Политичка књижевност сматра као део праве књижевности у ужем смислу

Српски Књижевни Гласник

Павле Поповић: АНТУН ФАБРИС.

Целокупан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

… Једнога јутра, а баш у присуству Фабрисову, повео се, у кафани на Пилама, разговор међу неким млађим људима о томе који се све писци сматрају као прави писци, као они о којима књижевна критика води рачуна, јесу ли то, на иример, само песници и приповедачи или, сем њих, и други писци. Да би ствар извео на чисто и разговору дао конкретну основу, један од тих млађих људи запита: „па добро, је ли и Фабрис писац; да ли и он са својим политичким чланцима (који, у осталом. чине највећу н најглавнију партију његова писања) улази у оквир онога чиме се књижевна критика бави?“ Други од њих (Фабрис сам није учествовао у разговору), на којега је питање и било управљено, одговори: „све што има СТИЛА предмет је књижевне критике; ако у Фабрисовим политичким чланцима има стила, и ти чланци постају њен предмет, и Фабрис као такав писац спада у оне праве којима се књижевна критика бави“.

Тај други имао је право. Политичка књижевност одавна се, бар са својим главним представницима, сматра као део праве књижевности у ужем смислу. Мемоари Ришељеа и Наполеона, који имају много пасажа чисто политичког карактера, ту су да послуже томе као при-мер, а пре њих, и више од њпх ако хоћете, једно дело из класичнога света, познати „Коментари“ Цезарови. Тако и други, више политички писци у данашњем смислу Кастелар на пример. Кастелар је кад смо га поменули, баш пример оних политичких писаца који долазе до речитости, до јаких стилских пасажа, до необичног владања речју у свом писању. Што је он „по превасходству беседник, то ништа не смета да га ми овде и као пример за писца узимамо; ако је ипак потребно дати име једног чистог писца а политичара, који се сматра као добар стилист, и несумњиво спада у оне који су и књижевној критици драги, ми ћемо поменути оног непознатог аутора чувених „Јунијевих писама“, и његово име биће довољно као пример за нашу тврдњу. Политички писци, дакле, како они који пишу књиге, тако и они који пишу само чланке, могу се сматрати као писци књижевног интереса, јер могу доћи до момената кад је њихово писање и стилски лепо. Не само они, у осталом, него и многи писцп сличне врсте. „Свака јака и велика душа, каже Сент-Бев на једном месту, у моментима узбуђења и одушевљења, може владати речју, и било би врло чудно кад не би било тако“.

И Фабрис, према томе, може бити тако сматран, и он може, у свом политичком раду, бнти гледан не само као политичар него и као писац. То, за Фабриса посебно, може изгледати мало чудно на први поглед. У Фабрису се обично не гледа писац него политичар. Он је то, у осталом, и био првенствено. Њему је акција била главно а не писање. Што је год писао, писао је зато да тиме утиче на своје суграђане, на своју публику. У свакој политичкој ситуацији, при свакој политичкој појави, он је имао нешто да каже корисно, да да неко упутство, да покаже правац, да створи директиву, да определи акцију оних за које пише; н њему је то било гдавно. Сваким чланком скоро он је за тим ишао; сваки чланак извире из дате политичке ситуације и њу резимује; сваки чланак је само у речи сложена акција. И сад ми у тим чланцима гледамо писца! Јест, али је врло пријатно иза доброг политичара тражити доброг писца, испод лепе акције наћи и лепу реч.

Као писац, Фабрис је прост, јасан, концизан. У њега нема срачунате композиције, артистичког груписања ствари, спреманих ефеката, бујне реторике, полета, заноса, који плени и осваја на јуриш; у њега нема, можда ни једанпут, ни живописних елемената, који освежавају: У њега је све просто, голо. Идући за својом мишљу, он је гледао да само њу изрази, да јој да потребне јасности. Волео је уз то израз синтетичан, афористичну форму, максиму која обухвата сву мисао одједанпут, и то је можда једина више артистичка тежња коју је показао при писању. Иначе, старао се само да непосредно изрази мисао коју има, и то онако како је има. У том старању, он је увек и успевао да каже мисао како је осећа, и да тачно обележи своје расположење у датом тренутку. Како је мисао варирала према предмету, то је он у своме писању долазио до разних облика и особина изражавања. Сем јасности, он је показивао још и дискретност и обазривост нарочито у анализи, у дискутовању спорних или деликатних питања; затим је долазио каткад до јаког, жестоког тона; некад прелазио у хумор; некад, у иронију и сарказам; други пут, опет, кад му је мисао била специално драга, једна од основнпх његових, од оних које као да су с њим заједно срасле, он је у њих уносио и осећања своја, емоцију, топлоту, и долазио не ретко до праве речитости. А како је, опет, мисао код њега у току времена старила, упијала се у њ све више, постајала осећај његов, лепила се све јаче за песимизам његов и горчину који су га све више освајали, то и његово писање показује све те промене њене, рефлектује његову душу. Ко прочита све политичке чланке Фабрисове, редом, један по један, из године у годину, може пратити, степен по степен, како је мисао његова постајала све црња, како су се све сетнија расположења кристалисавала у њему. Његови члапци представљају и њега лично, бол његов који је сваким даном растао.

