати, шта се у нашем народном карактеру почело да квари, и шта треба поправљати.

Целокупан садржај: Морална криза у Француској

Свет је упао у живо блато јер је игнорисао централни семафор а то је – МОРАЛ

Верујем – не верујем

(Никола Ојданић)

… Ако питање вере покушамо да раздвојимо од религије, као што љубав не можемо раздвојити од пријатељства, онда се, наравно, може веровати у све. Основна одлика садашњег времена је, међутим, одсуство вере у оно што афирмишу свете књиге и све религије на овом свету. Солидарност, милосрђе, праштање, љубав за ближњег и слабијег, представљају анахронизме каквима се данас подсмевају многи, а највише они који би тек требало нешто да науче у животу. Верује се у оно што је супротно хришћанској религији која успешно одолева тржишту већ две хиљаде година. Не верује се у морал и поштење, не верује се у образовање, у љубав и пријатељство, не верује се у прошлост, још мање у будућност.

Христ је васкрснуо да би нам дао наду, да не бисмо упали у безнађе. Кад се човек окрене око себе, међутим, 2000 година након Христа, види безнађе на сваком кораку. Индивидуализам, искључивост, нескромност вребају нас иза сваког ћошка наших дивљих насеља и неплански саграђених квартова у постмодернистичким паланкама које себе воле да зову градовима. Васкрс 2009. дочекујемо са надом да ће нас мимоићи пошаст која је већ захватила добар део света.

Српском друштву на почетку века, у рају транзиције на брдовитом Балкану, потребна је пре свега морална обнова, истинска вера у доброту, важност личног примера и осећај одговорности, па тек онда велики кредити и упутства са истока и запада. Кад будемо бољи људи, биће успешније и наше друштво.

Књижевник

Радоман Кањевац

[објављено: 17/04/2009]

Mil de Bakrus, 17/04/2009,

Ево, овакви текстови су нам потребни и овакви људи. Јер нема нам спаса, ни нама, ни глобално, ако се бар већина не пробуди и, одговорније и праведније не ангажује а, најпре, политичари и они који нам организују живот. Цео свет је ушао у живо блато, одакле можемо изаћи само смирени и напуњени надом и вером. Свет је упао у живо блато јер је игнорисао централни семафор а то је – МОРАЛ. Грешка је и што се десет Божјих (ја бих рекао библијских или Мојсијевих) заповести не поштују, управо, као саобраћајни путокази. Јер не могу да нашкоде али могу да помогну.

Извор:  Политика Online (коментари корисника)

Ако нас живот не светли у облику добрих и истински милосрдних дела, постаћемо неупотребљиви у духовном смислу за своју околину и друштво уопсте

Posted in друштво, религија, SerbianCafe by Соларић on април 13, 2009

Živa Biblija najjače svedočanstvo

lionac (istrazivac)

06. april 2009.

Zivot bozjih sledbenika na najbolji način pokazuje njihovim bliznjima kakav je Bog. Ako to (praksa) izneveri,onda su sve diskusije oko vere zvono koje u prazno zvoni i praporac koji dosadno zvekece.

Fibljanima poslanica 2

12. Тако, љубазни моји, као што ме свагда слушасте, не само кад сам код вас, него и сад много већма кад нисам код вас, градите спасење своје са страхом и дрхтањем.
2 Кор. 2:9

13. Јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што Му је угодно.
Јевр. 13:21

14. Све чините без вике и премишљања.

15. Да будете прави и цели, деца Божја без мане усред рода неваљалог и поквареног, у коме светлите као видела на свету.

Na jednom drugom mestu stoji: Da vide vasa dobra dela i slave Boga na nebesima.

»Jer umreste i vaš je život sakriven s Hristom u Bogu. A kada se javi Hristos, život vaš, onda ćete se i vi s njime javiti u slavi.« (Kološanima 3,4.5)

Ako nas zivot ne svetli u obliku dobrih i istinski milosrdnih dela, postacemo neupotrebljivi u duhovnom smislu za svoju okolinu i drustvo uopste. Hristos je rekao: »Vi ste so zemlji, ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona već neće biti nizašto, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze!« (Matej 5,13)

Sa druge strane, ako je Hristov Duh u nama, postacemo ljudi koji će odrazavati slavu svoga Gospoda. Čak će i najveci neprijatelji morati da priznaju da su oni koji ispovedaju veru Hristovu, vedre, plementie i strpljive osobe, uvek spremne da cuju poziv za pomoć i odgovore na njega bez premišljanja u obimu koji je u njihovoj moći.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Тек кад почну своје међусобне односе да уређују по Знању и принципу узајамног помагања и сарадње, организација постаје трајно стабилна и чврста

Posted in друштво, економија, политика, филозофија, SerbianCafe by Соларић on март 20, 2009

Људска права и слободе

dulebg (posmatrach) – 7. novembar 2007.

