Да л′ тко и тебе, Соларићу, гледи ?

Солон је атињанима саветовао да се не задужују претерано

Преузето са SerbianCafe.com (Дискусије)

Sunovrat neo-kapitalizma.

Trucko (sociolog)

20. jun 2009.

povratak marxiszmu?

…Prijee 20-tak godina padom Berlinskog zida , raspadom Sovjetske imperije i tranzicijom zemalja koje se tretirale kao „komunisticke” ka novom sistemu neo-kapitalizma ( opaska ! komunisticke države nikada nisu ni postojale a niti sistem koji bi se mogao okaratkerisati kao „komunisticki”, jer ako znamo bar osnove marxsizma , znamo da je komunizam zavrsni stadij razvoja besklasna drustva ,neka vrsta utopije slobodne zajednice ljudskih bica oslobodjenih privatna vlasnistva i potrebe za njim što se naravno nigdje ni priblizno nije ostvarilo) uz fanfare nastupilo nastupilo je novo doba na cijeloj planeti , nazvano; „globalizacija” te neo-liberalno vidjenje ekonomije dobilo je zamah , uz pojednostavljeno vidjenje ; „ kapitalizam je pobijedio !”, deregulacija trzista uz svjetsku razmijenu robe i novca koja je razbila sve državne barijere ( integritet i konkurenciju lokalnih ekonomija ?) te explozivni razvoj elektronskih komunikacija ( web, internet , mobilna telefonija ) i USA kao jedina preostala imperija te brz uspon novih ekonomskih divova ( Indija ,Kina , Brazil a u zadnjih 8 godina i probudjena Rusija ) navelo je na zakljucak da je doista dosao kraj „politicke” historije ( po Fukojami ) i da je planeta krenula u razdoblje properiteta
i sada ? naravno , ovih dana i laici primjecuju da je demagogija , snažna propaganda korporacijskih medija uz pranje mozga masovnom industrijom zabave za mase ( kablovske i satelitske TV , industrija video-igara , zatrpavanje inerneta spamom i komercijalnim smecem ) itekao izmanipulisala realne rezultate ovih promjena jer maske padaju !

proizvod „ pobjede neo-liberarne ekonomije” ili „kapitalizma” ima tragican rezultat u sveopstoj nesigurnosti ( egzistencijalnoj , ekonomskoj , moralnoj ?) propast srednje klase , neravomjerno bogacenje 1% populacije na planeti ( oko 1200 milijardera na planeti NOVA BURZOAZIJA ) te stalnim ratnim konfiktima i ratnim zaristima ,( raspad Jugoslavije , je takođe žrtva tih procesa ) sve veca policijsko-obavjestajna kontrola gradjana i u zemljama koje se smatraju „demokratskim” ( video-nadzorni sistemi na svakom cosku , uvodjenje bio-pasosa i ID kartica , snažno jacanje bezbjedonosnoga i vojnoga aparata , NATO koji je trebao biti dezintegrisan kao i Sovjetski savez , jer je i bio stvoren kao mjera ODBRANE od sovjeta , a danas je vojna sila OKUPACIJE i nametanja volje mocnih i jači je nego ikada !) sistem bez ikavih nacela koje bi se navodile po principima etike , morala , humanosti , suradnje i kooperacije među ljudima jer sa jedinom ;„ideologijom profita” i sistem je u raspadu
tehnoloski i lažni ekonomski razvoj nije pratio razvoj ljudske svijesti i novih ideja za rijesavanje problema sa kojima se suocavamo , zagadjenje , energetski resursi na izmaku , i dalje 2,5 milijarde siromasnih , nacionalni i međureligijski konflikti koje se ticu sviju nas , jer nema sklonista , nema države ( osim možda skandinavskih djelimicno , možda ?) koje ovi procesi raspada neće teško pogoditi
povratak marxstistickoj ideji ? i stvaranje prostora za nove ideje ili samo borba za opstanak bez ikave idejne vodilje ?simpozijum delirijum

Bio je i pravi i totalni krah berze u Americi 1929-te godine. Mnogi su počinili samoubistva, mnogi osiromašili ili bankrotirali preko noći, banke propale, država u rasulu. Samo su otišli stari bogataši, došli novi. I sve opet polako po starom. Sve i da se ponovi totalni krah berze kao onda… ništa se bitno promjeniti neće. Pa već je bilo jednom, imaju iskustva, mnogi znaju šta će i kako će, i kako će na kraju profitirati i postati novi bogatuni, ili ostati stari sa zlatom.

Gilbert (informaticar)

22. jun 2009

Sada je u stvari i pitanje da li se može objaviti ili možda nagovestiti propast kapitalizma. Postojalo je i ranije dosta ovakvih kriza i krahova.
Mišljenja su da neo-liberalni kapitalizam ne može vise opstati kao takav, već da će ga zameniti neka kombinacija državnog kapitalizma. Vlade razvijenih zemalja negiraju ovakav scenario i tvrde da su intervencionisticke mere privremenog karaktera.

Ja bih prihvatio tezu da je sistem propao usled prevelikih, neopravdanih rizika. Globalizacija ekonomije, a posebno bankarskog sistema imala je dodatni negativan efekat. Bankarski sistem se povezao na svetskom nivou, tako da su postojali ogromni bankarski sistemi koji su plasirali sredstva uz neopravdan rizik. Postojanje tako velikog sistema omogućavao je da ovi rizici uglavnom ostanu neprimeceni, ali je upravo zbog toga i doslo do velike eksplozije. Da su banke bile manje i da su pucale pojedinacno stvar bi bila mnogo ociglednija i manjeg intenziteta. Svemu su kumovali i takozvani eksperti koji su uveravali u stalan rast, dok je stvar isla u pravcu gde je danas. Sa druge strane nemojmo zaboraviti i uticaj stanovnistva koje je konstantno trosilo vise nego sto je moglo realno da se zaradi. Naravno, bez kreditne politike kakva je bila to ne bi bilo izvodljivo.
Mnogo se toga baziralo na ocekivanjima. A ocekivanja nose rizike. Još i ako su neopravdana… Sredstva su takođe sve vise plasirana u spekulacije a manje u realni sektor.

Iako ima nagovestaja (naročito u Evropi) da će se preci na nekakav „humani kapitalizam” ja se plasim da će se stvar nastaviti po starom, posle čega možemo ocekivati još veću krizu.

Dobro si pomenuo da su tu i bezbednosni izazovi. Ja bih rekao da cela situacija izaziva i veliko nepoverenje gradjana sa kojima će vlade razvijenih zemalja morati da se nose u narednom periodu.