Ми ћемо сад прегледати те важније чланке, поли-тичке списе његове. Узгред буди речено, он међу својим политичким списима нема већих ствари, нема расправа ни књига. Једанпут је само мислио и на писање ових. Хтео је да напише овећи један есеј (и то баш за наш лист, за „Српски Књижевни Гласник„), „Српски покрет на Приморју“ како му је сам дао наслов, и хтео ту да изложи цео новији покрет, од 1880 на овамо, у пуној ширини и јасности, онако како је то потребно за ширу публику, која не познаје ствари из близа, и која није пратила догађаје редом како су се они јављали. На жалост, и специално на жалост овога листа, наш несуђени сарадник није тај есеј написао, нити какав други те врсте. Сва политичка књижевност његова остала је у оним кратким чланцима његовим, поглавито уводним, које је он писао у „Дубровнику“, од 1895, девет пуних година; и ми ћемо се на њима задржати, само мало наравно, и прегледати их по врстама у које се могу поделити.

Први и најглавнијп појам који о Фабрису имамо, то је да је он борац, јуначки бранилац српскога имена, одважан полемичар; прегледајмо зато најпре његове полемичне чланке,   тј. непосредно полемичне   (јер сви његови чланци имају полемичнога елемента), оне у којима он напада, протестује. У тим чланцима је мушко држање, лична одважност, жесток тон, јаке речи. Примера ради, наводим онај први, ако хоћете, којим је почео новинарску кариеру, из 1895, под насловом  ,.Il signor Сiarocchi lo dice„, у којем је протестовао против полициске истраге над неким чиновницима,  и који је био примећен одмах, учинио сензацију шта више;  затим, оне о изборима општинским   од   1899 године;   или   онај   против општине, „Срби Дубровчани и општина„ (1901, бр. 16), где Фабрис протестује против кажњавања млађих Срба због нереда на Гундулићевој пољани; или онај, опет против општине (1901, бр. 38), без наслова. који је можда више црн негошто би нам данас изгледало да је имао бити; постављењима, професорима, систему  у дубровачкој гимназији; или онај после изласка из тамнице, чланак куражан каквом се нико  не би надао после тога фамозног догађаја;   или оне о гимназиалној афери   (1903, бр. 3, 6, 8 и др.)  у којима је тражио да се она понова суди; или оне, многе,  о управи  у Босни и  Херцеговини, о којој није престајао писати, итд. …

Сродне теме:

• Часопис Дубровник: Штампа у Србији
• „Најчаснији међу Србима католичке вере“

Наши овдашњи новинари, они који уређују неке неписмене листиће београдске, могу се чудити што ми овакав положај уредника истичемо као мучан

АНТУН ФАБРИС.

Павле Поповић

Комплетан чланак: solaric.wordpress.com/antun-fabris/

…

Фабрис је, дакле, постао уредник „Дубровника“. Знате ли шта значи то бити уредник „Дубровника“? Значи није претерано ни неумесно рећи бити сам, без сарадника, без икога који вам може помоћи ма у којој рубрици, имати само по којег случајног помагача или дописника из покрајине, писати све од почетка до краја листа, од наслова уводног чланка до последње „дубровачке вијести“ о кретању и крцању домаћих пароброда, радити као човек којега је странка изабрала, узела, скоро погодила да пише и уређује, а ви сад трљајте главу како ћете писати и уређивати! Наши овдашњи новинари, они који уређују неке неписмене листиће београдске, могу се чудити што ми овакав положај уредника истичемо као мучан: „па шта је то тако страшно, могу они рећи, па и ми скоро тако исто пунимо број, и још наш лпст излази сваки дан а не једанпут недељно као „Дубровник“!