Ето проведосмо крај 80-тих и целе 90-те, до 5.октобра, жудећи за људским правима и слободама. Лепо нам рекло са Запада – ел оћете права и слободе? е онда да оборите оног диктатора, ако нећете ви – ми ћемо, ево за почетак да вам напакујемо ратове, изолацију и бомбардовање.

Ал се наш народ не да опепелити – оће права и слободе од оних што га изолују и бомбардују, оних што му малдост развукоше, а пензионере у понижење …

Ево сад дошла права и слободе, ал отишла правда и једнакост! Шта ћеш – не може се све. Заборавили Западњаци да нам кажу да у свету права и слободе – нема правде и једнакости. Има права и слободе да будеш изнад, ако ниси испод. Изнад ће бити они, а испод има места и за нас.

Испаде да слобода кретања важи за оне што имају јахту, ил авион (они су се и раније комотно кретали), а нас остале баш не гледају радо – а и куд ћеш на толику скупоћу, седи ди си, и за ди си ниси!

Можеш да издајеш новине, или да лајеш преко телевизије – ако си тешки тајкун и то себи можеш да приуштиш. У супротном си смешан – нит те ко види, нит чује, нит зарезује. Новине си мого и под Слобом да издајеш и са телевизија да лајеш – онда су се макар чула 2 лавежа: државе и 5-те колоне, сад чујеш само 5-ту колону?!

Stiskavac (travka pobrljavka) – 7. novembar 2007.

Demokratija kao Znanje o obliku

drustvenog uredjenja organizacije

pomoću koje se ostvaruje sloboda

Kada u pojedinim državama sveta dodje do ugrozavanja ljudskih prava i sloboda, pristalice demokratije smatraju da je u tim državama potrebno uspostaviti demokratiju. Sudeci po tome, demokratija bi bila, dakle, Znanje o tome koji oblik organizacije zivota i rada (koji oblik drustvenog uredjenja) treba da bude uspostavljen u jednoj državi da bi u njoj mogla biti ostvarena ljudska prava i slobode.

Dva znanja – dve demokratije

Po Zakonu postojanja, prilikom vecitog pretakanja kroz svoja tri prirodna stanja Zivot je ciklično uvek iznova podlozan razvoju. Taj razvoj se svodi iskljucivo na pronalazenje najboljeg Znanja (recepta) po kojem će se stvoriti okolnosti koje omogućuju Zivotu da se neometano pretace kroz svoja tri prirodna stanja. Na početku razvoja svakog ciklusa Zivot smatra da je borba najbolje (rešenje) Znanje, da u borbi jači prezivljava i da je pravo jacega njegovo prirodno pravo. Ovo Znanje podrazumeva da je sloboda bezgranicna i da su dozvoljena sva sredstva samoodrzanja.

Međutim, kada se ovo Znanje oproba u praksi, postepeno se dolazi do saznanja da Zivot teško opstaje u uslovima borbe i bezgranicne slobode, odnosno da borba i bezgranicna sloboda ne predstavljaju okolnost u kojoj Zivot može neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja, posto se pomoću njih ne ostvaruje cilj Zivota, red i Zadovoljstvo, već izaziva i produzava nered i Nezadovoljstvo. Zbog toga se ovakva demokratija kao recept samoodrzanja Zivota ne može prihvatiti, ni tumaciti kao Znanje, već kao laz, odnosno, neznanje.