Konzumerizam je poseban problem i ne znam kako bi se tu moglo uticati na ljude da ne vezuju svoju sreću u zivotu pretezno za to koliko mogu da potrose. Mislim da se ta stvar mora resavati individualno, kroz pronalazenje drugih izvora zadovoljstva svakog pojedinca i razvijanju same svesti o tome koliko zaista možemo trositi na globalnom nivou (ovo je već možda i prilično istroseno). U svakom slučaju neki kolaps, mnogo veci od ovoga, oduzeo bi nam mogućnost da trosimo kao sada.

Uvek će ostati pitanje da li je marksizam zaista ono sto je u praksi pokusano da se sprovede u komunistickim zemljama. Onda je i u pitanju da li marksizmu treba dati drugu sansu sadrzano i pitanje – da li je to druga ili prva (prava) sansa? Razmišljao sam o Marksu i vremenu u kome je živeo, kao i kako je živeo. Iznedrio je jednu humanisticku teoriju i insistirao je da se ona mora sprovesti u praksi. Ali i on je sam živeo na ivici egzistencije. Nije imao čak dovoljno da prehrani porodicu. Koliko se i to njegovo stanje projektovalo na to da svet u tom momentu vidi na taj način – Otudjenje coveka od coveka, otudjenje coveka od samog sebe, obezvredjenost ljudskog sveta…
Moje je mišljenje da možda određeni elementi anarhizma imaju veću sansu da stupe na scenu u ovom momentu kao jedna alternativna opcija.
Treba pratiti i kako će se razvijati narodni, levicarski rezimi u Latinskoj Americi.

Trucko (sociolog)

22. jun 2009. u 20.58

Gillbert..no coment.

da,
1929 godine i toga crnoga utorka ( ako se ne varam ) USA berza jeste krahirala , kao i cjelokupna svjetska ekonomija , i šta se desilo u hiperinlacijskoj njemackoj toga vremena ? 1933 pojavio se hitler ! u Sovjetskom savezu je bio staljin i znamo šta je bilo poslije; svjetski rat !

No-1 22. jun 2009.

..Dal’ sam u pravu…?

Bit ćemo „opredeljeni” i „razvrstani” ( rasno, religiozno ,nacionalno i svakako ) sve dok ne skontamo da nas iste muke prate , svi mi , na planeti , i sistem nepravde i jeste ! jeste nepravedan. Prezivljavajuci uz MTV i kablovske televizije , jeftinu pivu i masovnu zabavu , internet spam , video igre bez buducnosti koje nas ubijaju u pojam
a vreme jeste za budjenje! jer ? sistem je propao!

Wakan 22. jun 2009.

Ovo je samo pokusaj da se uspostavi novo moderno robovlasnicko drustvo u kome će covek raditi za vodu i hleba i da odplati dazbine državi. Solon je atinjanima savetovao da se ne zaduzuju pretеrano jer na taj način, zbog nemogućnosti da otplate dugove, rizikuju da postanu robovi. Danasnja situacija je upravo to. Moderan covek je prezaduzen, samim tim pripada banci. Kao sto covek koristi volove koji će raditi za njega, tako i banke zajedno sa politicarima koriste narod. Od svog rada covek ima najmanju korist.

Model „upesnog coveka” je serviran bas zbog toga sto mnogo veću korist od njega imaju banka i država, dok model „neuspesnog coveka” je za one od kojih banka i država nemaju nikakvu korist, pa još mora i socijalku da im placaju, zamisli kakav bezobrazluk. zbog toga su u americi dosli do genijalnog rešenja i pune zatvore svakodnevno u kojima hteo ili ne moras da radis i placaju ih dva dolara na sat, cisto da ne bude dzabe i da mogu da kažu kako su zatvorenici placeni za svoj rad.

Trucko (sociolog)

22. jun 2009.

Na zalost, ja nisam primjetio da stanovnici Amerike usmjeravaju bijes tamo gdje treba. Za sada su zabrinuti samo cinjenicom kako će otplatiti basnoslovne kredite koje su podigli u doba „blagostanja” i da li će ostati bez posla…a ne razmišljaju o tome da ih država pljacka konstantno kroz zdravstvo, obrazovanje i da to traje godinama. Vjerujem da je potrebna kriza većih razmjera da shvate da problem kapitalistickog drustva danas nije cinjenica da ne možeš da platis dijetetu fakultet jer se raspala banka na Wall Street-u, nego da taj fakultet ne trebaš placati uopste.

Wakan 22. jun 2009.

Trucko, sve sam to rekao, samo ti to „na zalost nisi primjetio”

trucko (sociolog)

22. jun 2009.

hm,kako mislis da nisam?

Gilbert (informaticar)

23. jun 2009.

Solon je dobro savetovao ljude da se ne zaduzuju i taj savet vazi i danas. Ali njegov savet istovremeno znaci i da zaduzivanje zavisi prvenstveno od samih ljudi iz čega proizilazi da su oni sami krivi ako su se zaduzili i da će snositi i posledice toga.
Kao sto nacionalna ekonomija mora voditi racuna da racionalno trosi ono sto proizvodi, a da proizvodi ono sto je potrebno, tako i domaćinstvo mora trositi ono sa cime raspolaze, ne zaduzujuci se preko mere i napredujuci na realnim osnovama, a ne na nerealnim ocekivanjima.
U Americi ljudi koji su prezaduzeni mogu proglasiti bankrot. Kako će proćizavisi od države u kojoj žive i sudije, ali uglavnom sudija u tom slučaju ostavlja doticnom za hranu, stanovanje i odevanje, dok ostatak zarade ide poveriocima. To je u svakom slučaju jedan mali deo njegovog duga i tim takozvanim reprogramiranjem banke su na gubitku. To je opet posledica preterano rizicnih plasmana.
Drugi je slučaj sa hipotekarnim kreditima, kada ljudi ostaju bez kuce, ali kuce koja nije njihova. Opet je banka na steti jer od prodaje kuce, čija je cena visestruko pala, ne može da nadoknadi glavnicu.
Na kraju država krpi bankarski sistem i industriju koja je sa njim srasla da ne bi doslo do lancanog gubljenja radnih mesta.
I tu imamo efekat da su u stvari izgubili oni koji su se odgovorno ponasali. Oni koji nisu prekomerno trosili. Jer je iz zajednickog novca pokriveno nečije neodgovorno ponasanje.
Mislim da je stvar daleko od toga da smo na hlebu i vodi.