Знам, али има листова и листова, има разлике између онога чиме се „Дубровник“ пуни а чиме њихови листови, који би, у осталом, бољи и кориснији били кад би излазили шест пута мање недељно, па и седам пута. Да се савесно уреди један број „Дубровника“, да се пажљиво испише и проконтролише све штоо треба да попуни три стране овога листа које су можда веће него два цела броја помемутих листића, да се ни при једном броју не задоцни у актуалности, да се ни за једно пптање о којем је реч не оскудева у аргументацији и подацима, да се у сваком чланку и у свакој белешци погоди тон који треба, и пази на све потребне обзире -потребно је, поред много мишљења, још и много читања, припремања.

Потребно је било Фабрису, који је врло високо схватао позив свога листа, да много чита; да чита све листове, словенске и туђе, редом, од првог до последњег; да чита часописе и посебне брошире, расправе и књиге, и стручне, многостручне; да се стално одржава у течају свих ствари српских, словенских и туђих ; да непрекидно ради на томе и никад не остави лектиру и послове једнога дана за сутрашњи дан кад друга лектира и послови долазе; да од понедељника у јутру до суботе у вече једну масу, огромну једну хрпу публикација прегледа, прочита, да исподвлачи у њима или запише потребно, да асимилише и у себи прекува све што се јави у јавном жнвоту преко једне недеље дана, и све само зато да у свом листу, може дати израза томе, коментарисати домаће ствари са те тако високе тачке гледишта и са тим тако општим идејама, пружити есенцију свега што треба рећи, срж од сржи, бирано међу бираним.

„Нема се времена писати колико треба читати“, говорио је Бјелановић, и Фабрис се врло често сећао те речи, под притиском своје обимне а непрестане лектире; и ми који смо га на послу гледали, знали смо како је то врло тачно. Додајте још да је Фабрис уређивао и „Срђ„, и поред „Срђа“ календар „Дубровник“, и поред тога водио бриге и о „Српској дубровачкој библиотеци„, и уз то био члан неколико локалних друштава, и то члан активан и најпречи, итд., па ћете видети колико је био апсорбован послом, прогутан њиме да не може да дане, да дигне главе.

…

Можете мислити како је било Фабрису, који је као приватан човек толико патио, кад је уза све то имао да претрпи и познате вам патње као политичар, као јаван радник. Знате већ његово тамновање, познато широм белога света, у дубровачком Кармену, под бедемима старога града, које је довршило његов преслаби живот. Али сем њега било је и сваковрсних мањих незгода којима је он био изложен као смели уредник једног вазда опозиционог листа, и он је нпр. често пута могао страховати да га не нападну, ноћу, кад се без револвера враћао из града својој врло удаљеној кући. А требало је често бити консеквентан и смео, у оној по Србе страшној политичкој атмосфери у Дубровнику од 1899 па дуго на овамо, која се дај Боже поменула а не повратила; а Фабрис је био смео (то су му и противници признавали), и против својих интереса често, и у пркос разноструким опасностима.

Још свему томе додајте оно што га је највише пекло, његову унутрашњу патњу, опет као јавног радника, то што је гледао како бедно стоје српске ствари, упркос свима плановима и тежњама његовим. Као патриота, желео је пуно ; као политичар, тражио је позитивне путове да ма најмању жељицу оствари, бадрио је да се створе ма у колико повољније прилике за наш злосрећни народ, ма само толишно да се лакше и срчаније издржи даља борба, а сваким даном гледао је како, поред местимичног и спорадичног подизања главе, народ његов пада, малаксава, одустаје од борбе, губи терен који је једанпут тобож чврсто ухваћен. Са својим свесрдним а скромним, стварним патриотским жељама, он често није био задовољан ни стањем у Далмацији, ни стањем у осталим српским покрајинама.

Дубоко уверен да се све српске ствари могу подићи само ако се са српске стране ради консеквентно, истрајно и непрекидно, а само по позитивним, реалним путовима, ако у том раду уделују све српске покрајине, свака на свој начин али све хармонично, саобразно, уједињено, и ако све иде непосредно циљу, и правом најкраћом линијом, он је тешко гледао честе примере у јавном животу српском кад се од те линије удаљавало.