Na visem stepenu razvoja Zivota, suprotno bezgranicnoj slobodi kao neznanju, je Znanje o uzajamnom pomaganju i saradnji. Po ovom Znanju, umesto bezgranicne slobode uvodi se ogranicena sloboda po kojoj je sve zabranjeno, sem uzajamno pomaganje i saradnja. U prvi mah može izgledati da sada slobode i nema, ali tek pomoću ovakvog oblika slobode moguće je stvoriti organizaciju Zivota, tj. okolnost u kojoj će Zivot moći neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja – sto i jeste potreba, namera i cilj Zivota – zbog čega tek ovakav oblik slobode treba smatrati istinskom slobodom, a recept po kojem se ona uspostavlja, istinskom demokratijom i Znanjem.

Dok god pojedinci unutar jednog drustva pokusavaju da uredjuju svoje međusobne odnose po Znanju i principu međusobnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe, organizacija njihovog Zivota i rada se neprestano i uvek iznova gradi i rusi. Tek kad pocnu svoje međusobne odnose da uredjuju po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, organizacija postaje trajno stabilna i cvrsta.

Sve organizacije od kojih se Priroda sastoji, od atoma, nebeskih tela i njihovih sistema, pa do tela jednocelijskih organizama i tela visecelijskih organizama, kao sto su, na primer, tela biljaka. zivotinja i ljudi, su stabilne i cvrste, sto dokazuje da svet materijalnih oblika u Prirodi nije stvoren i ne postoji po Znanju i principu uzajamnog nadmetanja, nadmudrivanja konkurencije i borbe, već po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje. Ovo jedino ne vazi za organizacije Zivota i rada unutar ljudskog drustva, koje se neprestano, uvek iznova, grade i ruse. To dokazuje da je svest ljudi još uvek veoma niska, odnosno, dokazuje da se ljudi s ciljem svog opstanka još uvek međusobno bore.

Zavisno od toga da li pojedinci u jednom drustvu svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu međusobnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe ili Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, zavisi i koji oblik podeljenosti pojedinaca će da bude u tom drustvu zastupljen.

Ako pojedinci svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu uzajamnog nadmudrivanja, konkurencije i borbe, to drustvo će biti podeljeno na pobednike i pobedjene tj. biće podeljeno po klasama. Pobedjena klasa će se deliti još po profesijama, tj. po proizvodnim zanimanjima i radnim zadacima koje je kao pobedjena klasa prinudjena da obavlja u korist klase pobednika.

Ako pojedinci u jednom drustvu svoje odnose uskladjuju po Znanju i principu uzajamnog pomaganja i saradnje, to drustvo će biti podeljeno samo po profesijama i proizvodnim zanimanjima u skladu sa podelom rada koja je nužna da bi se stvorila okolnost u kojoj će Zivot u zajednici, svih pojedinaca podjednako, moći neometano da se pretace kroz svoja tri prirodna stanja. Kao u ljudskom telu u kojem sem podele rada drugi oblici podeljenosti ne postoje. Sto vazi i za ostalu Prirodu, sem za ljudsko drustvo.

(more…)

Савремено друштво се све више индивидуализује, и традиционалне заједнице типа села и породице престају да имају велику улогу

Posted in Срби у расејању, друштво, породица, SerbianCafe by Соларић on јануар 13, 2009

Nema se para, ali …

karije_s (hdjdkrt) 06. januar 2009.

Ljudi u Srbiji se zale da nema para.U redu, razumem ja to , nema posla, nema para , teska vremna, itd. Nije Srbija ni prva ni poslednja država sa tim problemom.

Ali, kako onda da su kafici i kafane puni?! Odakle narodu pare a pije i pusi , provodi se a sutra opet ista prica… „nemam para”.

Jel to neki fenomen na Balkanu ili nešto drugo

tanjica (student)11. januar 2009.

Ja kad sam se odselila pre 6 godina isto tako sam mislila da je sve super (Nemacka). I polako pocnes da vidis da stvari nisu bas tako slatke ko sto ti se cinilo.
Vise je to izrazeno ovde u UK, koja je mnogo slična Americi nego kontinentalnoj Evropi. Ljudi su divni i ljubazni, gledaju te u oci i ljubazno pitaju šta im treba il dal tebi nešto treba, opusteni su. Ali kad malo dublje zagrebes, shvatis da ustvari svako samo sebe gleda, i da je „ljubaznost” kodeks ponasanja da se ne bi poklali svi ovde u 12 milionskom Londonu.