Slazem se, međutim, da postoji produbljeni jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja. To je možda i posledica toga sto su se zemlje zapada razvijale dugi niz godina i sticale bogatstvo koje i danas drže u vidu naprednih tehnologija. Siromasne ekonomije nemaju sansu u ovoj utakmici koju neo-liberali predstavljaju kao fer. Fer je isto toliko kao kada se takmice sportisti od kojih su jedni imali kompletne visinske pripreme, a drugi sedeli u zatvorenom prostoru. Male ekonomije su u ovoj neravnopravnoj situaciji prinudjene da se oslanjaju uglavnom na prirodna bogatstva, gde opet uglavnom bogati diktiraju uslove. Globalizacijom su stvorene i multinacionalne kompanije za koje granice državnih ekonomija uopste ne postoje. One su sada u stanju da diktiraju uslove siromasnim državama. Tako vlade razvijenih zemalja više ne moraju da se bave problemom bilateralnih odnosa, već prosipaju price u sirenju demokratije i ljudskih prava.

Americka kultura se i bazira na neprikosnovenom pravu privatne svojine. I na tome da zaradjeno pripada onome ko je i zaradio. Zato kod mnogih Amerikanaca i postoji otpor prema socijalnim programima, jer to vide kao uzimanje onoga sto je neko zaradio. Zdravstveni sistem je takođe baziran na ekonomskim osnovama. Tu i lezi problem jer je ovo oblast u kojoj mora vladati solidarnost. Jer, neko će zdravstvene usluge morati da koristi na dnevnoj osnovi, dok neko drugi neće posetiti doktora 20 godina. U tom slučaju njihov sistem dovodi do toga da onaj koji je duže bolestan bude finansijski ruiniran, a neretko i u nemogućnosti da plati lecenje.

U svakom slučaju treba skloniti ove koji su doveli do ove situacije i sto je još vaznije skloniti takvo razmišljanje.
Alternative jesu dobrodosle.
Kad smo već kod toga – ima li neko od vas neke alternativne ideje?

No-1 25. jun 2009.

Recimo, zašto je Yuga bila neophodna da se sprijeci izlaz komnistcke rusije na topla mora. kada vise nije imala svrhu postojanja, ta balkan socijalsticka tvorevina je samu sebe i unistila.

Mido (penzioner)

25. jun 2009.

Današnji mladi moraju znati i poznavati istoriju „kako bismo sačuvali ono što je postignuto, kako ne bismo postali žrtve revizionista bilo kojih boja.”

Advertisements

„Капејуловска олигархија и даље у грађанском друштву види свог непријатеља”

Posted in Uncategorized by Соларић on јун 6, 2009

Коментар преузет са Политика Онлајн (коментари корисника)

george wordy , 20/05/2009,

Postkom. IE drzave Varsavskog pakta vulgarnom socijalizmu staljinisticko boljevistickog tipa pristupile su kao malignom drustveno ekon. tkivu , nastojeci da ga nakon pada berlinskog zida sto pre odstrane i izvrse sveukupnu sanaciju drustva, koja i pored svih napora i neide bas kako se ocekivalo, najbolji je primer Istocna Nemacka.

Postkom. Srbija svoj samoupravni socijalizam evrokomun. orjentacije , kao mogucnost pluralizma, unutar jednopartijskog sistema jos uvek smatra demokratskom tekovinom. Dok postkomun. drzave VP nastoje da zanove svoja gradjanska drustva na tekovinama demokratije pre nametnutog socijalizma, u postkomun. Srbiji pod navodnim promenama institucije drzave okostvajau etatisticko birokratskim snagama koje guse bilo kakve sustinske promene.

Pojedini kolumnisti Politike navodnim analzama pokusavaju da minimiziraju okostavanje kapejulovske birokratije koja se namece kao „gradjanska elita“, a njen vrh Jovo Bakic naziva mladom oligarhijom, koju poredi sa „Zapadnim Oligarhijama“ kapitalizma.

Prva je stekla moc unutar piramidalne partijske hijerarhije,utemeljene na nacionalizaciji, konfiskaciji,i raskidom sa tradicijom srpskog drustva dok je druga stvarana na osnovu ekonomske, politicke moci i tradicije zapodnoevropskih drustava.

Kapejulovska oligarhija i dalje u gradjanskom drustvu vidi svog neprijatelja i sve ce uciniti da ne budu doneseni zakoni za njegovu revitalizaciju. Najretrogradnije snage unutar kapejulovske oligarhije jesu komitetski kadrovi organa zastite naroda koji bi razvojem gradjanskog drustva u Srbiji izgubile svoju uzurpiranu moc. Te snage su padom berlinskog zida proizvele Seselja i Draskovica, cija su delovanja bila usmerena ka diskreditovanju predratovskog srpskog gradjanskog drustva u nameri da ga prikazu u najgorem nacionalistickom , sovinistickom , iredentistickom svetlu, kao nastavak direktiva kominterne.

Херберт Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Хербет Спенсер: ИЗ СЛОБОДЕ У РОПСТВО.

Извор: Српски Књижевни Гласник, књ. X

Целокупан текст: solaric.wordpress.com/herbert-spenser/

Колико су мало слутили они који су створили Француску Револуцију и највише радили на томе да се утврди нов систем управе, да ће готово први акт овог режима бити да им свима пооткида главе! Исто тако, како су се мало надали они који су саставилн американску Декларацију Независности и основали Републику да ће, после неколико поколења, законодавна власт пастн у руке политичким смутљивцима, да ће се у држави, уместо да се ради, само водити препирке између ловаца на државне службе, да ће се политички живот свуда искварити уљештвом једног туђег елемента који држи равнотежу између појединих партија, да ће обично бирачи, уместо самостално да суде, хиљадама гласати на биралишту по заповести својих „bosses„-a2, и да ће многи људи који су за поштовање морати да се повуку из јавног живота да би се спасли од увреда и клевета оних којима је политика занат!

Нимало нису боље предвиђали будућност ни они који су дали уставе разним другим државама у новом свету, где су безбројне револуције, показале толико пута да је то већ право чудо колики је контраст између резултата који су се очекивали од политичких система и резултата који су се добили.

Онога дана када се, пробе ради, одредило 30.000 ливара годишње на народно васпитање, прогласили би за будалу онога који би прорицао да ће се кроз педесет година, државним и општинским порезом, та сума попети на милион динара, или онога који би рекао да ће се, кад се отпочне помагати васпитање, одмах после стати тражити помоћ и за храну и одело, или да ће родитељи и деца, немајући ни једни ни други права да бирају хоће ли или неће, бити приморани, чак и мртви гладни, глобом или затвором, да слушају, и да примају оно што држава, с папском непогрешивошћу, зове васпитањем. Нико, велим, не би могао ни сањати да ће се из ове, на око тако невине клице, развити тако брзо овај тирански систем, и да ће му се тако кротко покоравати један народ који себе држи за слободна.

Тако је у социалном уређењу, као и у свему другом, промена неизбежна. Лудо би било помишљати да ће нове установе дуго задржати карактер који су им дали њихови основаоци. Брзо, или споро, оне ће се преобразити у друкчије установе но што су оне које су се желеле, тако друкчије да их више њихови проналазачи неће познати. Каква ће бити метаморфоза у овом случају који нас занима? Одговор који већ наговешћују горњи примери, и који се може оправдати разним аналогијама, очигледан је.