Њему је тешко падало кад је виђао у Дубровнику, у његовом Дубровнику који је он тежио сав посрбити, у српском смислу васпитати, у здравим политичким идејама образовати, како се понекад и у српским круговима фриволно мислило, нездраво политички радило; или како се каткад у Далмацији, у крилу српске странке, после смрти Бјелановића, који је држао све чврто у својим рукама, долазило до раздора, до врло рђавих последица, до последица убитачних како је он овда онда помишљао („фунеро Бјелановића је фунеро српске странке„, говорио је он који пут, својим кратким, простим, а крепким и сентенциалним стилом); или како се, напослетку, у Србији, чију је културну моћ и претежни утицај високо ценио, често радило и делало наопачке, сасвим противно оном што треба. …

Извор: Српски Књижевни Гласник

Сродне теме:

• лист „Дубровник“: Штампа у Србији

„Наш народ има ту несрећу да се у њему самом различито мисли o томе ко су и докле су Срби и шта је српско“

Дубровник и Срби

(„Оспорава се све српско“, НИН бр. 2834)

Како се из разговора са проф. Иванићем може закључити, он своје студенте учи да је дубровачка књижевност „крак хрватске књижевности“ па самим тим неспорна је и припадност Иве Војновића (а тиме и других дубровачких писаца, книжевних новина) хрватској књижевности.

Било би интересантно да проф. Иванић барем за себе да одговор ако га није дао на своје питање зашто је „српска књижевна историја стално уступала пред кроатоцентричним виђењима књижевне и културне ситуације у Хрватској…“И то доказивање, проф. Иванића, да је Иво Војновић Србин и да припада српској књижевноста (уз ограду да припада и хрватској књижевности), по свој прилици је усмерено ка самим Србима – јер Хрвати добро знају ко је Иво Војновић. Kao што знају ко је Тесла па се не труде више да докажу да је Хрват (захваљујући Теслиној присутности у српској свести).

Да парафразирам речи Ст. Новаковића да наш народ има ту несрећу да се у њему самом различито мисли o томе ко су и докле су Срби и шта је српско. Било би крајње занимљиво да се направи списак дубровачких писаца и да се за сваког каже како се изјашњавао, тј. на којем је језику писао – колико је њих користило српски, хрватски и колико њих је свој језик звало нашки или словински? Тада би се без сумње утврдило да од Хрвата ни трага ни гласа – не би никоме пало на памет да говори o неком „краку хрватске књижевности“.

Може се слободно рећи да се први пут неко бројније присуство Хрвата у Дубровнику бележи са уласком генерала Милутиновића и његовим хрватским војницима почетком XIX века. Од тада почиње претварање дела становништва Дубровника у Хрвате или како је то лепо дум Иван Стојановић рекао:

„Дакле, при смрти Дубровника, били су случајно присутни Хрвати (војници), али прави по племену Хрвати. Сада, послије толико и толико година дође вријеме да се укопа стари Дубровник, да му се плоча поврх лешине постави и добро заклачи. Опет је случај хтио да се то догоди пред присутнијем Хрватима, али не правијем по крви и по племену, него пред некијем нашинцима пречињеним у Хрвате.“

Зоран Петров, Осло, Норвешка

Извор; НИН (Одјеци),

5.5.2005

Полуистина је јача од ћутања o истини која се кобајаги подразумева

(Не)постојеће дилеме

(„Маргиналије o припадности“, НИН бр. 2834)

Од пре 150 година може се посматрати занимљив систем присвајања туђих вредности. Faggioni, деда Влаха Буковца, био је власник талијанског брода, скрасио се у Цавтату где се оженио локалном девојком, a његов син Српкињом католкињом – у оно доба Срби католици нису били забрањени – Маријом Перић, из којег брака се роди 1855. славни сликар српскокатоличког идентитета.

Да се то прикрије, извесни Божо Ловрић, редактор Буковчевих мемоара издатих у Загребу 1918. „и то латиницом“, како каже Марко Цар указујући да је сликар тражио да се књига изда на ћирилском писму, потпуно преради књигу да је аутор није могао препознати. Буковац, портретиста Обреновића, донесе рукопис у Београд и преда га СКЗ која га објави 1925. па тако скандал око фалсификовања његових мемоара избије на светлост дана.