U mannjim gradovima u UK u kojima sam samo vikende provela, deluje da je ta ljubaznost umanjena, ali da su i ljudi prisutniji u svojim ponasanjima.
Ovde svako vodi racuna o sebi- ni porodica ni država ti ne priskacu u pomoć, te se ni od tebe ne ocekuje da priskoc u pomoć. A ako pokusas, obično ćeš vrlo ljubazno biti odbijen-sem ako to ne radis u okviru neke dobrotvorne organizacije. Pare koje imaš se trose na sebe i stednju, ako ostanes bez posla da imaš da prezivis dok ne nadjes sledeći.

Radi se po ceo dan, i dugo se putuje na i sa posla, ali se ne bune. Ostale privatne stvari se rade samo vikendom. O privatnim problemima nemoj da razgovaras sa kolegama na poslu, čak i ako se one ticu odluka vezanih za tvoj posao – jer ti neće pomoći i drzace svoju kulutiska distancu, jer ne žele da snose odgovornost za formiranje tvog mišljenja. Biće vrlo politicki korektni, saslusace te, prokomentarisati nešto uopsteno i to je to. Ne znam kako je među mlаdjima od mene, na univerzitetu i u skoli.

Kad se ide u pub, ide se da se pije- i to se otvoreno kaže ( i među akademskim gradjanima). I dalje se ne raspredaju privatni problemi, nego neki uopsteni chit-chat. Istina, nisu skrtice na paramo ko nemci, pa se često cascavaju ture pica.

Mladi isto tako ne sede po kaficima, jer moraju da rade od tinejdzerskih godina. Kolega je morao da radi u sueprmarketu da bi placao svoju kartu za voz nakon što su mu se roditelji razveli i on sa majkom preselio u jeftiniji kraj grada, jer otac je trosio pare na svoje hobije, a karta nije bila ukljucena u alimentaciju- jer može da promeni skolu (u zadnoj godini pred faks?).

Fakultetske troskove opet uglavnom sami placaju, uzimaju kredit koji otplacuju posle godinama kad se zaposle. Nemaju vremena da sede po kaficima, jer moraju ili da uce ili da rade.
Distancirani su od vlade i ne žele sa njom da imaju posla, te ne žele ni da vlada brine o socijalnim pitanjima (beskucnici, nezaposleni, bolesni…). Naravno, postoji neki nivo brige, ali po mom mišljenju jako nizak.

To je dovelo do toga da UK, iako jako bogata zemlja, ima puno ljudi koji ne mogu da priuste sebi da se greju zimus. Oboleli do raka koji ne mogu da rade dobijaju malu nadoknadu od države a ocigledno ne mnogo pomoći od porodice- jer žive sami i bez grejanja.

Meni je to tuzno. ja želim da živim u zemlji gde su ljudi jedni za druge tu. Gde se ljudi ponasaju kao da su jedno drustvo, i da je svako za svakoga odgovoran. Ja želIM da placam državi veci porez da bi neko ko ne može da radi imao pristojan zivot (ne bogat, al dostojanstven). I želim da znam da ako se ja nađemu istoj situaciji, da će ista pomoć doći meni.

Savremeno drustvo se sve vise individualizuje, i tradicionalne zajednica tipa sela i porodice prestaju da imaju veliku ulogu.
U americi i UK i polako i ostatku Evrope se trenutno favorizuje sistem u kom nemas ni tradicionalne socijalne grupe niti drustvo organizovano na nivou države, već je sve vise individua ostavljena sama sebi. To je ekonomski najisplativiji formular za državu, ali za duge staze po mom mišljenju jako los. Stvara izolovane, nesrecne ljude koji postaju mentalno drugaciji.

Sedenje u Srbiji po kaficima je za mene još uvek dobar znak da se ljudi drže međusobno. Srbija je siromasna zemlja, i finansijku pomoć od države ne možemo ocekivati. Ali važno je odrzati dobar nivo međusobne povezanosti i međuzavisnosti- sto u porodicama, sto među prijateljima. To se polako gubi i u Srbiji, uvodjenjem 12tocasovnog radnog vremena i velikim insistiranjem na materiajlnim dobrima za koje naravno mora da se puno radi te da se ima manje vremena i energije za druge stvari.