Главна одлика сваке организације која напредује, јесте увећање управнога апарата. Ако делови једне целине треба да раде заједно, мора бити механизама који ће управљати њиховим радом, и што је целина већа и сложенија, и што има више захтева а, отуда, и више посла, то и управни апарат мора бити већи, израђенији и снажнији. Непотребно је рећи да то исто важи и за индивпдуалне организме, и очнгледно је да ће исто тако бити и са социалнпм организмима. Осим управнога апарата који нам је већ сад потребан у нашем друштву, ради земаљске одбране и чувања јавног поретка и личне безбедности, у социалистичком режиму биће потребан и један управни апарат који ће свуда контролисати све гране продукције и поделе добара, и који ће свуда делити сваковрсне продукте, колико буде припало свакоме месту, свакој фабрици и свакој индивидуи. У нашој садањој добровољној задрузи, с њеним слободним уговорима и конкуренцијом, за продукцију и поделу добара није потребно никакво службено надгледање. Тражња и понуда, и свачија жеља да заради насушни хлеб, задовољавајући потребе својих ближњих, развиле су саме од себе овај чудновати систем по коме становници у великим варошима набављају свакога дана храну пред самим кућним вратима, или на стоваришту у оближњим дућанима, и могу на сваком кораку да купе најразноврснијих одела, и на сваком месту да узму кућа за становање, покућанства, горива, и чак разнолике душевне хране, почев од петпарачких листова који се разносе по вароши по цео дан, до читавих бујица романа и поучних књнга што се изобила продају по јевтину цену. И на сличан начин, у целој држави,  продукција као и подела добара надгледа се тек колико је најпотребније, док се многе од безбројних животних намирница које су сваки дан потребие у сваком месту, купују и продају без удела икаквога другог фактора до тражења добити. Замислите сада да се овај добровољни индустријски режим, који ради сам од себе, замени режимом индустријске послушности, који ће јавни чиновници учинити обавезним. Замислите колика ће огромна администрација бити потребна за деобу свију намирница свима људима у свима државама, варошима и селима, што је сад посао трговаца! Замислите исто тако каква ће још већа администрација бити потребна да се брине за све оно што сад раде закупци, фабриканти, великопродавци; админпстрација ће имати поред разних врста месних надзорника, још и своје подцентре и главне центре, који су потребни да мноштво сваке робе поделе и упуте тамо где је нужна, и да је предаду на време. ..

… Додајте овамо администрације које већ постоје, пошту, телеграф и телефон, и најзад целокупну полицију и војску, на које се овај огромни консолидовани управни систем мора свуда наслањати. Замислите све то и онда се запитајте какав ће бити положај правих радника. Већ се сад наконтиненту, где су управне организације израђеније и принудније него код нас, стално чују тужбе противу тираније бирократије, противу надутости и суровости њених чланова. Колика ли ће тек надутост и суровост постати онда кад се буду контролисале не само оне радње грађанске које су највећма јавне, већ кад чиновници добију поред тога и много ширу власт, да се мешају у све свакодневне дужности свију грађана? Шта ће бити кад разне дивизије ове огромне чиновничке војске, удружене интересима који су заједнички свима чиновницима — интересима оних који управљају versus оних којима се управља — шта ће бити кад буду имале у рукама потребну власт да покоре несубординацију и да се покажу као „друштвени спасиоци“? Шта ће бити са правим радннцима, рударима, занатлијама и ткачима, кад они који заповедају и надгледају, подељени на класе што стоје једна више друге, стану, после неколико покољења, да се жене само из породица из своје класе, као што се радп и у садањим класама, и кад се тако начини читава поворка касти, све једних изнад других, и кад ове касте, имајући сву власт у рукама, буду удесиле друштвено стање како за њих буде најзгодније, и створе најзад нову аристократију, много израђенију и боље организовану од старе? Шта да ради поједини радник, ако је незадовољан што се с њим поступа овако или онако, ако мисли да му се не даје довољно продуката или да ради више него што је право тражити од њега, или ако хоће да живи независно, на своју руку? Ова незадовољна јединка у тој огромној машини мораће да приклони главу, или да остави посао. Најблажа казна за непослушност биће индустријско одлучење. А ако се  створи, као што се намерава, међународна радна организација, одлучење од једне земље повући ће за собом одлучење и од свију других: — и тако ће индустријско одлучење значити исто што и стално немање рада.

Да ће ствари неизбежно ићи овим током, закључује се не само дедуктивно, не само индуктивно по оним искуствима из прошлости које сам малочас навео, не само аналогијом са сваковрсним организмима, већ и посматрајући догађаје који нам се сваки дан одигравају пред очима. Свако друштвено тело пример нам је да је истина да управни строј увек тежи да увећа своју власт. Историја сваког ученог друштва, или макар каквог друштва с другим циљем, показује како његова стална управа потпуно или делом одређује рад друштвени не наилазећи на велики отпор, чак и онда кад јој већина чланова не одобрава, пошто људи толико мрзе ма шта што изгледа као нека револуција да је обично то довољно да спречи опозицију. Исто је тако и с акционарским друштвима, например оним што имају у својим рукама железнице. Предлози друштвене управе обично се примају с мало или нимало дискусије, и ако се појави јача опозиција, одмах се угуши још у клици, пошто увек има знатно више пуномоћиика оних акционара који су увек уз постојећу управу. Само онда кад су злоупотребе преко мере велике, отпор акционара је довољно јак да промени управно особље. Није друкчије ни код друштава у којима су сами радници и која нарочито заступају њихове интересе, код радничких синдиката. И код њих управна акција постаје свемоћна. Чланови, чак и онда кад не  одобравају управину политику, обично уступају пред ауторитетом оних које су сами изабрали. Како не могу да се одцепе а да се не заваде са својим друговима радницима и да често не изгубе сваку наду да ће опет наћи места, морају да попусте. На скорашњим конгре-сима видели смо како се већ, у општој организацији недавно основаних trades – unions-а2, чују тужбе противу „политичара који хоће да им се игра онако како онн свирају„, противу „bosses„а и „сталних чиновника“. Кад се ова надмоћност радничких управа види већ у сасвим младим друштвима где су људи који, у много случајева, смеју слободпо да устврде да су независни, колика ли ће тек бити у друштвима која постоје већ одавно, која су постала огромно велика и врло организована, и која, уместо да руководе само једним делом у животу јединке, управљају целим њеним животом?