И у Загребу и у Београду ствар буде заборављена: тамо принудно, у име даљих хрваћења – гле-дајмо шта се тамо ради са Николом Теслом и Ивом Андрићем – a овде, што би се рекло, Бог нас такве дао.
На другој крајности интелектуалних моћи НИН је свога читаоца даривао бисером. Kao што нам полулажне – полуистините енциклопедије из Загреба причају o Влаху Буковцу, Матвејевић – који се прошле деценије представљао као партизански борац од своје 13. године – износи нам неупоредива поређења o Нушићу, Поповићу, Радичевићу, Попи и не знам o коме још.

Оно што нам је на два полуступца рекао Матвејевић је додир светова и планета, кобајаги дијалог, a у ствари, поређење неупоредивог. Нуди јасан допринос даљем својатању. Опет је реч o мајсторству које наше наивно око не види: каже да је Андрић крштен као католик, тврди да су босански католици Хрвати уочи дана када ће, када буде слободе на Балкану, та тема бити проучавана са изненађујућим исходима.

Ипак, полуистина је јача од ћутања o истини која се кобајаги подразумева. Зна Матвејевић како је Андрићев отац ушао у Католичку цркву, ради аустријске државне службе, и лепо мери речи. Прави мајстор.

Зоран Крстановић, новинар, Нови Београд

Извор: НИН (Одјеци),

05.05.2005

„Најчаснији међу Србима римокатоличке вјере“

Најчувенији Срби католици и њихова насеља

IG0R – 22. april 2005.

Најчаснији међу Србима католичке вере:

Никола Јуришић
Руђер Бошковић (од мајке Италијанке)
Conte (гроф) др. Медо Пуцић и његов мање чувени брат Нико Велики Пуцић
Др. Антун Пуљези
Матија Бан
Влахо Буковац
Др. Валтазар Богишић
Перо Будмани
Др. Лујо Бакотић и Игњат Бакотић
Др. Душан Баљак
Луко Зоре
Антоније Вучетић
Милан Решетар
Вице и Лујо Адамовић
Лујо Војновић
Франо Кулишић (из Сиња, политичар)
Марко Мурат
Марко Цар (вратио се Цркви мајци)
Перо Колендић
Хенрик Барић
Вид Вулетић-Вукасовић (Дубровчанин, ранији католички редовник, фратар новиц, касније етнолог, за многе породице Корчуле је пронашао православне претке)
Игњат Јоб
Ловро Павловић
Јозо и Никола Бона
Ђуро Вукотић
Стијепо Кнежевић
Иво Ћипико
Петар Касандрић
Мато Грацић
Антун Пасарић
Мато Шарић
Стјепан Стражичић
дон Јаков Групковић
Антун Вршић
Јово Метлићич
Викентије Бутијер
Мирко Трипало (политичар из Сиња, предак Мика Трипала, чини ми се деда)
Рудолф Сарделић
Никша Гради
Целестин Медовић
Иван Ђала
Никола Лепет
Ловро Монти
Нико Бартуловић
Драгутин Франасовић
Стјепан Кастрапели
Кристо Доминковић
Јосип Берса
Мароје Кабога
Антун Фабрис
Стијепо Кобасица
Др. Влахо Матијевић
Др. Игњат Бакотић
Дум Иван Стојановић

Многе нисам навео већ сам их заборавио, што случајно, што намерно, чисто да се види у каквом су броју.

Географске концентрације Срба-католика: Суботица, Сомбор и остала буњевачка насеља Бачке, Дубровник, Конавли, Цавтат, Пељешац и Стон, Корчула (посебно наглашавам Блато), Доброта, Тиват, Пераст, Прчањ, Шкаљари. Каштел код Сплита, Сињ, Врлика.

„Današnjo obćinsko vieće u Vrlici sačinjavaju 48 Srba pravoslavnih i 12 Srba katolika. Hrvatski odbor je tražio, da, naprama hrvatskog življa u ovoj krajini, u vieće bude pripušteno 17 Hrvata , a Srbima da ostane 19 viećnika s njihovim načelnikom. Srpski odbor nije na to pristao, već, iz poduljeg pregovaranja, ponudio im je 6 viećnika, ali uz uviet, da Hrvatu u svoju listu uvrste 9 između onih 12 današnjih viećnika Srba katolika.“

(Narodni list; XLIV br.50 od 24.lipnja 1905).

Лапсус, др. Игњат Бакотић је два пута наведен

Од концентрација Срба католика такође ваља навести Јањево, Летницу, Врнавоколо и Врнез. То су већински српска католичка насеља.