A od kojih para sede- pa u Srbiji su prioriteti drugaciji- oni će da sede 2 sata sa jednim picem, jer je prioritet da sedis sa drugarima, a ne da pijes jedno za drugim. Vecina ljudi spava na krevetima starim xy godina, ali ima para za izlazak i novu garderobu. Ne putuju ne znam gde, ne placaju mnogo lekare i zubare, jer retko idu kod njih, ne trose pare na strane casopise, muziku itd… Ne stede! Kad bi i vi to radili, imali bi i vi isto tako para da sedite po ceo dan u kaficu.

Ne, Iranac, nisam mislila na pomaganje da se nadje posao i slične stvari koje se u Srbiji odradjuju preko veze.
Ja barem mislim da svako od nas treba da raste i sazreva celog svog zivota, da uci od drugih ljudi kako se rade stvari- kako se radi sa ljudima, kako se trazi idealan posao, kako se uskladjuje posao i porodica, briga o roditeljima itd…Kako se interaguje sa sefom na pravi način, kako se postaje dobar sef, kako se interaguje sa onima ciji si sef tako da budu produktivni a zadovolji i inspirisani. Da li da mesnjas posao, zemlju, grad, planetu. Kako da odaberes dobrog lekara- kako ćeš znati šta je dobar lekar ako ne pricas sa ljudima? Kako ćeš nauciti kako da radis sa svojim sefom, ako ne popricas sa kolegom o tvom problemu sa sefom? Kako ćeš da saznaš da li je isplativo ici na edukaciju, ako ne pricas sa kolegama- a opet je tvoj privatan problem, a vezan za posao, jer ti rodjak mehanicar neće pomoći u tome.

I gde sam ja puno stavri nije u redu i ne funkcionise bas tako sjajno ko kod tebe. I da funkcionise, ja bih i dalje zelela da pricam sa ljudima o tome kako to funkcionise i da procenjujem koliko je to dobro ili ne. A to može samo kroz razmenu informacija!!! A za razmenu informacija treba da se PRICA, treba da se ima interesovanja za TUDJE probleme, da bi ti nešto naucio za sebe.

Ali zato što su ljudi kao ti tako zadovoljni životom u izolaciji, i sve je super, šta god da ti tamo neki serviraju, zato nam je i ovako. Samo me uzasno ljuti što se ta bolest siri pod plastom boljeg zivota!

Ja ne mislim da je loše gurati nos u tudje probleme, ako ta osoba hoće da prica o tome. Jer zar nije lepo ako nekom možeš da pomognes? A ja odvajam vreme da pomognem prijateljima ili kolegama, koliko god mogu. I volela bih da neko gura nos u moje probleme, jer bih znala da raznorazne ljude interesujem ko zivo biće, i da će meni neko pomoći.

Ako se gura nos tamo gde ti covek kaže da ne želi da mu guras nos, i gura se nos bez zelje da pomognes, onda je to loše. i to ne treba raditi.

Jedini način da znaš da ti nisi jedini koji ima probleme, i da shvatis da je to zivot, a ne da si ti bas baksus- jeste da ljudi dele probleme i guraju noseve u njih.
Koliko problema se resi jako brzo , čim neko ko je kroz to prosao već, gurne nos u njih? a bez tog nosonje ti bi se razvlacio nedeljama/mesecima samo da resis svojmali problem- hjer ti fali infomacija.

E, ZIVEO SVET NOSONJA! onih koji će ti nesebično pitati za tvoj problem, i koji će te saslusati, i onih koji će pricati o svom problemu! Oni nisu sebični!!!! A takve treba cuvati, a ne reklamirati i suriti upakovanu sarenu lažu americke samo-dovoljnosti individue. Da sam cinik, sad bih rekla da se takvo izolovano drustvo propagira jer oni mnogo vole oni- da komsiji crkne krava.
A to je najgore sto od coveka može da postane.

Pa sama cinjenica da neko samoinicijativno prica o nekom svom problemu, znači da trazi coveka da podeli to sa njim. A ti treba ad se odazoves, i nastavis da pricas i pomognes mu ako možeš. A ne samo da slusas i cekas pitanje- ajel možeš ti da mi pomognes. Pa neki ljudi imaju i malo ponosa da ne pitaju direktno dal može da im se pomogne- jer samim direktnim pitanjem ti ustvari stavljas coveka u neprijatnu situaciju da mora da kaže „ne” ili da se pravda zašto ne može.
Zato je bolja suptiulona varijanta, i to nije nakaradno ko sto ti kažeš.