Овде ће се одговорити: „Ми ћемо се обезбедити од тога. Сваки ће добити добро васпитање, и сви, будним оком гледајући да се власт не злоупотреби, моћи ће брзо спречити сваку злоупотребу.“ Овакве би наде вределе врло мало, чак и кад не бисмо поименце могли навести узроке који ће довести до разочарења; јер, у људским стварима, планови који највише обећавају, разбијају се о тешкоће за које нико није ни слутио да постоје. Али у овом случају, узроцп будућег неуспеха очигдедни су. Функцпонисање разних установа одређује се према карактеру људи, и мане у њиховим карактерима, неизбежно ће довести до резултата које смо горе назначили. Ми немамо у себи потребних својстава да спречимо развијање једне деспотске бирократије у новом друштвеном систему.

Да је потребно задржавати се на индиректним доказима, могло би се навести као леп пример за ово како се развијала такозвана либерална партија, — партија која је напустила своје првобитно схватање да је вођ само представник у јавности већ раније утврђене и одобрене политпке, и сад мисли да јој је дужност да прима политику какву јој вођ буде наметнуо, не тражећи од ње пристанак или чак и не дајући јој раније никаквих обавештења, — партија која у том степену нема у себи никаквих либералних осећања и идеја, да је више не вређа ни то што се ногама гази право личнога суда, и ако је оно основ либерализма, — партија која грди као отпаднике од либерализма све оне своје чланове који неће да уступе своју независност.

Али да оставимо на страну изобиље индиректних доказа да масе нису у стању  да спрече развијање тиранског чиновничког сталежа, довољно ће бити да испитамо дпректне доказе које нам пружају баш оне класе међу којима су социалистичке идеје највећма раширене и које сматрају да имају нај-више користи да их шире, — радничке класе. Оне ће сачињавати велики део у социалистичкој организацији, и њене особине одређиваће природу саме организације. Какве су дакле њене особине, судећп по ономе како нам их показују организадије које су већ створене?

На место егоизма послодавалачких класа, и егоизма у конкуренцији, изгледа да ћемо имати алтруизам основан на узајамном помагању. Међутим, колико се досад показао тај алтруизам међу радницима? Шта да кажемо о оним одредбама што ограничавају број радннка у сваком занату, или о одредбама што не даду да ниже радничке класе постану више класе ? У оваквим прописима не виде се ни трагови оног алтруизма којим социа-лизам треба да буде проникнут. Напротив, види се како се гледа лична корист онако исто лакомо као што се гледа и код трговаца. Одатле је јасно да можемо закључити да ће, сем ако се људска природа изненада и на некакав готово чудноват начин не промени, гледање личних интереса утицати на рад свију класа што буду састављале социалистичко друштво.

Вредно је видети до какпх закључака могу да дођу људи кад престану да воде рачуна о простом принципу да је сваки слободан да ради на остварењу онога што је себи одредио као циљ у животу, и да га нпшта у томе не може задржати, сем ако , овим својим радом не смета раду других људи на остварењу њиховпх циљева. Пре једне генерације чули смо како се на сваком кораку проповеда „право на рад“, т. ј. право да се сваком нађе рада, а и сад има доста људи који мисле да је заједници дужност да дâ посла свима. Упоредите то с доктрином која је важила у Француској кад је монархијска власт била на свом врхунцу, и по којој је: „право на рад краљевско право које владалац може продавати и које поданици треба да купују„; контраст између овога и овога горњег је врло велики, али има један још већи. Данас гледамо како васкрсава стара деспотска доктрина, само с том разликом што су радничка друштва дошла на место краљева. Јер сад кад их има свуда, и кад сваки радник мора да плати одређену суму да би ушао у ово или оно друштво, ако не жели да иначе, као нечлан, не могадне нигде наћи себи посла, збиља се дошло дотле да је право на рад право радничких друштава, да га ова могу продавати, и да је сваки поједини радник приморан да га купује.

Поред ових насиља у једном правцу, имамо потчињеност у другом. Принудама удружених радника над онима који нису у радничким друштвима, потпуно одговара њихова покорност вођама. Да би победили у борби,  они остављају своју личну слободу, свој лични суд, и нимало не мрзе диктаторе који им сами прописују законе. Свуда видимо таку субординацију да читаве војске радничке једнодушно остављају посао, или се враћају на рад, кад им само вође нареде. И не опиру се нимало кад им узимају штогод имају да би се помогли штрајкачи, било да одобравају или не одобравају њихов рад, већ, наиротив, киње и муче упорпе чланове свога удружења  који неће ништа да прилажу.

Све ове карактерне црте показаће се и у свакој новој друштвеној организацији, и питање се онда само собом намеће: „Чему ће одвести њихов рад кад не буде више ничега што ће им сметати ?“ Јер се сад појединачне групе радничке налазе усред друштва делом пасивног, делом изрично противничког, и подложне су критици, прекорима независне штампе, и стоје под контролом закона, који чува полиција. И кад, у таквим околностпма, радничка друштва обично предузимају кораке који задиру у  личну слободу, шта ће тек бити онда кад не буду више само растурени делови заједнице којима управљају појединачне управе, већ буду сачињавала целу заједницу којом ће руковати консолидован систем таквих управа? Кад чиновници од сваке руке, рачунајући ту и новинарски кадар, буду припадали управној организацнји, и кад управна организација у исто време буде доносила законе и примењивала их? Фанатичне присталице какве социалне теорије готове су на сваки, и крајњи, корак, да би остварили своје планове, исповедајући, као она некадања верска удружења, да циљ оправдава средства. И кад се  буде створила једна општа социалистичка организација, онда огромно, разгранато, консолидовано тело оних који буду управљали њеним радом, вршећи, без икакве сметње, сваку принуду која им буде изгледала корисна по интересе система (а ови ће у практици постати њихови сопствени интереси), онда, кажем, ово огромно управно тело неће се нимало устезатп да прошири своју власт на цео живот раднички, док се најзад не створи једна званична олигархија, с разним степенима, што ће вршити већу и страшнију тиранију него што је свет икад досад видео. (нпр.нацистичка Национал-социјалистичка немачка радничка партија, оп. Соларић)

Нека ми се допусти да још једанпут разбијем један погрешан закључак. Свакп ко би из горњих размишљања извео да је садање стање ствари задовољавајуће, љуто би се преварио. Садање друштвено стање је прелазно стање, као што су била и прошла друштвена стања. Ја се надам и верујем да ће нам будућност донети друштвено стање које ће се разликовати од садашњега онолико исто колико се садашње разликује од прошлога с баронима у панцирима и неоружаним робовпма. У Социалној Статици, као и у Социолошким Студијама и у Политичким Институцијама, ја сам јасно нзнео своје жеље за организацијом која ће пре бити у стању да донесе општу срећу људима него ова садања. Ја сам због тога у опозицији социализму што сам уверен да ће он зауставити прогрес људски ка овом вишем стању, и да ће довести друго, ниже. Једино ће лагана промена људске природе, под дисциплином друштвеног живота, моћи да створи трајне и корисне промене..