Извор: SerbianCafe.com (дискусије)

Сродне теме:

• DINKA RANJINE, VLASTELINA DUBROVAČKOGA PIESNI RAZLIKE.
• Антун Фабрис
• Katolička enciklopedija (1895 g.): „Muhamedanci i Katolici BiH su Srbi“
• Pokret Srba katolika i srpski pokret u Dubrovniku krajem XIX veka
• Часопис „Дубровник”: Штампа у Србији
• Deset besiedah izpisane iz knjigah Fra Matie Divkovića

Порекло Црногораца, Брђана и Зећана

IG0R – 30. januar 2006.

Руски етнограф и путописац Павел Аполонович Ровински (Црна Гора 1897.) српски превод и издање Подгоричког ЦИД-а 1998.

„Гледано глобално, становништво Црне Горе спада у један главни тип: то су Срби јужнога говора чији је образац херцеговачко наречје. Не само језиком већ и својим поријеклом, велики дио становништва данашње Црне Горе су Херцеговци. Такозвана Катунска нахија која чини језгро Црне Горе – сва је насељена Херцеговцим, док посљедња припојена подручја – Грахово, Бањани, Рудине [1], Никшић, дио Гацка [2], Пива, Дробњак – до недавно су била дио Херцеговине [3]. Остали крајеви Црне Горе, ако нијесу насељени из Херцеговине, онда су из подручја тога истога јужног говора, каква су Босна, Стара Србија [4] и Приморје [5]…

моје напомене
1) Опутне и Никшићке/Бијеле Рудине
2) Голија
3) Део Херцеговине су такође данашње општине Пљевља, Мојковац и Бијело Поље (или Горњи и Доњи Колашин уз Липово и Колашинска Поља, Кричак, Матаруге итд.) који су ослобођени тек 1912. неколико година након што је ова књига оригинално штампана
4) „Косово-Метохија и Македонија„ тачније: Косово, Метохија, Поморавље/Изморник, Сиринићка и Сретечка/Средачка Жупа, Лаб, Ибарски Колашин, Прекорупље итд.
5) Далмација, Херцеговачка обала од Пељешца до Конавала (бивша Дубровачка република), Бока которска, Паштровићи, Ма(х)ине, Бра(ј)ићи, Побори, Спичанска нахија и остатак зетске (барско-улцињске) обале

Pokret Srba katolika i srpski pokret u Dubrovniku krajem XIX veka

Tatjana Rakić

Biblioteka Matice srpske, Novi Sad

POKRET SRBA KATOLIKA I SRPSKI POKRET
U DUBROVNIKU KRAJEM XIX VEKA

„Kao otok sred mletačkog zemljišta postojaše od starine obrtna i trgovačka republika srpska Dubrovnik.“ (Medo Pucić, 1867)

Sažetak: Srbi katolici bili su nosioci srpske narodne misli u Dubrovniku u XIX veku i značajan činilac srpskog naroda. Otvoreno su se borili protiv poricanja o postojanju srpstva u Dubrovniku, smatrajući da je jedno vera a drugo narodnost. U Dubrovniku je bila stvorena praksa da se niko u grad ne prima za stalnog žitelja ako ne usvoji pravilo katoličke crkve. Pokatoličeni pravoslavni Srbi ostajali su i dalje Srbi, čuvajući svoju tradiciju i svoje običaje. Srpska obeležja u Dubrovniku mogu se pronaći svuda: u pesmama Srba Dubrovčana, u štampi koja je objavljena u XIX veku i početkom XX veka, u društvima koja su osnovana, u jeziku i književnosti starih Dubrovčana. Dubrovačka književnost po svom nacionalnom karakteru bila je srpska većim svojim delom. Pisana je štokavskim dijalektom pre nego što je taj dijalekat postao osnovica književnog jezika Srba.

Ključne reči: Dubrovnik, Srbi katolici, jezik srpski, vera, narodnost

Наставак на:

http://kovceg.tripod.com/srbi_rimokatolici.htm

Сродне теме:

• DINKA RANJINE, VLASTELINA DUBROVAČKOGA PIESNI RAZLIKE.
• „Најчаснији међу Србима католичке вере“
• Антун Фабрис
• Katolička enciklopedija (1895 g.): „Muhamedanci i Katolici BiH su Srbi“
• Deset besiedah izpisane iz knjigah Fra Matie Divkovića