Извор: SerbianCafe (Дискусије)

Три године организације Срби за Србе

Posted in Срби у расејању, друштво, породица, родитељи, SerbianCafe by Соларић on новембар 30, 2008

SZSBeograd (Humanitarni rad)

27. novembar 2008.

Данас се навршавају тачно три године од када је група младих људи, одвојена даљином али не и срцем од мајке матице, започела рад Хуманитране организације Срби за Србе.

Случајно или намерно у време када је почињао Божићни пост. Три године нису дуг период у људском битисању, али су сасвим довољне да се од заборава отргну и међу Србе врате заборављене речи: племенитост, широкогрудост, дарежљивост, милосрђе, великодушност, човекољубље, братољубље, добротвор …

На тим речима смо окупљали Србе широм света, дубоко свесни Андриђеве изреке “да нам живот враћа само оно што дајемо другима, и мудрости наших светих отаца који су племенитост сматрали врховном људском врлином.“

Ми смо поменуте хришћанске врлине својим личним примером и конкретним делом поново вратили у јавни живот, градећи нашу организацију на темељима поштења и транспарентности. Учинили смо нешто што се пре три године чинило немогућим и невероватним.

Тврдичлук је корен свих зала, празна прича је недовољна, ћутање и затварање очију је опасно. Чистој и непоквареној души је потребно племенито дело. Само на тај начин, кроз акцију братољубља, човек може потврдити своје чојство, и наћи свој мир. И никако другачије.

Зар у животу није најважнија љубав, и пре свега, љубав према сиромашним, страдајућим, и унесрећеним. Ништа није угодно Богу као милосрђе, јер je тa особинa својственa Њему.

Несебично давати од себе другима, трудити се без личне користи – подстицати људе око себе да развијају добро у њима – то је племенитост. Највиши облик племенитости је жртвовање себе за добробит другог, и то пре него тај други пружи руку за помоћ. Племенитост кроз жртву постаје светост.

За ове три године смо пронашли и евидентирали преко 200 породица са петоро и више деце, нашим донацијама помогли смо директно 40 породица са преко 350 деце, народне кухиње на Косову и Метохији, старе, болесне, инвалиде.

Друге породице су добиле помоћ од државних органа или других удружења, али велики број породица остављен је на милост и немилост суморној садашњници и људској небризи.

Истовремено смо се трудили да текстовима на нашем сајту подигнемо свест и активирамо аларме у друштву због тешког социјалног стања у коме живе српске вишечлане породице широм Балкана.

Ширили смо свест о проблему беле куге, указивали са каквим се животним проблемима свакодневно сусрећу од свих напуштене мајке хероине, износили став да те породице морају бити адекватно награђене од стране државе, а не кажњаване.

Наш крајњи циљ јесте да им помогнемо да дођу у ситуацију да се самостално изборе за своју децу и њихову будућност, пошто социјална давања и новчана помоћ дају само краткорочне резултате.

У Србији данас преко 120 хиљада деце живи гладно или у тешкој неимаштини, а 60 хиљада деце у гету са бодљикавом жицом кога су прогласили „државом”, и то у духовном и световном срцу Србије.

У тренутку кад нам у сусрет стиже тешка економска криза која ће угрозити управо најсиромашнији слој становништва, не штедиме се. Проверимо себе колико смо дорасли немањичкој и котроманићкој круни, слави и традицији.

Помозимо ту невину децу у матици и српским земљама окружења која су на ивици опстанка. Не само због њих, већ због свог националног достојанства и порекла. Једино нам њих не могу отети ни империјализам, ни глобализам, ни хегемонизам, нити било која мрачна „светска” сила.

Имали смо у ове три године низ препреке, проблема, али нисмо поклекли, одустали, нити се предали. Наша највећа награда биће искрен дечији осмех, потврда да сав труд, време, енергију и новац које смо уложили није узалудно потрошен.

Позивамо Вас да нам се придружите и подржите, да наставимо борбу за лепшу будућност српске деце и њихових породица.

ДЕЦА СУ НАША БУДУЋНОСТ!

Скупштина Хуманитарне организације Срби за Србе

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

www.srbizasrbe.org