Крупна је заблуда што се укоренила код готово свију партија, политичких пли социалннх, да се зло може поправитп непосредним и радикалним лековима: „Треба само да урадите ово, и зло ће бити отклоњено“; „Радите како сам ја предложпо, и невоље ће нестати“; „Кад се предузму ове мере, корупција ће неминовно ишчезнути“. Сви смо наилазили на људе који су, изречно или прећутно, оваквих мишљења. Међутим, она су сва неоснована. Могу се отклонити узроци који погоршавају зло;може се дати други вид злу, и може се — и то се дешава често — погоршати зло, баш кад се ради на томе да се отклони; али је немогућно ма шта што је налик на непосредпо лечење. У току хиљада и хиљада година човечанство је, умножавајући се, дошло из оног првобитног дивљег стања кад су се људи, којих је онда било мало, хранили дивљом храном, до овог цивилизованог стања кад се храна што је потребна да се одржи тако велики број људи може добити само непрекидним радом. Људска природа какву тражи овај последњи начин живота јако се разликује од природе какву је тражио онај први, и морало се вековима патити, док се није преобразило првашње стање и створило се друго. Свако људско уређење које више није у хармонији са постојећим околностима неминовно мора рамати; а уређење што смо га наследили од првобитних људи није у хармонији с околностима у којима живе данашњи људи. Одатле се јасно види да је немогућно створити наједанпут повољно друштвено стање. Људска природа која је напунила Европу мнлионима на-оружаних људи, жудних освојења и жедних освете — природа која гони „хришћанске“ народе да по целом свету иду у разбојничке војне, не водећи рачуна о правима урођеника, док десет хиљада свештенпка вере љубави посматрају одобравајући све то што се ради, — она природа што према слабијим расама прекорачује и онај првобитни закон „око за око, зуб за зуб“, и за један живот узима више живота, та природа, велим, не може ни на који начин послужитн као основ за једну хармоничну заједницу.

Корен сваког правилног друштвеног рада лежи у осећању правде, које тражи личну слободу и у исто време хоће да обезбеди другима такву слободу; а у овом тренутку тога осећања правде има врло мало.

Отуда је  потребно  наставити,  и још  за дуго времена, социалну дисциплину која захтева да сваки човек ради свој посао,   поштујући као што је право слична права других људи да раде свој посао, и која, тражећи да сваки ужива све користи што му   његов рад буде донео, тражи исто тако да нико не сваљује на туђа плећа непријатности што га у раду буду снашле, сем ако их ко од своје воље не хтедне да прими на себе. Отуда ми и држимо да сваки покушај да се скрене од ове дисциплине, не само да неће испасти за руком, већ ће довести горе зло него што је оно које се хтело да избегне.

И због тога се противу социализма треба борити не толико у интересу послодавалачких класа, већ још више у интересу радничких класа. Продукцијом се мора управљати на овај или онај начин, и оних који управљају, по самој природи ствари, мора увек бити мање него правих радника. У добровољној задрузи каку имамо данас, они који управљају, гледајући само своје личне интересе, узимају што могу већи део продуката, али им се, као што нам сваког дана показују успеси радничких удружења, стављају препреке у том њиховом раду да остваре своје егоистичне циљеве.

У прековољној задрузи каку би социализам морао да доведе, они који управљају гледали би с истим таквим егоизмом своје личне интересе, али им не би могао стајати на путу никакав удружен отпор слободних радника, и њихова власт, како јој више не би сметало, као сад, то што радници неће да раде друкчије но само под прописаним условима, показивала би се све већма, расла би и утврђивала се, док јој се најзад више не би могло противстати. И крајњи резултат свега тога, као што сам већ показао, било би друштво налик на оно у старој Перуанији — жалост је и говорити о њему — где је народ, који је био врло пажљиво подељен на групе од по десет, педесет, сто, пет стотина и хиљаду људи који су стајали под управом чиновника одговарајућих сте-пени, и били приковани зе своје срезове, контролисан и у свом приватном животу као и у свом раду, и морао да ради без икакве наде, једино за то да би исхрањивао управну организацију.

Херберт Спенсер.

(Превео с франиуског С. А. П.)

1 Радничких друштава.

2 Тако се у Америци зову политичари од јачег уплива.

А сада лоши момци синови и унуци понављача историје покушавају да препишу демократију

Posted in Србија, друштво, повесница, политика by Соларић on март 3, 2009

george wordy , 28/02/2009,

Najveca tekovina demokratije jeste odgovornost, bez odgovornosti nema demokratije. Odgovornost nije samo ternutna kategorija ona seze u okviru nekoliko generacija unazad ali isto tako podrazumeva i ozbiljnost i prema generacijama koje dolaze. Ukoliko se vrhovna vlast zakonodavstvo jedne zemlje tako ne postavi u toj drzavi ce uvek vladati bezakonje.

(…) Postulati, aksiomi principi ne poznaju granice . Nepostovanje osnovnih principa i univerzalnih zakona svakoga stignu pre ili kasnije. I u zivotu coveka postoje dve skole, skole u klupama u kojoj jos i nekako mozete da prepisete, ali zato u skolu zivota ukoliko prepisujete bicete kaznjeni od istog tog zivota.

A mi smo poslednjih decenija uglavnom prepisivaci, prvo smo prepisivali „Navodnu socijalisticku revoluciju“ , videli smo sta smo doziveli, i dalje opstajemo, a sada losi momci sinovi i unuci ponavljaca istorije pokusavaju da prepisu demokratiju, koja kazna nas ceka uskoro , to cemo tek da gledamo.

Pozdrav za vas.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Неолиберални концепт је пропао, то је јасно и на Западу, и код нас

Posted in Србија, економија, медији, политика by Соларић on фебруар 7, 2009

Dun , 02/01/2009,

U poslednje vreme, razni kolumnisti sve vise i vise pisu o krizi koja je se pojavila u SAD, Nemackoj itd, isticuci usput da se ova kriza nije mogla predvideti, sto naravno nije istina. U proteklih godinu dana bilo je jasno da ce se ova kriza desiti.

No, nema veze, nasi kolumnisti su bili tokom 2008. godine zauzeti analizom kulturnog profila SRS te su zapostavili citanje knjiga. E dakle sta se desavalo svih ovih godina, dok su nasi kolumnisti pisali o “primitivnim “ radikalima?

