тамо далеко на Крфу живим ја, али имам мало разлога да кличем: Живела садашња Србија!

Коментар пренет са Нова Српска Политичка Мисао

Василије Клефтакис (први део)

недеља, 14 јун 2009

2000 знакова је премало. Ипак, да покушам да кажем нешто о споменицима Голготе Србије на Крфу; ту проводим по цело лето већ 15 година, и знам о чему говорим. Нећу о познатим и познијим. Мало се, или никако зна да на Крфу постоје само три аутентична споменика које су изградили српски војници за време свог боравка, 1916. године. То су:

1. Споменик на бившем гробљу Дринске дивизије у близини села Агиос Матеос,

2. Чесма у маслињаку – око 2 км од поменутог споменика,

и 3. На острву Отони, мало северозападно од Крфа, гроб двојице незнаних српских војника које је море после торпедирања неког брода избацило на обалу.

О броју 1.: Њега понекад посећују српски туристи. Из године у годину све је у очајнијем стању. Посетио сам га јуче, и то ме је и навело да ово напишем. Тај комплекс се налази у срамно-ужасном стању, а на Крфу постоји и музеј „Српска кућа“, и – наводно неки српски конзулат! Ограда око комплекса је нагнута, рушевна, метални део зарђао. Приступна камена стаза кроз коју местимично избија коров, високи, густо засађени борови гуше једни друге, ненеговани, неки полусрушени. Сам споменик неочишћеног камена, необновљених слова – једном речи ужас и срамота за оне чији је посао да га одржавају.

2. Спомен чесма у маслињаку, на месту логора Дринске дивизије. Пре 15 година, била је гора од руине. На њу не долази нико. Пре десетак година ју је самоиницијативно, заједно са још неколико Срба добровољаца обновио некадашњи кустос Српске Куће. По речима садашњег кустоса, надлежни српски завод за заштиту споменика је (зато?) не признаје за аутентични споменик. Тачка! Ипак, на њој стоји оригинална спомен плоча са српским грбом и текстом на српском и грчком, да ту чесму подижу својим војницинма официри једног пука (Дринске дивизије)! Споменике 1. и 2. су грчке власти обележиле уредним таблама за обележавање историјских споменика, на грчком, српском и енглеском језику.

3. На врху брда на острвцету Отони, неких 10-так км. северозападно од Крфа, у дворишту цркве Св. Петке, на ранијем (сада измештеном) сеоском гробљу је споменик двојици незнаних српских војника, чија је тела после торпедирања неког брода море избацило на острво. Мештани су их сахранили, а споменик је са истоветним „рукописом“ српског каменоресца, као и плоча на већ поменутој спомен чесми и из 1916. године. Иако је гробље измештено, Грци су оставили тај споменик на месту и одржавају га. Срби – па чак ни они који имају јахте – а има и таквих, за њега – наравно нит` знају, нит` хају… И тако, од три аутентична споменика само један има званични статус. Није да му то много помаже. Ја сам, вероватно, једини који познанике одведе до спомен-чесме у маслињаку, а на Отони не могу ни ја – нисам јахтовласник, а на моју велику жалост немам ни шансе да то постанем. Да, тамо далеко на Крфу живим ја, али имам мало разлога да кличем: Живела садашња Србија!

Поздрав са Крфа!

И најбезазленије животне ствари стављају у оквире расног и верског питања

Шабанова удовица напушта Србију

Покојни супруг и ја живели смо мирно, не схватам зашто некоме сада толико сметамо само зато што смо Роми, каже Милица Бајрамовић

Т. Тодоровић

[објављено: 12/05/2009]

Мудрац , 12/05/2009,

Искрено сам задивљен како дежурне „космополите“ знају да је сав отпор мењању назива улице проистекао због расне нетрпељивости. Како то они знају? Да не читају можда мисли? Или је то само тренутно помодарство да се и најбезазленије животне ствари стављају у оквире расног и верског питања.

Тадић је отишао на сахрану Ш.Бајрамовића, претпостављам, по савету својих премудрих саветника, јер би то могло да позитивно утиче на његову слику према свету као преседника коме су сви једнаки (што би требало да буде тако). Од тада креће врзино коло. Како никоме није пало на памет да нпр. да некој улици име Томе Здравковића? По чему је он мање заслужан од Ш.Бајрамовића?

У Н.Саду је подигнут споменик Јаники Балашу, познатом вођи тамбурашких оркестара. Никоме нормалном није падало на памет да даје његово име некој улици. То није питање његовог порекла, већ само свођења ствари на праву меру. И, сад, Јаника Балаш има споменик, а једна Милева Марић (надам се да „космополите“ знају ко је она!?) само плакету на родној кући. Ко је сад ту луд?

Извор: Политика Online (коментари корисника)