Svih ovih godina su zapadna drustva socijalno polarizovana, branjen je interes krupnog kapitala, socijalna država je unistena, stvorene su anacionalne elite koje donose i sprovode odluke bez podrske u glasackom telu, koncept zapadne liberalne demokratije je doveden u pitanje, sve vise moci je bilo u rukama multinacionalnih kompanija,na globalnom planu su se sukobile dve koncepcije medjunarodnih odnosa, tzv. Vestfalska, i ona koja tezi promeni globalnog politickog konteksta u smeru stvaranja tzv. svetske drzave , itd, itd.

E sad, sve su oni to lepo zamislili, no problem je u socijalnom aspektu, odnosno u razbijanju socijalne kohezije i neminovnim sukobima koji nastaju zbog socijalnih rascepa. Kapitalizam ce se naravno oporaviti, socijalizam se nece povratiti i niko ga na Zapadu ni nece, kao i ni kod nas.

Socijalna drzava i socijalizam nisu isto. Dakle zalagati se za socijalnu drzavu ne znaci zalaganje za povratak socijalizma. Vec sama prica u SAD o socijalnim pravima deluje koliko toliko ohrabrujuce u poredjenju sa onim sto se na politickom planu desavalo u SAD od Regana pa do Busa. Sa druge strane, nemiri u Grckoj koji se lako mogu preliti u ostale delove Evrope, nam govore da se ultraliberalna ekonomska politika smucila svima.

Sto se tice levice, nje kod nas nema. Ne vidim ko bi mogli biti ti levicari. Samo se nadam da nasi ultraliberali nece poceti u Utisku nedelje da se predstavljaju kao levicari, zagovornici interesa radnicke klase i revolucije.

Dakle, nasi ultraliberali, ili neoliberali imaju trenutno dve strategije. Prva-prave se kao da se nista nije ni desilo.Druga-prelaze u tzv. crvene, odnosno levicare, odnosno socijaldemokrate itd. Obe strategije su glupost, ali sta da se radi.

Neoliberalni koncept je propao, i to je jasno i na Zapadu, i kod nas. Propast tog koncepta ne znaci propast kapitalizma. E sad, ultraliberali pri DS prelaze na stranu toboznje odbrane interesa nizih slojeva, kako bi izbegli odgovornost jer su stoprocentno zagovarali jedan koncept desnicarske ekonomske politike cije ce se negativne posledice tek pojavljivati u buducnosti, cak i da nije ove medjunarodne krize.

Dakle prodali smo sve, nemamo industriju, sav novac koji je dobijen spolja tokom poslednjih osam godina je potrosen. I sad slede posledice. Dakle projekat je propao, te njegovi zagovornici odjedanput postadose levicari. Sa druge strane, sto se tice bilo cijeg prestrojavanja, ovo je slobodno drustvo te svako moze da prelazi na koju god hoce stranu. Dakle nikome ne treba zamerati zbog bilo kakvog pretsrojavanja, ali sto se tice nasih ultraliberala smesno mi deluju u ulozi socijalno zabrinutih ljudi. Ko bi mogao da zaboravi njiohove uzvike: “Prodati, prodati sve prodati. Vi koji ste protiv toga vi ste primitivni, sta vi znate o kapitalizmu i liberalnoj demokratiji, vi ste naci-paci, krave, budale, i bezubi primitivci“.

Zar tako govore levicari? E, kod nas je i to moguce.

Извор: Политика Online (коментари корисника)

Данас сиромашнији имају право викати на богате…

Posted in друштво, породица, филозофија, SerbianCafe by Соларић on јануар 24, 2009

Neofeudalizam?
Bob_Marley (lekar) – Feb 19, 2004

Da li postoji?
Molim za odgovor
Mz

Ako zelis Svjetlu,zavoli Mrak – Feb 19, 2004

Jaci kaci, dok slabiji ne sjebe. Tada slabiji postaje jaci….
Da ga jebes, ljudi smo, fuj….

Veliki moralisti i dobrotvori, dvolicnjaci i lazovi pokvareni. Svi bi bili isto ili slicno da su u istoj situaciji. Niski zele postati visoki, ruzni lijepi, bogati jos bogatiji, gladni siti…..
Uvijek zelimo ono sto nemamo, hranimo se znanjem, a gutamo neznanje u zamjenu za slast, bogatimo se da bi si priustili neke prolazne vrijednosti, a tada, ukoliko nam nesto suska u mislima,zaboravimo na moral. Idemo (ne ja,vec oni, iako oni nisu ja, ja sam covjek, pa moram postati ONI) u crkve, Bogu se molimo, a krademo, lazemo, pokazujemo s prezirom pokvarene, grozimo se ubojica, a ubijamo svakodnevno mesozderski i krvolocno, salimo se, a vrijedjamo….

Jaci vlada, slabiji gubi=zakon zivotinja. Ne razlikujemo se od zivotinja, samo sto zivotinje prozdiru samo odredjene vrste, a mi prozdiremo sve, a prozdrijet cemo na kraju i nas same.  Organizam ce nas sjebat,  srce ce nam otkazat, tumor ce nas pokosit.

Ono sto nastane u trenutku (zivot je posljedica sexa, a ne nevino zanimanje roda) i traje trenutak. Trenutak nam je dan.  Mozemo biti isti kao svi, a mozemo jesti samo kad smo siti, mozemo spavati samo kad smo odmorni, i mozemo bacati sve sto smo zaradili, ili raditi da ne bi zaradili….

Jedinu korist koju mozemo izvuci iz toga je pobjeda, pobjeda protiv zakona kojima smo odredjeni. Zivot se moze pobijediti samo tako da ga vlastitim snagama i kad mi to zelimo pretvorimo u NEzivot. Sve ovo ostalo sto svi nazivaju zivotom je prezivanje, a svi mi smo nekima mravinjak, nesvjesno cuvajuci i hraneci nase gospodare, njih, na vrhu….
NADcovjek je pobjeda nad zivotom, pobjeda nad sudbinom i precica koja nas vodi do spoznaje koju iscekujemo cijeli zivot….

(more…)

Економија није стигла до нивоа науке

Posted in друштво, економија, образовање, SerbianCafe by Соларић on јануар 16, 2009

nekoliko podataka

jugosloven – Nov 26, 1998

3 najbogatije osobe na svijetu posjeduju bogatstvo vece od ukupno 48 najsiromasnijih zemalja na svijetu (1/4 svijeta ).

1960. 20% svjetskog stanovnistva najbogatijih zemalja imali su primanja 20 puta veca od 20% najsiromasnijih.

1995. 20% svjetskog stanovnistva najbogatijih zemalja imali su primanja 82 puta veca od 20% najsiromasnijih.

1995. u vise od 70 zemalja primanja po stanovniku su manja nego prije 20 godina.

Od 4.5 milijardi stanovnika takozvanih zemalja u razvoju, 1.5 milijarda nema pristup vodi za pice.

Da bi se obezbjedilo svakom zitelju ono najosnovnije ( hrana, voda za pice, obrazovanje, zdravstvo ) dovoljno je manje od 4% bogatstva 225 najbogatijih osoba.

squiggy – Nov 30, 1998

Zdravo,

Da vidim ja sada ovde. Ako ja hocu da sprecim da neko umire od gladi i ako ja verujem da moze na neki nacin da se promeni ‘kapitalizam’ ili ‘komunizam’ za to sam ja onda ‘komunjar’. Vidite da je to Srpski problem a ne ‘komunjari’. Idioti moji, ne mora covek da bude ‘komunjar’ ako misli da je vreme za nesto bolje.

Vi i dalje pratite ekonomske izume iz drzava za koje ti izumi rade zato sto su tamo pravljeni. Akademski pricati o Kejnsu ili o Cikago skoli je glupost. Probajte ovo pitanje. Ako su ti ‘ekonomisti’ toliko pametni zasto onda toliko ljudi umiru od gladi i zasto padaju bombe na Srbe, i zasto stok market srusi ceo svet da se pojedinac obaogati? Ako su ‘ekonomisti’ toliko pametni onda zasto pada stok market i sasto ima toliko strahota na svetu? Zasto nisu oni nekome rekli da se spreme za ‘lose doba’? Zasto?

Mozda Vi mozete sada da odete na ‘majl’ i da se tamo djrkate s time koliko Vi nesto razumete, ali cinjenice vas vode ovamo nazad:

Kako mozemo da napravimo nesto bolje za nas narod bez obzira na ime sistema?

Pozdrav od Squiggy-a

(more…)

Србија не мари за државу и остварење државности

Posted in Србија, друштво, економија, политика by Соларић on јануар 10, 2009

ПОСВЕЋЕНИЦИ ОПШТЕГ ДОБРА

Ова криза ће показати какву елиту имамо. Компетентну и посвећену или неспособну и саможиву

политички аналитичар

Слободан Антонић

[објављено: 08/01/2009]

Srboljub Savic, 08/01/2009,

Kratka analiza proslogodisnjeg „zemljotresenija“ i post potresa je tacan prikaz. Srbija ne mari za drzavu i ostvarenje drzavnosti, sto cudi, samo ako zaboravimo da su sve republike bivse Juge, gradile drzave od 1974, sem Srbije.

Cak ni Kostunica nije uspeo da izazove dovoljan osecaj za stvaranje drzave i politicki sistem parlamentarne demokratije. Prosle godine (a nista sse ne menja ni ove), „multi- partijski“ („prodavan“ kao jedini put u demokratiju i srecu) sistem je delovao kao nedefinisana fudbalska liga.

Nekoliko termina (praznih)- floskula, narod je malo uz pritajenu sumnju, ipak prihvatio, kao i svojevremeno „socijalizam“, „drustveno“, … Posle bezbrojnih tragedija – gradjanskog rata, bombardovanja, organizova- nih (jos teze i gore, jer su ih odobrili drzavni organi) pljacki – jednostrano blokiranje (arogantno nipodastavanje ugovora) devizne stednje, dirigovane inflacije i „piramidalne“ kradje, narod je lako prihvatao svaku novu prevaru.

Tako su prihvacene sve partije „zvucnih“ naziva (ma koliko bile lazne ili smesne „etikete“), „kapitalizam“ (bez kapitala ili sa nesto pokradenih ili „ujdurisanih“ para), „privatizacija“ („svoj na svome“-odmah postajemo svi bogati i srecni), „drustveno-komunisticki uzas“ ( nije bitno sto je i to bilo lazno).

Vodje i medijski istaknute clanove partija proglasavamo elitom (nazalost i g. Antonic). Doduse, ako se elita meri po ceni automobila (pre svega-dzipova) i odela (kako bi nesto i bila, ako ne „markirana“, a nema veze ako su „sanirana“). Ni nova Vlada nije poboljsala organizaciju upravljanja drzavom, pa tako imamo visak od najmanje 3-4 ministarstva, da ne govorimo o nekima ciji se naziv tesko moze suvislo prevesti na neki strani jezik, a jos teze objasniti nadleznost.

Cak i kad MMF (poznat po „sredjivanju“) upozorava na visoku zajednicku potrosnju, preko „medija“ nam dolaze tumacenja o platama radnika i penzijama. “ …

Извор: Политика а.д. (коментари корисника)

Скоројевићевски капитализам

Posted in друштво, економија, политика, Uncategorized by Соларић on децембар 9, 2008

Мирослав Лазански

Упутство за посао

Немате неко знање, немате ни школе, ни радно искуство, али сте на време постали члан неке странке, радили сте у њој годинама, прошли сте све степенице од политичког убеђивања грађана по моделу „од врата до врата“, преко уличних штандова са рекламним материјалом ваше странке, до редовних састанака на којима се расправља и о проблему пирата у водама Сомалије.

S. Vucetic , 01/12/2008,

Dobro je poznata ona izreka, koja kaze da se u kapitalizmu politikom bave bogati da bi sacuvali on sto imaju,a u socijalizmu“ golci“, da bi nesto stekli.

Pravo je pitanje dali je kod nas socijalizam ili kapitalizam? Socijalizam je razvlastio kapitaliste i oduzeo im imovinu, a ovaj nas Skorojevicevski kapitalizam ucinio obratno. Novopeceni skorojevici u politici oduzeli su radnickoj klasi ono sto je ona sticala desetljecima i to prodaju.

U tom procesu oni postaju posjednici dobrog dela kapitala i imaju svoje postovaoce, kojima eto valja ciniti usluge narocito u zaposljavanju, zdravstu, skolstvu i svim sferama ljudskog zivota.

Te, koje oni opsluzuju su partijski drugovi, jer zaboga treba misliti na izbore, kada se dug treba vratiti, pa ako treba ici i od vrata do vrata. U takovom sistemu skolovani ljudi nisu od velike potrebe, jer njima odgovaraju poslusnici, koje su zaduzili, i najverniji su tu manje obrazovane kategorije ljudi.

Zato danas obrazovanje daje manje sansi za zaposljavanje u zemlji, ako se nema dobre karakteristike podobnosti. Uostalom nesto slicno smo imali u Brozovo vreme u kojem si mogao imati vise fakultete, ali ako nisi presao Sutjesku i Neretvu manja je korist od toga.

Samo ti „podobnjaci“ su do te privilegije dosli ratujuci po „sumama i gorama nase zemlje ponosne“, a ne“setnjama „ulicama i trgovima voljenoga grada. Bilo je i kod njih vatre (ne puscane), ali samo u svom parlamentu. Na ovako zestoke kritike njihovog rada niko od njih ne reaguje,kao da se to njih ne tice.

Извор: Политика Online (коментари корисника)